fbpx

АНАЛИЗА ДОКУМЕНТА АТЛАНТСКОГ САВЕТА „БАЛКАН НАПРЕД – НОВА АМЕРИЧКА СТРАТЕГИЈА ЗА РЕГИОН“

24/12/2017
Аутор :
Анализе/Геополитика

АНАЛИЗА ДОКУМЕНТА АТЛАНТСКОГ САВЕТА

„БАЛКАН НАПРЕД – НОВА АМЕРИЧКА СТРАТЕГИЈА ЗА РЕГИОН“

САДРЖАЈ:

  1. САЖЕТАК
  2. ПРЕДГОВОР СТРАТЕГИЈЕ АТЛАНТСКОГ САВЕТА
  3. КЉУЧНЕ ТЕЗЕ АТЛАНТСКОГ САВЕТА
  4. КАКО АС ВИДИ УЛОГЕ САД И ЕУ У КРЕИРАЊУ БУДУЋНОСТИ РЕГИОНА?
  5. АРГУМЕНТИ НА КОЈИМА АС ТЕМЕЉИ СВОЈУ СТРАТЕГИЈУ
  6. ПИТАЊЕ ИРЕДЕНТИЗМА
  7. ОДНОС ПРЕМА РУСКОЈ ФЕДЕРАЦИЈИ
  8. КОРУПЦИЈА А НЕ ИСКОНСКА МРЖЊА
  9. „БУДИЛНИК“ ЗА САД
  10. КОНКРЕТНИ ПРЕДЛОЗИ АТЛАНТСКОГ САВЕТА У ТРИ ТАЧКЕ
  11. ОД СИГУРНОСТИ ДО НАПРЕТКА
  12. ЗАКЉУЧАК

Прилог: оригинални документ Атлантског савета „Балкан напред – нова америчка стратегија
за регион“.

 

САЖЕТАК

Атлантски савет је америчка организација, која окупља бивше политичаре, дипломате, затим  правнике, економисте, социологе, стручњаке из различитих области који се баве геополитиком и облашћу међународних односа.

Атлантски савет је основан 1961. године и седиште организације је у Вашингтону (САД).
Иако ова организација није државног карактера, нити је у позицији да доноси политичке одлуке у име САД њени ставови могу бити узети у обзир од стране државних званичника САД при формирању спољнополитички стратегија и одређивања циљева и приоритета у спољној политици САД.

У предметном документу, Атлантски савет се бави анализом актуелног политичком момента у Републици Србији, Републици Македонији, Босни и Херцеговини и Црној Гори. Проучавају се најозбиљнији геополитички изазови који стоје пред овим државама, са посебним акцентом на утицај других међународних фактора, у првом реду Руске Федерације.

Аутори анализе износе не само сопствену оцену актуелне ситуације, већ износе и конретне предлоге, који пре свега подразумевају веће присуство САД у региону, превасходно кроз увећање војних ефектива, али и заокрет у политици ка Републици Србији. Аутори наиме сматрају како САД и Србија могу превазићи постојеће разлике и успоставити однос заснован на међусобном поверењу и остварењу заједничких интереса.

Аутори документа  Атлантског савета „Балкан напред – нова америчка стратегија за регион“ су:

Дамир Марушић – главни уредник вашингтонског магазина „Амерички интерес“.

Сара Баденбау – сарадник директора Атлантског савета, задужена за Европску Унију и посебне иницијативе у Атлантском савету.

Дејмон Вислон – извршни потпредседник Атлантског савета.

КОСОВО

 

 

ПРЕДГОВОР СТРАТЕГИЈЕ АТЛАНТСКОГ САВЕТА

Атлантски савет (у даљем тексту АС) у предговору анализе оцењује Балкан као подручје склоно нестабилности, где криминал и корупција остају главне препреке развоју тржишне привреде и предузетништва. Такође, у предговору се наглашава како САД и ЕУ не успевају да посвете овом делу света довољно пажње, превасходно због својих унутрашњих проблема, те да је Руска Федерација (у даљем тексту „РФ“) та која покушава да попуни празнину и оствари сопствене геополитичке интересе.

Треба такође навести да се комплетна Стратегија примарно односи на поједине балканске државе које се неретко кроз текст подводе под појмове „Западни Балкан“ и „Регион“. То су државе које нису у потпуности интегрисане у НАТО пакт и ЕУ: Република Србија, Црна Гора, Босна и Херцеговина, Република Македонија. АС такође у предметној Стратегији Аутономну покрајину Косово и Метохија, која је саставни део Републике Србије, посматра издвојено, као посебан међународно-политички субјект.

Даље, у уводу се подвлачи посвећеност самог Атлантског савета Балкану, која се превасходно огледа у формирању Балканске иницијативе, од стране ове организације.
Балканска иницијатива је последњих година окупила бројне владине званичнике, привреднике, представнике цивилног друштва, академске грађане, политичке аналитичаре и новинаре. Такође се поименце наводе Дејмон Вилсон извршни потпредседник Атлантског савета, Сара Баденбау сарадник директора Атлантског савета, Дамир Марушић, Мајда Руџ, Димитар Бечев, сарадници Атлантског савета и бивши амерички амбасадор у Боливији и Индонезији и бивши саветник председника Клинтона за питања Балкана Роберт Гелбард, као кључне личности при формирању ове Стратегије.

Такође, Фредерик Кемпе, председник и генерални директор Атлантског савета и Дејмон Вилсон извршни потпредседник Атлантског савета се захваљују Рокфелер фондацији на новчаној подршци Балканској иницијативи и при креирању овог документа. Као кључне државе које су путем својих органа помогле реализацију документа наводе се СР Немачка и Швајцарска Конфедерација.

 

Атлантски савет се нада да ће овај документ постати основ за нову визију САД спрам Балкана.

КЉУЧНЕ ТЕЗЕ АТЛАНТСКОГ САВЕТА

 

АС сматра да је приступ умањивања утицаја САД и ЕУ у региону погрешан јер доприноси утиску без утемељења, како је пут комплетног региона ка евроатлантским структурама неповратан, те да се конфликти и кризе попут оних из деведесетих година прошлог века, не могу више поновити.

Управо из датог разлога, АС процењује како је повратак САД на Балкан неопходан и то уз координацију са европским савезницима. Овај повратак АС препоручује кроз четири кључне тачке:

 

  1. Трајно војно присуство САД на Балкану.

 

АС сматра да је база Бондстил, недалеко од Урошевца, идеална почетна позиција за реализацију ове активности која би имала снажан одвраћајући ефекат на Руску Федерацију
(у даљем тексту РФ), у овом делу Европе.

Треба напоменути чињеницу да САД већ имају своје војне трупе распоређене у Бугарској, Румунији, Грчкој, Италији, Србији (Косово и Метохија) и
Турској , односно да америчко војно присуство у овом делу Европе постоји у озбиљном обиму. Ипак, изузев Србије (Косово и Метохија), америчких војника нема на територијама других држава тзв. Западног Балкана, које нису у потпуности инкорпориране у евроатлантске структуре, као што су Босна и Херцеговина, Црна Гора, Македонија, Албанија, али и територија Републике Србије изузев Аутономне покрајине Косово и Метохија, која се налази под управом УН, сходно резолуцији СБ УН 1244 и на којој, као што је наведено, америчке војне трупе јесу распоређене.

Због чега АС америчко војно присуство сматра битним? Аутор ове анализе указује на следеће – америчка војна и политичка доктрина од завршетка Другог светског рата до данас у Европи, заснивала се на снажној подршци политичком и економском уједињењу највећег дела европског континента. Номинално целог, али у политичкој збиљи оног који је тежио западним вредностима демократског уређења и слободне тржишне привреде. Креатори америчке политике након Другог светског рата, проценили су да пројекат трајног мира у Европи може успети само великим новчаним улагањима у ратом разрушени Стари континент (Маршалов план), као и склапањем озбиљног војно-политичког савеза који ће предвоти САД (НАТО пакт).

КОСОВО

С обзиром на искуства са рађањем тоталитарних идеологија у Европи након Првог светског рата и појачаних нетрпељивости које су довеле до највећег крвопролића које је свет икада видео путем избијања Другог светског рата, америчка политичка елита се одлучила да распоређивањем сопствених војних ефектива, уз пристанак локалних власти, умањи могућност од избијања новог сукоба у западној Европи и истовремено обезбеди своје финансијске интересе, који су нарочито постали изражени након енормних улагања у ратом разрушене државе западне Европе.

Припадници копнених снага војске САД, 2017. године.

Дакле, на трагу овакве војне доктрине, какву можемо запазити и на Далеком и Блиском истоку, АС очито сматра да комплетан регион може бити неповратно интегрисан у евроатлантске политичке структуре тек уколико америчка војска, као најмоћнија армија данашњице, оствари своје практично војно присуство у балканским државама које АС назива „меким трбухом Европе“. Очито, АС потпуну стабилност и геополитички предуслов за напредак региона види само уколико све државе постану пуноправне чланице НАТО и ЕУ, упркос томе што најзначајнија држава региона – Србија, гаји политику војне неутралности.

АС такође сматра да би америчко војно присуство онемогућило питање ревизије граница на Балкану, успостављених након распада бивше Југославије.

               2.Нови приступ у односима са Републиком Србијом.

АС сматра да званични Београд може и треба да буде „близак партнер и савезник“ САД у региону, али да то може постати само уколико начини значајан отклон од РФ. АС даље наводи чињеницу да такав потез не би био тривијалан за Београд, али да то ипак није питање око ког САД и ЕУ, могу склапати компромисе.

Овде желим подвући значај једне геополитичке истине – чињеница је да су односи међу субјектима међународног права променљиви. Такође је и чињеница да су Србија (или Срби као политички субјект) и САД били савезници у два светска рата, пре Првог светског рата, између два светска рата, али индиректно и у време Хладног рата. Српско-амерички односи су последњих деценија обележени како политичким, тако и војним конфликтима. Но и АС очито жели подвући како је дошло време не да се успоставе нови односи између два народа и две државе, већ да се покуша са повратком на ниво међусобног поверења заснованог на реализацији заједничких интереса, који су обележили највећи део српско-америчких односа од 1881. године, када је успостављена дипломатска сарадња између две земље.

Ипак, поставља се питање – колика је политичка цена овог заокрета Вашингтона коју би Београд могао да плати? Да ли је Београд у могућности да испуни захтевано?

 

           3. Поновно успостављање репутације САД као праведног посредника.

 

АС сматра да су САД те које морају играти улогу посредника међу државама региона, те да су околности за овакву активност далеко повољније, од како је Црна Гора постала пуноправна чланица НАТО пакта. Такође, САД се сматрају субјектом који има највећи капацитет за ову врсту активности. АС сматра да ће добре услуге САД бити неопходне превасходно када су у питању нерешена питања на релацији Скопље – Атина (блокада македонског пута у ЕУ и НАТО од стране Грчке, због тога што Грчка не жели да призна свог северног суседа под именом „Република Македонија“), као и у оквиру односа Београд – Приштина, пре свега у оквиру Бриселског дијалога, где АС види САД као кључног асистента ЕУ у напору да се ови преговори привреду крају.

           4. Ослањање на привреднике и омладину.

 

АС сматра да САД и ЕУ морају финансирати озбиљне инфраструктурне пројекте који ће повезати како земље региона међусобно, тако и утицати на бољу повезаност континента, што би оснажило еманципацију друштва од „политичких, патронажних мрежа“. Подршком омладини, дао би се осећај смисла и сврхе људима који су будућност региона.

КАКО АС ВИДИ УЛОГЕ САД И ЕУ У КРЕИРАЊУ БУДУЋНОСТИ РЕГИОНА?

 

АС све време гледа на САД и ЕУ као на партнере у процесу стварања стабилности и перспективе развоја региона Западног Балкана. Па ипак, улоге ових фактора нису идентичне. Наиме, на 4. страни предметног документа се истиче дословно: „ЕУ јесте и биће највећи играч на Западном Балкану, служећи се далеко већим ресурсима, инструментима, људским капиталом и политичком пажњом коју посвећује региону, него ли САД. Због овога Американци треба да буду захвални. Нема светле будућности за југоисточну Европу без ЕУ или регионалног вођства. Ипак САД задржавају посебан ауторитет који се може користити зарад унапређења својих интереса у осигуравању региона, како (регион прим. аут. ) никада више не би постао извозник озбиљних проблема…“

Шта заправо АС подразумева под „посебним ауторитетом САД“ у региону?
Чињенице говоре у прилог тези да ЕУ није довољно ефикасна на пољу гашења или спречавања озбиљних криза, које прете да резултирају као оружани конфликт. Најбољи пример ове тезе јесте Македонија.

Криза која је настала у Македонији након парламентарних избора 2016. године, на којима је тесну победу однела до тада владајућа опција ВМРО-ДПМНЕ предвођена Николом Груевским, али ипак није успела да формира владајућу већину.

Већину је формирао СДСМ Зорана Заева заједно са највећом албанском странком ДУИ, али је до продубљивања кризе дошло када је актуелни председник Македоније Ђорђе Иванов одбио да додели Заеву мандат за састављање нове владе, због оптужби да ће она спроводити политику базирану на „Тиранској платформи“.

Криза је потрајала пуних пет месеци и била је пропраћена како политичким сукобима, тако и окршајима присталица две опције на улицама Скопља и унутар самог седишта највишег законодавног тела Републике Македоније – Собрању. ЕУ је покушавала да се постави као медијатор у решавању кризе, али бројни покушаји највиших званичника из Брисела укључујући и високу представницу за спољну политику и безбедност Федерику Могерини и комесара за проширење Јоханеса Хана, нису дали резултата.

Упркос отвореним позивима европских званичника, председник Иванов је константно одбијао да додели мандат Заеву за састављање нове владе, иако је лидер СДСМ прикупио довољан број потписа за њено формирање. Председник Иванов је истицао како не може да додели мандат Заеву, јер се плаши да ће нови премијер водити политику засновану на „Тиранској платформи“, чиме ће угрозити уставни поредак Македоније.

Ипак, 30. априла 2017. године, у вишедневну званичну посету Скопљу долази Брајан Хојт Ји, заменик помоћника државног секретара САД. Након разговора које је амерички званичник обавио са Ивановим, Груевским, Заевим, лидерима албанских партија, долази до рапидног разрешења кризе. Већ 17. маја 2017. године, председник Иванов додељује мандат за састав нове владе Зорану Заеву, која ускоро бива формирана.

Дакле, оно што ни највиши званичници ЕУ задужени за проширење, безбедност и спољну политику нису успели да издејствују месецима, пошло је за руком чиновнику америчке администрације, задуженом за југоисточну Европу у Стејт Департменту, након само једне посете Скопљу.

Управо на овом примеру се види колико је заправо „посебан ауторитет“ САД на који се АС позива не само изражен, већ и доминантан у односу на ауторитет који поседује ЕУ, упркос далеко већем економском присутву на простору предметног региона. Ипак, АС сматра да САД и ЕУ морају генерално деловати у сагласју, те да је регион Западног Балкана најподеснији за синхронизован рад ова два субјекта.

КОСОВО

 

 

АРГУМЕНТИ НА КОЈИМА АС ТЕМЕЉИ СВОЈУ СТРАТЕГИЈУ

 

АС у уводном делу полази од више претпоставки, заснованих на ономе што АС сматра непобитним чињеницама из ближе прошлости.

  • Деведесете године прошлог века биле су обележене крвавим ратовима, у којима се распала СФР Југославија и који су донели озбиљно оптерећење новонасталим државама у изградњи међусобних односа.

 

  • План политичког Запада био је након промена 2000. године у
    СР Југославији, да уз асистенцију ЕУ и САД комплетан регион изврши неопходне реформе које би се окончале укључивањем сваке од новонасталих држава у ЕУ и НАТО.

 

  • Све време транзиција региона била је оптерећена отвореним питањима у  Македонији (македонско-албански односи), затим односима званичне Атине и званичног Скопља и следствене блокаде македонског пута у НАТО и ЕУ. Такође, ту су и константни проблеми замрзнутих конфликата унутар Босне и Херцеговине и на Косову и Метохији, али и постратне политичке тензије на релацији Хрватска – Србија.

 

  • 2016. године два отрежњујућа догађаја су утицала на промену политике према Западном Балкану – одлука грађана Уједињеног краљевства Велике Британије и Северне Ирске на референдуму да напусте ЕУ и одлука грађана Краљевине Холандије на необавезујућем референдуму да одбаце Споразум о стабилизацији и придруживању између ЕУ и Украјине (доцније је овај Споразум ипак ступио на снагу уз усвајање додатног акта на којем је инсистирала Краљевина Холандија којим се разјашњавају питања међусобних права и обавеза између ЕУ и Украјине – прим. аут.)

АС такође сматра како је „рана реторика председника Трампа којом је довео у питање посвећеност САД НАТО пакту и најаве „цењкања“ и „договарања са РФ“, допринела регионалним лидерима да почну са размишљањем у правцу – да ли САД и НАТО могу и даље штити опстанак постјугословенске геополитичке збиље?

АС сматра да су тензије нарочито дошле до изражаја у претходних годину дана, те да су биле изразито опасне. АС тако не истиче као сумњу или могућност, већ као факт „покушај државног удара у Црној Гори који је подржан од стране РФ који је пропао“ на 5. страни Стратегије, али и „српски агитаторски воз заустављен на „косовској граници“, као и „демонстрације против корупције у Србији, након победе у првом кругу председничких избора Александра Вучића“, уз већ навођену ситуацију у Македонији након парламентарних избора 2016. године, али и пре њих, у периоду оштрих опозиционих демонстрација 2015. и 2016. године на којима су се истицале оптужбе на рачун тадашњег премијера Груевског, а у вези организованог криминала, злоупотребе положаја и високе корупције.

Ипак, овде треба нагласити две чињенице. АС не влада фактима у најмање две наведене ситуације. Наиме „воз декорисан српским агитпропом“, није заустављен на тзв. „косовској граници“ од стране безбедносних служби. Воз је заутављен у месту Рашка, које се налази недалеко од администативне линије са јужном покрајином Косовом и Метохијом, а не на административној линији, односно „граници“ како се наводи у Стратегији. Воз је заустављен на интервенцију данас председника Републике Србије, а тада председника Владе Републике Србије Александра Вучића, пошто је био обавештен од стране безбедносних служби како албанске снаге на Косову и Метохији спремају инциденте у циљу да зауставе воз и изазову сукобе.

Друго, малобројне и краткотрајне демонстрације до којих је дошло након победе Александра Вучића већ у првом кругу председничких избора у Србији, нису биле обележене „антикорупцијским мотивима“, већ приоритетно незадовољством неколико хиљада грађана изборним резултатима.

Даље, АС наводи појачану активност других међународних фактора на овом простору, у првом реду РФ и Турске Републике, који се труде да „попуне вакуум“ настао мањком интересовања САД и ЕУ за регион. АС оптужује РФ за подгревање етничких конфликата, циничан приступ и покушај дестабилизације региона (страна 5 Стратегије, пасус 7).

АС даље сматра да укључивање држава региона у ЕУ, које то још увек нису, више не може бити кључна мотивација, те да искуства из ближе прошлости сведоче како је ова мотивација заправо давала резултате само када је била комбинована са неком врстом политичког притиска.

АС на више места у предложеној Стратегији апострофира значај Србије. Тако, на 6. страни, у трећем пасусу стоји како САД треба да обнове свој приступ Србији појачавајући своје напоре који за циљ треба да имају успостављање бољих и конструктивнијих односа са Србијом, спроводећи још један покушај приступа Београду као партнеру и савезнику, уместо као регионалном реметилачком фактору.

АС оцењује како би овакав приступ могао донети бројне бенефите. АС такође повлачи и да ово јесте била „де факто“ политика САД од 2008. године, али да није уложено довољно напора у њену реализацију, те да она нија била део шире, регионалне визије.

ПИТАЊЕ ИРЕДЕНТИЗМА

 

Под иредентизмом се најшире подразумева активност која за циљ има поновно успостављање власти над територијом, на коју одређени политички покрет или држава сматрају да имају право. Иредентизам такође означава у ужем смислу и пројекат обједињавања територија у јединствену заједницу, по националном принципу. (прим. аут.)

АС се бави питањем иредентизма, означавајући га као опасност и константу у Европи, након Другог светског рата. У региону Западног Балкана АС највећу опасност од иредентизма види у Србији. Наиме, АС наводи како у Босни и Херцеговини, ентитету Република Српска, живи „милион Срба“, али да њихов статус тренутно није у фокусу Србије, док са друге стране статус „око 60.000“ Срба на Косову и Метохији и коначан статус ове покрајине, представљају важно и емоционално питање за Србију.

АС се позива на истраживања јавног мњења Београдског центра за безбедносну политику из 2017. године, према којима би 10% грађана Србије било спремно да ратује за Косово и Метохију, док би 8% грађана Србије прихватило признавање независности Косова и Метохије. АС се позива и на истраживање јавног мњења Института за европске послове из 2016. године према ком 80% грађана Србије сматра да држава не треба да настави пут ка ЕУ, уколико је признавање независности Косова и Метохије услов за учлањење.

КОСОВО

 

АС сматра да је председник Републике Србије Александар Вучић политичар који је свестан ових околности и који успева да вешто маневрише у односу на њих. АС председника Вучића види као политичара који ужива поверење на Западу, превасходно по питању решавања питања Косова и Метохије. На 7. страни у 2. пасусу АС наводи дословно: „Он (председник Вучић – прим.аут.) се уздигао до моћи константно обећавајући својим суграђанима како успешан пут ка ЕУ, тако и прихватљиво решење питања Косова и Метохије. У међувремену, у иностранству, председник Вучић је понављао захтев за стрпљењем међународне заједнице, имплицирајући да ће напослетку бити у могућности да доведе до прихватања независности Косова и Метохије од стране својих бирача“.

Председник Републике Србије Александар Вучић, 2017. године.

АС даље сматра да многи на Западу гледају на председника Вучића, као на јединог лидера који је спреман да се суочи са Косовским питањем. Овде АС користи један идиоматски израз, дословно „… он (председник Вучић – прим.аут.)  и даље има поверење многих на Западу који га виде као јединог српског политичара који може успешно „отићи у Кину“, по Косову (по Косовском питању – прим. аут.).

На 7. страни у 3. пасусу стоји овај идиоматски израз: „…go to China on Kosovo“.

КОСОВО

 

Председник Никсон на састанку са председником НР Кине Мао Це Дунгом, 1972. године, Пекинг.

Израз „go to China“ је скраћеница од „Nixon goes to China“, односно „Никсон иде у Кину“. Ово се односи на посету тадашњег председника САД Ричарда Никсона Пекингу 1972. године, која је означавала прекретницу у односу две политички и идеолошки оштро супротстављене државе, у ери Хладног рата.

Израз је временом постао политичка метафора којом се жели напоменути способност политичара, који ужива неспорну репутацију међу својим присталицама за заступање и одбрану одређених вредности и принципа, да повуче радикалне потезе у односу са дојучерашњим отвореним противником, а који неће резултирати сумњом у даљу оданост заступаним вредностима и принципима.

АС даље наводи на 7. страни у 3. пасусу, како је председник Вучић „успешно неутралисао домаћу политичку опозицију и све снажнијим држањем медија осигурао задобијање моћи“. АС даље наводи како неки посматрачи сматрају да је председник Вучић „овог пута озбиљан“ (по питању Космета – прим. аут.), те закључује како Вашингтон треба да се укључи и помогне како председнику Вучићу тако и лидеру косметских Албанаца Хашиму Тачију да осигурају коначан договор о Косову и Метохији 2018. године.

АС оцењује и однос председника Вучића према РФ. Тако, АС сматра да председник Вучић на РФ гледа мање као на партнера који може донети просперитет Србији, а више као на „инструмент за подизање сопствене вредности на Западу, покушавајући тако да избори извесне уступке по косовском питању“.

АС сматра и да председник Вучић на односе са РФ гледа као на алтернативу, у случају да дође до пропасти пројекта ЕУ. У том случају, Србија би уз себе имала моћног савезника, за разлику од других земаља региона, које су своју будућност везале искључиво за ЕУ.

АС напомиње да Москва радо покушава да се сближи са председником Вучићем, позивајући се на историјске везе, које су неретко биле далеко више од реторичке и моралне подршке, покушавајући да на тај начин утиче на прекрајање постјугословенског поретка.

АС даље оцењује деловање РФ у БиХ као „малигно“, наглашавајући како „симболичне потезе“ попут улагања вета РФ на предлог резолуције УН 2015. године, којом би се злочин у Сребреници означио као геноцид, тако и стварање сопственог „клијента“ у лику председника Републике Српске Милорада Додика. АС сматра да РФ подржава тежње председника Додика да распише референдум који би резултирао издвајањем Републике Српске из Босне и Херцеговине, као и да константним пружањем подршке председнику Додику, чији рад АС оцењује као континуиран напор у циљу разбијања БиХ, Москва ствара атмосферу у којој и хрватски лидери у БиХ теже ревизији Дејтонског споразума.

АС види негативно уплитање РФ и на Косову и Метохији, где нарочито апострофира „пласирање лажних вести о албанским нападима и саботажама, које су за последицу имале излазак Срба на северу Космета на улице“.

АС подвлачи и како руске обавештајне службе делују у самој Србији „зачуђујуће слободно“, наводећи као пример „неуспели покушај државног удара у Црног Гори, координисан са територије Србије и БиХ од стране руских агената“. Забринутост АС изазивају и војне вежбе српске и руске војске, набавка оружја из РФ од стране Србије и постојање Српско-руског хуманитарног центра у Нишу. АС констатује како ове активности изазивају забринутост и у Загребу и Приштини.

Шта нам говоре тезе о српском иредентизму у стратегији АС?

АС не види опасност од деловања државе Србије у БиХ, на пољу евентуалне дестабилизације свог западног суседа. Али је зато фокус АС усмерен ка Косову и Метохији. Самим сврставањем у категорију иредентизма, АС очито сматра како је питање независности Косова и Метохије окончан процес и да САД немају разлога да преиспитују своју одлуку. Напротив, тумачећи стратегију АС може се наслутити како САД треба да сваку своју одлуку спрам Косова и Метохије, креирају на већ утврђеној бази.

С тим у вези, делује како АС не препоручује државним органима САД да гаје нарочит сензибилитет према ставу државе Србије када је Косово и Метохија у питању, већ да је предуслов за нови приступ САД према Србији склапање коначног споразума између Београда и Приштине у оквиру Бриселског дијалога већ 2018. године, а уз подршку САД, којим би питање статуса Косова и Метохије било окончано.

Очито, АС очекује да крајњи резултат овог процеса буде успостављање односа између Београда и Приштине, као између два међународноправна субјекта, с тим што АС не инсистира на формализацији тог односа. Може се закључити како АС кроз успостављање оваквог односа види уклањање последње препреке ка успостављању функционалног, партнерског односа, па чак и неке врсте савезништва између Вашингтона и Београда, које би било појачано већим обимом америчких инвестиција у Србији, озбиљнијим упливом елемената меке силе и политичке подршке стратешком опредељењу Србије – пуноправном учлањењу у ЕУ.

Питање иредентизма у Македонији.

АС на странама 8 и 9 предметног документа наводи како је ситуација у Македонији нестабилна последњих година. Даље се наводи како је након последњих парламентарних избора 2016. године, атмосфера била узаврела, те да је кулминирала и насилним протестима али и физичким обрачунима у македонском Собрању, у којима је повређен и лидер највеће опозиционе политичке партије СДСМ – Зоран Заев.

АС оцењује како је учешће у кризи узела и РФ, доприносећи „токсичној атмосфери“, подржавајући до тада владајућу ВМРО-ДПМНЕ у намери да спречи формирање власти између СДСМ и албанских политичких партија, које су оствариле већину у Собрању, позивајући се на штетност одлука из „Тиранске платформе“, наглашавајући како би њена реализација водила ка дезинтеграцији Македоније.

Председник Владе Републике Македоније Зоран Заев и председник Републике Македоније Ђорђе Иванов, 2017. године.

Ипак, АС закључује да након формирања владе Зорана Заева, у Македонији постоји разлог за оптимизам.

АС је забринут и због ситуације у Босни и Херцеговини, превасходно на социјалном плану, али и због „националистичких испада“ политичких покрета попут „Самоопредељења“ Аљбина Куртија на Косову и Метохији које се служе „насилним методама“ попут убацивања „сузавца“ током заседања  парламента у Приштини. Ипак, АС наводи и један позитиван моменат – сузбијање радикалног исламизма у Босни и Херцеговини и на Косову и Метохији.

АС истиче тако да радикални исламизам у овим областима није узео маха, те да се у рат у Сирији и Ираку укључило око 950 џихадиста до краја 2016. године са територије Западног Балкана, односно 0.015% исламске популације у региону. АС још наглашава и да се до сада на Косово и Метохију вратило 127 џихадиста, од којих је 120 ухапшено од стране тзв. „косовских власти“. АС даље позива на опрез, наглашавајући да ће се тренд повратка џихадиста наставити, с обзиром на слом тзв. „Исламске државе Ирака и Леванта“ у Ираку и Сирији.

ОДНОС ПРЕМА РУСКОЈ ФЕДЕРАЦИЈИ

 

АС анализира присуство РФ у готово свим деловима анализе, оцењујући деловање РФ крајње негативно.  АС посвећује посебан одељак анализе кроз одговор на сопствено питање – „Шта РФ жели на Балкану“?

АС не сматра РФ извором кључних проблема на простору Западног Балкана, али њено деловање на простору Западног Балкана, тумачи као последицу мотива да се нашкоди Западу, те да се кроз мењање политичких позиција на постјугословенском простору остваре следећи циљеви:

 

  • ОДВЛАЧЕЊЕ – АС оцењује, како Москва сматра, да би потреба за озбиљнијим дипломатским и политичким ангажманом Запада у региону Балкана, значила умањивање капацитета за слично деловање, на простору за који је РФ много заинтересованија, као што је Украјина.

 

  • ПРЕТЊА – АС даље сматра, како у Москви кроз дубљу кризу или грађански рат у Македонији или на Косову и Метохији, виде могућност за уклањање кључне бране мигрантским таласима из Азије, где би се у случају јачања мигрантске кризе заправо радикализовали муслимани не само у Македонији и на Косову и Метохији, већ и у Босни и Херцеговини, што би представљало озбиљан проблем за Запад и самим тим велику предност за РФ.

 

  • ПРЕЦЕДЕНТ – АС као трећи мотив наводи жељу РФ да створи што је могуће већи метеж на простору Балкана, у ком би се она потом јавила као једна од позваних сила за разрешавање тог метежа, али и као један од субјеката који би учествовао у стварању нове геополитичке слике региона. АС кључну мотивацију за овакво деловање РФ проналази у ставу који је председник Путин изнео још 2005. године када је распад СССР назвао „највећом геополитичком катастрофом 20. века“. У АС процењују како председник Путин, али и комплетно руководство РФ сада спроводе политику која за циљ има постављање РФ на место међународног политичког утицаја, које је уживао СССР.

 

Такође, АС у деловању РФ види дубљу стратегију, где би се након промене постојећих граница Босне и Херцеговине, али и промене граница тзв. Косова, створио модел који би РФ могла примењивати и другде у ЕУ, поготово у балтичким државама.

Ипак, АС закључује да моћ РФ у региону Западног Балкана, није на изузетно високом нивоу, а то доказује чињеницом како је РФ називала улазак Црне Горе у пуноправно чланство у НАТО пакт својом „црвеном линијом“, али упркос томе није успела да спречи укључивање ове државе у северно-атлантски савез.  АС такође пореди ангажман РФ у Украјини и у региону Западног Балкана, наглашавајући како је очигледно који део света Москва сматра важнијим.

Такође, АС оцењује како су грађани Западног Балкана и даље проевропски оријентисани, истичући како у Србији постоји јасан проруски сентимент, али да је опредељење ка пуноправном чланству у ЕУ, у Србији и даље већинско. Такође, АС сматра да су политичка вођства Западног Балкана на прозападном курсу, иако неретко, како АС тврди, у својим јавним наступима, политичари користе националистичку реторику, како би остали на позицијама моћи.

 

КОРУПЦИЈА А НЕ ИСКОНСКА МРЖЊА

 

У посебном одељку од 12. до 15. стране предметне стратегије, АС се бави кореном неразумевања и међусобних сукоба балканских народа, који овај регион чине нестабилним.
АС сматра како балкански народи нису предодређени да живе у нескладу, као и да етничка нетрпељивост и националистички сукоби, нису последица исконске мржње међу балканским народима. Као кључни проблем региона, АС види корупцију, поготово ону високог ранга.

АС прави извесну, историјску ретроспективу, па тако утврђује како су регионом Западног Балкана годинама уназад владале различите империје. Ово је, утврђује савет а позивајући се на анализе Дејвида Канина, међу балканским народима створило тзв. синдром „Великог човека“. Ову улогу АС додељује лидерима Републике Србије и доцније Савезне Републике Југославије Слободану Милошевићу и Републике Хрватске Фрањи Туђману, као и некадашњем лидеру Црне Горе Милу Ђукановићу, актуелном председнику Републике Српске Милораду Додику и лидеру косметских Албанаца Хашиму Тачију. Данас, ову улогу АС додељује и председнику Републике Србије Александру Вучићу, лидеру босанскохерцеговачких Хрвата Драгану Човићу и лидеру босанскохерцеговачких Бошњака Бакиру Изетбеговићу.

„Велики човек“ је термин познат у антропологији и користити се за описивање статуса најутицајнијих мушкараца у племенима и клановима Полинезије (прим. аут.)

Такође, занимљиво је да АС Балкан сматра пре „простором људи, него ли простором држава“.
АС анализирајући лидере Западног Балкана, покушава да сачини један заједнички политички именитељ, који би могао да гласи, како лидери региона веома вешто знају да презентују ситуацију западним донаторима, на начин на који западани донатори то желе да чују, а да истовремено у сопственим земљама не спроводе довољно енергично пут реформи, који је неопходан како би се државе Западног Балкана придружиле западној политичкој хемисфери. Занимљиво је и то, што АС сматра Словенију успешним примером спровођења реформи, док Хрватску сматра само делимично успешном у процесу решавања реформских задатака.

АС даље закључује како политичари САД морају одолети изазову загрљаја, моћних политичких субјеката у региону, као и да даљи циљ САД, поред одржавања мира, мора бити јачање постојећих држава, у смислу њиховог капацитета. АС такође упозорава америчке политичаре, да у региону нема наглих и брзих решења.

КОСОВО

 

„БУДИЛНИК“ ЗА САД

 

У посебном одељку на 15. страни Стратегије, аутори појашњавају још једном због чега је неопходно укључивање САД у западнобалканску збиљу. Аутори наглашавају важност Европе за америчку безбедност и подвлаче како управо Балкан представља „меки трбух“ Старог континента.

 

Аутори поново подвлаче како је повлачење САД из региона стратешка грешка, да је ЕУ потребна америчка помоћ како би се одржао мир и убрзали реформски процеси у западнобалканским државама, те да би се и преостале државе региона напослетку прикључиле западној хемисфери. Аутори још једном наглашавају како поред „штетног утицаја РФ“ на регион и даље није искључена опасност од евентуалне радикализације балканских муслимана, иако је тај тренд, по суду АС, до сада заобишао Косово и Метохију, Македонију и Босну и Херцеговину.

 

Занимљиво је и то, што се у овом одељку стратегије, помиње и Краљевина Саудијска Арабија, један од најзначајнијих савезника САД на Блиском Истоку и шире. Саудијска Арабија се помиње пре свега у контексту једног од главних финансијера изградње нових исламских верских објеката на Косову и Метохији и у Босни и Херцеговини, али и школа, које служе и за ширење радикалних исламских учења.

 

Поставља се питање, због чега аутори на више места напомињу неопходност поновног укључивања САД у балканске прилике? Разлог превасходно лежи у томе, што се у самом Вашингтону деценијама води борба између два кључна виђења спољне политике САД – интервенционистичког и изолационистичког. Присталица обе струје имамо како у Републиканској, тако и у Демократској партији, али и у другим политичким организацијама, међу независним интелектуалцима. Свакако, АС је очито проинтервенционистичког става, нарочито када је Западни Балкан у питању, стога се аутори труде да што је могуће више пута и са што је могуће више аргумената поткрепе своју тезу и убеде, превасходно чиновнике администрације председника Трампа, у исправност свог става.

КОНКРЕТНИ ПРЕДЛОЗИ АТЛАНТСКОГ САВЕТА У ТРИ ТАЧКЕ

 

 

            1.УСПОСТАВЉАЊЕ СТАЛНОГ АМЕРИЧКОГ ВОЈНОГ ПРИСУСТВА У ЈУГОИСТОЧНОЈ ЕВРОПИ

 

АС истиче како интеграција више балканских држава у НАТО пакт није довољна, како би се регион сматрао безбедним, поготово што Македонија, Босна и Херцеговина, Србија и
тзв. „Косово“ (аутори јужну покрајину Републике Србије посматрају као засебан субјект), нису чланице Алијансе.

АС забрињава чињеница што је број припадника КФОР на Косову и Метохији пао са 50.000 колико их је било 1999. године, на испод 5.000 колико је данас.

Због тога, АС предлаже да се управо на Косову и Метохији успостави прва, стална војна база америчке војске и то у кампу Бондстил код Урошевца. АС сматра да је ова база, због војних, инфраструктурних одлика и опремљености, најбоље место за успостављање сталног америчког војног присуства. Према проценама АС у ову базу може да стане и до 7.000 војника.

Америчка војска би тако, по предлогу АС, гарантовала безбедност и неповредивост граница у региону. Овим би се не само створио предуслов за трајан мир, него би локално становништво било свесно америчког војног присуства, док би регионални лидери били обесхрабрени да спроводе политику ревизионизма. АС сматра и да би ова акција морала бити координисана са локалним владама, те претпоставља да би званично опредељење САД да војним присуством спречавају промене граница, било поздрављено у Скопљу, Приштини и Подгорици, док би у Сарајеву било спречено због вета Бања Луке.

Такође, АС наглашава да је локална популарност НАТО пакта висока, нарочито међу Албанцима, као и да се на НАТО гледа позитивно у свим државама региона, изузев Србије. Међутим, АС сматра да би стално америчко војно присуство на Косову и Метохији поздравили и локални Срби, јер би могли да га сматрају „гарантом сопствене безбедности“.

              2.ФОРСИРАЊЕ ИСТОРИЈСКОГ НОВОГ ПРИСТУПА СА СРБИЈОМ

АС подвлачи како САД треба да успоставе нове односе са Србијом, сматрајући је кључном земљом за стабилност региона. АС истиче да расположење међу Србима, када су у питању САД, није позитивно. Узрок овоме, АС проналази превасходно у последици агресије на СРЈ 1999. године, изведене од стране НАТО, а под вођством САД. АС бомбардовање СРЈ 1999. године, види као део рата на Косову и Метохији.

Ипак, АС сматра да до нових односа између САД и Србије, може доћи само постепено.
АС наводи како би веће војно присуство САД из тачке 1. и отварање сталне војне базе код Урошевца, довело председника Александра Вучића „пред свршен чин“, те да би овај поступак морао бити праћен правовременим и оркестрираним дипломатским активностима САД.
АС сматра да је негативан став грађана Србије спрам САД, такође и производ рада „таблоида који су у многоме под утицајем Српске напредне странке“. АС наставља и да званичници у Београду често истичу, како су српски војници током 2016. године, учествовали у преко 200 заједничких војних вежби са америчким војницима, док су са руским колегама учествовали у 17 сличних активности.

АС сматра како се од председника Вучића не могу очекивати нагли, „историјски заокрети“, али да би постепени приступ САД могао дати резултате. Тако, АС предлаже да САД започну са неком врстом дипломатско-политичке офанзиве, која би наговестила нови приступ Вашингтона Београду и кулминирала посетом на високом нивоу, секретара за одбрану САД Џејмса Матиса.
Ипак, додаје се и како би сваки корак у правцу креирања нових односа између Вашингтона и Београда, а који повуку САД, морао бити праћен сличном активношћу српске стране. Тако се очекује да српске власти представе сопственом грађанству САД у бољем светлу, наглашавајући утисак, да су вежбе са руским војницима у српским медијима имале далеко већу заступљеност, него ли оне са америчким, упркос далеко мањем броју.

АС даље предлаже америчким властима, да уколико председник Вучић укаже на чињеницу да не може контролисати написе таблоида, САД морају „то јасно назвати блефирањем“. Даље, АС позива америчке власти де се не устручавају од „снажног притиска“ на председника Вучића, али „без понижавајућег повлачења или захтева за потпуном променом става“.

На овом месту АС користи две фразе. Тако се каже дословно: „For a historic revitalization of the US-Serbia alliance to succeed, it is important that Vučić be pressed hard, but without requiring a humiliating climb-down or about-face.”

Прва фраза, идиом –  climb-down, означава ситуацију у којој лице признаје да није у праву, поготово када буде суочено са снажним аргументима.

Друга фраза, идиом – about-face, често се користи у америчкој, војној терминологији и подразумева ситуацију у којој особа мора да окрене лице у супротном смеру, од оног у ком  је до сада било. У овој ситуацији, погодније је друго значење израза, а које се користи када неко у потпуности промени понашање или мишљење.

АС наглашава да је алтернатива српском одбијању оваквог америчког предлога – изолација од својих суседа, са врло слабим везама са РФ, као јединим партнером. АС подвлачи, да увек и у сваком тренутку, једна порука мора бити јасна: „САД неће напустити Балкан“.

        3.ПОНОВНО УСПОСТАВЉАЊЕ РЕПУТАЦИЈЕ САД КАО ПРАВЕДНОГ ПОСРЕДНИКА

 

АС сматра да су се од почетка 21. века на Балкану ЕУ и САД јављале заједно, чинећи политичку комбинацију „шаргарепе и штапа“, где је „ЕУ нудила шаргарепу, а САД држале штап“. АС сматра да је овакво партнерство давало резултата, нарочито у Босни и Херцеговини. Ипак, у време администрације председника Обаме, дошло је до осетних промена, када је политика „вођства из позадине“, довела до умањивања утицаја САД на регион.

Тако, АС оцењује деловање ЕУ као сувише бирократско и попустљиво према „стабилократијама“, те да укључивање САД заправо исправља ове недостатке. АС се и у овом делу посебно бави политичком сценом Србије. Тако се наводи, како су „западни лидери у тишини посматрали протесте“ након победе Александра Вучића у првом изборном кругу априла 2017. године, те да су само „чекали да протести пресахну“. Такође се цитира шеф немачке дипломатије Зигмар Габријел, који је у време протеста
хвалио Александра Вучића „јер није прибегавао насиљу“. Аутор ове анализе стиче утисак проучавајући Стратегију, како аутори наведени цитат износе са негативним призвуком.

Аутори, уопште узев, полазе од премисе како су малобројни протести у Србији, након победе Александра Вучића били мотивисани „притиском на медије“ и „кампањом застрашивања“ вршене и спровођене од стране председника Вучића, упркос томе што су протести приоритетно били мотивисани незадовољством неколико хиљада грађана Србије изборним резултатима, што је већ обрађено на 6. страни ове анализе.

Тако АС сматра, како би Александар Вучић „свакако победио на изборима“, те да западни лидери не би требали да се уздржавају од истицања сопствених очекивања од Београда у погледу „поштовања владавине права и људских слобода“.

АС се поново дотиче примера Николе Груевског и до скора владајуће опције у Македонији ВМРО-ДПМНЕ. У Стратегији се наводи, како су Груевски и његова опција уживали пуну подршку западних лидера годинама, који су склањали главу у страну када су одређене аутократске тенденције постале очигледне и узимале маха. Занимљиво, овде АС у сличном контексту помиње и бившег председника и премијера Црне Горе Мила Ђукановића, који тренутно не врши ниједну државну функцију, али је председник најутицајније политичке партије у
Црној Гори – Демократске партије социјалиста. АС сматра да на питање младог, (имагинарног) црногорског студента – због чега је Мило Ђукановић тај који уводи Црну Гору у НАТО пакт и води је ка ЕУ, кад влада овом земљом од 1991. године, мора да се пружи много бољи одговор од – „због стабилности“.

АС даље закључује, како улога посредника не искључује и улогу заинтересованог субјекта, који узима учешће у активностима и то поткрепљује примером деловања у процесу приступања Црне Горе НАТО пакту. Додаје се, како САД морају бити ангажоване у Црној Гори и даље, превасходно како би „неутралисале штетно деловање РФ“, нарочито преко једне од најзначајнијих опозиционих снага у Црној Гори – Демократског фронта. Такође, као један од кључних задатака САД, наводи се активност на пољу постизања договора између Атине и Скопља у спору око имена Македоније.

ОД СИГУРНОСТИ ДО НАПРЕТКА

 

У закључку Стратегије, аутори се концентришу на две кључне поруке.

Прва је та да повратак САД на Балкан, треба да буде јасан сигнал, превасходно локалним лидерима, како је време етничких сукоба прошло, како ће Балкан бити сигурно место, без сукоба и како ревизиности који заговарају пројекте попут „Велике Србије“ и „Велике Албаније“ морају бити свесни да се њихове идеје неће остварити. Такође, аутори сматрају да би повратак САД на простор Западног Балкана био и јасна порука РФ, како је трошење средстава на изазивање хаоса у овом делу Европе – узалудно.

Друга порука је усмерена ка будућности младих у овом делу Европе. Тако, АС наводи пример Хрватске из које је велики број младих отишао, непосредно по уласку у ЕУ и тај тренд се наставља, са високом стопом емиграције у СР Немачку и Уједињено Краљевство.

АС даље указује да сличан тренд постоји и у другим државама региона, те да се САД морају озбиљно ангажовати и у сарадњи са ЕУ, помоћи земљама региона да преокрену ове негативне трендове у своју корист.

Но, како би било какав напредак био остварен, АС подвлачи да постојеће кризе морају бити спречене и то брзо.

ЗАКЉУЧАК

 

Иако Атлантски савет није државни орган нити има моћ директног политичког одлучивања, ставови овог „тинк-тенка“ се морају узети у обзир, имајући на уму чињеницу да се званични органи САД неретко ослањају на анализе и процене специјализованих, стручних форума, организација које окупљају професионалце који дуги низ година проучавају ситуацију у неком делу света, а истовремено имају јасно, идеолошко утемељење. Све ове предуслове АС свакако испуњава.

АС сматра РФ не само кључним политичким такмацем САД у региону, већ је доживљава и као највећу претњу регионалној безбедности, миру и стабилности. Очито, у АС процењују како је приоритетни циљ РФ заправо изазивање нове кризе на простору Европе и то на Балкану, за који РФ везују бројне историјске, културне и социјалне нити. Управо тај простор, на ком РФ већ деценијама није била присутна као активан политички субјект, који је могао озбиљније да утиче на развој ситуације, АС сматра најрањивијим делом Старог континента.

Очито, из угла АС, амбиције Кремља су следеће: изазивање сукоба, у региону који обилује ратним ранама и притајеним етничким тензијама и потом, појављивање као једног од партнера при покушају спречавања даље ескалације и успостављања мира. Том приликом, РФ би можда могла да искористи своју позицију и убеди превасходно Париз и Берлин, а посредно и Вашингтон, у својеврсну геополитичку трговину, где би се РФ одрекла својих позиција на Западном Балкану, у замену за ускраћивање подршке западног блока Украјини, поготово у светлу ратних сукоба у Донбасу. АС деловање РФ оцењује крајње негативно у свим државама региона и директно оптужује Москву за покушај дестабилизације ситуације у Црној Гори, али и за рад на продубљивању конфликата у Македонији, Босни и Херцеговини, на Косову и Метохији.

Јасно, АС види Москву као силу која би најпре могла да капитализује повлачење САД из региона, зарад остваривања сопствених интереса. Очито, АС у већој улози РФ на Балкану не виде ништа позитивно по америчке интересе и стога настоје да убеде америчке политичаре и дипломате у неопходност радикалног деловања спрам утицаја Кремља на регион, како Вашингтон не би дошао у ситуацију, да више не буде једини или најзначајнији спољно-политички фаткор, на овом простору.

Несумњиво, Вашингтон је то био од пада Берлинског зида и вероватно ову улогу игра и данас. Ипак, глобално повлачење из различитих светских арена, које је председник Обама спроводио, довело је и до смањивања утицаја САД у региону. Ипак, када би се из региона повлачиле САД, тај простор би попуњавала ЕУ, пре свих Немачка и САД би увек, када би од својих савезника биле позване или саме осетиле потребу, могле да се у регион врате у релативно кратком року и васпоставе свој утицај.

У случају да ту празнину, коју повлачење или у овом случају одсуство повратка САД, попуни РФ, тај повратак не би могао тећи ни тако брзо, ни тако једноставно. Такође, АС сматра да Москва и на Балкану покушава да остави утисак повратка РФ на међународну сцену, у што је могуће приближнијем обиму, у ком је то чинио СССР. Управо ово су кључни извори бојазни АС спрам дејства РФ на простору Западног Балкана.

АС у великој подршци једној политичкој опцији и једној политичкој личности у балканским земљама види – опасност. Занимљиво, АС у суштини прекорева генерални став западних лидера, који по њиховом суду и сувише мирно прихватају чињеницу да поједини лидери и политичке партије, уживају велику подршку, коју АС очито сматра и сувише великом, јер представља основ за акумулирање озбиљне политичке моћи.

Истовремено, ово акумулирање моћи, чини дате политичке факторе, а самим тим и државе којима управљају, мање рањивим, јер не отвара превише простора за уцењивање од стране коалиционих партнера и приморавање на прављење краткорочних компромиса.
Такође, чињеница да одређена политичка опција у некој држави или ентитету, ужива дуготрајну и високу политичку популарност, даје простор тој опцији да поставља пред себе дугорочније циљеве. Не само то, она доноси стабилност једном друштву, које је неопходно зарад спровођења реформи, које стоје на агенди европских интеграција.

Како се АС залаже за скори пријем свих држава Западног Балкана у ЕУ, остаје  нејасно због чега критикује став западних лидера, када је у питању њихова реакција на демократски изабране политичке лидере у региону, пежоративно то оцењујући као њихову слабост на „стабилократију“. Просто, политичка стабилност је неопходна како би се извели кључни резови у јавној управи, привреди, правосуђу. Коалиционе владе које не уживају високу подршку грађана и које зависе од свега неколико гласова у парламенту, ретко кад успевају да се изборе са овако захтевним задацима.

Стога, порука АС није довољно конзистентна, чак је на моменте и конфузна, с обзиром на то да  АС истовремено заговара убрзавање реформских процеса на Балкану, а истовремено, прикривено, препоручује америчким лидерима да врше притисак на лидере балканских држава који уживају велику подршку, те да се не уздржавају од пружања потпоре опозиционим снагама, које покушавају да подрију снагу владајућих политичких снага.

Ова тендениција се нарочито да запазити, предимензионираним давању на значају краткотрајним и малобројним протестима у Србији, до којих је дошло због незадовољства неколико хиљада грађана, резултатима председничких избора, на којима је убедљиву победу, већ у првом кругу однео Александар Вучић. Шта више, АС отворено замера западним лидерима што су „окретали главу“ од опозиционих захтева и одали признање тадашњем премијеру и изабраном председнику Вучићу на уздржавању од примене силе (шеф димпломатије СР Немачке – Зигмар Габријел).

Оно где је порука АС више него јасна, јесте препорука америчким званичницима, за што скорије увећање америчког војног присуства на Западном Балкану. АС сматра како се овај део Европе и јединственог евро-атлантског простора, не може сматрати у потпуности инкорпорисаним у западну политичку хемисферу, али ни довољно отпорним на евентуалне, нове етничке сукобе, све док све државе региона не постану пуноправне чланице НАТО пакта и ЕУ.

Стога, АС учлањење Црне Горе у НАТО пакт, види као значајну победу америчке политике, али такође сматра да овај догађај мора бити само део серије победа, које ће напослетку омогућити прелазак свих држава региона у категорију „стабилних демократија“, каквом, рецимо аутори сматрају Словенију и само делимично Хрватску. Поновно давање на значају бази Бондстил, код Урошевца, где већ постоји озбиљна логистика и инфраструктура и коришћење тамошњих максималних капацитета за пријем војника (7000 припадника), па чак и само претежно коришћење ових капацитета, сасвим сигурно би учинило САД најзначајнијом, недомицилном војном силом у региону, поготово уколико додамо на то, већ постојеће америчке војне ефективе у Италији, Турској, Бугарској, Румунији и Грчкој.

Сасвим сигурно, ово би отворило могућност САД да своју тежњу ка утицајима на процесе у региону и прокламован ултимативни циљ – спречавање промене граница и избијања нових, етничких сукоба, остваре и путем отварања нових база у земљама региона, превасходно Црној Гори и Македонији. Занимљиво, дух Стратегије АС указује управо на Македонију, као на најслабију тачку Балкана, више него ли што је то рецимо Босна и Херцеговина. За претпоставити је да аутори кључну мотивацију за овакав став гаје у чињеници да се у Македонији преламају интереси најмање четири засебна политичка субјекта, за разлику од Босне и Херцеговине, где је  то случај са најмање три субјекта.

Успостављању нових односа између САД и Србије, посвећено је несразмерно много простора у Стратегији. Стратегија се истина овом темом бави више у начелном, него ли у конкретном, детаљном виду. Ипак, од значаја је што се АС, као организација чији се идеолошки ставови могу описати као најприближнији ставовима најутицајнијег крила унутар Републиканске партије – неоконзервативцима. Неоконзервативци су у потпуности на становишту неопходности америчког интервенционизма, насупрот умереном изолационизму или прецизније, уздржавању од интервенционизма, што је став који је био прилично присутан у администрацији председника Обаме, нарочито за време његовог другог мандата, али је то такође став чије смо контуре могли да назиремо у месецима пре и након уласка у Белу кућу, председника Трампа и успостављања његове администрације.

Ове, прилично оштре идеолошке разлике, у почетку су свакако претиле да изазову озбиљан политички конфликт на релацији администрација председника – већина конгресмена и сенатора из редова Републиканске партије. С обзиром на чињеницу да је и сам председник Трамп свестан чињенице да не може испунити много тачака сопствене политичке агенде без подршке Конгреса и Сената, који имају кључну улогу у доношењу буџета, дошло је до озбиљних политичких нагодби између председника и неоконзервативаца. Ово свакако није био предмет неког отвореног споразума, али се кроз потезе који су повлачени у првој години мандата председника Трампа изнети закључак лако може извући.

Председник Трамп је превасходно оријентисан ка испуњавању својих циљева на унутрашњем политичком плану. То су – смањивање пореских стопа, умањивање незапослености, мотивисање америчких компанија да своју производњу поново врше на америчком тлу, а мање у земљама Централне Америке и Југоисточне Азије, затим опозив „Обамакера“ (врсте здравственог осигурања, политичког завештања бившег председника Обаме) и његова замена прописима који неће одступати од републиканске идеје „минималне државе“, по којој влада треба да намеће што мање обавеза грађанима и допушта им што је могуће већу слободу избора, па тако и по питању које ће осигурање плаћати и у ком обиму.

Ту је такође и јасно изражена жеља, што је било и једно од његових кључних предизборних обећања, на пољу смањивања стопа нелегалне имиграције и што је могуће већег коришћења сопствених, америчких капацитета. Ништа од ових циљева, председник Трамп не може остварити без подршке Конгреса и Сената. У оба дома, већину ужива Републиканска партија, чији и је и сам Доналд Трамп био кандидат на последњим изборима. У оба дома, Републиканском партијом доминирају неоконзервативци, оличени раније у сенатору
Џону Мекејну, а данас превасходно у сенатору Марку Рубију, који су у последњих годину дана додатно ојачали, поготово након тихе политичке асимилације највећег дела политичког покрета „Чајанка“ најјасније оличене у сенатору Теду Крузу. Такође, не сме се изоставити ни чињеница да су неоконзервативци успели у намери да готово у потпуности, политички потисну покрет „алт-рајт“, који је пружао пуну подршку председнику Трампу и у ком је амерички лидер видео могућност за креирање сопствене политичке базе у САД.

Након пораза Роја Мура на изборима у Алабами, републиканци јесу изгубили једно место у Сенату, али су зато неоконзервативци успели да у потпуности потисну Стива Бенона, бившег кључног стратега председника Трампа, који је након повлачења из администрације председника и пораза Мура којем је, баш као и председник Трамп, пружао пуну подршку, одлучио да се повуче и са чела администрације веб-сајта „Брајтбарт“, након објављивања скандалозне књиге „Ватра и бес – унутар Беле куће“ Мајкла Вулфа, у којој се објављују компромитујући детаљи не само о председнику Трампу, већ и о односу самог Бенона према председнику.

Председник Трамп је врло коректно прихватио пораз кандидата ког је подржавао у једној од најрепубликанскијих држава у САД и очито наставио са политиком склапања компромиса, са све снажнијим и што је још важније, хомогенизованијим крилом неоконзервативаца, који заправо постају суверени владари Републиканске партије.  

Тако се може закључити да је председник Трамп бројним кадровским уступцима својим неоконзервативним колегама из Републиканске партије, а истовременим изгласавањем сета закона којим су смањене пореске стопе у САД, успео у примарној намери да задобије подршку за своје кључне политичке циљеве. Јасно је да ће се са оваквим трендом и наставити.

И док су се по питању пореске политике председник Трамп и неоконзервативци лако успели договорити, по питању реформе имиграционе политике треба очекивати озбиљнији изазов у погледу доношења обострано прихватљивих одлука, поготово што неоконзервативци по својој политичкој природи имају далеко израженији сензибилитет, када је у питању процес глобализације, за разлику од председника Трампа, који се кроз сопствени политички пројекат „Прво Америка“ труди представити као истински суверениста.

Један од најлакших путева за председника Трампа да издејствује подршку својих неоконзервативних колега, за реформу имиграционог система, јесте ново попуштање када је у питању спољна политика. Спољна политика, која је већ у великој мери препуштена неоконзервативним кадровима у Стејт Департменту, вероватно ће бити још чвршће у њиховим рукама у наредном периоду, не само када је у питању усмеравање политике председника, већ и њено само креирање.

С тога је од велике важности за Србију то, што је АС који гаји врло сличне погледе на свет као и републикански неоконзервативци, изнео процену по којој је јасно да политика САД према Србији више не треба да се заснива на захтевању за „суочавањем са прошлошћу“ и неком врстом кажњавања и изискивања политичке катарзе, што је најочитије било у време администрације председника Клинтона и у много мањој мери у време администрације председника Џ.В. Буша.

Овог пута заговара се реалистичан приступ, по ком се узимају у обзир и српски интереси, иако је јасно да простора за израженији сензибилитет када је у питању српски однос према Косову и Метохији нема. Ипак, и промена у овом обиму је добродошла и отвара могућност проактивном приступу српске дипломатије, пре свега предлажући одређене заједничке пројекте и истичући значај заједничког интереса две земље, нарочито на пољу одржавања стабилности и мира у региону, али и заштите од савремене пошасти џихадистичког тероризма. Тачно је да АС није детаљније образложио шта би то САД могле да понуде Србији у процесу поновног успостављања односа и да оно што је предложено, попут куртоазних посета високих америчких званичника, није довољно. Ипак, само креирање контура новог приступа, након деценија сукоба и односа који је носио више ултимативни, а мање кооперативни карактер, говори о могућности отварања новог поглавља у српско-америчким односима, где би Србија била респектована као озбиљан партнер, са кључном улогом у региону.  

КОСОВО
закључак представља став аутора анализе

 

 

 

Аутор анализе : Предраг Рајић