Turska okupacija je jednima oduzela veru, a svima slobodu. Ali i oni koji su prešli u tuđu veru, ostali su Bosanci, čudan soj ljudi, koji se nije mešao sa okupatorom, ali nije više bio što su njegova druga braća, mada su im isti običaji, način života, jezik, ljubav prema zavičaju. Mislim da nijedna grupa ljudi u istoriji nije ostala usamljenija nego što su bosanski Muslimani. Ovako je govorio veliki Meša Selimović o Bosni i Bosancima. Iako su običaji, način života, jezik i ljubav prema zavičaju bili isti, to nije bilo dovoljno da se ne krene u bratoubilački rat. Žrtvovat ćemo mir za suverenu Bosnu, rekao je Alija Izetbegović početkom 1992. godine , kao odgovor Muhamedu Čengiću na Skupštini Bosne i Hercegovine. Takođe, u daljem tekstu, videćemo da bosanski Muslimani ovaj put nisu ostali usamljeni i da su imali itekako pomoć u određenim međunarodnim krugovima. Takođe, govorićemo o Aliji Izetbegoviću, njegovom životu, idejama, uticaju na stvaranje BiH, kao i o njegovom mestu u istoriji sopstvenog naroda.
Alija Izetbegović je bio bosanskohercegovački pravnik, književnik i političar, osnivač i počasni predsednik Stranke demokratske akcije, prvi predsedavajući Predsedništva Bosne i Hercegovine nakon završetka rata, kao i nesumnjivi lider bosanskih Muslimana.
Alija je treće od petoro dece Mustafe i Hibe Izetbegović. Rođen je u Bosanskom Šamcu 1925. godine, međutim, već tridesetih godina sa porodicom se seli u Sarajevo. Upisuje mušku realnu gimnaziju i još u gimnazijskim danima iskazuje zainteresovanost za politiku kroz članstvo u panislamističkoj organizaciji „Mladi muslimani“. Još od tinejdžerskih dana, život Alije Izetbegovića i njegovo političko angažovanje je protkano kontraverzama. Jedni su tvrdili da se za vreme rata bavio humanitarnim radom, drugi da je kroz organizaciju „Mladi muslimani“ podržavao zloglasnu „Handžar“ diviziju, dok se u određenim izvorima navodi da je u vremenu pre „Mladih muslimana“ bio član Saveza komunističke omladine Jugoslavije. Ono što je nesporno jeste sudski proces koji je usledio 1946. godine, zbog političke aktivnosti i povezanosti sa nacističkom „Handžar“ divizijom, nakon kojeg je osuđen na kaznu zatvora u trajanju od tri godine.
Kazna zatvora ga nije pokolebala da nastavi sa svojim političkim idejama, te je nastavio da piše i objavljuje članke i studije o položaju muslimana u većinski hrišćanskim zemljama Evrope, iz čega je kasnije i nastao čuveni političko-verski program „Islamska deklaracija“.
Političko delovanje određenog kruga intelektualaca u Sarajevu uz „Islamsku deklaraciju“ dovelo je do čuvenog Sarajevskog procesa, koji je pokrenut 1983. godine uz optužbe za zločinačko udruživanje, neprijateljsko delovanje i kontrarevoluciju. Jedan od glavnih osumnjičenih u ovom procesu je bio i Alija Izetbegović, koji je na koncu i osuđen na 14 godina robije. Na Sarajevskom procesu, optuženi Alija u završnoj reči, između ostalog je izjavio da nikakvu štetu nije učinio Jugoslaviji i da kada je reč o Jugoslaviji može da izjavi da je voleo, kao što se voli svoja zemlja i da je voleo njen lik na karti. Optuženi, a zatim i osuđeni u ovom procesu su bili temelj za kasnije stvaranje Stranke demokratske akcije i osamostaljenje Bosne i Hercegovine. Ono što je zanimljivo za sam Sarajevski proces jeste podrška osuđenima od strane SANU i određenog broja beogradskih intelektualaca i advokata, među kojima su prednjačili Vojislav Šešelj i Dobrica Ćosić. Kazne svim osuđenicima će vremenom biti smanjene, a 1988.godine dolazi do otpuštanja zatvorenika osuđenih za verbalni delikt.
Ubrzo nakon izlaska iz zatvora i pored izjave da nema političkih ambicija, 1989. godine Alija je otpočeo sa aktivnostima u pogledu stvaranja političke organizacije. Nakon konferencije za medije, koja je kasnije postala poznata kao „Saopćenje četredesetorice“, u svečanoj sali hotela „Holiday Inn“, 26. maja 1990. godine osnovana je Stranka demokratske akcije. Očuvanje Bosne i Hercegovine kao države Muslimana, Srba i Hrvata je istaknuto kao poseban interes.
Ono što je zajedničko i što vezuje tada oformljeni SDS, stranku oko koje su se okupili Srbi, kao i SDA oko koje su se okupili Muslimani jeste ideja o očuvanju Jugoslavije. Na prvim parlamentarnim izborima u Bosni i Hercegovini pobedu su odnele takozvane nacionalne stranke, Stranka demokratske akcije, Srpska demokratska stranka i Hrvatska demokratska zajednica Bosne i Hercegovine. Zajedničko im je bilo antikomunističko opredeljenje i dogovor oko raspodele vlasti je bio ustanovljen po principu nacionalnog ključa. Iako je Fikret Abdić, tada član SDA osvojio pojedinačno najviše glasova, sporazumom je predviđeno da Alija Izetbegović postane muslimanski član Predsedništva.
Međutim, kako su tenzije rasle, tako se zaoštravala i retorika političkih aktera. Sve oči su bile uprte u Zagreb i Ljubljanu i čekao se prevashodno njihov potez. U prvo vreme, političke vođe iz redova SDA su pozivale svoje pristalice na mir, jer su smatrali da eventualni sukob nije njihov sukob. U trenutku kada su ispaljeni prvi meci u Sloveniji i Hrvatskoj, u Sarajevu i Beogradu se razgovaralo o Srpsko-muslimanskom istorijskom sporazumu pod patronatom Karadžića i Izetbegovića.
Iako je prvobitno postignut sporazum koji je bio u interesu Srba i Muslimana, a to je ostanak BiH u Jugoslaviji uz nepovredivost granica BiH, kolebljivost Alije Izetbegovića je došla do izražaja.
Hrvatski faktor i deo SDA je uticao da se Sporazum stavi van snage i praktično preko noći, bez ikakve najave, uz opasnost otvaranja nezaustavljive krize i krvavog sukoba, Alija je prokockao šansu za mir. Na taj način je ugrozio srpske interese, ali je svesno žrtvovao i svoje interese i svoj narod. Druga šansa za mir je bio Karington-Kutiljerov plan, poznatiji kao Lisabonski sporazum, koji su potpisale sve tri strane, međutim, Alija Izetbegović je nakon sastanka u Sarajevu sa američkim ambasadorom u Jugoslaviji, Vorenom Cimermanom, 28. marta 1992. godine povukao svoj potpis, a autostrada pakla i stradanja, na koju je upozoravao Radovan Karadžić, je zvanično otvorena. Cilj je bio održavanje referenduma o nezavisnosti BiH po svaku cenu i po Izetbegovićevim rečima preći Rubikon. S jedne strane Rubikona je bila agresija, a sa druge strane je bio građanski rat.
Kocka od strane Alije Izetbegovića je bačena.
Odbacivanjem sporazuma, Alija Izetbegović je očigledno kupovao vreme, međunarodnu podršku, kao i oružije. Nakon prvih žrtava, podizanja barikada i zauzimanja položaja, usledila su i međunarodna priznanja nove države. Alija Izetbegović je svoj oslonac tražio u Turskoj, bliskoistočnim zemljama, SAD, ali i u Nemačkoj. Zemlje Evropske zajednice na čelu sa Nemačkom su priznale BiH 6. aprila 1992.godine i na taj način je pokrenut proces masovnog međunarodnog priznanja novonastale države.
Kako bi zaokružio državnost, Izetbegović je bio svestan da mora veštački da stvori ime i jezik, te su na Prvom Bošnjačkom saboru 27. i 28. septembra 1993. godine, Muslimani preko noći postali Bošnjaci, a jezik je proklamovan u bosanski. Takođe, Izetbegović je bio svestan da vojna pozicija Armije BiH nije zavidna i da bez velike žrtve, medijske manipulacije i odjeka u međunaradnoj javnosti ne može da izađe kao pobednik iz ovog rata. Bošnjački narod je svesno žrtvovan i u prvom, kao i u drugom masakru na Markalama od strane Alije Izetbegovića i državnog rukovodstva. Direktna posledica ovih događaja je bila NATO intervencija i bombardovanje položaja Vojske Republike Srpske, kao i nastavak akcije NATO i vojske Republike Hrvatske protiv RSK. Ovim akcijama je proterano srpsko stanovništvo sa teritorije RSK, kao i iz zapadnih i jugozapadnih delova BiH i na ovaj način, Alija se opet stavio u službu hrvatskih interesa. Vrhunac licemerja i žrtvovanja sopstvenog naroda se desio na području Srebrenice i tome najbolje svedoči Hakija Meholjić, ratni komandant policije Srebrenice, koji je optužio Aliju Izetbegovića, da je svesno, uz prethodni dogovor sa američkim predsednikom Bil Klintonom, žrtvovao stanovništvo Srebrenice, koje je mahom stradalo prilikom oružanih borbi i usled probijanja obruča. Srebrenica je opravdala svoju svrhu, Bošnjaci su prikazani kao jedine žrtve pred međunarodnom javnošću, dok su Srbi prikazani, a kasnije i osuđeni kao ratni zločinci i počinioci genocida.
Iz svega navedenog, možda najbolji opis Izetbegovića, kao i pregled i apsurd rata u BiH je dao portugalski diplomata Žoze Kutiljero. Borba Alije Izetbegovića i njegovih mentora sa Zapada za unitarnu bosansku državu uvela je zemlju u krvavi rat, koji je mogao da bude sprečen da je prihvaćen moj plan mirne podele teritorije na tri dela, izjavio je Kutiljero jednom prilikom.
Besmisao rata i stradanja se ogledao u tome, da je mapa i rešenje iz Dejtona bila gotovo identična kao mapa koju je predložio Kutiljero, jedina razlika je u tome da su ljudski životi izgubljeni i da je potrošeno dragoceno vreme. Takođe, Kutiljero je opisao Izetbegovića kao osobu koja laže, odnosno koja jedno govori u javnosti, a drugo privatno, u pregovorima. Nažalost, ovakva etiketa može da se prišije vođama sva tri naroda. Međutim, za većinu Bošnjaka, Alija Izetbegović će u sećanju ostati kao jedna od najznačajnijih istorijskih ličnosti, otac nacije i tvorac Bošnjaka. Za islamski svet rahmetli Alija će ostati borac za slobodu i pravo i heroj od Maroka do Indonezije i od Turske do Alžira. U prilog tome govore nazivi ulica i trgova po BiH, Saudijskoj Arabiji, Tadžikistanu, Turkmenistanu, Turskoj. U Istanbulu postoji džamija koja nosi njegovo ime, dok je Školski centar „Alija Izetbegović“ otvoren u Pakistanu 2017.godine, takođe poneo njegovo ime. Za Srbe, Alija Izetbegović će ostati upamćen kao neko ko je svojim potpisom u Dejtonu doprineo stvaranju Republike Srpske, ali i kao čovek, koji je prvi na tlo Evrope doveo mudžahedine, koji je nesumnjivo činio ratne zločine i koji je prokockao šansu za mirno rešenje sukoba i na taj način srušio san srpskog naroda zapadno od Drine o životu u zajedničkoj državi sa braćom istočno od Drine. Na kraju, iza Alije je ostala Bosna i Hercegovina, ista onakva kakvu je i veliki Ivo Andrić video, kao zemlju mržnje i straha i zemlju sa mnogo vera u kojoj ipak nema Boga.