Турска окупација је једнима одузела веру, а свима слободу. Али и они који су прешли у туђу веру, остали су Босанци, чудан сој људи, који се није мешао са окупатором, али није више био што су његова друга браћа, мада су им исти обичаји, начин живота, језик, љубав према завичају. Мислим да ниједна група људи у историји није остала усамљенија него што су босански Муслимани. Овако је говорио велики Меша Селимовић о Босни и Босанцима. Иако су обичаји, начин живота, језик и љубав према завичају били исти, то није било довољно да се не крене у братоубилачки рат. Жртвоват ћемо мир за суверену Босну, рекао је Алија Изетбеговић почетком 1992. године , као одговор Мухамеду Ченгићу на Скупштини Босне и Херцеговине. Такође, у даљем тексту, видећемо да босански Муслимани овај пут нису остали усамљени и да су имали итекако помоћ у одређеним међународним круговима. Такође, говорићемо о Алији Изетбеговићу, његовом животу, идејама, утицају на стварање БиХ, као и о његовом месту у историји сопственог народа.
Алија Изетбеговић је био босанскохерцеговачки правник, књижевник и политичар, оснивач и почасни председник Странке демократске акције, први председавајући Председништва Босне и Херцеговине након завршетка рата, као и несумњиви лидер босанских Муслимана.
Алија је треће од петоро деце Мустафе и Хибе Изетбеговић. Рођен је у Босанском Шамцу 1925. године, међутим, већ тридесетих година са породицом се сели у Сарајево. Уписује мушку реалну гимназију и још у гимназијским данима исказује заинтересованост за политику кроз чланство у панисламистичкој организацији „Млади муслимани“. Још од тинејџерских дана, живот Алије Изетбеговића и његово политичко ангажовање је проткано контраверзама. Једни су тврдили да се за време рата бавио хуманитарним радом, други да је кроз организацију „Млади муслимани“ подржавао злогласну „Ханџар“ дивизију, док се у одређеним изворима наводи да је у времену пре „Младих муслимана“ био члан Савеза комунистичке омладине Југославије. Оно што је неспорно јесте судски процес који је уследио 1946. године, због политичке активности и повезаности са нацистичком „Ханџар“ дивизијом, након којег је осуђен на казну затвора у трајању од три године.
Казна затвора га није поколебала да настави са својим политичким идејама, те је наставио да пише и објављује чланке и студије о положају муслимана у већински хришћанским земљама Европе, из чега је касније и настао чувени политичко-верски програм „Исламска декларација“.
Политичко деловање одређеног круга интелектуалаца у Сарајеву уз „Исламску декларацију“ довело је до чувеног Сарајевског процеса, који је покренут 1983. године уз оптужбе за злочиначко удруживање, непријатељско деловање и контрареволуцију. Један од главних осумњичених у овом процесу је био и Алија Изетбеговић, који је на концу и осуђен на 14 година робије. На Сарајевском процесу, оптужени Алија у завршној речи, између осталог je изјавио да никакву штету није учинио Југославији и да када је реч о Југославији може да изјави да је волео, као што се воли своја земља и да је волео њен лик на карти. Оптужени, а затим и осуђени у овом процесу су били темељ за касније стварање Странке демократске акције и осамостаљење Босне и Херцеговине. Оно што је занимљиво за сам Сарајевски процес јесте подршка осуђенима од стране САНУ и одређеног броја београдских интелектуалаца и адвоката, међу којима су предњачили Војислав Шешељ и Добрица Ћосић. Казне свим осуђеницима ће временом бити смањене, а 1988.године долази до отпуштања затвореника осуђених за вербални деликт.
Убрзо након изласка из затвора и поред изјаве да нема политичких амбиција, 1989. године Алија је отпочео са активностима у погледу стварања политичке организације. Након конференције за медије, која је касније постала позната као „Саопћење четредесеторице“, у свечаној сали хотела „Holiday Inn“, 26. маја 1990. године основана је Странка демократске акције. Очување Босне и Херцеговине као државе Муслимана, Срба и Хрвата је истакнуто као посебан интерес.
Оно што је заједничко и што везује тада оформљени СДС, странку око које су се окупили Срби, као и СДА око које су се окупили Муслимани јесте идеја о очувању Југославије. На првим парламентарним изборима у Босни и Херцеговини победу су однеле такозване националне странке, Странка демократске акције, Српска демократска странка и Хрватска демократска заједница Босне и Херцеговине. Заједничко им је било антикомунистичко опредељење и договор око расподеле власти је био установљен по принципу националног кључа. Иако је Фикрет Абдић, тада члан СДА освојио појединачно највише гласова, споразумом је предвиђено да Алија Изетбеговић постане муслимански члан Председништва.
Међутим, како су тензије расле, тако се заоштравала и реторика политичких актера. Све очи су биле упрте у Загреб и Љубљану и чекао се превасходно њихов потез. У прво време, политичке вође из редова СДА су позивале своје присталице на мир, јер су сматрали да евентуални сукоб није њихов сукоб. У тренутку када су испаљени први меци у Словенији и Хрватској, у Сарајеву и Београду се разговарало о Српско-муслиманском историјском споразуму под патронатом Караџића и Изетбеговића.
Иако је првобитно постигнут споразум који је био у интересу Срба и Муслимана, а то је останак БиХ у Југославији уз неповредивост граница БиХ, колебљивост Алије Изетбеговића је дошла до изражаја.
Хрватски фактор и део СДА је утицао да се Споразум стави ван снаге и практично преко ноћи, без икакве најаве, уз опасност отварања незаустављиве кризе и крвавог сукоба, Алија је прокоцкао шансу за мир. На тај начин је угрозио српске интересе, али је свесно жртвовао и своје интересе и свој народ. Друга шанса за мир је био Карингтон-Кутиљеров план, познатији као Лисабонски споразум, који су потписале све три стране, међутим, Алија Изетбеговић је након састанка у Сарајеву са америчким амбасадором у Југославији, Вореном Цимерманом, 28. марта 1992. године повукао свој потпис, а аутострада пакла и страдања, на коју је упозоравао Радован Караџић, је званично отворена. Циљ је био одржавање референдума о независности БиХ по сваку цену и по Изетбеговићевим речима прећи Рубикон. С једне стране Рубикона је била агресија, а са друге стране је био грађански рат.
Коцка од стране Алије Изетбеговића је бачена.
Одбацивањем споразума, Алија Изетбеговић је очигледно куповао време, међународну подршку, као и оружије. Након првих жртава, подизања барикада и заузимања положаја, уследила су и међународна признања нове државе. Алија Изетбеговић је свој ослонац тражио у Турској, блискоисточним земљама, САД, али и у Немачкој. Земље Европске заједнице на челу са Немачком су признале БиХ 6. априла 1992.године и на тај начин је покренут процес масовног међународног признања новонастале државе.
Како би заокружио државност, Изетбеговић је био свестан да мора вештачки да створи име и језик, те су на Првом Бошњачком сабору 27. и 28. септембра 1993. године, Муслимани преко ноћи постали Бошњаци, а језик је прокламован у босански. Такође, Изетбеговић је био свестан да војна позиција Армије БиХ није завидна и да без велике жртве, медијске манипулације и одјека у међунарадној јавности не може да изађе као победник из овог рата. Бошњачки народ је свесно жртвован и у првом, као и у другом масакру на Маркалама од стране Алије Изетбеговића и државног руководства. Директна последица ових догађаја је била НАТО интервенција и бомбардовање положаја Војске Републике Српске, као и наставак акције НАТО и војске Републике Хрватске против РСК. Овим акцијама је протерано српско становништво са територије РСК, као и из западних и југозападних делова БиХ и на овај начин, Алија се опет ставио у службу хрватских интереса. Врхунац лицемерја и жртвовања сопственог народа се десио на подручју Сребренице и томе најбоље сведочи Хакија Мехољић, ратни командант полиције Сребренице, који је оптужио Алију Изетбеговића, да је свесно, уз претходни договор са америчким председником Бил Клинтоном, жртвовао становништво Сребренице, које је махом страдало приликом оружаних борби и услед пробијања обруча. Сребреница је оправдала своју сврху, Бошњаци су приказани као једине жртве пред међународном јавношћу, док су Срби приказани, а касније и осуђени као ратни злочинци и починиоци геноцида.
Из свега наведеног, можда најбољи опис Изетбеговића, као и преглед и апсурд рата у БиХ је дао португалски дипломата Жозе Кутиљеро. Борба Алије Изетбеговића и његових ментора са Запада за унитарну босанску државу увела је земљу у крвави рат, који је могао да буде спречен да је прихваћен мој план мирне поделе територије на три дела, изјавио је Кутиљеро једном приликом.
Бесмисао рата и страдања се огледао у томе, да је мапа и решење из Дејтона била готово идентична као мапа коју је предложио Кутиљеро, једина разлика је у томе да су људски животи изгубљени и да је потрошено драгоцено време. Такође, Кутиљеро је описао Изетбеговића као особу која лаже, односно која једно говори у јавности, а друго приватно, у преговорима. Нажалост, оваква етикета може да се пришије вођама сва три народа. Међутим, за већину Бошњака, Алија Изетбеговић ће у сећању остати као једна од најзначајнијих историјских личности, отац нације и творац Бошњака. За исламски свет рахметли Алија ће остати борац за слободу и право и херој од Марока до Индонезије и од Турске до Алжира. У прилог томе говоре називи улица и тргова по БиХ, Саудијској Арабији, Таџикистану, Туркменистану, Турској. У Истанбулу постоји џамија која носи његово име, док је Школски центар „Алија Изетбеговић“ отворен у Пакистану 2017.године, такође понео његово име. За Србе, Алија Изетбеговић ће остати упамћен као неко ко је својим потписом у Дејтону допринео стварању Републике Српске, али и као човек, који је први на тло Европе довео муџахедине, који је несумњиво чинио ратне злочине и који је прокоцкао шансу за мирно решење сукоба и на тај начин срушио сан српског народа западно од Дрине о животу у заједничкој држави са браћом источно од Дрине. На крају, иза Алије је остала Босна и Херцеговина, иста онаква какву је и велики Иво Андрић видео, као земљу мржње и страха и земљу са много вера у којој ипак нема Бога.