Отворено писмо ЦЗДС Андрији Мандићу

Господине Мандићу,

Из поштовања према историји, традицији, вери…из обавезе према прецима и потомцима…из неопходности према свим тековинама нашег народа, обраћам Вам се да бих Вас подсетио на одговорности и пожртвованости коју сваки појединац нашег народа треба да има на уму, а нарочито Ви након јучерашњег дана.

Постоје тренуци у историји сваког народа када се не мери само политичка вештина и када се не вреднује моћ, као ни број мандата, функција или коалиција. У тренуцима када се све ломи, кључну улогу игра карактер, као и спремност да се остане усправан онда када је најтеже. Такви моменти одређују како ће се неко памтити… Да ли као чувар завета или као неко ко је тај исти завет продао?

Српски народ у Црној Гори вековима није опстајао захваљујући политичким калкулацијама. Опстајао је захваљујући људима који су били спремни да изгубе све осим образа. Захваљујући онима који су чували веру када је било опасно исповедати је, који су чували име када је било забрањено изговарати га и који су чували слободу када је изгледало да је изгубљена.

Историја нашег народа препуна је таквих примера. Од косовског завета преко Цера и Колубаре све до Мојковца, од тамница до прогона, од страдања до васкрсења. Увек су постојале две врсте људи. Они који су били спремни да плате цену за истину и они који су били спремни да жртвују истину зарад тренутне користи. Неко је једном питао ”Са чим ћемо пред Милоша?”. Нажалост, ни он није био вредан те реченице, али је она о(п)стала кроз најтежа времена свим надолазећим генерацијама да одзвања као аманет, али и као опомена онима који само и помисле да цара издају. Јасно је да је данас пожељно бити Вук, продати веру за вечеру и кренути звезданом стазом посутом многим ружама. Само на том путу не треба заборавити да када латице отпадну, иза ружа остаје само трње, које за собом оставља ништа друго осим крвавих трагова…

Да будемо јасни, ми овде не говоримо о наслеђу и имовини породице Петровић, као ни о праву једне (упитно) суверене државе да доноси своје законе. Свака држава, па чак и Црна Гора, има право да решава питања историјског наслеђа, реституције и положаја некадашњих династија, па чак и да фалсификује сопствену историју. Али, као што смо навели, није то питање. Питање је како је могуће да представници српског народа подрже акт у којем се налази тврдња да је Србија 1918. године извршила насилну анексију Црне Горе?

Ако је Србија била окупатор, шта су онда били краљ Никола, војвода Божо Петровић, Марко Даковић, Гаврило Дожић и хиљаде других који су се залагали за уједињење? Ако је Србија била агресор, шта су онда били они Црногорци који су у Србији гледали своју државу, своју браћу и свој национални ослонац? Таквом формулацијом не удара се само на пуку историју Србије, написану на неколико стотина хиљада страница. Удара се на идентитет огромног броја предака данашњих грађана Црне Горе. Удара се на сећање на генерације које су веровале да је уједињење остварење једног националног сна, а не чин окупације.

Народ од својих представника очекује да буду последња линија одбране његовог достојанства. Очекује да буду бедем када дођу покушаји прекрајања историје и да буду глас оних који више не могу да говоре. Зато је тешко разумети како је баш Ваш глас могао бити део већине која је омогућила да се у правни систем Црне Горе унесе квалификација која Србију представља као окупатора.

У српској историји остали су упамћени многи људи. Неки по јунаштву, неки по мудрости, неки по жртви. Али историја је једнако запамтила и оне који су у кључним тренуцима напуштали свој народ верујући да ће им време опростити, а знате веома добро и њихова имена, а знате још боље да им ни време ни историја нису опростили. Заборављени су многи моћници, а остала су само имена оних који су бранили оно што се није смело бранити и говорили оно што се није смело говорити.

Његош је записао да „част и брука живе довијека“. Управо зато су политичке одлуке у тренутку њиховог доношења постајале историјске. Другим речима, оне су постајале део историјског суда пред којим нема процедуралних трикова, партијских саопштења ни коалиционих оправдања.

Данас Вас зато не питамо зашто сте подржали породицу Петровић. То је легитимно историјско, политичко, али и морално питање о којем се може расправљати. Питам Вас зашто сте подржали формулацију која Србију проглашава анексионом силом? Питам Вас како ћете сутра пред оне људе који су носили тробојке, бранили светиње и веровали да се борите за очување српског идентитета? Питам Вас како ћете објаснити да сте подигли руку за закон који један од кључних догађаја заједничке српске историје представља као чин насиља? Да ли сте свесни да се одлуке у животу не доносе због данашњег дана? Да ли сте свесни како ће ово памтити будуће генерације?

Апис је рекао да историја познаје само истину, част и одговорност. На самом крају не заборавите да су вечност и верност две неодвојиве речи, душа и тело једног бића. И зато није узалуд у срцу сваког Србина она реченица: ”СРБИЈА ЈЕ ВЕЧНА ДОК СУ ЈОЈ ДЕЦА ВЕРНА”!!!

Напослетку, једном ће свако од нас морати да стане пред гробове својих предака и да се запита да ли је био достојан њиховог имена, њихове жртве и завета који су нам оставили.

Александар М. Гајић, мастер историчар