Republika Srpska je jedina pobeda koju smo kao narod postigli u procesu raspada SFRJ. Iskustva i politički put svakog aktera nastajanja srpske republike preko Drine dragoceni su za naše razumevanje njene uloge, smisla i cilja u životu srpskog naroda. Biljana Plavšić je ličnost jedinstveno pozicionirana u toj priči o borbi za opstanak i samosvojnost u Bosni i Hercegovini. Razmatranje njenog izuzetno složenog i zanimljivog političkog aktivizma može mnogo da doprinese da zaključimo šta su srpske političke elite na tom prostoru dobro, a šta loše radile, u ključnim istorijskim prekretnicama. Njen politički put je zanimljiv i sa aspekta rodnih studija. Lično me fascinira činjenica da je jedna dama mogla dobiti tako istaknutu ulogu na izuzetno surovoj političkoj sceni devedesetih godina i to baš na prostoru gde bi se to možda i najmanje očekivalo. Da li je Biljana Plavšić bila srpska „čelična ledi“ je pitanje na koje ću pokušati da odgovorim u ovom radu.
Detinjstvo, mladost i akademska karijera (1930 – 1990)
Malo je detaljnijih biografskih podataka o detinjstvu i mladosti Biljane Plavšić. Rođena je u Tuzli 1930. godine, a otac joj je bio doktor prirodnih nauka Svetislav Plavšić, koji se bavio botanikom, naročito proučavanjem Pančićeve omorike, na kojoj je i doktorirao. Bio je profesor na Univerzitetu u Sarajevu, gde je njegova ćerka i odrastala. On je, tokom tridesetih godina prošlog veka, objavio neke od svojih radova koji su i danas referentni u stručnim krugovima. Radovi su objavljivani i na nemačkom jeziku, pošto je profesor Plavšić bio bečki student. To je možda bilo ključno da danas ne čitamo priču o porodičnoj tragediji. Na početku rata 1941. Plavšić je imala 11 godina i nema podataka da je porodica, tokom perioda vlasti „Nezavisne Države Hrvatske“ u Bosni i Hercegovini, napuštala Sarajevo. Stradanje njenog oca ili nekog iz uže porodice bi sigurno ostalo zabeleženo i u najkraćoj biografiji. Pošto to nije slučaj, čini se da je profesor Plavšić uspeo da sačuva sebe i porodicu tokom teških ratnih godina, u čemu mu je sigurno pomoglo, ne samo poznavanje nemačkog, nego i više nego verovatni kontakti sa nemačkom akademskom zajednicom. Pošteđena ustaškog terora, Plavšić je ipak odrastala sigurno slušajući o njemu i gledajući svakodnevno praksu ustaške vlasti u njenom gradu. To je moralo ostaviti dubok utisak.
U jednom razgovoru Plavšić svedoči da joj je porodica bila „patrijarhalna“ i uvek sa ponosom ističe svog oca. Iz toga zaključujem da je odrastala u jednom istinski građanskom domu onog doba, u kojem je vladala usklađenost između modernosti i tradicionalnih vrednosti. Njeni preci bili su bogati trgovci iz Visokog kod Sarajeva, a maloj Biljani je navodno još deda Dionisije obećao studije na Sorboni. Imajući sve ovo u vidu razumno je pretpostaviti da Svetislav Plavšić nije bio pobornik komunizma, niti da je posle rata imao neku funkciju u novoj vlasti. To je sigurno takođe moralo ostaviti utisak ne njegovu ćerku.
O tome koliko se Biljana Plavšić ugledala na svog oca svedoči i činjenica da je i sama diplomirala biologiju i doktorirala botaniku. Zanimljivo je i njeno školovanje na Univerzitetu u Zagrebu. Nije bilo čudno da Srbi tamo studiraju i imaju uspeha u akademskoj zajednici, a ona se za tu visoku školu opredelila verovatno zbog njenog tadašnjeg kvaliteta ili pak da se dokaže i van sredine gde bi se moglo reći da je ime njenog oca igralo veliku ulogu u njenom uspehu. Jedan podatak kaže da je već 1956. počela da radi na Univerzitetu u Sarajevu, verovatno kao saradnik u nastavi ili asistent pre završetka doktorskih studija, mada ni doktorat u 26. godini nije nemoguć u njenom slučaju. Ovo iz razloga što su rezultati studentkinje Plavšić morali zaista biti izuzetni, imajući u vidu da je dobila prestižnu Fulbrajtovu stipendiju Vlade SAD, ustanovljenu 1946. godine.
Poznat je podatak da Plavšić nikad nije bila član Saveza komunista. Na to je svakako, osim porodičnog nasleđa, mogla uticati i ta rana asocijacija sa SAD, gde sama kaže da je videla jedan uređen svet, naročito u nauci, ka kojem je stremila u kasnijem životu i radu. Tokom kasnije karijere bila je veoma posvećena kao univerzitetski profesor biologije, pa je postala i šef katedre i kasnije dekan Prirodno-matematičkog fakulteta u Sarajevu. Komunističke vlasti BiH je nisu sputavale u njenom trudu da unapredi rad fakulteta, gde se izborila da se obezbedi nov objekat za ustanovu, sa kapacitetima koji nalikuju onim koje je videla u SAD. Tvrdi da joj je lično Hamdija Pozderac, pri otvaranju novog objekta, rekao da tako nešto nikada ne bi postigla da je bila član partije, gde bi bila sputana raznim samoupravnim procedurama i rigidnim odnosima.
Plavšić je napravila jedan razuman kompromis, bez koga sigurno ne bi bilo moguće njeno napredovanje na univerzitetu. Bila je član Socijalističkog saveza radnog naroda, organizacije koju su komunisti osmislili da okupe i kontrolišu i sve one koji ne žele ili po njihovom mišljenju ne zaslužuju da budu u Savezu komunista Jugoslavije.
Za kraj ovog dela razmatranja treba napomenuti da je Plavšić bila, pored svojih uspeha kao akademskog organizatora i rukovodioca i plodan naučnik, sa preko stotinu objavljenih naučnih radova.
Početak političkog aktivizma, prvi uspesi i delovanje do marta 1992. godine
Za mene je fascinantan podatak, koji služi na čast našem narodu preko Drine, da su Srbi u Bosni i Hercegovini raskinuli sa komunizmom, na način kako su to činili svi mudri narodi Evrope, i da su se jasno opredelili za demokratske i nacionalne vrednosti, onog trenutka kada je izjašnjavanje o politici omogućeno.
To znamo da nije bio slučaj u Srbiji i Crnoj Gori. Ova pojava bi se mogla objasniti i činjenicom da je najsnažnija partijska kontrola, sa najjačim kadrovima i ustanovama ipak bila skoncentrisana u glavnom gradu SFRJ. Intelektualni krug koji je iznedrio Srpsku demokratsku stranku 1990. godine poticao je upravo sa Univerziteta u Sarajevu, koji je očigledno bio jedna vrlo tolerantna sredina, gde se negovala intelektualna sloboda. O tome je svedočila i Biljana Plavšić. Zanimljiv je i strašan taj kontrast, između tolerancije, koja je vladala u salonskim – akademskim i političkim elitama sva tri naroda u BiH tokom socijalizma i onoga što će se ispoljiti i nametnuti devedesetih godina.
Kvalitete Biljane Plavšić primetio je intelektualni krug oko uglednog profesora Nikole Koljevića, koji su, pored njega, činili i Milorad Ekmečić, Slavko Leovac, Aleksa Buha i Vojislav Maksimović. Ovi vruhunski stručnjaci i uspešni naučnici zaista su bili elita srpskog naroda u Bosni i Hercegovini, ljudi od kojih su se mogle očekivati velike i dobre stvari. Sve uglavnom vršnjaci ili ljudi bliskog godišta Biljane Plavšić, početak devedesetih je bio zaista krajnji trenutak da njihove generacije daju neki politički doprinos, u čemu ih je pre toga decenijama sprečavao titoizam.
Srpska demokratska stranka osnovana je 12. jula 1990. godine i za njenog predsednika je izabran dr Radovan Karadžić, harizmatični neuropsihijatar i osvedočeni antikomunista. Međutim SDS je našla balans između svojih nešto starijih lidera, koje sam ranije pomenuo, i generacije kojoj je pripadao Karadžić, koja je bila u pravim godinama za ozbiljnu politiku. Kroz tu ravnotežu desilo se da na prvim višestranačkim izborima u SR Bosni i Hercegovini, koji su održani 18. novembra 1990. godine za članove Predsedništva BiH budu izabrani Biljana Plavšić sa 573.812 i Nikola Koljević sa 556.218 glasova. Zanimljiv podatak je da su naslednici Saveza komunista i njihovi derivati na izborima za Vijeće građana Skupštine SR BiH osvojili samo oko 24% glasova.
Dakle i pored činjenice da se na prostoru Bosne i Hercegovine najviše razvio partizanski pokret u Drugom svetskom ratu i da je kasnije mnogo visokih funkcionera režima Josipa Broza poticao sa ovog prostora, pri prvom slobodnom izjašnjavanju, narod se opredelio za jasno profilisane antikomunističke snage, formirane po nacionalnom ključu. Biljana Plavšić ili neko njenog profila, nikada ne bi mogla da se nada takvom uspehu u Srbiji. Možda je u Srbiji bio problem upravo što nacionalne snage nisu bile formirane i vođene od intelektualaca takvog profila, ugleda i lokalnog uticaja, kako je to bio slučaj kod Srba u Bosni i Hercegovini.
Ovde je, za sagledavanje političke i životne sudbine Biljane Plavšić, jako važno navesti podatak da je iste 1990. godine, na izborima 9. decembra, za predsednika Republike Srbije izabran Slobodan Milošević sa 3.285.799 glasova. Čovek suštinski drugačijeg mentaliteta i političke kulture od pomenutog kruga koji je formirao Srpsku demokratsku stranku.
Plavšić je svedočila da je prvi susret sa Miloševićem imala kada još nije bila na funkciji člana Predsedništva BiH, kada je nekim povodom on bio gost u SDS-u. Tamo su mu, po njenim rečima, svi osim nje udeljivali preterane pohvale, dok mu je ona zamerila što nije vratio imovinu Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi u Srbiji. Ona je smatrala da je on nakon tog susret nju svrstao među svoje protivnike.
Biljana Plavšić i Nikola Koljević su, u Predsedništvu BiH, delovali sa srpskih nacionalnih pozicija ali sa ciljem da dođe do svojevrsnog istorijskog sporazuma Srba i Muslimana, u okviru BiH kao dela jugoslovenske federacije. Često se zaboravlja da su nacionalne stranke koje su pobedile 1990. godine formirale zajedničku vlast u Bosni i Hercegovini. Predsednik Predsedništva bio je Alija Izetbegović, predsednik Skupštine Momčilo Krajišnik, a Vlade Jure Pelivan. Nema ničega što bi ukazivalo da je Biljana Plavšić nastupala drugačije od samosvesne ali pomirljive i konstruktivne politike svih činilaca SDS-a, uključujući i Radovana Karadžića, koji su pokušavali da pronađu neki model zajedničke države sa Muslimanima i Hrvatima. Međutim, politički predstavnici Muslimana i Hrvata su se opredelili da donose odluke mimo srpskih političara, uz insistiranje na nezavisnosti BiH i izlazak iz SFRJ što će, kroz burna dešavanja od oktobra 1991. do marta 1992. godine dovesti do početka građanskog rata.
Političko delovanje tokom rata: mart – decembar 1992. godine
Politička funkcija Biljane Plavšić kao člana nefunkcionalnog i razvlašćenog Predsedništva države koja se raspada nije nosila neku moć ali je imala značaj simbola borbe za interese srpskog naroda, kroz svedočenje o uzurpaciji ovog najvišeg državnog organa od strane Alije Izetbegovića.
Takva jedna prilika bio je i njen dolazak u Bijeljinu, koju su 31. marta 1992. godine Muslimani pokušali da stave pod kontrolu, ali je to sprečio Željko Ražnatović zvani Arkan, sa svojom paravojnom jedinicom. Tu je kamerom zabeležen trenutak kada Biljana Plavšić poljubcem pozdravlja kontroverznog ratnika. Ona je kasnije posvedočila da je sa Arkanom bila srdačna i hvalila ga jer je bio slika efikasnosti i organizacije u haotičnoj zemlji, tvrdeći da je upravo na njenu molbu pokazao uzdržanje i obzir za živote člana Predsedništva Fikreta Abdića i ostalih visokih muslimanskih zvaničnika koji su se našli pod njegovim staranjem. Takođe je tvrdila da se lično uverila da su Muslimani Bijeljine, koji nisu učestvovali u borbama, bili bezbedni i tretirani korektno od strane Ražnatovića i njegove jedinice.
Na ovom primeru se može sagledati da je ova profesorka botanike stekla jedan afinitet i fascinaciju sa odlučnim i borbenim rešavanjem problema srpskog naroda u BiH, a prirodni naučnik u njoj dodatno je u tim pitanjima cenio preciznost, efikasnost i dobru organizaciju. Primetno je i u skorijim intervjuima, da je njoj jako imponovalo što je Ražnatović cenio i bio spreman da joj udovolji. Postoje navodi da su pojedine jedinice Vojske Republike Srpske na tenkovskim cevima ispisivale njeno ime.
Biljana Plavšić i Nikola Koljević zvanično su podneli ostavke na funkcije članova Predsedništva BiH 7. aprila 1992. godine, kada je u Sarajevu na Skupštini srpskog naroda u Bosni i Hercegovini proglašena nezavisnost Srpske Republike Bosne i Hercegovine i njeno opredeljenje za ostanak u SFRJ. Sledećeg dana su i svi srpski ministri napustili Vladu BiH. Pošto je već 27. aprila u Beogradu proglašena Savezna Republika Jugoslavije, koju su činile samo Srbija i Crna Gora, Srbi u Bosni i Hercegovini su faktički stvarali i branili potpuno samostalnu državu. Na njenom čelu se, silom prilika, našla upravo Biljana Plavšić, jer je odlučeno da, do izbora predsednika nove države, tu funkciju zajednički vrše bivši članovi Predsedništva BiH. Takvo stanje trajalo je do 12. maja 1992. kada je formirano Predsedništvo na čelu sa Radovanom Karadžićem, u kojem su se ponovo našli Biljana Plavšić i Nikola Koljević. Rukovođenje državom prebačeno je iz Sarajeva u planinsko naselje Pale.
Ratoborna Biljana Plavšić rađa se u dramatičnom nasilju podeljenog Sarajeva, iz kojeg je izašla među poslednjim Srbima, a svakako kao poslednji pripadnik užeg srpskog rukovodstva, 20. maja 1992. godine. Do tada se već uveliko odigrao masakr vojnika JNA u Dobrovoljačkoj ulici i drugi dramatični akti nasilja sa muslimanske strane. Svedočenje takvim događajima bi, i od najmiroljubivijeg čoveka, načinilo onog koji veruje u nužnost odbrane od sile – silom.
12. avgusta 1992. godine država srpskog naroda u BiH dobija svoje konačno ime – Republika Srpska i kao takva ulazi u tri duge godine ogorčene borbe za opstanak i ostvarivanje svojih interesa i ciljeva.
To je period u kojem dominaciju u političkom životu preuzima Radovan Karadžić, lider kakav je bio potreban u ratnim uslovima. On je odavao utisak odlučnog državnika i imao je preponatljivu pojavu, retoriku i javni nastup, koji nimalo nisu podsećali na kakvog smušenog profesora. Međutim, i nakon formalnog utvrđivanja Karadžića na mestu predsednika RS 17. decembra 1992. godine, Biljana Plavšić ostaje u njegovom uskom rukovodećem krugu, na položaju potpredsednika Republike Srpske, gde je prati i profesor Koljević.
Političko delovanje tokom rata: decembar 1992. – decembar 1995. godine
Glavni period rata u BiH obeležio je Radovan Karadžić, koji se najvećim delom, u svom pozicioniranju u tom sukobu, oslanjao na predsednika Srbije Slobodana Miloševića. Nije tu bilo neke prave moći ili odlučivanja sa strane Biljane Plavšić. Moj utisak je da je ona bila ugledni savetodavac, motivacioni govornik, zaslužni politički prvoborac ali da suštinski nije imala veliki uticaj na donošenje odluka, naročito ne o ratu. Intelektualni krug koji je stvorio SDS bio je u pozadini, dok je Karadžić držao čvrsto lidersku poziciju.
U ovom razdoblju njegog života i političkog rada Biljana Plavšić postala je prepoznatljiva po svom odnosu sa Slobodanom Miloševićem. Niko na tako visokoj poziciji, u bilo kojoj srpskoj vlasti tog vremena, nije imao tako loš odnos sa njim. Bilo je reči da se neki animozitet osećao i pri prvom susretu, a Plavšić svedoči da su koreni toga verovatno bili u mržnji koju je prema njoj gajila Miloševićeva supruga Mirjana Marković. Ona je doznala da se Plavšić krajem osamdesetih, kao dekan sarajevskog PMF-a, protivila povećanju fonda časova marksizma na fakultetu. To je bilo značajno jer je Mira Marković upravo predavala na beogradskom PMF-u predmete koji su prilično suvišni na takvom fakultetu.
Kako kaže Biljana Plavšić, supruga Slobodana Miloševića je odgovorna i za najčuveniju izjavu, koju Plavšić nikada nije dala. Onu da je dobro da i šest miliona Srba pogine, da bi ostalih šest živelo u srpskoj državi. Mnogo puta je Plavšić ponovila, da je iznela stav koji je čula od jednog borca VRS koji je bio teško ranjen. Mediji u Srbiji su od te izjave napravili senzaciju 1993. godine, a Mirjana Marković je zaista i lično vređala potpredsednicu Republike Srpske, poredeći je sa doktorom Mengeleom. Oglasio se i Slobodan Milošević, poručujući da u srpskoj politici nema mesta za ljude sa takvim stavovima.
Osim njenog antikomunizma, smatram da je Plavšić doživela ovakav napad od porodice Milošević – Marković i zbog ličnih sujeta oba supružnika. Njima su sasvim sigurno smetale popularnost, obrazovanje i elokvencija osobe koja je dobila na svoje ime veliki broj glasova, a koja se usuđivala da kritikuje, ne samo njihovu ideologiju, već i njih lično. Svakako da je činjenica da se radi o ženskoj osobi, koja ne ostvaruje uspehe kroz svog supruga, bila posebna frustracija za Miru Marković. Politički pak, mislim da ništa nije više plašilo bračni par koji je vladao Srbijom od popularnog, nacionalno osvešćenog i demokratski opredeljenog intelektualca. Jedino je takav profil ličnosti mogao da bude pretnja njihovoj vlasti u Srbiji i bilo je potrebno umanjiti legitimitet bosanske verzije takve pojave. Karadžić je bio sličnog profila ali je tada ipak posmatran kao deo njihovog sistema, neko ko im podilazi, dok je Plavšić bila nešto drugo, nešto sa previše zapadnog u sebi. Pojava koja bi mogla biti alternativa i Karadžiću ali i njima. Motiv je sigurno bio i poruka međunarodnoj zajednici kakve su sve problematične ličnosti predstavnici Srba u Bosni i da se strani faktor samo može osloniti na rukovodstvo Srbije, da takve opasne ideje drži pod kontrolom.
Zanimljiva saga se nastavila. Biljana Plavšić je uzvratila udarac. Krajem aprila 1993. godine Milošević je došao sa predsednikom SRJ Dobricom Ćosićem, Crne Gore Momirom Bulatovićem i grčkim premijerom Micotakisom na Pale, pokušavajući da ubedi Skupštinu Republike Srpske da prihvati Vens-Ovenov plan za okončanje rata. Ni ova visoka delegacija, ni osetljiva i važna tema, ništa od toga nije sprečilo Biljanu Plavšić da odbije da se rukuje sa Miloševićem. Niko nije računao na takvu dubinu njenog samopoštovanja i ponosa. Ili možda baš Karadžić jeste, iz nekih svojih kalkulacija. Tokom posete Milošević je više puta pokušao da odobrovolji potpredsednicu RS ali je svaki novi pokušaj bio po njega gori od prethodnog.
Njegovom cilju na Palama nije nikako moglo pomoći takvo njeno držanje. Ono je verovatno u tom trenutku odgovaralo Karadžiću, jer je znao da je široko raspoloženje bilo da se plan odbije, a to je bilo i njegovo ubeđenje. Uprkos ličnom dolasku, u pratnji najviše delegacije koju je mogao da sastavi, Milošević je odbijen. Republika Srpska je pokazala samopouzdanje i samosvojsnost svojstvenu mladoj državi, koja je izgrađena na žrtvi i vojničkom uspehu.
Biljana Plavšić je svojim držanjem zasigurno pobrala mnoge simpatije, jer je izrazila stav koji su mnogi u vrhu RS imali prema Miloševiću. Lično smatram da je takav stav bio neodgovoran, pogotovo u tom trenutku. Plavšić tvrdi da nije znala da će Milošević doći do trenutka kada je izašao iz automobila. Morala je u tom trenutku biti svesna da postoji neki razlog zašto joj Karadžić nije rekao da on dolazi i da će njene emocije sigurno biti predmet manipulacije. Upravo će takvo tvrdoglavo, nerazumno i politici nimalo svojstveno ponašanje učiniti da Vojislav Šešelj mnogima bude uverljiv kada dovede u pitanje njeno mentalno zdravlje, što će, u trenucima razlaza, pokušati da uradi i Karadžić.
Biljana Plavšić pokušala je, do kraja rata, da uputi poneki kritički ton na račun kruga moći koji se razvio oko Karadžića i da podrži određene strukture u Banja Luci ili u Vojsci. Imala je visoko mišljenje o generalu Ratku Mladiću i sigurno da je sa simpatijama posmatrala njegov sukob sa Karadžićem. Međutim, za više od posmatranja nije imala političke snage. Bila je svesna apsolutnog karaktera Karadžićeve vlasti. Plavšić je svedočila o tome da joj je majka od 90 godina u to vreme bolovala i da se mnogo posvetila brizi o njoj, zbog koje je tražila od Karadžića i da se povuče ali on to nije podržao jer je bio svestan njenog simboličkog značaja i uticaja na moral nacije.
Period samostalnog političkog delovanja nakon rata: 1996 – 2000. godine.
Karadžićeva samostalna politika je doživela krah. Nakon što je Republika Srpska 1994. godine odbila i plan „Kontakt grupe“, Milošević je uveo blokadu na Drini i uskratio podršku Srbije. To je, uz pojačane udare NATO avijacije, izbrisalo tokom 1994. i 1995. godine vojnu nadmoć RS. Milošević je imao tu satisfakciju da je on bio taj koji će se pitati o miru u Bosni i Hercegovini, a ne Karadžić. Dejtonski mirovni sporazum potpisan je 21. novembra, a ratifikovan 14. decembra 1995. godine.
Jedan od prećutnih uslova tog mira bila je politička penzija Radovana Karadžića, na koju je primoran u julu 1996. godine. On se opredelio da svoja ovlašćenja prenese upravo na potpredsednicu RS Biljanu Plavšić, do održavanja izbora, koji su bili 14. septembra te godine i na kojima je takođe Karadžić odlučio, da Plavšić bude kadidat njegove stranke. Ona je pobedila sa 636.654 glasa i postala, prvi put samostalno, lider Republike Srpske i prva žena izabrana da vodi neku srpsku državu.
Po rečima Vojislava Šešelja, rezon Radovana Karadžića bio je da je Plavšić dovoljno tvrda u političkim stavovima, a da sa druge strane, kao osvedočeni protivnik Miloševića, neće dozvoliti njegov prevelik upliv, dok će i kod stranog faktora takav stav biti smatran za nešto što je preporučuje. Lično mi se čini da je motiv bila i Karadžićeva želja da nastavi iz pozadine da ostvaruje odlučujući uticaj na politiku RS, za šta je imao sve instrumente. Biljana Plavšić je samo trebala da nastavi da obavlja simboličnu u protokolarnu funkciju, kao što je to činila i do tada.
Loše je procenio. Plavšić je konačno imala priliku da sprovodi istinsku vlast. Posvetila se sprovođenju Dejtonskog sporazuma. Govorila je kasnije kako je išla od opštine do opštine i tumačila plan i način njegovog sprovođenja. SAD je poštovala još iz svojih dana kao Fulbrajtov stipendista i verujem da je iskrena kada se izražava pozitivno o tom mirovnom planu. Smatram da je Plavšić sagledala situaciju i zaključila da je ono što će činiti dok bude predsednik RS pravi put za srpski narod u BiH.
Pokušala je da demontira Karadžićev aparat moći i njegove ljude u sistemu. Sarađivala je sa međunarodnom zajednicom i Miloševića držala na distanci ali se ipak sa njim, kao predsednikom SR Jugoslavije srela i konačno rukovala. Njemu, koji je želeo dugo da nosi epitet „faktora mira i stabilnosti“ zbog dejtonskog mira, sigurno nije bilo po volji što je međunarodna zajednica pronašla još jednog konstruktivnog lidera srpskog naroda i to baš Biljanu Plavšić, čiji je prozapadni kredibilitet i pedigre bio značajno uverljiviji od njegovog.
Plavšić do danas negira da je sa Madlen Olbrajt postigla neki tajni dogovor da „izda“ Karadžića. Naprotiv, tvrdi da je čak i pred najgore zaoštravanje sa njim pokušavala da odobrovolji Amerikance da ne insistiraju na njegovom hapšenju, a njega da se zaista primiri i ukloni iz javnog života. Karadžić je ipak bacao predugačku senku, pa je ona, u julu 1997. isključena iz SDS-a, nakon čega je formirala svoju partiju – Srpski narodni savez.
Razlazu sa Karadžićem prethodile su mnoge neprijatnosti i pretnje koje Plavšić tvrdi da su joj upućene sa njegove strane. Pored srdačnog prijema kod Miloševića, čini se da uvrede koje mu je nanela nisu bile oproštene, jer su, po njenim rečima, i državne strukture Srbije uzele učešća u pritisku koji je na nju vršio Radovan Karadžić. Indikativna je jedna epizoda o kojoj je govorila u medijima. Pri provratku sa puta u London, gde je primljena od ministra spoljnih poslova Roberta Kuka, Plavšić tvrdi da je zadržana od policije na surčinskom aerodromu i zatim suštinski uhapšena i sprovedena na granicu sa Republikom Srpskom, gde je izbačena iz vozila da peške pređe na drugu stranu. Snalažljivi saradnici su joj ipak obezbedili prevoz i uspela je da se vrati u Banja Luku, gde je dobila informacije da je postojao plan da bude lišena slobode na granici i smeštena u zdravstvenu ustanovu za lečenje mentalnih bolesti, gde je bila unapred pripremljena dijagnoza koja bi je uklonila sa političke scene. Plavšić je izjavljivala za medije da je povodom ovog incidenta kasnije kontaktirao Milošević, koji je negirao ličnu uključenost u pokušaj njenog svrgavanja i izgovarao se odsustvom iz zemlje u tom periodu. Kakva god da je puna istina o tim događajima, može se slobodno zaključiti da je postojao ozbiljan pritisak, a sukob Plavšić, kako sa Karadžićem, tako i sa njegovim okruženjem, posebno tadašnjim ministrom unutrašnjih poslova RS, dobro je dokumentovan i poznat.
Pre isteka predsedničkog mandata Plavšić je predložila, početkom 1998. godine, Milorada Dodika za premijera Republike Srpske. On je, u tom trenutku, imao izrazito malu podršku, kako u narodu, tako i u parlamentu, gde je njegova stranka imala samo dva poslanika. On se međutim, uz podršku međunarodnog mehanizma koji je kontrolisao BiH, održao na vlasti do 2001. godine. Uz podršku Dodika i drugih „reformskih snaga“ Plavšić će izaći na predsedničke izbore 12. i 13. septembra 1998. godine, gde osvaja 39% glasova naspram 44% koje osvojio pobednik Nikola Poplašen, kadidat SDS i Srpske radikalne stranke. Tim porazom se faktički završava ozbiljna politička karijera Biljane Plavšić, dok pomenuti međunarodni mehanizam neće nikada dozvoliti Poplašenu da realizuje svoju izbornu pobedu i preuzme vlast.
Proces i osuda pred Haškim tribunalom 2000 – 2003. godine
Biljana Plavšić bila je otpužena zajedno sa Radovanom Karadžićem i Momčilom Krajišnikom za suštinsku krivicu za rat u Bosni i Hercegovini i za najgore zločine u istom. Dobrovoljno se predala početkom 2001. godine i prvobitno sve negirala. Međutim kasnije je priznala krivicu za ratne zločine i progon Muslimana 1992. godine. Zbog ovog čina Vojislav Šešelj je okarakterisao kao najvećeg haškog izdajnika srpskog naroda. Ona je kasnije navela da se izjasnila krivom zbog nemogućnosti da podnese mučno i dugotrajno suđenje i da ne bi ostali, ozbiljniji navodi, poput genocida bili „dokazani“ u procesu koji je nemoguće pobediti.
Lično, ne smatram da je politički rad Biljane Plavšić tokom devedesetih bio na bilo koji način štetan. Međutim, ovo njeno priznanje krivice komplikuje njenu političku i društvenu zaostavštinu. Smatram da je morala naći moralne i fizičke snage, da na zalasku svog života, iznese do kraja borbu pred haškim sudom, pa makar i bilo jasno da je ishod u napred poznat. Slobodan Milošević je svojim držanjem pred tribunalom uspeo da popravi svoju konačnu istorijsku ocenu u srpskom narodu, za nijansu. Njeno priznanje je jako opasno jer ako se jedan, makar i simboličan i salonski lider srpskog naroda, oseća odgovornim za zločine bilo koje vrste, to je vrhunski argument da se ustvrdi da je onda odgovornost onih koji su imali istinsku moć mnogostruko veća. Imam razumevanja za osećanja Biljane Plavšić i da je ona možda i iskreno došla do spoznaje da je nešto moralno pogrešno rađeno u borbi Republike Srpske za opstanak ali je bila njena dužnost da to zadrži za sebe i svoje lične duhovne ispovesti. Svojim priznanjem nanela je objektivnu štetu narodu koji je predvodila i koji se uzdao u nju.
Lično smatram da je Biljana Plavšić moralno superiorna u odnosu na Radovana Karadžića ali to u istorijskom zbiru slabo vredi, kada se uporedi njeno i njegovo držanje pred haškim sudom. Njegovi motivi za godine skrivanja, ponižavanja sebe i porodice i izmišljanja komičnog lažnog identiteta možda jesu bili isključivo sebični ali je stav pred sudom bio odgovarajuć istorijskoj ulozi koju je igrao. Dok njena časna i dostojanstvena predaja ostaje obesmišljena sebičnim priznanjem, kojim je svom dostojanstvu i ugodnosti žrtvovala ideale koje je propovedala ranjenicima na ratištu. Njene godine i odsustvo braka i potomstva mogle su konačno da joj budu prednost, da sama ponese svoj krst do kraja, što nije učinila.
Neke lične osobine
Činjenica koju nisam pominjao ranije u ovom radu, a koja je sigurno igrala ulogu u životnom i političkom putu Biljane Plavšić, jeste to što se ona nije udavala, niti imala dece. Da li joj je to bila prednost ili mana? Može se reći da je bila prednost, iz razloga što joj je omogućilo potpunu posvećenost političkom životu ili ranije akademskom. Verovatno je ta velika posvećenost raznim životnim i karijernim ciljevima bila jedan od razloga da nikada nismo ni čuli za nekog partnera u njenom privatnom životu. Njena starija dob i samački život pomogli su joj da od muškog sveta političke scene, u izrazito patrijarhalnoj BiH, bude posmatrana kao svojevrsni „politički muškarac“ i da lakše probije barijeru ka najvišem nivou politike. Tome je doprinelo i to što nema navoda da je ikada opisivana kao „lepotica“. Samački život je pak vodio velikoj posvećenosti porodici rođenog brata, kao i staroj majci o kojoj se brinula. Ta posvećenost pokazaće se u određenim sukobima kao slabost ali u krajnjoj liniji kao jedina istinska potpora na kraju političkog puta.
Zaključak
Biljana Plavšić je bila dostojan lider srpskog naroda, političar velikih potencijala, koja je, kada joj je omogućeno, donela određene političke odluke i trasirala politiku koju danas sprovodi Republika Srpska, a imala je udela i u afirmisanju Milorada Dodika, koji danas oličava mnogo toga što je politički život Republike Srpske.
Njen otpor prema jednoumlju i diktatu Slobodana Miloševića je takođe pohvalan, kao i njen antikomunizam i posvećenost demokratiji. Veliku štetu srpskom narodu i Republici Srpskoj nanela je svojim prihvatanjem dela krivice pred Haškim sudom i danas se, nakon izdržane kazne, Biljana Plavšić može shvatati kao pozitivna politička ličnost samo utoliko koliko je svedok istorije, izvor informacija i poučna priča o svim zamkama i problemima političkog života Srba na kraju dvadesetog veka. To jeste njena krajnja i dragocena uloga u poznim godinama.