fbpx

ЗАТВАРАЊЕ ЈЕРМЕНСКОГ КРУГА

20/12/2018
Аутор :
Анализе/Геополитика

О политичкој ситуацији у Јерменији која је претходила ванредним парламентарним изборима, више у анализи: https://czds.rs/jermenija-na-prekretnici-dovrsetak-zapocetog-ili-hod-ka-nepoznatom/

О политичкој предисторији јерменске Баршунасте револуције, више у анализи:  https://czds.rs/revolucionarni-kavkaz-jerevanski-majdan-ili-barsunasta-pobuna/

Јужни Кавказ, део света ком не мањка геополитичких изазова, управо је окончао важан циклус. Донекле неуобичајено, регион који обилује разликама и супротстављеним интерсима који се заснивају на различитом етничком, верском, социјалном пореклу или политичком, друштвеном оквиру, овог пута је успео да избегне конфронтацију која би излазила из оквира прихватљивог и прерасла у отворене, грађанске обрачуне, са несагледивим последицама. Свакако, опасност од оваквог развоја ситуације је присутна и даље, али са нижим изгледом за реализацију.

ЈЕРМЕНСКА СМЕНА

Година на измаку је за једну од најстаријих постојећих етничких група на свету, односно за њену матичну државу, била изузетно турбулентна. Развој ситуације је мало ко од чланова до тада свемогуће Републиканске партије очекивао. Странка која је у годину ушла као убедљиво најмоћнија у држави, са 58 од тадашњих 105 места у парламенту, са влашћу у највећем броју локалних самоуправа, са председником партије на месту председника државе, и вертикалним преливањем политичког, економског, културног и готово сваког другог утицаја, из 2018. године излази без иједног места у парламенту након ванредних избора, без одборника у Скупштини престоног Јеревана, са нестраначким председником, ког су истина предложили и изгласали у парламенту, али на ког више немају никаквог утицаја.

Републиканска партија која годинама није имала разлога да се плаши политичке снаге своје опозиције, партија која је за противнике у парламенту имала углавном кооперативне противнике који су јој се препоручивали за коалицију или уживали одређене бенефите, захваљујући улози безопасне опозиције и која је своје истинске, вансистемске противнике успевала да маргинализује или чак држи у ванпарламентарном статусу, данас је и сама доспела у овај положај.

Странка која је дуже од две деценије креирала политичке прилике, владала државом, управљала најважнијим ресурсима и делегирала кључне кадрове, уз како се чинило, солидну позицију у односу са иностраним партнерима, данас је политички мртва и на граници формалног гашења.

 

Некада моћно руководство Републиканске партије.

Судбина која је задесила републиканце, не може а да не подсети на сличну ситуацију у једној другој, бившој совјетској републици. Украјинска збиља лета 2013. године наизглед није указивала ни на шта, што би неутралног посматрача могло да мотивише на закључак како ће само неколико месеци касније држава изгубити контролу над делом територије на југу, како ће на истоку земље започети рат.

Као ни да ће до тада најутицајнија политичка организација Партија региона бити обрисана са политичке сцене, њен лидер Виктор Јанукович потражити азил у суседној Руској Федерацији заједно са другим челницима партије и државе Азаровим, Пшонком, Арбузовим, Царовим, Јакименком и десетинама других политичких, полицијских, безбедносних и привредних моћника.

Као ни то, да ће најважнији коалициони партнер Партије региона – Комунистичка партија Украјине, остати испод изборног прага и ван државног парламента, а потом бити и законом забрањена. Да ће Украјина од чланице Заједнице независних држава и потенцијалног стуба Евроазијске уније, постати држава чији парламент означава Руску Федерацију као државу агресора и раскида са њом декларативне споразуме о пријатељству.

Иако Јерменија није на прагу овако оштрог спољнополитичког заокрета, смена комплетне владајуће политичке класе и то у моменту када се чинило да је њена моћ и монолитност на врхунцу, изискује покушај прављења компарације узрока и тражења извора револуционарних заокрета у државама које су чиниле саставни део најмоћније комунистичке државе 20. века СССР-а.

Један од кључних узрока украјинске кризе, крио се управо у мотиву чињења спољнополитичког заокрета. Прозападно расположење је у Украјини на високом нивоу од независности 1991. године. Угледајући се на бивше суграђане из Летоније, Литваније и Естоније, али и на суседну Пољску, Румунију, Словачку, Мађарску, највећи део украјинске јавности је желео реформе које би државу довеле до нивоа европског стандарда и припремиле је за чланство у Европској унији, иако објективни разлози како олигархијски конципиране привреде и високо развијене корупције, тако и унутрашњег засићења од проширења унутар саме ЕУ, нису давали објективног повода за ову врсту оптимизма.

С тим у вези, треба напоменути да је Партија региона, будући партијом политичке идеологије „великог шатора“, односно организацијом која нема примарну идеологију већ се труди да окупи грађане што је могуће различитијих политичких профила, како би функционисала као свенародни покрет, била један од промотера проевропске идеје, иако је декларативно важила за странку која Украјину види у руској политичкој орбити.

Партија региона је и током кампање за последње изборе које је добила 2012. и 2013. године (председничке и парламентарне), наступала са позиција које би Украјини требале да гарантују и веће отварање ка западу и отварање перспективе чланства у ЕУ, уз истовремено одржавање блиских односа са Москвом.

Таква политика суштински није била негативно перципирана ни у самој РФ, јер се процењивало да ће на тај начин бити подмирене дубоке разлике у држави и да ће западне, али и централне области Украјине, уз престоницу Кијев бити пацификовани, док ће захваљујући полугама власти које би биле у рукама политичке касте окупљене у и око Партије региона, цела држава и даље бити део „руског света“.

Детаљ Мајданске револуције у Украјини 2013/14. године.

Питање спољнополитичког курса иако присутно, ипак није у Јерменији заузело кључно место нити је представљало најважнији мотив грађанима који су масовним протестима паралисали државу и довели до политичке капитулације републиканаца. Јерменска геополитичка позиција једна је од најкомплекснијих не само на евроазијском простору, већ и у читавом свету.

Држава која се граничи Турском коју сматра стратешким противником и опасношћу, Азербејџаном са којим је у оружаном сукобу ниског интензитета готово три деценије, Ираном који је културолошки далеко ближи поменутом Азербејџану и његов потенцијални савезник у ширем сукобу, те Грузијом једином државом са којом није у сукобу, али коју превасходно због комплексних односа у троуглу Русија-Грузија-Јерменија, не може сматрати ни савезником, нема много спољнополитичког избора.

Руска Федерација – најважнији војни савезник, снабдевач оружјем, гарант победе у случају оружаног сукоба са Азербејџаном и држава која својим војним присуством у Јерменији и донекле прикривеним сврставањем на једну страну гарантује изостанак сукоба ширих размера у оквиру којих би Баку покушао да поврати Нагорно-Карабах и друге територије које сматра окупираним од својих јерменских суседа.

Јермени су етничка група која гаји висок степен културе међусобног повезивања. Ово је нарочито видљиво у државама попут РФ, Француске или САД, где је јерменска дијаспора углавном концентрисана. Јермени су одлично организовани и у другим државама у којима живе, нарочито на Блиском истоку, што се јасно показало и током грађанског рата у Сирији, али и у Израелу, где иако не чине велики удео у популацији, Јермени јесу незаобилазан фактор у функционисању светог града Јерусалима.

Нови јерменски лидер Пашињан лично није наклоњен Москви. И своју оријентацију, никада није ни крио, током година бављења политиком, невезано за форму свог деловања. Пашињан представља протестни глас нарочито средње и више средње класе, изневерених радника и озлојеђених интелектуалаца, фрустриране и безперспективне омладине. Они су дигли свој глас превасходно из два разлога.

Први је скопчан са јасно ниским животним стандардом. Иако Јерменија годинама бележи пристојан темпо раста номиналног бруто домаћег производа и иако је бруто домаћи производ по глави становника био на историјском максимуму 2017. године¹ , шири грађански слојеви били су константно озлојеђени.

У Јерменији је био широко распрострањен став како државни органи, под притиском Републиканске партије, лажирају изводе и користе их у сврхе манипулације и политичког маркетинга. Ипак, суочени са наводима да сличне закључке доносе и међународне институције, које немају разлога политички подилазити званичном Јеревану, протестне групе би износиле став који улази у суштину тамошње кризе.

Привредни систем који није на нивоу олигархијске привреде попут Украјине, али је сасвим сигурно још удаљенији од система слободних тржишта далеког истока или Европске уније, дозвољава могућност креирања општег утиска како се произведени вишкови, суштински сливају само у касу владајуће касте и са њом повезаних појединаца и група, док средња и нижа класа остају ускраћени за заслужену добит.
Томе у прилог говори и чињеница да је у време највећег раста бруто друштвеног производа Јерменије 2017. године, просечна плата остала испод 400 долара месечно ²³, уз званичну стопу незапослености која варира између 15% и 20% у последње три године, иако се и ове бројке у опозиционим круговима сматрају потцењеним.

Управо средњи и виши средњи слој били су кључни иницијатори незадовољства, јер за разлику од нижих слојева, они су своје прохтеве дефинисали другачије. Јерменија није изузетак од правила које каже да је степен незадовољства заправо далеко већи код оних који нису директно егзистенцијално угрожени, већ код оних који политички систем или политичке актере сматрају одговорним за неиспуњење својих циљева и прохтева, који су у вези са успоном на друштвеној лествици и који излазе из оквира егзистенције и прелазе у формат потраге за више или мање израженим луксузом.

Службени подаци Централне банке Јерменије о проценту незапослености радно способног становништва у периоду јул 2015. / јул 2018.

Додатни проблем за јерменску економију представљао је и однос снага привредних сектора. Убедљиво највећи допринос јерменском бруто домаћем производу је у најуспешнијој 2017. години доносио сектор услуга, од 54.8%  , готово двоструко у односу на индустријски допринос од 28.2%.

Перцепција нарочито средњег и вишег средњег слоја у Јерменији била је да је управо сектор услуга потпуно под контролом елите, те да висока стопа незапослености и ниске плате, несразмерно са званичним, високим темпом привредног раста, од Јерменије стварају државу „републиканске касте“, а не републику јерменског народа.

Уколико наставимо са компарацијом у односу на украјинску Мајдан револуцију 2013/14. годину, запазићемо и фундаменталну диференцијацију у одсуству језичко-етничких разлика, које су у Украјини дубоко укорењене у односу Украјинци/Руси или украјински/руски језик, док је Јерменија етнички монолитна држава и такав, потенцијални камен раздора у односу на моћног савезника, за територију Грузије удаљеног, не постоји.

Управо у овом елементу јерменске геополитичке слагалице треба тражити узрок пасивног држања Москве током Баршунасте револуције, иако је она довела до смене с власти, до тада ипак кооперативне Републиканске партије и у врх политичке орбите лансирала Никола Пашињана, годинама оштрог критичара руске политике у Јерменији и на јужном Кавказу.

Кремљ је овог пута исправно проценио да би се сврставањем на страну Републиканске партије, компромитовао у очима демонстраната, антагонизовао све незадовољнији средњи сталеж и довео у опасност своју улогу кључног геополитичког фактора на јужнокавкаском простору. Не треба сметнути с ума да је РФ кључни извозни и увозни партнер Јерменији, да је руска војска овде стално присутна, као и да је главни снабдевач енергентима, уз већински власнички удео у јерменским енергетским компанијама, што је остварено управо током републиканске ере.

Ипак, географски положај Јерменије, диктира и њену спољнополитичку оријентацију и сужава палету избора. Стога је Кремљ само посматрајући са стране допустио спонтани развој ситуације, знајући да ће сам Пашињан напослетку ретерирати и бити принуђен да се обрати РФ за помоћ, не дирајући у њене привредне интересе и пословне конекције, чак иако у њима Пашињан лично види превасходно негативан утицај на јерменско друштво.

Ипак, поред заједничке перцепције о концентрацији богатства у рукама неколико стотина лица и веома ниском животном стандарду уз врло мало простора појединцима да напредују на класној лествици и подигну ниво сопственог квалитета живљења, постоји још један моменат који је украјинској и јерменској кризи заједнички.

Док су у Партији региона кључну улогу чинили политичари из Доњецке области, у Републиканској партији су то дуго година били Јермени из Нагорно-Карабаха. Републиканска партија је стога често бивала доживљена као „арцашки клан“, по термину „Арцах“, што је алтернативни назив за Нагорно-Карабах.

Свакако, у делу становништва, нарочито оном урбанијем и нешто боље стојећем, са већим прохтевима, фамилија Саргсјан није била доживљена као блиска и перципирана је као вид засебног клана/касте, групе која је везана пореклом и интересима и која не уме или не жели да сагледа објективне потребе ових стратума јерменског друштва.

У анализи узрока јерменске револуције, поред економских, политичких разлога и локалних прилика, мора се обратити пажња и на један општи, социолошки моменат. Републиканска партија је на власти у овој земљи од 1995. године. Реч је о кључном политичком субјекту, чији су кадрови утицали на све битније друштвене процесе.

Одсуство реалних резултата и низак ниво рефлексије привредног раста на стандард грађана, утицали су на засићење јерменског средњег слоја властима. Не сме се сметнути са ума револуционарна природа Јермена, као и бунтовничке одлике јерменског друштва што је одликовало ову републику, чак и унутар СССР. Најпопуларнији медиј у Јерменији, деценијама је био „Радио Јереван“.

Иако је била реч о државном медију, Радио Јереван је био познат по саркастичном смислу за хумор, који је неретко садржао политичку поруку која и није увек била у складу са службеним комунистичким догмама. Радио Јереван је био нарочито популаран у дијаспори, јер је још од раних педесетих година прошлог века правио програм намењен јерменским исељеницима у западној Европи, на Блиском истоку, у САД, али и у другим совјетским републикама, превасходно Русији, Грузији, Азербејџану.

Свој кетмански дух, Јермени окренути индивидуи пре него колективу и критици пре него култу власти, су освежавали чувеним програмом „Јереван пита“, који је био можда и најсмелији у потмулом исмевању совјетских табуа. Програм је био конципиран тако што у краткој форми, спикер у име Радио Јеревана постави питање и потом у његово име и одговори. Неке од најпознатијих шала које су се читале на овом радио програму биле су:

– Да ли је истина да се Мајаковски сам убио?
-Јесте. Пре смрти је узвикнуо: „Не пуцајте другови“.

-Може ли атомска бомба уништити лепи град Јереван?
-Може, али Баку је много лепши град.

-Има ли живота на Марсу?
-Такође не.

-Када ће бити боље време?
-Па зар није већ било?

Радио Јереван и његова популарност, добар су пример одлике јерменског политичког духа. Републиканци су годинама потцењивали јерменску склоност ка бунту и демонстрације из 2017. године због повећања цена електричне енергије које су успели да надвладају их нису довољно застрашиле, како би променили концепт.

Позивање неког од представника несистемске опозиције у власт, па био то и популарни блогер или независни интелектуалац, био је један од потеза у мирнодопским условима који је могао да релаксира републиканску позицију.

Уместо тога, републиканци су одлучили да лидера који је уживао све нижу популарност и који је заправо почео да представља баласт сопственој партији Сержа Саргсјана након председничке, брзопотезно именују на премијерску позицију. И већ након првих демонстрација су одлучили из разлога интерних сукоба да направе уступак и жртвују свог лидера, што је довело до утиска да је режим рањив и утицало на интензивирање протеста.

Уљуљкани у годинама власти, без праве опозиције и са свим административним ресурсима на располагању, републиканци су се почели сукобљавати интерно, слабити кохезију покрета, удаљавати се од идеолошког обрасца и тражити задовољство само у испуњавању личног интереса. Такође, постали су несвесни степена незадовољства нарочито у урбаним слојевима становништва и потценили њихов потенцијал за изазивање промена, док је тактичка оштрица замрла, а кретња у сусрет изазовима и тежња ка креирању околности у складу са својим потребама ишчезла.

ИЗБОРНИ РЕЗУЛТАТИ

Излазност – 48.63%.

Излазност је била осетно нижа у односу на 2017. годину, када је на биралишта изашло 60.86% грађана. Узрок треба тражити у чињеници да су присталице Републиканске партије дезоријентисане. Оног момента када је републиканска већина у парламенту пристала да усвоји Пашињанову оставку ког је под притиском демонстрација претходно изабрала, те да на тај начин изазове превремене изборе, питање победника се није постављало. Било је нејасно само са којом ће разликом Пашињан победити.

Јерменски парламент сходно уставу и Изборном закону броји 101 место. Ипак, овај број није фиксно одређен већ представља минимум места. Максимум је 200 посланика. Чињеница да се јерменски парламентарни сазиви разликују у броју посланика од избора до избора, условљена је ретком специфичношћу тамошњег изборног система.

Већ три године Јермени своје представнике у највишем законодавном телу не бирају по мешовитом, већ чистом пропорционалном систему са отвореним листама.
Наиме, Јерменија је подељена на 13 изборних јединица. Бирачи на гласачком листићу могу да гласају за партију, као и за неког од предложених посланичких кандидата за ту изборну јединицу. Потом се половина мандата од укупног броја који је партија освојила по Донтовом моделу додељује првим кандидатима са пропорционалне листе, а друга половина кандидатима исте партије који су освојили највећи број „преференцијалних“ гласова.

Цензус у Јерменији износи 5% за политичке партије и 7% за коалиције. Ипак, јерменски закон садржи ретку специфичност. Наиме, партији или листи која освоји већину гласова, али мање од 54% мандата, биће додељен неопходан број мандата како би остварила неопходну, законску већину. Ово је и један од случајева када број посланика може бити већи од 101.

Занимљиво, уколико листа освоји апсолутну већину и више од две трећине мандата, остале партије ће добити додатна посланичка места како би водећа партија била сведена на две трећине места што је максимум који једна партија може да оствари, сходно јерменском уставу. Јерменски парламент мора имати представнике са најмање три листе. Стога, уколико су цензус прешле само две листе, прва следећа испод изборног прага ће бити укључена, без обзира на освојени број гласова. У случају да се Влада не формира у року од 6 дана од објављивања првих, потпуних, прелиминарних резултата Централне изборне комисије, биће заказан други круг гласања у року од 28 дана, где ће се на партијском листићу наћи само две првопласиране партије. Друге листе које су прешле цензус ће задржати свој број освојених мандата.

Последњи пут када се гласало по мешовитом систему 2012. године, парламент је бројао 131 место, 90 посланика се бирало по пропорционалном систему а 41 по једнокружном, већинском. По важећем закону, националне мањине: Руси, Асирци, Курди и Јазићи морају имати по једног посланика. За њих се праве посебни бирачки спискови и посебне листе.

Седиште јерменске Народне скупштине

Посебан је подухват пронаћи довољан број кандидата за представника асирске мањине, пошто сходно последњем државном попису у Јерменији живи мање од 2.700 припадника ове етничке групе. На партијским листама мора бити најмање 30% представника мање заступљеног пола и сваки четврти кандидат мора бити из редова мање заступљеног пола на пропорционалној листи.

Пашињанова влада је предлагала измену изборног закона, али ни након два покушаја није успела да пронађе довољан број републиканских посланика који би ове измене подржали, а без којих је у претходном сазиву било немогуће доћи до натполовичне већине.

Измене су подразумевале смањење изборног прага на 4% за политичке партије и 6% за коалиције, затим повећање минималног броја политичких листа у парламенту са 3 на 4, с тим што би четврта листа морала да освоји најмање 2% гласова. Такође, избори би били пропорционални са затвореним листама, док би јавне телевизијске дебате биле обавезне.

Републиканци су сматрали да је потпуно непримерено са тачке легитимитета мењати изборни закон само два месеца пре одржавања избора и стога су одбили предложене измене. Ипак, парадокс лежи у томе што у управо од будућег режима предложене измене могле омогућити опстанак Републиканској партији на политичкој сцени, јер је остварени резултат био довољан за предложени цензус од 4%, али не и постојећи од 5%, који је остао на снази управо захваљујући кратковидости републиканаца.

ЗАКЉУЧАК

Никол Пашињан је и званично постао политички најмоћнија фигура у Јерменији. Ипак очекивања незадовољних грађана, који су склони агресивном изражавању својих политичких фрустрација, су на веома високом нивоу. Као и након сваке револуције, већ након првих недеља нове власти, одређени проценат грађана који у политичким односима неосновано виде узрок сопствених, личних пораза, окренуће леђа доскорашњем лидеру и почеће са критиком, са или без аргумената. Ово је процес који се одвија у сваком друштву које испуњава макар минимум демократских стандарда и сасвим сигурно неће мимоићи ни савремену Јерменију.

Главни задатак Пашињана није да одржи фасцинантно висок степен подршке, већ да не разочара много шири слој грађана који су стали иза њега а који очекују квалитативне промене пре свега на пољу:

Траспарентности: несразмера у привредном расту и стандарду грађана мора бити појашњена, тиме што ће кључни државни послови бити изложени суду јавности и што ће распоређивање новца из буџета бити подложно контроли ширих грађанских слојева много више него што је то раније био случај, чак и уколико то буде отежавало одвијање бирократских процеса.

Реч је о жртви која мора да се поднесе како би они који су гласали 2017. године за републиканце, а 2018. године за Пашињана, лакше оправдали свој избор и начинили унутрашњу дистинкцију између нове и старе власти. С обзиром на веома висока очекивања, траспарентност чак и по цену компликације рада нове Владе је неопходна.

Борба против високе корупције: у јерменској јавности данас су политичке страсти узавреле. Републиканци који су перципирани као главни кривци за све проблеме друштва, чак и онда када се то није могло реално поткрепити доказима, више нису на политичкој сцени. Стога, Пашињан мора учинити напор у обрачуну са појединцима који су виђени као најважнији доносиоци одлука, али само онима који су то заиста и били.

У супротном, ризикује да након неколико година правосудних процеса изађе као поражен и уместо „реформаторског месије“ каква му је улога данас додељена, буде означен као неспособни или недорасли лидер, демагошког типа.

Укључивање јавности у виду контролног механизма: Пашињан своју снагу црпи из средњег слоја друштва. Чак ни евентуално повећање животног стандарда њих неће задовољити у оној мери која је потребна како би и даље наставили да му пружају подршку. Реч је о слојевима који се тешко покрећу, али када једном изнесу политичку промену, своје учешће перципирају предимензионирано, изван оквира на које указује реалност.

Мишљење интелектуалаца, студената, чиновника, лекара, просветара, адвоката и других припадника средњег и вишег средњег слоја који су изнели Пашињанов тријумф, о свом сопственом учешћу, данас је веома високо. Како би их макар средњерочно придобио, Пашињан им мора пружити осећај објективне моћи, утицаја на догађаје. Стога је потез у смислу увођења обавезних телевизијских дебата сигнал како је нови јерменски лидер спреман на пружање доказа сопственог сензибилитета на ставове и критику оних друштвених група које су га и издигле као лидера.

Очување моралистичког ореола: један од најтежих задатака за Пашињана биће очување имиџа. Грађани су у Пашињану препознали „једног од њих“. Бескомпромисног борца против корупције, јасног у ставовима, довољно храброг да се супротстави режиму чак и када је исти на врхунцу моћи. Нова јерменска власт биће далеко више индивидуално перципирана у јавности, него претходна.

Просто, републиканци су били посматрани као моћна организација којом управља један клан. Чланови клана су свакако различитих степена моћи, али чак ни бивши председник и премијер Серж Саргсјан није био означен као једини доносилац одлука, већ више као персонификација клана који је концентрисао сву моћ у сопствене руке.

Пашињан је лидер револуције. Он чак и нема развијену политичку странку. Иза њега не стоји крвно/политички/интересно/идеолошки/завичајно увезани клан.

Иза њега стоје незадовољни грађани, који сада очекују решавање нагомиланих проблема, чак и уколико би санација проблема једног слоја становништва, отежала ситуацију другом. Ово ће свакако бити један од највећих изазова за Пашињана, који је по први пут напустио удобну позицију критичара и ступио на позицију моћника који доноси важне одлуке.

(Не)послушна бирократија: републиканци су били на власти 23 године. Довољно дуго да не само на кључне већ и средње чиновничке позиције поставе кадрове који су блиски њиховој групацији.

Иако ће без сумње, немали проценат административаца покушати да сачува своје бенефите тако што ће се доказивати у лојалности новим властима, не треба веровати како ће Пашињан лако успети да реализује своје, у великој мери, мегаломанске захтеве те да се неће суочити са интерним опструкцијама, нарочито уколико заиста буде ступио у обрачун са организованим корупционашким мрежама, у којима су сасвим извесно учешће узимали и редовни државни чиновници.

Њихов страх и демонтажа система по вертикали заједно стварају климу опструкције, коју ће Пашињан морати да мења радикалним методама, уколико не жели да ускоро и он буде обаран на улици, слично као његови претходници. За Пашињана ће управо бити најкритичније прве године власти, у друштву које је рањиво, које изражава висока очекивања од власти, а све уз изузетно компликовану спољнополитичку позицију Јеревана.

Никол Пашињан


Непостојање политичке инфраструктуре:
Пашињан је и даље „народни лидер“. Он је на власт дошао на таласу протеста и последичне инерције, у чему никакву улогу није играо ниво партијске организације или умеће овладавања политичким кампањама. Таква ситуација се Пашињану више не сме и не може поновити. Он у наредном периоду од своје алијансе незадовољних, мора направити функционалну, на јасној хијерархији и подели задужења засновану политичку партију.

Пашињанова странка не може бити утемељена на круто идеолошким основама. Партија која добије преко 70% гласова је по дефиницији „ухвати све“ покрет. Ипак, везивање грађана за себе мора ићи кроз механизме евиденције и константног контактирања грађана, прављења базе чланова и њихове последичне селекције.

Први корак је том правцу већ направљен. Дошло је до поделе опозиционе „ад хок“ коалиције и Пашињан је мудро проценио да би му прављење привида „саборности“, у виду окупљања великог броја међусобно ипак удаљених и већ етаблираних партија штетило.

Оне су му својом, макар и скромном организацијом, могле помоћи у извођењу револуције и њеном довршавању кроз институције система, али би му при расподели ресора и контроли рада коју би над њима морао да врши, представљале само баласт.

Мора се приметити да Пашињан има позитиван распоред снага пред собом, који му допушта креирање политичке климе у смеру који њему одговара. Активност коју су републиканци потпуно запоставили. Наиме, Пашињан у опозицији данас може да се суочи са две снаге.

Прва је „Просперитетна Јерменија“, организација бурне прошлости која је још 2008. године подржала републиканца Саргсјана на председничким изборима и пролазила кроз различите фазе односа са бившом влашћу. Премало да би били означени као њен део или политички привезак, али сасвим довољно да се могу дискредитовати, уколико то буде неопходно. Просперитетна Јерменија је партија либерално-конзервативних погледа на свет, са добрим линковима ка Јерменској апостолској цркви и доследни је борац за традиционалне и породичне вредности.

Друга је политичка партија „Светло“. Реч је о активном учеснику протеста, искреном противнику републиканског режима и организацији склоној политичком радикализму.
Партија је прогресивне оријентације, либералне идеологије и заговара корените реформе јерменског друштва. Оно што за Пашињана представља идеалну околност јесу дијаметрални погледи на спољнополитичку позицију Јерменије, када је реч о парламентарној опозицији. Просперитетна Јерменија је изразито промосковске оријентације. У РФ виде кључног савезника и сматрају да је евроазијски економски оквир, најпримеренији за јерменски привредни развој.

Са друге стране, Светло жели Јерменију на политичком западу. Доследни су критичари јерменског чланства у Евроазијској унији, залажу се за формално приближавање и отварање перспективе пуноправног чланства државе у Европској унији и оштри су критичари руске политике према јужном Кавказу.

Пашињан се у тој констелацији снага може поставити као умерени лидер, који балансира између два радикално супротстављена става, што ће свакако наићи на подршку ширих слојева грађанства.

Пред новим јерменским лидерима је серија комплексних изазова. Ипак, најопаснији период је превазиђен. Смена читаве политичке класе је реализована мирно, без ширег насиља и сукоба, уз рапидан заокрет бирачког тела. Јеравану остаје да у наредном периоду покуша са демонтажом постојећег система, уз изузетно висок ниво опреза.
Јер уколико демонтажа система наруши стратешке односе са кључним савезником, тешка геополитичка позиција ове државе, може напрасно постати још гора, што може довести до нових немира унутар саме државе који ће сваки следећи пут имати више изгледа за радикализацију него што је то ове године био случај.

А друштвена нестабилност је последњи изазов који је Јерменији данас потребан.

 

(1) https://tradingeconomics.com/armenia/gdp-per-capita 
(2) https://tradingeconomics.com/armenia/wages
(3) https://ditord.com/2017/09/11/average-salary-in-armenia-is-higher-than-azerbaijan-lower-than-georgia/
(4) https://www.cia.gov/library/publications/resources/the-world-factbook/geos/am.html