Kao što smo i naveli u kratkom pregledu dešavanja na području Bliskog istoka, u Izraelu će vanredni parlamentarni izbori biti održani 9. aprila tekuće godine. Odluka o tome doneta je 24. decembra prošle godine, nakon višemesečne političke krize izazvane kako policijsko-pravosudnim procesima sa kojima se suočava premijer Benjamin Netanjahu, tako i otkazivanjem podrške manjih koalicionih partnera Netanjahuovom Likudu.
Izborni sistem i političke partije
Na samom početku, bilo bi korisno osvrnuti se na politički i partijski sistem Izraela. Jevrejska država neguje sistem parlamentarne demokratije, u kojem građani svoj suverenitet ostvaruju prevashodno kroz najviše predstavničko telo – Kneset. Izbori za parlament Izraela se odvijaju u skladu sa Izbornim zakonom, koji predstavlja jedan od Osnovnih zakona Države Izraela[1], a po sistemu veoma sličnom onom koji se primenjuje i u Srbiji. Cela teritorija Izraela predstavlja jednu izbornu jedinicu, a političke stranke, odnosno koalicije predlažu jedinstvenu listu kandidata. Izborne liste su zatvorene, što znači da se zastupnički mandat u Knesetu dodeljuje kandidatima sa izborne liste po njihovom redosledu na kandidatskoj listi. Mandat zastupnika traje četiri godine, pravo glasa imaju svi državljani Izraela stariji od 18 godina, dok pasivno biračko pravo (da budu izabrani za zastupnike u Knesetu) mogu ostvariti svi državljani stariji od 21 godine. Izbori se sprovode tajnim glasanjem. Tokom dva izborna ciklusa, 1996. i 1999. godine, u Izraelu se uz izbor poslanika sprovodio i direktan izbor premijera (poput izbora predsednika republike kod nas), ali je takav sistem napušten.
Izborni cenzus u Izraelu iznosi 3,25% i smatra se umereno visokim. Istorijski, izborni sistem Jevrejske države je odlikovao izuzetno nizak cenzus koji je do 1988. iznosio svega 1% da bi kasnijim reformama bio podizan isprva na 1,5%, pa na 2%, da bi uoči izbora 2015. bio postljavljen na trenutnih 3,25%, što matematički gledano izbornoj listi koja ga preskoči donosi 3,9 mandata u Knesetu, odnosno najmanje 4 zastupnička mesta (u teorijskom modelu je moguće da to budu i svega 3 mandata, ali su šanse za takav ishod izuzetno male). Tokom septembra 2018. premijer Netanjahu je izneo predlog nove reforme izbornog zakonodavstva, kojom bi cenzus ipak bio spušten na 2,75%, računajući da bi time olakšao ulazak u parlament svojim manjim koalicionim partnerima, ali do tih izmena ipak nije došlo.
Razlog postojanja ovako niskog izbornog cenzusa u Izraelu valja tražiti u naglašenoj raslojenosti društva u toj državi, i to po više osnova, te dosta striktnom utemeljenju mnogih partija unutar jedne jasno definisane socijalne grupe. Postojanje višeg izbornog cenzusa od recimo 5% bi mnoge društvene grupe u Izraelu ostavilo bez predstavnika u Knesetu. Možemo uočiti najmanje tri bitne ose po koje presecaju političko-partijski spektar Izraela. Prva je nacionalno-etnička osa, koja dosta oštro razdvaja političke stranke koje predstavljaju Jevreje, s jedne strane, i izraelske Arape s druge strane. No, osim toga, mnoge jevrejske političke partije svoju bazu nalaze prevashodno među pripadnicima Aškenazi, Sefardske ili Mizrahi zajednice, dok mesta u Knesetu redovno osvaja i stranka doskorašnjeg ministra odbrane Avigdora Libermana, za koju dominantno glasaju građani Izraela poreklom sa prostora nekadašnjeg Sovjetskog Saveza. Druga osa podele jeste ona koja postoji u gotovo svim zemljama liberalne demokratije, podela na političku levicu i desnicu, uz postojanje stranaka političkog centra između njih. No i po tom osnovu postoji visoka „specijalizacija“ političkih stranaka, pa je tako sasvim uobičajeno pročitati tumačenje po kojem jedna od stranaka centra zastupa interese niže srednje klase, dok druga ipak artikuliše stavove pripadnika više srednje klase.
TRENUTNI SASTAV IZRAELSKOG PARLAMENTA, KNESETA
Konačno, veoma važna osa političke podele, specifična za Izrael, jeste i ona koja partijsku scenu deli na političke organizacije koje zastupaju izrazito sekularno opredeljene građane na jednom kraju, odnosno posvećene pripanike konzervativnih religijskih zajendica na drugom. Imajući sve to u vidu, jasan je razlog postojanja više desetina političkih partija u parlamentarnom životu Izraela, budući da je sasvim normalno da svoje predstavnike Knesetu ima recimo politčka partija koja okuplja desno opredeljene pripadnike ultra-konzervativne Haredi zajednice sefardskog porekla.
Jedna od specifičnosti izbornog sistema u Izraelu, kojom se uz progresivno povećavanje cenzusa pokušalo zaustaviti konstantna politička fragmentacija, jeste i svojevrsna obaveza zastupnika u Knesetu da učestvuju u radu poslaničkog kluba liste sa koju su izabrani, odnosno zabrana kandidovanja na narednim izborima zastupnicima koji tokom trajanja mandata promene poslanički klub.
Vanredni izbori
Vanredni izbori u Izraelu će biti održani 9. aprila. Budući da je redovni termin za održavanje izbora bio u novembru tekuće godine, po nekim tumačenjima oni zapravo i nemaju karakter vanrednosti. No, način na koji je do njih došlo ipak govori o inicijativi premijera Netanjahua i želji da se izbori sprovedu pola godine pre redovnog roka.
Četvrta vlada Benjamina Netanjahua, devetog premijera Izraela, formirana nakon parlamentarnih izbora 2015. godine je od samog početka rada bila izložena brojnim potresima, a velika složenost i brojnost vladajuće koalicije, u kojoj je Netanjahuov Likud imao manje od polovine mandata, je po definiciji uslovljavala nestabilnost. Ipak, možemo izdvojiti najmanje tri faktora koja su uslovila konačni raspad koalicije i odluku premijera Netanjahua da raspiše vanredne izbore. Prvi je svakako veoma bolno i kompleksno pitanje ultra-konzervativne ili Haredi zajednice, odnosno zakona kojima je regulisano izuzeće njenih pripadnika od obaveze služenja vojnog roka, čime ćemo se detaljnije baviti u narednom tekstu. Ovo pitanje je od prvog dana opterećivalo vladajuću koaliciju, u čijem sastavu su se ujedno nalazile i striktno sekularne i ultra-konzervativne religijske stranke, a predstavljalo je i metu na koju se fokusirala sekularna opozicija.
Drugi, nešto neposredniji povod za raspisivanje vanrednih izbora leži u nesaglasju oko uslova pod kojima je došlo do prekida vatre između Izraela i radikalnog pokreta Hamas u Pojasu Gaze tokom novembra prošle godine, usled čega je ministar odbrane Avigdor Liberman podneo ostavku, a vladajuća koalicija ostala na svega 61 glasu (od ukupno 120) u Knesetu. Ostavku Libermana i povlačenje njegove stranke Izrael Baitenu iz vlasti je pokušao da iskoristi lider stranke Jevrejski Dom Naftali Benet i da sa mesta ministra obrazovanja pređe na mesto ministra odbrane, ali premijer nije izašao u susret tim zahtevima. Ipak, suočen sa unutrašnjim pritiscima od strane koalicionih partnera, kao i spoljnim pritiscima opozicije, te opštim nezadovoljstvom polovičnim rešenjima za problem izuzeća pripadnika Haredi zajednice od regrutacije, Netanjahu se 24. decembra 2018. odlučuje da raspiše vanredne parlamentarne izbore.
No, osim dva navedena uzroka nestabilnost njegovog kabineta, postoji još jedna okolnost koja je po svemu sudeći presudnije uticala na političke odluke premijera Netanjahua. Naime, Benjamin Netanjahu se godinama unazad nalazi na udaru policijskih istraga koje ga sumnjiče za korupciju i sa kojima veoma teško izlazi na kraj. Policijska istraga u prvom slučaju, nazvanom „Slučaj 1.000“, otvorena je još u decembru 2016. godine i bazira se na ispitivanju mogućih koruptivnih veza izraelskog premijera sa milijarderima poput Džejmsa Pakera i Arnona Milčana[2], od kojih je dobijao luksuzne poklone – nakit, skupocena pića i cigare – u ukupnoj vrednosti koja je prevazišla 200.000 dolara. Drugi slučaj pod nazivom „Slučaj 2.000“ obuhvata snimane razgovore Netanjahua sa urednikom Jediot Ahronota, jednog od dva najčitanija dnevna lista u Izraelu, u kojima navodno premijer Izraela nudi predlaganje zakonskih rešenja kojima će se nauditi konkurentskom listu Izrael Hajom, a zauzvrat bi pomenuti urednik u svom listu, inače nenaklonjenom radu vlade, angažovao novinare koji bi povoljnije pisali o Natanjahuu. Policija je u oba slučaja završila istražne radnje iz svog domena i početkom 2018. godine predala predmete glavnom državnom tužiocu Izraela, uz preporuku da podigne zvanične optužnice, međutim on do današnjeg dana još uvek nije doneo odluku o tome.
U trećem slučaju, od strane medija nazvanom „Slučaj 3.000“, ne postoji neposredno učešće premijera Netanjahua, ali mu se pripisuje indirektna uloga ili pak spočitava objektivna odgovornost. Radi se, naime, o nabavci tri podmornice i šest ratnih brodova iz Nemačke, u aranžmanu u sklopu kojeg je pojedinim državnim zvaničnicima Izraela isplaćeno mito u milionskim iznosima. Jedan od glavnih osumnjičenih je Netanjahuov rođak i lični advokat David Šimron, a neki od neposrednih učesnika u korupivnom poslu su prihvatili status svedoka radi ublažavanja potencijalne kazne. Konačno, veliku medijsku pažnju je zadobio i „Slučaj 4.000“ koji dovodi u vezu bliske saradnike Netanjahua sa telekomunikacionim konglomeratom Bezek. Oni su, po sumnjama policije, omogućili preferencijalni status Bezeka pred državnim organima, u periodu dok je Netanjahu uz premijersko mesto držao i resor telekomunikacija, kako bi najčitaniji izraelski portal Vala!, inače u vlasništvu Bezeka, povoljnije izveštavao o Netanjahuu.
Povrh svega toga, pod velikim pritiskom javnosti, policije i pravosuđa se nalaze i članovi porodice premijera Izraela. Naime, protiv Netanjahuove supruge Sare je podignuta optužnica zbog protivravnog naručivanja hrane (iako je rezidencija premijera imala zaposlenog kuvara) u vrednosti od oko 100.000 dolara, a po toj optužnici je već počelo i suđenje u oktobru prošle godine. Na to se nadovezuje i „Slučaj 1270“, navodna ponuda nekadašnjeg Hetanjahuovog savetnika za medije predsednici Okružnog suda koja bi bila imenovana na mesto glavnog državnog tužioca ukoliko pristane na odbacivanje optužnice protic Sare Netanjahu. U centru medijskog skandala se početkom 2018. našao i premijerov sin Jair, pošto je na jednoj od najgledanijih TV stanica emitovan njegov razgovor sa sinom izraelskog tajkuna Kobija Majmona vođen ispred jednog striptiz kluba u kojem razgovaraju o prostitutkama i prilikom kojeg Jair Netanjahu kaže: „moj otac je nabacio tvom ocu poslove vredne 20 milijardi dolara, a ti cmizdriš zbog 400 šekela“, misleći na novac koji mu je to veče Majmonov sin pozajmio u striptiz klubu.
Sve ove istrage stvaraju veliki pritisak na premijera Izraela i nesumnjivo utiču na dinamiku političkih procesa u državi. Po tumačenju tiražnih izraelskih medija, kriza vladajuće koalicije do koje je došlo početkom 2018. je zapravo predstavljala pokušaj samog Netanjahua da već u tom momentu izazove vanredne izbore, budući da su u to vreme i završene prve policijske istrage, kako bi predupredio zvanično podizanje optužnica, ali su realizaciju tog plana sprečili manji koalicioni partneri Likuda, kojima održavanje izbora nije odgovaralo.
Ključna osoba, čije bi delovanje u narednim sedmicama moglo značajno uticati na tok izborne kampanje, pa i na same rezultate izbora, jeste glavni državni tužilac Izraela Avihal Mandelblit, koji se zbog svojih bliskih veza iz prošlosti sa premijerom Netanjahuom nalazi pod posebnom lupom javnosti. Mandelblit već punih godinu dana odugovlači sa odlukom o podizanju optužnica u „Slučaju 1.000“ i „Slučaju 2.000“ protivu Netanjahua, uprkos preporukama policijskih organa, ali ih ujedno ni ne odbacuje. Jedan od mogućih razloga za odluku Netanjahua da vanredne izbore raspiše sedam meseci pre redovnog roka je i to da tužilac svakako ne bi mogao izdržati pritisak pod kojim se nalazi do kraja godine. Zapravo, tužilac Mandelblit se nalazi u svojevrsnom „tamnom vilajetu“. Po rezultatima istraživanja javnog mnjenja, podizanje optužnice protivu Netanjahua bi ga moglo koštati najmanje četiri poslanička mandata u novom sazivu Kneseta, što bi uveliko smanjilo njegove šanse da okupi novu koaliciju. Sa druge strane, eventualna odluka tužioca da odbaci optužne predloge, pa i samo dalje odugovlačenje, izlaže i njega i Netanjahua žestokim kritikama opozicije i šire javnosti za međusobnu povezanost, što bi takođe moglo skupo koštati Likud na predstojećim izborima.
Podele, savezi, nova lica
Iako političku scenu Izraela odlikuje izraziti višepartizam, u kome su frakcijske podele i formiranje novih partija uobičajena pojava, period od najave održavanja vanrednih izbora krajem decembra je po brzini i intenzitetu kojom se politička kombinatorika odvija prevazišao postojeće standarde u Jevrejskoj državi.
Prva „žrtva“ predizbornih previranja bila je najveća opoziciona grupacija Cionistička unija, koja je u aktuelnom sazivu Kneseta imala 24 mandata, a koju su sačinjavali levo orijentisani Laburisti koji su unutar koalicione liste osvojili 19 mandata i centristička Hatnua sa pet. Koalicija se raspala svega nekoliko dana nakon odluke o održavanju vanrednih izbora, tokom televizijskog nastupa lidera Laburista Avija Gabaja, koji je time iznenadio kako pristalice, tako i dobar deo rukovodstva obe partije. Razlog za ovakvu odluku Gabaja verovatno leži u činjenici da se Laburisti nisu osećali komforno unutar koalicije koju su predvodili. Naime, iako značajno veća stranka od Hatnue, Laburistička partija je na izvestan način bila u senci manjeg partnera, pošto lider Laburista, koji je na čelo stranke došao tek nakon izbora 2015. godine, nije imao poslanički mandat, pa je zajednički poslanički klub u Knesetu predvodila liderka Hatnue Cipi Livni.
Ovakav razvoj događaja je ostavio stranku Hatnua na vetrometini, budući da teško mogu samostalno preskočiti izborni prag, ali sa druge strane stranka Livnijeve predstavlja poželjnog koalicionog partnera za mnoge. Sami Laburisti se uprkos ovom manevru nalaze u veoma teškoj poziciji i gotovo izvesno će ostvariti najslabili rezultat od svog osnivanja 1968, odnosno od samog osnivanja Izraela ako računamo konstituente čijim spajanjem su današnji Labursiti nastali, a broj mandata njihovih poslanika u novom sazivu Kneseta bi lako mogao biti čak tri puta manji nego u postojećem.
INTERVAL OČEKIVANOG REZULTATA POLITIČKIH STRANAKA PO ISTRAŽIVANJIMA JAVNOG MNJENJARAĐENIM OD KRAJA JANUARA. U ZAGRADI JE NAVEDEN BROJ MANDATA U AKTUELNOM SAZIVU KNESETA.
Neposredno po saopštavanju odluke o održavanju vanrednih izbora, došlo je i do raskola unutar Jevrejskog doma, tradicionalnog partnera Netanjahuovog Likuda koji okuplja pripadnike moderno-ortodoksnog pravca u judaizmu i snažno podržava izgradnju jevrejskih naselja na Zapadnoj obali. Naime, lider stranke Naftali Benet je odlučio da sa delom stranačkog rukovodstva formira novu partiju pod imenom Nova desnica, a priključilo mu se troje od osam poslanika iz postojećeg saziva Kneseta. Sam Jevrejski dom se našao u krizi i tek početkom februara je uspeo da izabere novog lidera stranke, Rafija Pereca, nekadašnjeg glavnog rabina izraelske vojske i oca 12 dece. Sondaže javnog mnjenja upućuju na to da bi Nova desnica mogla lako ponoviti rezultat Jevrejskog doma sa prethodnih izbora u pogledu broja poslaničkih mandata, ali da bi se i sam Jevrejski dom mogao konsolidovati i preskočiti izborni prag.
Konačno, do podele je došlo i unutar Zajedničke liste, koja okuplja više političkih partija izraelskih Arapa i koja je osvojila respektabilnih 13 mandata na prethodnim izborima. Iz koalicije je istupila partija Taal, koja je imala svega dva poslanika u Knesetu, a čija popularnost je u međuvremenu značajno porasla među Arapima u Izraelu. Prve sondaže pokazuju da bi Zajednička lista i Taal zbirno mogle dobiti jednak broj mandata i u novom sazivu Kneseta, ali da bi najmanje polovinu od toga dobila stranka koja je istupila iz koalicije.
Međutim, od svih stranačkih i koalicionih raskola, daleko veću pometnju na političkoj sceni Izraela je izazvalo formiranje i silovit start stranke Hosen L’Izrael koju je po raspisivanju vanrednih parlamentarnih izbora formirao nekadašnji šef generalštaba izraelske vojske Beni Ganc. Izbegavajući polarizujuće teme, pozicionirajući se na politički centar i fokusirajući se na vojničku karijeru i harizmu samog Ganca, prihvativši čak maslinasto-zelenu boju kao zaštitini znak stranke, Hosen L’Izrael je brzo isplivao na drugo mesto po popularnosti, odmah iza Netanjahuovog Likuda. Odličnim potezom se pokazalo uključivanje partije Telem, koju takođe predvodi bivši načelnik generalštaba izraelske vojske Moše Jalon, na zajdničku koalicionu listu, što je Gancu po projekcijama donelo još nekoliko potencijalnih mandata, pa bi mogao računati na izbor čak 24 poslanika u novi saziv Kneseta.
Svoju partiju pod imenom Gešer je formirala i Orli Levi-Abekasis, harizmatična dugogodišnja funkcionerka stranke Izrael Baitenu Avigdora Libermana, inače kći nekadašnjeg ministra spoljnih poslova Izraela Davida Levija. Budući da je napustila poslanički klub Libermanove stranke, Levi-Abekasis neće moći da predvodi listu svoje stranke na vanrednim izborima, što dodatno umanjuje ionako ne previše velike šanse za samostalni prelazak izbornog praga. Sa druge strane, Gešer predstavlja zanimljivog koalicionog partnera mnogim većim partijama, imajući u vidu popularnost i atipičan politički profil Levi-Abekasisove, koja je dugogodišnju pripadnost izrazito desnoj, sekularnoj i nacionalističkoj Izrael Baitenu, orijentisanoj ka Izraelcima rođenim u Sovjetskom savezu, spojila sa svojim marokanskim poreklom i prevashodnim angažovanjem na planu socijalnih politika.
Sekularna centristička stranka Ješ Atid Jaira Lapida, koja je pre godinu dana predstavljala najozbiljnijeg izazivača Netanjahuovom Likudu i čiji se rezultat projektovao na preko 20 poslaničkih mandata, u poslednjim sondažama ostvaruje znatno slabiji rezultat i teško da može osvojiti više od 12 mandata. To je i razlog ubrzane potrage Lapida za koalicionim aranžmanom koji bi ga mogao vratiti u trku za mesto premijera. Po navodima izraelske štampe, on je i ponudio zajedničku „cibzar listu“ Beniju Gancu, na kojoj bi kandidate naizmenično davali Ješ Atid i Hosen L’Izrael, ali je takav predlog po svemu sudeći odbijen. Dobro rešenje bi za ovu stranku mogao predstavljati savez sa partijom Hatnua Cipi Livni, ali konkretnijih dogovora na tom planu još uvek nema.
Od preostalih parlamentarnih stranaka, dve partije koje reprezentuju pripadnike religiozne Haredi zajednice, Šas i Ujedinjena Tora, i koje tradicionalno samostalno nastupaju na izborima, bi vrlo lako mogle ostvariti rezultat sličan onom na prethodnim izborima, a isto se može reći i za levičarsku stranku Merec. Probleme sa prelaskom izbornog cenzusa bi mogla imati centristička članica Netanjahuove vladajuće koalicije, stranka Kulanu koju predvodi Moše Kalon i koja je na prethodnim izborima osvojila čak 10 zastupničkih mandata u Knesetu, kao i stranka Izrael Baitenu Avigdora Libermana, koja bi se mogla naći izvan parlamenta prvi put od svog osnivanja 1999. godine. Pojedine ankete šansu za prelazak cenzusa daju i vanparlamentarnoj libertarijanskoj stranci Zehut nekadašnjeg funkcionera Likuda Moše Feiglina, a nakon raspisivanja izbora formirana je i stranka koja zastupa interese Jevreja etiopskog porekla.
Rok za predaju izbornih lista ističe 21. februara i sasvim je izvesno da će se do tog roka formirati više predizbornih koalicija, od kojih neke i među danas ne tako izglednim partnerima.
Netanjahu ili Ganc?
Ipak, pitanje svih pitanja jeste to da li će nakon izbora aktuelni premijer Izraela Benjamin Netanjahu uspeti da se izbori za svoj peti mandat na čelu vlade Izraela i time po dužini premijerskog staža pretekne i samog osnivača Izraela, Davida Ben Guriona. To u najvećoj meri zavisi od rezultata koji će ostvariti njegova politička stranka Likud, ali i od stava njegovih tradicionalnih i drugih potencijalnih koalicionih partnera. Po projekcijama rezultata koje se gotovo svakodnevno objavljuju, stranka premijera Netanjahua bi mogla popraviti svoj rezultat sa izbora održanih 2015. godine kada je osvojila 30 poslaničkih mesta barem za nekoliko mandata. No, sam Netanjahu se pored problema koje ima sa policijskim istragama i mogućnošću podizanja optužnica suočava i sa osetnim otporom unutar sopstvene stranke.
Proces izbora poslaničkih kandidata unutar Likuda se obavlja direktnim „primarnim izborima“ na kojima pravo glasa imaju svi registrovani članovi stranke, a raspored na kandidatskoj listi u najvećoj meri zavisi od broja dobijenih glasova[3]. Izjašnjavanje članova Likuda je sprovedeno 5. februara i na njemu je učestvovalo 69.700 birača. Rezultati glasanja su bili izuzetno nepovoljni za Netanjahua, budući da su njemu bliski stranački funkcioneri prošli prilično loše, a da su prva četiri mesta na listi zauzeli kandidati u najmanju ruku skeptični prema Netanjahuovom liderstvu. Poseban problem za premijera Izraela predstavlja to što će se na petom mestu kandidatske liste naći Gideon Sar, nekadašnji ministar policije i njegov najveći unutar-stranački rival, koga je Netanjahu još u oktobru optužio za pokušaj stranačkog puča i tajni dogovor sa predsednikom države Ruvenom Rivlinom, po kojem nakon izbora mandat za sastav vlade predsednik ne bi poverio Netanjahuu kao lideru Likuda, već Saru. Ovakav ishod unutar-stranačkih izbora znači da Netanjahu neće moći da se osloni na čvrstu podršku velikog dela budućih poslanika Likuda, od kojih bi mnogi mogli da zamisle stranku sa drugim liderom na čelu, i koji neće imati previše motiva da brane aktuelnog premijera.
No, imajući u vidu ekstremnu fragmentiranost političke scene Izraela, ključna bitka će se zapravo voditi za naklonost malih koalicionih partnera, budući da čak i u najboljem scenariju Likud teško može osvojiti više od 35 poslaničkih mandata, dok je za formiranje vladajuće koalicije potreban najmanje 61 glas u Knesetu. Neke od manjih partnera Likud će izvesno morati da uzme na svoju listu, kako njihovi glasovi ne bi ostali rasuti ispod izbornog praga, dok na saradnju sa drugima računa u post-izbornom periodu. Na njihov stav bi, međutim, mogao uticati dalji razvoj policijsko-pravosudnih afera premijera, a u Izraelu se još uvek dobro pamti situacija iz 2008. godine, kada je premijer Ehud Olmert suočen sa optužnicom za dela korupcije podneo ostavku prvo na partijsku, a potom i na državnu funkciju, nakon čega su koalicioni partneri napustili savez sa njegovom Kadimom.
Kao najveći rival premijera Netanjahua na predstojećim izborima profilisao se Beni Ganc sa svojom novoformiranom strankom Hosen L’Izrael. Mada su direktni izbori premijera u Izraelu napušteni pre dve decenije, istraživanja javnog mnjenja redovno mere preferirani izbor građana i po tom kriterijumu Ganc se uz Netanjahua izdvaja ispred Jaira Lapida i ostalih političkih lidera kao neko koga bi građani najradije videli na čelu vlade. Međutim, iako najjača unutar opozicije, Gancova stranka ne može pojedinačno gledano dostići rezultat Likuda. To zapravo i ne bi moralo biti presudno za mogućnost okupljanja vladajuće koalicije, ali ipak predstavlja značajan psihološki momenat, pa time i faktor u procesu privlačenja koalicionih partnera, te ne čudi velika agilnost samog Ganca u pokušajima za stvaranje što šire predizborne koalicije.
Eventualna koalicija između stranaka Benija Ganca i Jaira Lapida bi mogla računati na nekoliko mandata više od Likuda (28-36 za koaliciju, prema 26-33 za Likud), a „velika koalicija“ ove dve stranke, pojačana Laburistima i nizom manjih stranaka opozicije, na čak 40 mandata u novom sazivu Kneseta. U nameri da opkorači mnoge tradicionalne ose političkih podela u Izraelu, pa tako i onu koja politički spektar deli na religiozni i sekularni deo, Ganc je po navodima medija ponudio ulazak na svoju listu čak i nekim od stranaka Haredi zajednice, tradicionalnih partnera Likuda, ali je njihov pristanak uslovljen time da se ne nađu u istoj koaliciji sa radikalno sekularnom strankom Ješ Atid Jaira Lapida.
Određenu ulogu u izbornom, kao i post-izbornom procesu u Izraelu će imati i inostrani faktor, mada ta uloga ne bi smela biti precenjena. U tom ključu bi se morali posmatrati i navodi Beloj kući bliske stanice Fox News, po kojima je američki državni vrh praktično već završio rad na izradi velike strategije za Bliski istok, ali da ona neće biti obznanjena pre vanrednih izbora u Izraelu 9. aprila. Centralni deo strategije Vašingtona za Bliski istok svakako predstavlja predlog rešenja izraelsko-palestinskog konflikta, a uzdržavanje od objavljivanja njenih detalja bi se moglo tumačiti kao vid podrške Netanjahuu, koji se inače nalazi u bliskim vezama sa mnogim ključnim ljudima administracije Donalda Trampa.
- Osnovni zakoni Izraela predstavljaju legislativni paket konstitualnog karaktera, budući da Država Izrael još uvek nije usvojila ustav, na kojem je rad započet još 1948. godine, zbog nemogućnosti uspostavljanja opšteg konsenzusa o bazičnom karakteru i identitetu države. ↑
- Džejms Paker je jedan od najbogatijih ljudi u Australiji, vlasnik velikih kompanija u oblasti medija i kreativne industrije. Arnon Milčan je izraelsko-američki producent sa uspešnom karijerom u Holivudu. Po procenama magazina Forbs, bogatstvo obojice magnata prevazilazi tri milijarde dolara. ↑
- Među prvih 40 mesta na listi, 15 popunjavaju kandidati sa najviše glasova u pojedinačnim regionima, a 25 kandidati sa najvećim brojem glasova svih birača. Takođe, najmanje četiri mesta među prvih 40 moraju zauzimati žene, čak i ako osvoje manji broj direktnih glasova, a po jedno pripadnik omladine, imigrant i pripadnik ne-jevrejske zajednice. Netanjahu kao lider stranke dobija prvo mesto na listi, uz mogućnost direktnog popunjavanja određenih niže rangiranih pozicija (21, 28, 36. mesto), čime mu se ostavlja mogućnost za jednostavno primanje na listu manjih koalicionih partnera. ↑