U Republici Turskoj su 24. juna održani vanredni predsednički i parlamentarni izbori. Po mnogo čemu sudbonosni, izbori su predstavljali završetak procesa konsolidacije vlasti nakon pokušaja vojnog puča koji je u Turskoj sproveden pre bezmalo dve godine, 15. jula 2016. godine. Uprkos velikim nadama koje je uoči izbora gajila, opozicija nije uspela da ugrozi predsednika Redžepa Tajipa Erdogana koji je povedu odneo već u prvom izbornom krugu, a ni da ugrozi većinu njegove koalicije u parlamentu, što se uoči izbora smatralo lakšim zadatkom. No, kako je zapravo došlo do vanrednih izbora i šta je to novo viđeno prilikom ovog izjašnjavanja građana u Turskoj?
„…armija kao čuvar ustavnog poretka i nametala svoju volju, što se videlo u četiri sprovedena vojna puča u Turskoj – 1960, 1971, 1980. i 1997. godine….“
Uspostavljena pod vođstvom Mustafe Kemala Ataturka, moderna Republika Turska je zasnovana na principima sekularizma i prošla je kroz period ubrzane društvene modernizacije po zapadnjačkom obrascu. Međutim, ideje kemalizma su pored navedenog u sebi sadržale i snažnu nacionalističku komponentu, a nametane su uprkos većinskoj volji stanovništva koje je ipak baštinilo konzervativne i patrijarhalne tradicije. Otuda i podela na tzv. „bele“ i „crne“ Turke, gde prvi predstavljaju vesternizovanu manjinu iz Istanbula i velikih priobalnih gradova koja kontroliše ključne poluge političkog i privrednog života, dok su drugi ono većinsko stanovništvo u dubini Anadolije, okrenuto veri i tradiciji. Pritom, praveći društveni presek Turske moraju se navesti i Kurdi, koji čine između šestine i četvrtine stanovništva, a kojima su tokom vlasti kemalista osporavana sva prava, uključujući pravo na obrazovanje i informisanje na sopstvenom jeziku. Kada god bi tiha većina na izborima pokušala da modifikuje politički kurs države, nastupala je armija kao čuvar ustavnog poretka i nametala svoju volju, što se videlo u četiri sprovedena vojna puča u Turskoj – 1960, 1971, 1980. i 1997. godine.
…Za 16 godina vlasti ostvaruju izvanredne uspehe na ekonomskom planu….
Redžep Tajip Erdogan i njegova Partija pravde i razvoja (AKP) na vlast u Turskoj dolaze na izborima koncem 2002. godine na platformi umerenog islamizma, kojim se daje glas onoj politički zapostavljenoj većini „crnih Turaka“. Za 16 godina vlasti ostvaruju izvanredne uspehe na ekonomskom planu, budući da se privreda države u pomenutom periodu utrostručila, što se odrazilo na životni standard velikog dela stanovništva, kao i na kvalitet obrazovanja, zdravstvene i socijalne zaštite, a realizovani su i veliki projekti u infrastrukturi, posebno na jugoistoku kojim dominiraju Kurdi, kojima su pritom konačno data jezička i druga manjinska prava.
Međutim, sve vreme svoje vladavine, Erdogan se na unutrašnjem planu bori sa tzv. nepolitičkim akterima političkog života. Prvi od njih je svakako armijski vrh, koji je serijom mučnih procesa tokom deset godina konačno potčinjen civilnom pravosuđu. No, procese protiv armijskog vrha je iskoristio drugi nepolitički akter velikog uticaja, pokret Hizmet imama Fetulaha Gulena, da ojača svoju infiltraciju u redovima armije, čime je uputio sopstveni izazov Erdoganu. Upravo borba protiv ovog uticajnog i u sve pore društvenog sistema duboko utkanog pokreta je i dovela do pokušaja puča 15. jula 2016, tokom kojeg je poginulo oko 300 ljudi.
Iako je sam pokušaj puča uz velike žrtve sprečen, demontiranje mreže koju je pokret Fetulaha Gulena uspostavio se pokazalo kao veliki i mukotrpan posao. Poseban problem za Ankaru je predstavljalo odbijanje saradnje sa kojim su je suočile brojne evropske države, a posebno Sjedinjene Američke Države, koje do danas odbijaju da Turskoj izruče samog Fetulaha Gulena koji iz svoje luksuzne vile u Pensilvaniji upravlja svojim pokretom, čija imovina po nekim procenama prevazilazi 20 milijardi dolara.
„….Turska je odlučila da prestane sa igranjem uloge klijenta, što je u Vašingtonu svakako dočekano sa neodobravanjem.“
Sve ovo naravno oslikava prilično veliko razilaženje u odnosima Ankara i Vašingtona do kojeg je došlo poslednjih godina, u čemu američka zaštita Fetulaha Gulena predstavlja najveći, ali ne i jedini razlog. Tome svakako valja pridodati i podršku koju Vašington pruža Kurdima na severu Sirije, koje Ankara smatra produženom rukom terorističke Radničke partije Kurdistana, kao i sve intenzivniju saradnju Turske i Rusije na planu visokih tehnologija i nabavki sofisticirane vojne opreme. Osokoljena snažnim ekonomskim rastom i jačanjem sopstvenih kapaciteta, Turska je odlučila da prestane sa igranjem uloge klijenta, što je u Vašingtonu svakako dočekano sa neodobravanjem.Ne čudi stoga što su mnogi na Zapadu priželjkivali pad Erdogana i njegovog režima još na izborima u junu 2015, koji su završeni bez jasne većine u Parlamentu. Već tada se mogla uočiti svojevrsna koordinacija, ako ne i savez ili „neprincipijelna koalicija“ tradicionalno veoma suprotstavljenih društvenih snaga, okupljenih u cilju obaranja Erdoganovog režima. Tako su se tada faktički na istoj strani našli kemalisti, koji tradicionalno kontrolišu značajan deo privrede, privatnih medija i dobro su utemeljeni u vojsci i diplomatiji, zatim islamisti sledbenici Fetulaha Gulena, sa širokom bazom disciplinovanih sledbenika unutar Anadolije, dubokom infiltracijom u bezbednosni i pravosudni aparat, ali takođe i ozbiljnim kapacitetima u privrednoj i medijskog sferi, kao i dobar deo Kurda, koji je okupljen oko nove partije HDP. No, nakon ponovljenih izbora u novembru iste godine, Erdoganova AKP je ipak uspela da se održi na vlasti, a trajna tekovina junskih i novembarskih izbora iz 2015. je ulazak pro-kurdske partije HDP u Parlament preskakanjem izbornog cenzusa od 10%.U aprilu 2017, kao jedna od mera konsolidacije nakon neuspelog puča, sproveden je referendum o ustavnim promenama, kojima bi u Turskoj bio uveden predsednički sistem nalik onom u SAD. Sam Erdogan je uložio svoj autoritet u referendumsku kampanju koja je završena uspešnom, ali sa prilično malom razlikom od 51,5% prema 48,5%. Promene uobličene u 18 ustavnih amandmana su imale da stupe na snagu nakon narednih izbora koji su redovno planirani za jesen 2019. godine.
„…Sve ovo je doprinelo podizanju nacionalnog naboja i posledično nivou podrške vlastima kao takvim i predsedniku Erdoganu lično…“
Možemo identifikovati tri grupe verovatnih razloga za raspisivanje vanrednih izbora u ovako kratkom roku. Prvu svakako čini želja za što skorijim konzumiranjem većih nadležnosti skladno ustavnim promenama izglasanim na
„…Povrh svega, turska lira je od početak godine izgubila 20% svoje vrednosti u odnosu na dolar, što je sam Erdogan nazvao „spekulativnim udarom stranih centara moći“…“
„…Ovu mogućnost je iskoristila i opozicija, tako što je formiran drugi blok…“
U prvim danima nakon raspisivanja izbora, fokus je bio na izboru predsedničkih kandidata. Najveću nepoznanicu predstavljalo je to da li bi se bivši predsednik Turske Abdulah Gul, nekada visoko pozicioniran unutar Erdoganove AKP, mogao naći na izbornom listiću kao zajednički kandidat opozicionog bloka. Ova mogućnost je nagoveštavana najmanje godinu dana unazad u najuglednijim američkim listovima, koji su zagovarali Gulov povratak u političku arenu, kao čoveka koji bi mogao odvući deo Erdoganove podrške u bazi AKP. Međutim, sam Gul je nekoliko dana nakon najave vanrednih izbora odbacio tu mogućnost, navodeći kao razlog to što nije dobio garancije čitavog opozicionog bloka o podršci. Nezvanično, moglo se čuti kako su odlučujuća ipak bila upozorenja sa vrha vlasti o mogućem aktiviranju optužnica za određene malverzacije samog Gula sa početka njegove karijere.
Kao prva „zvezda“ opozicije zasijala je Meral Akšner, liderka tek krajem prethodne godine formirane IYI partije. Nekadašnja visoka funkcionerka nacionalističke MHP se razišla sa partijskim rukovodstvom na čelu sa dugogodišnjim predsednikom Davlutom Bahčelijem zbog podrške koja je data Erdoganu i sa klubom od 5 poslanika je formirala novu partiju. Pošto izborni zakon kao najlakši vid predlaganja predsedničkog kandidata predviđa da to može učiniti partija sa poslaničkim klubom od najmanje 20 članova, Akšnerova je našla rešenje u tome da „pozajmi“ 15 poslanika najveće opozicione stranke CHP, koji su u jednom danu pristupili njenom klubu i potpisali obrasce za njenu kandidaturu, da bi se već sutradan vratili u poslanički klub sopstvene stranke. I sve to u periodu dok sama CHP još nije donela odluku o sopstvenom predsedničkom kandidatu.
Kemalisti iz CHP, kao vodeća stranka opozicije, su se našli na početku kampanje u velikom problemu. Razapeti između težnje za pronalaženjem zajedničkog kandidata čitave opozicije, čekanja na Gulov odgovor i slabog rejtinga sopstvenog lidera Kemala Kiličdaroglua, izgubili su dosta vremena na samom početku kampanje. Konačno, odluka o kandidaturu Muharema Indžea doneta tek 3. maja za veliki deo javnosti je predstavljala iznenađenje. Indže, koji predstavlja unutar-partijsku opoziciju, dva puta se neuspešno kandidovao za predsednika stranke protivu aktuelnog lidera Kiličdaroglua, prvi put 2014 i drugi put nedavno, u februaru 2018. Stoga su mnogi u startu ovu kandidaturu protumačili kao mirenje kemalista sa gubitkom predsedničkih izbora i fokusiranje na parlamentarne, uz dodatni element težnje Kiličdarogla da u unapred izgubljenu bitku ubaci nezgodnog unutar-stranačkog rivala i time ga eliminiše, posebno imajući u vidu i to da se po zakonu predsednički kandidat nije mogao kandidovati za poslaničko mesto.
Pro-kurdska HDP je za predsednika kandidovala svog ko-predsednika Selahatina Demirtaša, koji se od novembra 2016. nalazi u pritvoru zbog optužbi za podsticanje terorizma. Iako su postojala različita mišljenja o validnosti njegove kandidature imajući u vidu činjenicu da se nalazi u pritvoru, izborna komisija je na koncu kandidaturu odobrila.
Zanimljivo je to da je i treći lider opozicionog bloka, lider Sadet partije Temel Karomolaoglu istakao svoju kandidaturu, dok je koalicija vladajućih stranaka nastupala samo sa jednim kandidatom – Redžepom Tajipom Erdoganom. Ovo je naravno slikovito odražavalo namere koje su dve koalicije imale: vladajuće, da okupi sve glasove oko Erdogana radi pobede u prvom izbornom krugu; i opozicione, da većom ponudom aktivira što veći broj birača iz raznovrsnih društvenih slojeva, kako bi većom izlaznošću smanjila šanse za pobedu Erdogana u prvom krugu, nakon čega bi pokušala da objedini glasove svih kandidata, uključujući i Demirtaša, u drugom izbornom krugu.
Osim što je omogućeno kandidovanje predizbornih koalicija, novim ustavom je predviđeno i povećanje mesta u parlamentu sa 550 na 600, a došlo i do manjih korekcija u broju mandata koje pojedine izborne jedinice daju. Naime, u Turskoj se primenjuje proporcionalni izborni sistem sa 87 izbornih jedinica u kojima se bira između 1 i 35 poslanika. Granice izbornih jedinica odgovaraju granicama provincija, osim u slučaju provincija Burse i Izmira koje su zbog velikog broja stanovnika podeljene u po dve izborne jedinice, odnosno Istanbula i Ankare koje su podeljene u po tri. Ovakav sistem blago favorizuje velike političke partije, jer manje političke partije čak i ako preskoče visoki izborni prag od 10% na nacionalnom nivou, što predstavlja preduslov za ulazak u raspodelu mandata, teško da mogu računati na osvajanje mandata u izbornim jedinicama koje daju recimo 2-5 poslanika.
„Indže se pokazao kao odličan kandidat sa velikom energijom i elanom…“
Istraživanja javnog mnjenja sprovođena na samom početku izborne trke nisu davala velike šanse Erdoganu za pobedu u prvom krugu, procenjujući njegov rezultat tek nešto iznad 40%, dok su kao glavnog kandidata za ulazak u drugi krug kao njegovog protivkandidata isticale Meral Akšner. Međutim, ulazak Muharema Indžea u trku kao kandidata kemalista je bitno promenio stvari. Iako maltene otpisan u startu, Indže se pokazao kao odličan kandidat sa velikom energijom i elanom. Neumorno krstareći Turskom, održao je preko 100 mitinga, dok je na završnom predizbornom mitingu u Izmiru, po svakako preteranim tvrdnjama sopstvene stranke okupio 2,5 miliona ljudi. Njegov ulazak u trku je brzo potisnuo Meral Akšner sa drugog mesta u anketama, pa je jedino otvoreno pitanje ostalo hoće li Erdogan uspeti da pobedi u prvom izbornom krugu ili će slediti okršaj Erdogan-Indže u drugom. Anketari su i po tom pitanje bili podeljeni, procenjujući Erdoganov rezultat između 42% i 53%, a Indžeov između 22% i 31%.
„Na prethodnim izborima u junu i novembru 2015, HDP je u oba navrata preskočila izborni prag…“
Što se parlamentarnog nivoa tiče, svi analitičari su bili saglasni u tome da će rezultati izbora biti određeni uspehom ili neuspehom pro-kurdske HDP koja se odlučila za samostalni nastup (zapravo nastup sa još 5 minornih kurdskih stranaka, ali izvan širokog opozicionog bloka) da pređe visoki izborni cenzus od 10% na nacionalnom nivou. Neuspeh u tome bi sasvim sigurno prelivanjem doneo apsolutnu većinu Erdoganovoj AKP, dok bi u slučaju ulaska HDP u parlament da većina bila ugrožena. Na prethodnim izborima u junu i novembru 2015, HDP je u oba navrata preskočila izborni prag osvojivši 13,1%, odnosno 10,8%. Već tokom izbornih ciklusa u 2015, HDP je pokušala da proširi svoju biračku bazu uključujući na svoje liste značajan broj etničkih Turaka, pripadnika najliberalnijih građanskih slojeva, feminističih aktivistkinja isl, a taj trend je nastavljen i na ovogodišnjim izborima. Međutim, u međuvremenu je veliki deo partijskih rukovodilaca poput samog kopredsednika Demirtaša tokom vanrednog stanja priveden pod optužbama za podsticanje kurdskog terorizma, što je dovelo u pitanje kapacitet ove partije da ponovi izborne rezultate iz 2015.
Sam izborni dan 24. juna je protekao bez većih poteškoća. Naime, slobodan proces izbornog izjašnjavanja ima u Turskoj dugu tradiciju, a zaštitni mehanizmi su toliko brojni da ih mnogi čak smatraju redundantnim, tako da sumnji na nešto poput „krađe glasova“ gotovo da i nema, dok se eventualne primedbe na izborni proces uglavnom svode na uslove pod kojima se vodi kampanja, zastupljenost u medijima isl. Rezultati koji su postignuti ulaze u okvire očekivanog, uz nekoliko detalja koji bi se mogli okarakterisati zanimljivim. Najbitnije, pobeda Redžepa Tajipa Erdogana u prvom izbornom krugu ne može se nazvati iznenađenjem, ali ipak odstupa od procena većine istraživanja javnog mnjenja koja su blago favorizovala mogućnost održavanja drugog izbornog kruga.
Ovakav rezultat predsedničkih izbora omogućiće Erdoganu da nastavi sa suverenim vođenjem kako svoje AKP partije, tako i države u narednom petogodišnjem mandatu. Osim novih ustavnih nadležnostima kojima praktično pored predsedničke preuzima i ukinutu funkciju premijera (predsednik rukovodi vladom, čiji članovi su prevashodno njemu odgovorni, kao u SAD), Erdoganu će ovo praktično biti prvi mandat u kojem postoje uslovi da državu vodi bez jake unutrašnje opozicije, bilo u vidu armijskog vrha sa čijim otporom se borio u prvoj deceniji svoje vlasti, bilo pak u vidu organizacije Fetulaha Gulena, koju je tokom poslednje dve godine u uslovima vanrednog stanja u značajnoj meri potisnuo. Ono što će nesumnjivo predstavljati najveći izazov u toku njegovog novog mandata jesu narušeni odnosi sa tradicionalnim saveznikom SAD, kao i kompleksni odnosi sa državama članicama EU, koji variraju od saradnje na planu ograničavanja protoka migranata i napora za očuvanje tzv. Nuklearnog sporazuma sa Iranom,pa do oštre konfrontacije po važnim političkim pitanjima, uključujući za Ankaru možda i najvažniju temu, zaštitu koje pojedine države EU na čelu sa Nemačkom pružaju članovima Gulenove organizacije.
Možda najveće iznenađenje predsedničkih izbora predstavlja veoma dobar rezultat kandidata CHP Muharema Indžea. Jedno od tumačenja velikog skoka koji je Indže napravio tokom kampanje jeste i to da mu je vladajuća struktura otvorila veliki medijski prostor i pružila bolji tretman nego li drugim opozicionim kandidatima. Naime, sondaže javnog mnjenja rađene na samom početku kampanje su pokazivale tendenciju po kojoj Erdogan teško može odneti pobedu u prvom krugu, a da u slučaju duela u drugom krugu, za njega daleko veću opasnost predstavlja Meral Akšner, nego li Muharem Indže.
U želji da politički sahrani opasnog unutarstranačkog rivala, lider CHP Kemal Kiličdaroglu mu je zapravo udahnuo novu snagu. Skoro četiri miliona glasova „viška“ koje je Indže ostvario u odnosu na rezultat stranke dali su mu za pravo da samo par dana nakon izbora zatraži vanredni kongres stranke, iako je prethodni održan u februaru. Kiličdaroglu je taj zahtev odmah odbio, ali nesumnjivo je da će pritisak unutar partije rasti. Eventualna smena na čelu CHP i dolazak Indžea na mesto predsednika bi mogla doneti solidan uzlet toj stranci, dok bi uporno odbijanje Kiličdaroglua da prepustio kormilo Indžeu moglo pak dovesti do cepanja među kemalistima i formiranja nove stranke, što nije neuobičajeno u turskoj političkoj praksi.
Relativno slab rezultat Selahatina Demirtaša, koji je osvojio čak 1,6 miliona glasova manje od svoje stranke HDP navodi pak na malo drugačiji zaključak. Naime, budući da se sve vreme tokom kampanje govorilo o tome da bi većina AKP partije mogla biti ugrožena jedino ukoliko pro-kurdska HDP preskoči izborni cenzus od 10% što je do poslednjeg dana bilo prilično neizvesno, sasvim je moguće da je „višak“ od 1,6 miliona glasova u odnosu na Demirtašev predsednički rezultat nastao kao posledica tzv. strateškog glasanja pristalica CHP i drugih stranaka opozicije, bilo da je tako nešto organizovano ili ne. U svakom slučaju, detaljnije analize po izbornim jedinicama, naseljima i biračkim mestima će dati potvrdu ovoj pretpostavci.
„U svakom slučaju, njihovo preskakanje izbornog praga što su svi u opoziciji priželjkivali ipak nije…“
Sama HDP je uspela da preskoči izborni prag osvojivši 11,7% procenat glasova, što je za nepun procenat bolje od rezultata iz novembra 2015, ali za gotovo procenat i po slabije u odnosu na rezultat iz juna iste godine, što se može uzeti za meru njihovog potencijala. U svakom slučaju, njihovo preskakanje izbornog praga što su svi u opoziciji priželjkivali ipak nije dovelo da toga da koalicija AKP+MHP izgubi parlamentarnu većinu. Iako samoj AKP do apsolutne većine nedostaje pet mandata, sa 49 poslanika ultra-nacionalista raspolaže sa sasvim dovoljno glasova.
No, za sada najinteresantniji je svakako rezultat ultra-nacionalista iz MHP. Osvojenih 11,1% glasova, uprkos rascepu unutar partije koji se dogodio pre jedva pola godine i istraživanjima koja su im redovno davala gotovo duplo manje glasova, predstavljaju veliki uspeh za stranku Davluta Bahčelija. Nastala koncem 60-ih kao svojevrsno desno krilo kemalista, stranka nije ostvarivala značajnije rezultate dok 1997. rukovodstvo nad njom nije preuzeo Bahčeli. Ekstremno krilo omladine MHP čini organizacija „Sivih vukova“, čiji ultra-nacionalistički aktivizam
, te antievropski, antisemitski i uopšteno rasistički pogledi ih svrstavaju među neofašističke organizacije. Veoma su aktivni među turskom dijasporom i sa procenjenih 10.000 članova, „Sivi vukovi“ predstavljaju najbrojniju ultra- desničarsku organizaciju u Nemačkoj. U periodu od kraja 70-ih pa do Bahčelijevog preuzimanja partijskog kormila MHP je dovođena u vezu sa brojnim političkim ubistvima jermenskih, kurdskih i levičarskih aktivista, u sklopu tajne NATO operacije „Gladio“, no Bahčeli je dobrim delom uspeo da reformiše imidž partije i predstavi je u nešto umerenijem svetlu.
Mnogi analitičari u Turskoj idu toliko daleko, predstavljajući Bahčelija kao najvećeg pobednika ovogodišnjih izbora, budući da će parlamentarna većina Erdoganove stranke zavisiti od poslanika MHP. Razvijaju se i druge teorije, po kojima sled događaju u poslednje tri godine predstavlja ostvarenje dugoročnog plana samog Bahčelija, kojem je zbog toga nadenut i nadimak „Davleto Bahčijaveli“. Ukratko, rascep od prošle jeseni, iako prilično surov na relaciji Bahčeli-Akšner ne samo da nije oštetio samoj MHP, koja je na mesto 12% sa prošlih izbora sada dobila samo nepun procenat manje, već su MHP i IYI kao njena otcepljena frakcija zbirno osvojile preko 21% glasova, što je u istoriji turske republike nezabeležen rezultat za ultra-nacionalističku opciju. Samo nekoliko dana nakon izbora, IYI partija Meral Akšner, iako deo opozicionog bloka, saopštila je da odobrava saradnju svojih ogranaka na lokalnom nivou sa AKP, što je mnoge navelo da ih prozovu kao „rezervnu partiju“ vladajuće koalicije. Povrh svega toga, na konstitutivnoj sednici turskog parlamenta dvojica poslanika IYI partije, od kojih je jedan i potpredsednik stranke, prišli su i kurtoazno poljubili ruku svom nekadašnjem predsedniku Bahčeliju, nakon čega su ekspresno izbačeni iz IYI partije, a karijeru će po svemu sudeći nastaviti u MHP. Sve ovo kao da daje potvrdu tezi da prošlogodišnji rascep među nacionalistima, ako već nije bio fingiran, onda do određene mere svakako jeste bio kontrolisan od strane Bahčelija.
„…Beskompromisan stav prema teroristima Radničke partije Kurdistana, te njihovim filijalama u Siriji i Iranu, kao i prema političkim ispostavama u samoj Turskoj će biti nešto na čemu će…“
Bilo kako bilo, izborni rezultat i matematika u parlamentu govori u prilog toma da će uticaj Davluta Bahčelija na kreiranje i sprovođenje Erdoganove politike u narednom periodu biti značajan. To se ne bi trebalo direktno odraziti na spoljnu politiku Turske, koja nije u fokusu interesovanja MHP, a sam Bahčeli je prilično neutralan po pitanju partnerstva sa SAD, odnosa sa EU itd, uprkos istorijskoj vezanosti njegove partije za NATO. Međutim, polje na kojem se može očekivati veliki upliv MHP jeste svakako odnos prema Kurdima, kako unutar same Turske, tako i u regionu. Beskompromisan stav prema teroristima Radničke partije Kurdistana, te njihovim filijalama u Siriji i Iranu, kao i prema političkim ispostavama u samoj Turskoj će biti nešto na čemu će Bahčelijeva partija svakako insistirati. S tim u vidu, cena koalicije bi mogla biti plaćena odustajanjem od mirovnog procesa koji Erdogan vodi sa Kurdima od prvog dana na funkciji i koji je obeležen brojnim uspesima, pogotovo do 2015. godine. No, ono što je Erdoganu svakako najbitnije, od Bahčelija može očekivati punu podršku u nastavku obračuna sa Gulenovom organizacijom, a na tom planu ga svakako čeka još dosta izazova, imajuću u vidu nivo podrške koji Gulen uživa u SAD, Nemačkoj i drugim važnim članicama zapadnog dela međunarodne zajednice.
Autor analize : Nemanja Starović, istoričar i publicista
Više o razvoju krize na realaciji Ankara-Vašington pročitajte u narednoj analizi.