TRAMPOV SIRIJSKI GAMBIT - Centar za društvenu stabilnost

Sredina decembra 2018. godine, bila je burna za Donalda Trampa. Ne samo zbog uobičajeno frekventnih komunikacija na liniji Bela kuća – Kongres u cilju pripreme budžeta SAD za 2019. godinu, već i zbog neobično aktivnog delovanja prvog čoveka izvršne vlasti SAD na spoljnopolitičkom planu.

OTVARANJE STARIH SUKOBA

U svetskoj ali i američkoj javnosti, najviše pažnje je privukla odluka predsednika SAD da povuče svoje vojnike iz Sirije, pravdajući to pobedom nad tzv. „Islamskom državom“ i iscrpljivanjem svih razloga za daljim vojnim prisustvom na ovom području.

Ovakva odluka Donalda Trampa neće začuditi hroničare političke svakodnevice u SAD. Tramp je latentni izolacionista, sklon protekcionističkim merama kao instrumentu političke borbe u međunarodnoj areni i nesklon intervencionizmu kao konceptu spoljne politike. Tramp se suštinski u tom smislu razlikuje od neokonzervativaca, najorganizovanijeg i najmoćnijeg krila unutar Republikanske partije.

Stoga ne treba da čudi oštra reakcija američkih senatora predvođenih Markom Rubiom na Trampovu odluku^[1]. Rubio, neokon u zenitu, čije vreme na političkoj sceni SAD tek dolazi, senator je sa Floride reizabran 2016. godine za novi mandat u trajanju od šest godina.

U Rubija neokonzervativci polažu velike nade i žele da veruju kako će baš on 2024. godine vratiti njihove ideološke principe u Belu kuću, nakon 16 godina vlasti dvojice intervenciono skeptičnih državnika Obame i Trampa.

Od kako je ušao u Belu kuću, Tramp se trudio da načini određeni iskorak u relaciji sa neokonzervativcima. Svestan da bez podrške Kongresa ne može realizovati svoje ambiciozno postavljene planove on je postepeno ustupao važna mesta u administraciji republikanskim kolegama neokonzervativne provenijencije.

Tako su na važna mesta dospeli ordinarni zastupnici neokonzervativne politike – Majk Pompeo i Džon Bolton (mada Bolton deklarativno negira pripadnost neokonzervativnom pokretu). Na ova mesta Tramp je odmah po ulasku u Belu kuću postavio Reksa Tilersona i Majkla Flina. Oba kadra su naišla na podozrenje u neokonzervativnim krugovima i kod obojice je ključni razlog bila neobično izražena bliskost sa Moskvom.

Upravo ova bliskost je bila uzrok velikog nepoverenja neokonzervativaca u nove kadrove američkog predsednika, što je naročito oštro izražavao veteran američke politike, bivši vojni pilot i kandidat za predsednika SAD ispred Republikanske partije 2008. godine Džon Mekejn.

Donald Tramp je ulazio u konstantne sukobe sa Mekejnom tokom predsedničke kampanje 2016. godine i upravo su oštra razmimoilaženja Trampa sa republikanskim veteranima ali i gotovo otvorena antiintervencionistička politika bili jedan od ključnih uzroka opredeljenja velikog broja neokonzervativaca koji su se priključili pokretu „Nikad Tramp“ ili čak tiho bojkotovali izbore 2016. godine ne želeći da biraju „između dva loša rešenja“.

Tilerson, Putin, Igor Sečin (direktor Rosnjefta)

Tilerson je kao najviše rangirani menadžer energetskog giganta Ekson Mobajl razvio veoma bliske odnose sa rukovodstvom Ruske Federacije i Vladimirom Putinom lično. Tilerson je 2013. godine čak i nagrađen Ordenom prijateljstva (Orden Družbы)^[2], jednim od najviših državnih odlikovanja Ruske Federacije koje se dodeljuje i strancima.^[3]

Sa druge strane, Flin nije krio bliskost sa Putinom i jasno je uticao na Donalda Trampa, promovišući ideju „sveta podeljenog na sfere interesa“, gde bi Moskva bila zadovoljena „prepuštanjem“ postsovjetskog prostora, uz dodeljivanje uloge saveznika SAD na Bliskom istoku, a na polju borbe protiv džihadizma i islamskog radikalizma.

Iako demokrata koji se, istina, zalaže za ograničavanje prava abortusa, Flin je bio jedna od najvažnijih figura predsedničke kampanje Donalda Trampa i čak jedan od govornika na završnoj, predizbornoj konvenciji Republikanske partije 2016. godine.

Ipak, Flin je neslavno završio svoj rad u Beloj kući. Ne samo zato što je Belu kuću i poziciju savetnika za nacionalnu bezbednost napustio svega 24 dana nakon stupanja na dužnost, što je najkraći period rada bilo kog lica na ovom položaju u istoriji,^[4] već je i sam način odlaska iz administracije predsednika Trampa bio radikalan i bolan.

Flin je bio prinuđen da podnese ostavku nakon što je utvrđeno da je lagao pod zakletvom službenike FBI, a potom i vicepredsednika Pensa o prirodi svojih kontakata sa tadašnjim ambasadorom RF u Vašingtonu Sergejem Kiseljakom.

Flin je potom priznao krivicu za krivokletstvo^[5] i sklopio sporazum sa Specijalnim istražnim timom koji predvodi Robert Maler, a koji istražuje umešanost RF u američke predsedničke izbore 2016. godine.

Flin i Putin 2015. godine na proslavi desetogodišnjice rada medija „Rusija danas“ u Moskvi.

Ni odlazak Reksa Tilersona iz administracije Donalda Trampa nije bio ništa jednostavniji. Latentni sukob Trampa i Tilersona i različite vizije su naročito došle do izražaja tokom „Katarske krize“. Dok je Tramp slavodobitno podržao oštre mere Saudijske Arabije i njenih zalivskih saveznika prema Dohi, Tilersonov ton je bio daleko oprezniji. Za razliku od Bele kuće, Stejt department je pod njegovim vođstvom činio napor da se kriza prevaziđe i odnosi Rijada i Dohe vrate na pređašnji nivo.

Ovo delovanje je uzrokovalo talas nezadovoljstva u zalivskim monarhijama poput Ujedinjenih Arapskih Emirata koji su čak i lobirali za smenu Tilersona sa pozicije državnog sekretara SAD.^[6]

No, lična netrpeljivost Trampa i Tilersona je kuliminirala nakon što su objavljeni navodno izrečeni vrlo negativni komentari šefa diplomatije o svom predsedniku, što je Tramp prihvatio kao istinu i vrlo oštro reagovao.

Tramp je na sebi svojstven način Tilersona smenio putem društvene mreže „Tviter“, tom prilikom ga ocenivši kao osobu koja nema mentalni kapacitet za ovaj tip posla, a koja je uz to „glupa kao stena“ i „pakleno lenja“, te se požalio da ga se nije uspeo „otarasiti dovoljno brzo“.^[7]

Sa druge strane Tilerson koji je navodno pred užim krugom saradnika prethodno vređao predsednika^[8], nakon smene je otvoreno govorio kako mu je Tramp izdavao određene naredbe koje je on odbijao i ukazivao predsedniku da bi njihoviim izvršenjem prekršio zakon.^[9]

No, odlazak iz Bele kuća Flina i Tilersona koji su uživali sve samo ne simpatije u neokonzervativnim krugovima, dočekan je sa odobravanjem u najsnažnijem krilu Velike stare partije. Pogotovo zbog toga što su na njihove pozicije došli Majk Pompeo i Džon Bolton, nakon Herberta Rejmonda Mekmastera koji je bio na dužnosti savetnika predsednika SAD za nacionalnu bezbednost nakon Flinove ostavke.

Takođe, bila je primetna uglavnom dosledna i nedvosmislena podrška Trampa ključnim neokonzervativnim kandidatima za mesta u Donjem i Gornjem domu Kongresa na novembarskim izborima, tokom procesa unutarstranačkih izbora u Republikanskoj partiji, na kojima je tokom 2018. godine bilo birano 435 kandidata za članove Predstavničkog doma i 35 kandidata za članove Senata, a nasuprot kandidatima „alternativne desnice“.

Upravo su „borci protiv establišmenta“ iz redova alternativne desnice za razliku od neokona podržavali Trampa od samog početka i bez zadrške. Ovakav zaokret bio je važan signal nosiocima poluga moći unutar Republikanske partije kako je sa Trampom ipak moguće napraviti dogovor i iskontrolisati nepredvidivog stanara Bele kuće.

No, poslednja odluka u vezi povlačenja vojske iz Sirije, nakratko je zanemela, a potom i razjarila kako najuticajnije neokone, tako i članove administracije 45. predsednika SAD koji ne dolaze direktno iz ovog tabora.

Neokonzervativci smatraju da je intervencionizam dužnost SAD a ne samo pravo. Naime, neokon ideologija SAD smatra državom u kojoj su demokratske vrednosti na najvišem nivou. Državom u kojoj vlada potpuna sloboda mišljenja, javno izgovorene reči, političkog organizovanja.

Stoga, SAD su dužne da uvek, kada joj to objektivne okolnosti dozvole, odbrane demokratski poredak me gde da je on u svetu ugrožen ili pomognu demokratski orijentisane snage u borbi protiv totalitarizma i autokratije u svakom društvu, na način koji su objektivne okolnosti učinile realnim.

Takođe, neokon ideologija odlučno odbija deobu sveta na sfere interesa. Njihov stav se temelji na tome da je čitav svet jedna, jedinstvena sfera interesa koja je međusobno isprepletana.

Povlačenje Baraka Obame 2013. godine na Bliskom istoku, neokoni su doživeli kao potpunu geopolitičku katastrofu. Generalno je njihov stav bio utemeljen na uverenju da Obama nije dorastao geopolitičkim izazovima sa kojima se SAD suočavaju, da svoju politiku kreira spram trenutnih rejtinga, da nema ključne osobine jednog državnika, kao i da gaji nerealne, suviše levim bojama obojene stavove, koje bazira na iluziji kako bi svet trebao da izgleda, a ne na objektivnim činjenicama koje govore o svetu kakav on zaista jeste.

Odluka Obame da pogazi svoju ranije datu reč i „povučenu crvenu liniju“, te da ne interveniše u Siriji protiv Asadovog režima uprkos tvrdnjama o upotrebi hemijskog oružja od strane Asadovih snaga protiv pobunjenika i civila, a koje je Vašington tada prihvatio kao verodostojne, prema mišljenju neokona prikazale su SAD kao neodlučnog i slabog subjekta.

KONTINUITET POVLAČENJA

Ugled SAD na Bliskom istoku je umanjen, Vašington je diskreditovan u očima saveznika iz Slobodne sirijske armije (FSA), a odlukom da se ne umeša u tamošnji građanski rat i ne načini promenu sličnu onoj koju je već stvorio u Libiji 2011. godine, što je dovelo do rušenja Gadafijevog režima, po stavu neokona stvoren je vakuum moći koji su potom počeli da popunjavaju drugi.

Povratak RF na Bliski istok i uzimanje aktivnog ratnog učešća na strani Asada, što je doprinelo rapidnom jačanju njegovih snaga na terenu i to ratujući kako protiv ISIL-a, tako i protiv FSA, ali i grupacija povezanih sa Al Kaidom poput Al Nusre, stvorio je zebnju u krugovima neokona.

Naime, postalo je jasno ne samo da Asadov režim jača i da je na putu da ostvari trijumf u građanskom ratu, već i da će RF uvećati svoje vojno prisustvo u Siriji ali i osnažiti svoj bezbednosni, diplomatski, vojni i politički uticaj u regionu gde su SAD decenijama bile jedini „dil-broker“.

Bliski istok se u neokon krugovima decenijama posmatra sa posebnom pažnjom. I 41. predsednik Buš i 43. predsednik Buš su glavninu svojih napora usmerili upravo ka ovom delu sveta. Svrgavanje Sadama Huseina bio je jedan od ključnih ciljeva neokonzervativaca i stepen podrške invaziji na Irak je zapravo oslikavao i stepen odanosti srži spoljnopolitičkog stava, dominantnog krila Republikanske partije. Obamin zaokret je stoga posmatran sa dodatnom odbojnošću.

Osim jačanja uloge RF, narastajuća moć Irana je dodatno zabrinula neokone, ali i druge republikance koji nisu samoizolacionistički orijentisani. Iran, percipiran kao totalitarna teokratija koja direktno preti opstanku najvažnijeg saveznika SAD na Bliskom istoku Izraelu, značajno je ojačao u ovom delu sveta nakon dve Obamine odluke.

Nakon, ali i tokom povlačenja iz Iraka 2007-11. godine, Iran je u dominantno šiitskoj državi osetno ojačao svoj uticaj i postao jedan od najznačajnijih faktora u Bagdadu. Jačanjem Asada u Siriji i širim obimom iranskog dejstvovanja u ovoj državi, Teheran je počeo da ostvaruje uticaj i na politiku države sa kojom se ne graniči.

Poslednja odluka Donalda Trampa o potpunom povlačenju vojske iz Sirije izazvala je talas protesta unutar Republikanske partije. Tu možemo primetiti razvoj problema na dva nivoa.

Teško stečeno jedinstvo ili preciznije rečeno forma političke kohabitacije neokonzervativnih kongresmena/senatora i predsednika Trampa sada je narušena. Ovu situaciju je najlakše sagledati kroz odnos Donalda Trampa i Marka Rubija. Dva kandidata za predsednika SAD na republikanskim unutarpartijskim izborima 2015/16. godine, sklopili su političko primirje.

Rubio i Tramp.

Uprkos brojnim razilaženjima harizmatični senator sa Floride je odlučio da već oktobra tekuće godine podrži Trampa pri pokušaju da se izbori za novi četvorogodišnji mandat 2020. godine.^[10] Ipak, nenajavljen potez poput naglog povlačenja iz Sirije, može samo da oteža svaki naredni aranžman neokonzervativaca poput Rubija sa predsednikom, koji se pokazao i dalje dovoljno nepredvidivim i zainteresovanim za sprovođenje samostalne spoljne politike. U prilog ovoj tvrdnji govori i oštra reakcija senatora Rubija na poslednji Trampov potez^[11].

Druga vrsta problema sa kojom se Tramp susreće jeste izazivanje konflikta u odnosu sa sebi daleko naklonjenijim neokonima. Lindzi Grejem, koji je ulazio u oštre duele sa Trampom tokom unutarpartijske kampanje, nazivajući ga „ksenofobom“, tokom poslednje dve godine bio je jedan od najbližih Trampovih saveznika u Senatu.^[12] Primer kako se vrlo brzo mogu prevazići lične razlike ukoliko se pronađe održiv politički interes.

Ipak, oštra reakcija Grejema^[13], ali i drugih intervencionistički nastrojenih Trampovih saveznika unutar Republikanske partije, može samo pogoršati ionako negativnu dinamiku za Donalda Trampa nakon pobede demokrata na izborima za Predstavnički dom. Midtermsi su pred predsednika SAD pored konstantnog traženja kompromisa sa predstavnicima sopstvene partije, sada postavili i zadatak definisanja minimuma zajedničkih interesa sa radikalizovanom opozicijom na, čini se, nikad polarizovanijoj političkoj sceni SAD.

Takođe, usled činjenice jačanja uticaja RF i Irana nakon još jednog povlačenja SAD sa Bliskog istoka, nema sumnje da će zebnju za svoju poziciju a naročito u slučaju dodatnog prisustva Teherana u Siriji, izraziti i Izrael. Od stepena zabrinutosti u Svetoj zemlji za svoju sudbinu zbog poslednjeg poteza, zavisi i mogućnost i visina stepena eventualne revizije sopstvene odluke od strane američkog predsednika.

ESKALACIJA NASILJA ILI POVRATAK SAD NA BOSFOR?

Nezavisno od slabljenja uticaja SAD u Siriji, više je nego jasno da će povlačenje SAD sa ovog prostora povećati i šansu za eskalacijom konflikta. Nakon odlaska američke vojske iz Iraka, situacija se u ovoj državi dramatično pogoršala. Došlo je do porasta sektaškog nasilja, a sunitske i šiitske milicije su se dodatno radikalizovale.

Izvršen je genocid/etnocid nad hrišćanima i Jazidima od strane džihadista, nastao je ISIL, koji je poražen tek nakon formiranja širokih međunarodnih koalicija i angažmana dve najveće vojne sile sveta.

No, s obzirom na prisustvo ruske vojske u Siriji i američke u Iraku, uz angažman drugih faktora poput Irana i pojedinih NATO ali i zalivskih saveznika, opasnost od ponovnog uspostavljanja kalifata u onom obimu u kom je postojao u periodu od 2014. do 2017. godine, nije izražena.

Opasnost od sukoba leži u već najavljenoj turskoj vojnoj intervenciji. Redžep Tajip Erdogan obračun sa militantima iz Radničke partije Kurdistana (za Tursku terorističke organizacije) na severoistoku Sirije najavljuje mesecima unazad, dok je poslednjih nedelja ton dodatno zaoštren. Turska armija će teško moći da razdvoji pripadnike kurdsko-arapske SDF od RPK, ukoliko uopšte i bude pokazala želju da razdvaja dve dominantno kurdske vojne snage.

S obzirom na stepen obučenosti kurdskih snaga, prostor koji kontrolišu, količinu naoružanja kojom raspolažu i izostanak izbora, osim posezanja za fanatičnom borbom, u najavi je krvav obračun u kom Ankara neće moći da se zadovolji polovičnim uspehom.

A do potpunog trijumfa će doći tek ukoliko se opredeli za bespoštednu borbu.

Konflikt tih razmera, daleko širi nego nakon turske intervencije u kantonu Afrin, do sada je bio sprečavan prisustvom američkih vojnih snaga na severoistoku Sirije pod kontrolom Kurda.

Turska vojska i proturske milicije u Siriji.

Vojne snage SAD su igrale ulogu „tampon zone“. Saveznici Kurda, istovremeno formalni NATO saveznici Turske, uprkos pompeznim najavama bili su dovoljno snažan odvraćajući faktor za Ankaru. Nakon američkog povlačenja ulogu tampon zone ili kurdskih saveznika i potencijalno direktnih turskih protivnika, neće želeti da preuzme niko.

Ruska Federacija je poslednjih godina načinila seriju koraka u pravcu ekonomske, političke ali i vrlo lukrativne vojne saradnje sa Turskom. Sasvim je izvesno da neće žrtvovati postignute rezultate radi spasavanja dosegnutih pozicija kurdskih oružanih snaga. Iran nema jasan motiv za konfrontaciju sa Ankarom, pogotovo nakon izvesnog otopljavanja odnosa u poslednjim godinama.

Takođe, iranske snage ne raspolažu ni vojnim ni političkim kapacitetima dovoljnim da preuzmu poziciju odvraćajućeg faktora u rangu SAD. Politički gledano Bašar Asad bi u podršci Kurdima, a radi zaustavljanja napredovanja turskih snaga, mogao da vidi najveći intere. Međutim, na primeru Afrina moglo se uvideti koliko je ovakav poduhvat za Damask teško izvodljiv.

Dakle, nezavisno od analize posledica ovog poteza američkog predsednika po partikularni spoljnopolitički interes SAD, prevashodno se mora uzeti u obzir i staviti u prvi plan potencijalno pogoršanje već zastrašujuće sirijske humanitarne katastrofe u slučaju oštrog okršaja turskih i kurdskih snaga.

„Povratak Turske u NATO“, iz kog nikada nije formalno izašla, ali je poslednjih godina vodila politiku neretko suprotnu interesima ključnog, prekookeanskog saveznika, mogao bi biti najveći benefit za američki interes u regionu, a kao posledica povlačenja iz Sirije.

Napuštanjem svojih kurdskih saveznika na severoistoku, SAD će ukloniti najveću prepreku na revitalizaciji savezništva sa Ankarom. Ipak, s obzirom na nagle zaokrete Redžepa Tajipa Erdogana poslednjih godina i doslednu nedoslednost spoljnopolitičke orijentacije, odnosno konstantnu potragu za kratkoročnim ostvarenjem maksimuma političkih interesa po cenu odsustva strateškog kontinuiteta, Donaldu Trampu ništa ne može garantovati potpun povratak Turske u okvire savezništva kakvo je odlikovalo dve države u nekim prethodnim ciklusima.

Turska će održavati nivo saradnje sa SAD onoliko koliko joj to budu nalagali konkretni interesi u datom političkom momentu.

ZAKLJUČAK

Smeo potez Donalda Trampa još jedan je dokaz njegove privrženosti svojoj predizbornoj agendi. Ustupci, nagle reakcije, nevoljna činjenja, sve su to instrumenti kojima se 45. predsednik SAD služi kako bi ostvario svoje davno zacrtane ciljeve.

Upravo to je ono što neokone može najviše da brine. Uprkos brojnim promenama u administraciji i okruživanju predsednika doslednim kreatorima neokon politike, Tramp nije odstupio od svojih latentno izolacionističkih stavova i nacionalističke nasuprot globalističkoj tački gledišta.

Neokoni mogu očekivati samo osnaživanje ovakvog stava, ukoliko Tramp uspe da se izbori za još jedan mandat 2020. godine. U novom mandatu, nezavisni kandidat koji je 2016. godine samo istrčao izborni maraton kao republikanac, neće prezati od sprovođenja spoljne politike u skladu sa svojim ličnim i javno proklamovanim stavovima, a ne na osnovu kompromisa sa dominantnim pogledima sopstvene partije.

Spoljnopolitičke stavove američkog predsednika možemo sažeti kroz nekoliko uočljivih teza:

generalni skepticizam ka intervencionizmu;
manjak interesovanja za tradicionalna savezništva i izgradnja odnosa samo na opipljivom kratkoročnom materijalnom interesu (o čemu najbolje svedoči udeo namenske industrije i promocije njenih proizvoda pri komunikaciji sa međunarodnim partnerima);
umereni skepticizam i čak otvoreno podrivanje međunarodnih institucija i multilateralnih sporazuma (ukoliko se proceni da nije zadovoljen direktan ekonomski interes, uz ignorisanje političkog);
nediplomatsko mešanje u unutrašnje procese saveznika uz neskrivene simpatije prema suverenističkim, ali i nacionalističkim snagama u Evropskoj Uniji;
Manjak interesovanja za oružane konflikte na Bliskom istoku u smislu direktnog uključenja SAD, ali dosledna podrška Rijadu kao najvažnijem vojno-trgovinskom partneru u ostvarenju spoljnopolitičkih prioriteta;
Kontinuitet politike definisane još u vreme Baraka Obame, po kojoj SAD ne deluju direktno na svakom kriznom području, već se postavljaju kao geopolitički dispečer, koji svojim saveznicima prepušta glavnu operativnu ulogu u određenim delovima sveta (Saudijska Arabija na Bliskom istoku, Indija, Australija i Japan na indo-pacifičkom prostoru, nakon pobede Bolsonara Brazil u Južnoj Americi i u Obamino vreme Nemačka u EU i bližem zagraničju poput Balkana i delova ekssovjetskog prostora);
Dosledna podrška Izraelu i kontinuiran proces nepopuštanja pred zahtevima Teherana uz radikalno suzbijanje iranskih ambicija u regionu, koliko god to objektivne mogućnosti dozvoljavaju;
Izraženo interesovanje za stabilnost i bolju povezanost država Latinske Amerike sa SAD, kako na polju ekonomske i vojne saradnje, tako i u oblasti suzbijanja ilegalne imigracije;
Potpuni prioritet spoljnopolitičkim aktivnostima na Dalekom istoku i na Indo-pacifičkom prostoru. Ulaganje u savezništvo sa Indijom i državama koje se graniče sa Kinom, uz insistiranje na manjem vojnom prisustvu SAD u regionu i većem bezbednosnom osamostaljivanju Japana i Južne Koreje, na koje Tramp prevashodno gleda kao na atraktivne partnere za američki vojno-proizvodni kompleks;
Pragmatičan pristup pri rešavanju dugotrajnih, višedecenijskih konfliktnih situacija, uz radikalno menadžerski pristup, često bez dovoljno obzira za objektivne okolnosti;
Nastavak nastojanja usmerenog ka izgradnji odnosa sa Moskvom po principu međusobnih ustupaka i gledanje na RF kao na potencijalnog globalnog partnera, a ne kao na globalnu pretnju;
Zauzdavanje ekonomskog i sledstvenog političkog i vojnog rasta Kine, koju Tramp percipira kao ključnog rivala i duelu sa Pekingom podređuje sve druge spoljnopolitičke teme;
Korišćenje protekcionističkih mera radi kratkoročnog ostvarenja ekonomskih interesa, uz manjak senzibiliteta prema političkim ustupcima radi ostvarenja dugoročnijih geopolitičkih interesa.

Agenda koje se Donald Tramp pridržava i koju se trudi da realizuje kad god mu se za to ukaže prilika, neretko se fundamentalno razlikuje od stavova visokorangiranih činovnika koji ga okružuju. Ostavka Džejmsa Matisa stoga je samo logična posledica protivljenja profesionalca koji istrajava na dugoročnoj agendi koje su se u većoj ili manjoj meri pridržavali svi njegovi prethodnici na čelu Pentagona.

Ipak, ostavka Matisa sigurno nije i poslednji odlazak iz Bele kuće. Za srpske interese bi pogubno bilo da Vašington napusti Džon Bolton, Trampov savetnik za nacionalnu bezbednost. Bolton je karijerni političar, bivši diplomata, ambasador SAD pri UN u administraciji Džordža Buša mlađeg. I takođe dosledni protivnik kosmetske nezavisnosti.

Bolton je jedan od najzaslužnijih članova vladajuće administracije što se srpski glas u SAD danas ponovo osluškuje i što se srpski interes više ne odbacuje „a priori“. Ipak, Bolton je takođe na liniji neokon ideja, iako sam odbacuje svoju pripadnost ovom pokretu.

Njegovi stavovi su skopčani sa gledištem koje u Vašingtonu nije novo, ali je do sada bilo retko zastupano. Pre Boltona, guverner Ohaja, bivši kongresmen i jedan od kandidata za predsednika SAD ispred Republikanske partije 2016. godine koji je u trci ostao gotovo do samog kraja – Džon Kejsik (Kašić), političar hrvatsko-češkog porekla, bio je dosledan protivnik zvanične američke politike prema Srbiji devedesetih, smatrajući da SAD bespotrebno antagonizuju istorijskog saveznika, čiji se nacionalni interes mora uzeti u obzir pri rešavanju balkanske krize.

Ukoliko bi Bolton napustio Belu kuću i umesto njega bilo postavljeno lice sa dominantnim predrasudama spram srpskog interesa ili bez ozbiljnog predznanja o ovom delu sveta uopšte, prilike za unapređenje srpsko-američkih odnosa bi bile bitno umanjene.

Ipak, u slučaju ostanka Boltona u Beloj kući, osnovni razlog nastavka njegovog rada u Trampovom timu biće zapravo Iran. Bolton je tvrdokorni zagovornik oštrog pristupa prema Teheranu i za verovati je da će se pre truditi da utiče iznutra na kreiranje politike Bele kuće prema Iranu, umesto principijelnog povlačenja.

Poslednji potez Donalda Trampa otkrio nam je vitalnost idejne doslednosti američkog predsednika kao i nameru da agendu koju je kandidovao na izborima realizuje do kraja.

Ipak, stepen realizacije ideja ne zavisi samo od sposobnosti pojedinca, već i od objektivnih okolnosti. A otpor saradnika, opozicije i partijskih saboraca stvara ambijent u kom nije lako delovati.