Успон Кине као суперсиле носи са собом и промену у начину на који грађани Кине виде свој положај у свету. Пажљиво формирање слике о улози Кине у региону и у свету домаћем аудиториуму је нешто што су власти у Кини увек морале да раде са изузетном пажњом. Сама величина кинеске државе, нације, али и историје разлог је за понос кинеском народу. Међутим, уз јачање деснице широм света поставља се питање да ли ће и јавност у Кини захватити нови талас национализма?
Национални набој сам по себи не мора да буде лош, али у највећем броју случајева он отежава сарадњу између нација које су у неком моменту у историји имале сукоб. Можда и више од сукоба, још једна ствар може да створи погодно тло за развој националних осећања, а то је фрустрација која проистиче из понижења које је нација претрпела.
Кина данас пажљиво испитује нов терен на коме се налази у међународним односима, поступа као активни играч у успостављеном међународном поретку, али се труди и да успостави свој поредак у свету кроз неколико пројеката као што су Пут свиле и Азијска инфраструктурна инвестициона банка (АIIB). Уколико погледамо историју кинеских међународних односа видећемо велику разлику не само у међународном деловању него и у начину на који власти и грађани Кине посматрају међународне односе.
Еволуција начина на који Кина гледа на остале учеснике међународних односа десила се брзо и драматично. У само једном веку Кина је спала са регионалног џина на плен колонијалних сила. Овај процес оставио је дубок траг у кинеском идентитету па се тако у кини XIX век још назива и Век понижења (百年国耻 – Сто година срамоте).
Век понижења за Кину почиње 1839. Првим опијумским ратом, а завршава се проглашењем Народне Републике Кине. За овај период карактеристично је то да Кина губи скоро све ратове које је водила, такође велик број међународних уговора које је Кина дуго одбијала да склопи су као резултат тих пораза склопљени под неповољним условима за Кину. Отварање Кине за трговину са Западом, понижења и зверства од стране Јапана као и велик број концесија на које је Кина морала да пристане оставили су дубок траг на кинеској политичкој култури и идентитету. Поред поменутих узрока, широко распрострањена опијумска зависност, велики број устанака против централне власти као и слаба војска, а пре свега морнарица, погодовали су паду Кине, што и већина аутора научне литературе узима као главне узроке за Век понижења. Ја сматрам да је кинеска спољна политика, дипломатија као и политичка култура према међународним односима у то време носила пресудну улогу у том процесу.
До момента када Век понижења почиње, међународни односи Кине са својим окружењем били су засновани на систему данка по коме све околне државе морају кинеском цару да признају ауторитет, најчешће кроз једногодишње мисије које би се поклањале цару уз дарове. Неприкосновеност кинеског ауторитета у регину могла је бити угрожена само унутрашњим сукобом. Осећај кинеске посебности у међународним односима још је очигледнији када погледамо значење речи Кина, на кинеском (中国), што се преводи као Централна нација или Централна држава који је у употреби већ више од два миленијума.
Међународна изолованост проистекла из кинеске традиције и осећаја посебности у међународним односима довела је до тога да Кина постане плен западним силама. Док са друге стране Азије имамо „болесника са Босфора“, који се такође налазио у политичкој и административној кризи чак и више од једног века, подршка других сила, пре свега Велике Британије, спречавала је распад царства и држала друге силе даље од турских територија. Неопходност склапања савеза приликом деловања у међународним односима када као противнике имате европске колонијалне силе била је очигледна све од проглашења независности колонија у Северној Америци, које су склопиле савез са Француском. Осим тога, ратови коалиције против Наполеона су показали значај савеза у мултиполарном свету и произвели праксу савеза институционализованих у Светој алијанси.
Државе у источној азији нису успеле да препознају значај нових савеза који се јављају у XIX веку, а који су све више остављали дуготрајне утиске на јавност нација у тим државама. Савези нација, насупрот савеза владара, показали су се као искренији и дуготрајнији али и много осетљивији на једноствана тумачења међународних дешавања и поларизацију. Све ово кулминацију доживљава у наредна два светска рата.
Данашња Кина учи многе лекције из своје прошлости и мада грађанска и научна јавност не придају толико значаја утицају дипломатије на историсјке догађаје, кинеска власт је тога итекако свесна. За разлику од СССР и САД које су као светске силе своју спољну политику представљали као „светски поредак“ или „светску револуцију“, Кина то ради на суптилнији начин. Одмереност и активно ангажовање као равноправни актер са другим великим силама на међународној позорници су свакако неке од карактеристика кинеске спољне политике данас. Са друге стране, одмереност је нешто што постаје луксуз за многе демократије, како на истоку тако и на западу планете.