fbpx

Статус Хареди заједнице као политичко питање у Израелу

26/02/2019
Аутор :
Анализе/Геополитика

Будући да смо у претходном тексту разматрали околности у којима је дошло до расписивања ванредних парламентарних избора у Израелу, те да смо као један од узрока перманентних политичких тензија у друштву навели статус и степен интеграције Хареди заједнице, овом приликом ћемо нешто детаљније сагледати тај специфични проблем.

Хареди рабин са својим ученицима

Ултра-ортодоксни Јевреји (односно правилније припадници Хареди заједнице, харедими) део су ширег теолошког покрета који се назива ортодоксним јудаизмом и који карактерише стриктно придржавање узусима традиционалних јеврејских закона и обичаја, те вера у божанско порекло Торе, како писане (Петокњижје), тако и усмене (Мишна, Талмуд). Ортодоксни јудаизам се сматра најбројнијим правцем унутар јудаизма, будући да се до четири милиона Јевреја макар номинално идентификује са њим. Међутим, унутар тог правца постоји мноштво различитих школа, које се најгрубље могу поделити у две групе – модерни ортодоксни јудаизам и ултра-ортодоксни јудаизам. Свакако бројнији од потоњих, следбеници модерног ортодоксног јудаизма настоје да уклопе чврста религијска схватања са постојећим околностима живота у савременом, умногоме секуларизованом друштву. Унутар Израела, следбеници овог покрета су идеолошки углавном оријентисани у правцу религиозног ционизма, који се сврстава на десни део политичког спектра, а своје изборно поверење највећим делом дају партијама попут Јеврејског Дома и Ликуда.

Припадници Хареди заједнице следе ултра-ортодоксно учење, које одбацује многе тековине модерног, секуларизованог доба и углавном инсистирају на својој одвојености од шире заједнице. Мада не постоји прецизна процена, пошто харедими неретко избегавају учешће у пописима становништва, верује се да њихов број услед релативно високог природног прираштаја данас превазилази један и по милион, и то понајвише у Северној Америци, Израелу и земљама Западне Европе. Иако их многи називају ултра-ортодоксним Јеврејима, сами припадници Хареди заједнице тај назив сматрају пежоративним и преферирају друге попут „стриктно ортодоксних“, „страсно ортодоксних“ или „традиционално ортодоксних“, док сам назив Хареди потиче из традиционалног хебрејског језика и могао би се превести као „онај који дрхти (пред Господом)“, по чему је заправо идентичан хришћанским Квекерима.

Правци

Међу припадницима шире Хареди заједнице постоје бројне разлике како по учењима, тако и на организацијском плану, те генерално можемо уочити неколико доминантних праваца. То су пре свега Хасиди, Литваци[1], Сефардски харедими и Хардали.

Хасиди су следбеници верског учења које је настало на западу данашње Украјине током XVIII века и брзо се проширило по јеврејским заједницама у источној Европи. Карактерише их религијски конзервативизам и висок ниво социјалне искључености, без обзира на то да ли се налазе у Израелу или у САД. Негују традиције источноевропских Јевреја и употребу јидиша, који би данас без тога био готово искорењен као говорни и писани језик, док употребу хебрејског као говорног језика, изван оквира верског учења и службе, сматрају профаном. Хасидском покрету припада око 130.000 породица, око 62.000 у Израелу и 53.500 у САД, што чини око 5% свих Јевреја на свету. Организовани су у независне „династије“ којих има преко стотину и које у оквирима заједничких учења негују неке специфичне обичаје, док њих десетак има значајнији број следбеника. Хасидске династије обично носе назив по источно-европском граду у којем су настале, а на челу сваке се налази Ребе (некада називан и велики рабин), који представља врховни ауторитет како у духовним, тако и у световним питањима, а та функција је наследна.

Хасидски Ребе у традиционалној одежди која се носи на шабат.

Најбројнија династија међу Хасидима је Сатмар, настала 1905. у граду Сату Маре на данашњем северу Румуније, која броји 65-75.000 припадника и чије седиште се налази у Њујорку. Позната је по стриктним анти-ционистичким опредељењима и читавој мрежи образовних и медијских институција базираним на јидишу. Од 2006. године династија Сатмар се налази у расколу између две супротстављене фракције које предводе браћа Арон и Залман Тајтелбаум. Друга по бројности на свету, а најбројнија унутар Израела, је хасидска династија Гер, настала у малом пољском граду Гора Калварија, чије седиште се данас налази у Јерусалиму. Познати су по умереним ставовима према ционизму, па чак и према појединим тековинама модерности. Од већих династија ваља споменути још и Вишњиц, која носи име по граду Вишњици на западу Украјине, која такође негује умерене ставове и чији чланови учествују у политичком животу Изараела, као и династију Белц, насталу у истоименом граду у близини Љвова, која има велики раст броја припадника и налази се у оштром догматском сукобу са династијом Сатмар.

Доста сличности са Хасидима имају тзв. Литваци, припадници Хареди заједнице који такође вуку порекло са подручја источне Европе, али следе раскол који је настао међу верским вођама још у XVIII веку. Стога су се раније називиали и Миснагдим (опозиција). Међутим, а данашњем времену некадашња оштра супротстављеност је остала жива само у сфери интелектуалне дебате, док у свакодневном животу Хасиди и Литваци, суочени са истим изазовима модерности, углавном добро сарађују и живе у насељима које се налазе близу једна другима. Политичка странка која окупља Хасиде (онај део који учествује у политичком животу Израела) Агуда Израел и странка Литвака Дегел ХаТора традиционално наступају у коалицији под именом Уједињена Тора и у постојећем сазиву Кнесета имају укупно шест посланика (Агуда Израел четири, Дегел ХаТора два).

Рабин Овадиа Јосеф (1920-2013) био је врховни ауторитет унутар сефардске Хареди заједнице и оснивач партије Шас.

Насупрот Хасидима и Литвацима, који вуку порекло из источноевропске Ашкенази заједнице, Сефардски харедими, како то само име каже, представљају оне припаднике ултра-ортодоксне заједнице који баштине свој сефардски идентитет, али се деловима те заједнице сматрају и ултра-ортодоксни Јевреји мизрахи порекла[2]. Иако је мала Хареди заједница међу Сефардима постојала још од почетка XX века, Сефардски харедими добијају на бројности тек након формирања Израела, када многи Сефарди пролазе кроз хасидске и литвачке школе и прихватају сличан начин учења и живота. Међутим, тек с формирањем политичке партије Шас почетком 80-их, Сефардски харедими постају уобиличен и политички значајан покрет. Данас Сефарски харедими чине око 20% од укупног броја припадника ултра-ортодоксне зједнице, мада њихова партија Шас тврди да је тај удео већи. Генерално гледано, имају умеренији став према ционизму него харедими Ашкенази провенијенције и теолошки су неутрални према постојању Израела. Партија Шас се од свог оснивања налази у свакој владајућој коалицији, било да је предводи левица или десница, а 2010. је постала прва партија која окупља харедиме у чланству Светске ционистичке организације.

Коначно, на својеврсној маргини Хареди спектра се налазе припадници Хардали заједнице. Већ сам назив, скраћен од Хареди Ле-уми, односно „национални харедими“, говори о томе да се ради о заједници која се налази негде између Хареди покрета као таквог и религиозног ционизма, који је карактеристичан за модерне ортодоксне Јевреје. Неки их сматрају следбеницима религиозног ционизма који су прихватили нека спољна обележја живота Хареди заједнице, док други пак сматрају да се ради о харедимима који су се приклонили религиозном ционизму и тиме одступили са „правог пута“. Углавном, ради се о заједници људи привржених верским принципима сличним онима које следе и друге струје унутар Хареди покрета, али изразито позитивно настројених према идејама ционизма и Држави Израел, од којих многи служе војни рок у за то прилагођеним јединицама и следе пословну каријеру изван оквира сопствене заједнице.

Хареди заједница и ционизам

Мада веома традиционалан по учењима, ултра-ортодоксни покрет заправо представља тековину модерног доба, будући да је уобличен тек концем XIX века и представља реакцију на процесе убрзане модернизације у европским друштвима, док значајну улогу игра и компликован однос религијске елите према ционистичком покрету који у то време настаје. Наиме, суштина спора се налази у двојној природи јеврејства, које уједно представља припадност јеврејском народу и религији јудаизма. Ционизам настаје као тековина епохе национализма у Европи XIX века и може се слободно назвати јеврејским национализмом, односно тежњом за обједињавањем јеврејске нације и њеном афирмацијом кроз формирање сопствене националне државе. Унутар ционистичког покрета од оснивања доминирају леве струје, од којих су већина или индиферентне према религијским узусима или су пак отворено секуларне. Таква кретања у значајној мери антагонизују припаднике јеврејских заједница посвећених религији, који секуларни национализам сматрају претњом по њима једини исправан пут вере. Штавише, многи од њих су сматрали формирање јеврејске државе на светој земљи пре доласка месије светогрђем и оштро су се противили исељавању Јевреја у Палестину. Неки од њих су ипак подржали исељавање након доласка нациста на власт у Немачкој 30-их година, али не и формирање јеврејске државе на простору Палестине. Бројни су примери нетрпељивости између секуларних циониста и харедима у самој Палестини, па и покушаја сарадње ултра-ортодоксних заједница са Арапима противу циониста. Међутим, девастирајуће последице Холокауста, у којем је живот изгубило око 80% европских харедима, битно мењају ствари и упућују значајан део ултра-ортодоксне заједнице на сарадњу са ционистима.

Постер у јерусалимској четврти Меа Шеарим на којем пише „забрањен прилаз ционистима“.

У данашње време, по истраживањима реномираног америчког Pew Research Center-а из 2016. од укупног броја харедима у Израелу свега 9% се у потпуности идентификује са иделогијом ционизма, док још 24% каже како донекле подржава ционистичке тежње. Међутим, степен подршке који различите ултра-ортодоксне групе пружају ционистичким стремљењима и ниво њиховог учешћа у животу државе и друштва веома варира, а номинална идентификација са ционизмом или анти-ционизмом се често не поклапа са практичним деловањем у друштву. Неки харедими у потпуности негирају постојање Државе Израел и одбијају учешће у било којем облику политичког живота. Други пак учествују на локалним изборима, али не и на оним на националном нивоу, док постоји значајан број оних који учествују у политичком процесу на свим нивоима. Генерално гледано, харедими сефардске и мизрахи провинијенције су фаворабилнији према ционизму и значајније учествују у политичком животу државе него ли Хардими ашкенази порекла.

Велики број харедима у потпуности негира постојање Израела и води се принципом искључености и живота у затвореним, самоодрживим заједницама, често у условима релативног сиромаштва. По стриктности се међу њима истиче хасидска династија Сатмар, чији припадници не само да одбијају учешће на изборима, већ и сваку комуникацију са државним органима, па тако не примају ни социјалну помоћ, а не посећују ни Зид плача, који сматрају окупираним након Шестодневног рата из 1967. године.

Чланови Naturei Karta-е на протесту у Берлину марширају уз заставе Ирана, Палестине и Хезболаха.

Најекстремнија међу анти-ционистичким групама унутар Хареди заједнице је свакако Naturei Karta, односно „Чувари града“ како сами себе називају, која има око 5.000 припадника у Израелу и САД. Настала још 30-их година прошлог века унутар заједнице Литвака у деловима јерусалимског Старог града (четврти Меа Шеарим и Батеи Унгарин), ова организација отворено и директно сарађује са свим противницима Државе Израел. Чланови Naturei Karte учествују на про-палестинским демонстрацијама широм света, подржавају режим Исламске републике у Ирану, а некадашњи лидер ове организације Моше Хирш је служио као министар за јеврејска питања у палестинском кабинету Јасера Арафата. Из Naturei Karte се издвојила група од 100-ак чланова под називом Сикриким (од латинског назива sicarii за јеврејске зилоте из I века н.е.), коју још зову и „мафијом из Меа Шеарима“, а многи у Израелу је сматрају и терористичком организацијом. Попут својеврсних моралних патрола, они у четвртима под својом контролом спречавају рад школа, продавница и угоститељских објеката који не поштују стриктна верска правила и обичаје, а воде и улични рат са припадницима умерене хасидске династије Гер.

Значајну подршку међу припадницима Хареди заједнице ужива Агуда Израел, међународна асоцијација са крилом унутар Израела која заступа прагматичан став према држави. Наиме, упркос јасном противљењу идејама ционизма и одбијању да славе државне празнике и служе у армији, следбеници овог покрета су усвојили приступ промени карактера државе изнутра, тако да учествују на националним изборима, а Агуда Израел наступа у оквиру коалиције Уједињена Тора, која пак акценат политичког деловања ставља на идентитетска питања, те верско образовање и изузеће од служења војске. Међу присталицама овог покрета доминирају припадници хасидских династија Гер и Белц. Слична је ситуација и међу Литвацима, међу којима већина учествује на изборима и подржава анти-ционистичку партију Дегел ХаТора, мању чланицу коалиције Уједињена Тора. Генерално посматрано, деловање ових покрета, иако номинално анти-ционистичко се у пракси приближава позицијама религозног ционизма, будући да прихватају финансирање од стране владе (државе коју на речима не признају), а лидери Уједињене Торе учествују у раду владе, мада на позицијама нижим од министарских.

Припадници хасидског покрета Чабад-Лубавич уручују менору америчком председнику Роналду Регану.

Постоји и не мали број харедима који се отворено сврставају уз ционизам. Најбројнији и најутицајнији међу њима је хасидски покрет Чабад-Лубавич, који носи име по руском селу Љубавичи у Смоленској области. Иако припадници овог покрета који има присталице како у САД, тако и у Израелу, не гласају за посебну политичку партију, охрабрени су да учествују у политичким процесима, а велики број њих се одазива и војној обавези. Рабин овог покрета задужен за комуникацију са медијима је једном приликом 2011. изјавио да су њихови припадници „супер-ционисти“. Чабад није организован у виду типичне хасидске династије и генерално је веома отворен према свим Јеврејима без обзира на то припадају ли ултра-ортодоксном учењу или не. У њиховим синагогама је дозвољен приступ свим Јеврејима, те их стога многи називају и не-ортодоксним Хасидима. Ово такође отежава и процену броја припадника покрета која варира између 40.000 и 200.000.

Друштвено питање

Иако се, као што смо видели, припадници Хареди заједнице знатно разлику по уверењима, као и на организацијском плану, заједничким их чине многа спољна обележја, која их издвајају у односу на ширу заједницу. Поред карактеристичне одеће, црно-белог одела код мушкараца и скромних одевних предмета који покривају руке и ноге код жена, битно обележје практично свих харедима је живот у релативно или потпуно издвојеним заједницама. Унутар заједница, важан акценат је стављен на формирање великих и бројних породица, које неретко имају преко десеторо деце. Заправо, просечан број деце код Хареди жена је 6.7, што чини ову заједницу најбрже растућом у Израелу. Тренутно преко милион припадника Хареди заједнице чини 12% становништва у Израелу, а према пројекцијама државног завода за статистику, до 2059. године тај број би могао нарасти до 2.73-5.84 милиона, унутар популације израелских Јевреја која ће бројати 6.09-9.95 милиона. Већ данас, близу трећина израелских Јевреја млађих од 20 година припада Хареди породицама. Управо оваква бројност и снажан демографски раст чини питање интеграције Хареди заједнице врхунским друштвеним и политичким питањем у Израелу.

Поред политички веома запаљивог проблема служења војске, којим ћемо се посебно бавити, важно питање представља издвојени систем образовања Хареди заједница, као и са тим повезано учешће харедима на тржишту рада Израела. Наиме, припадници Хареди заједница похађају сопствене школе, у којима се акценат ставља на верску наставу, док се недовољно изучавају математика, техничке науке и страни језици попут енглеског. Као резултат тога, млади људи по завршетку школовања нису довољно конкурентни на тржишту рада и не могу рачунати на атрактивнија радна места, чак и у случају да је радна организација пријемчива за запошљавање харедима. Последњих година различите фондације, уз помоћ приватног и државног финансирања, покрећу бесплатне програме којима се нуди додатно техничко образовање свршених ученицима верских школа, али резултати, иако видни, још увек нису довољни како би се проблем превазишао.

Традиционална одећа мушких припадника Хареди заједнице.

Стопа запослености међу припадницима Хареди заједнице је око 51%, што је знатно ниже у односу на 89% међу широм популацијом израелских Јевреја. Притом, запосленост је знатно виша међу ултра-ортодоксним женама (69%), него ли међу мушкарцима (44%). Унутар Хареди породица, које су по правилу веома бројне, углавно ради само један родитељ и то на слабије плаћеном радном месту, што доприноси високом степену сиромаштва међу овом популацијом. По подацима ОЕЦД, око 60% припадника Хареди заједнице у Израелу живи у условима сиромаштва.

Проблем представља и висока стопа издвојеност Хареди заједница, која њихове припаднике искључује из информативних и пословних токова. Иако постоје дневни листови намењени ултра-ортодоксној публици, у којима се замагљују прикази жена и не објављују вести из домена црне хронике, њих по истраживањима чита тек око половине Хареди популације. Употреба телевизије је углавном забрањена, као и интернета, осим у неким случајевима, уз коришћење посебних софтверских филтера који ограничавају проток на сасвим одређене садржаје. Што се употребе телефона тиче, она је припадницима Хареди заједнице углавном дозвољена, али без иједне додатне услуге које савремена мобилна телефонија омогућава. Стога и телекомуникационе компаније у Израелу на тржишту нуде тзв. „кошер телефоне“, који немају могућност приступа интернету, нити слања СМС порука. Један од начина како би се проблем недовољне информисаности унутар ове популације превазишао јесте успостављање тзв. „врућих линија“, односно говорних аутомата који телефонским путем саопштавају најновије вести из области политике, друштва и економије.

Овакви подаци говоре о нужности решавања проблема интеграције Хареди заједница у шире друштвене оквире, а кључ би се морао тражити пре свега у сфери образовања. Многе иницијативе претходних влада које су ишле у правцу стандардизовања школских програма нису до краја реализоване због отпора политичких партија које представљају ултра-ортодоксне заједнице, а додатни курсеви који се нуде не постижу довољно добре резултате. Поред веома високе стопе сиромаштва унутар Хареди заједнице, производ оваквог стања су и губитци израелске државе који се мере милијардама долара сваке године. Високе стопе прираштаја и све већи удео харедима у популацији Израела чине решавање овог проблем крајње ургентним.

Служење војног рока

Оснивач модерног Израела Давид Бен Гурион је дао бројне повластице ултра-ортодоксној заједници, како би сузбио њихов отпор стварању јеврејске државе.

Кључни проблем повезан са статусом Хареди заједнице, а који већ деценијама подгрева све интензивнију политичку дебату у Израелу јесте практично изузеће харедима од обавезе служења војног рока. Наиме, у јеврејској држави постоји општа обавеза служења војног рока у трајању од три године за мушкарце и две године за жене, уз обавезу одазивања на прилично честе војне вежбе до 50. године живота. Од ове обавезе су из разумљивих разлога изузети израелски Арапи, али војни рок не служи ни највећи део припадника Хареди заједнице. Разлог за то лежи у принципу хебрејског назива Торато Умануто (изучавање Торе је дужност), који је део ширег аранжмана позантог као Статус кво, закљученог још током трајања Израелског рата за независност између оснивача јеврејске државе Давида Бен Гуриона и представника Хареди заједнице. Имајући у виду већ појашњену суздржаност, па и опозицију ултра-ортодоксних Јевреја према идејама ционизма, Бен Гурион је желео да направи позитиван искорак према њима и спречи унутар-јеврејски сукоб у времену стварања нове јеврејске државе. Том приликом је први премијер Израела прихватио да шабат (субота) постане званично нерадни дан у новој држави, да се у јавним кухињама припрема кошер храна, те широку аутономију школа Хареди заједнице унутар образовног система.

Но, најважнија по даљим последицама се показала одредба договора по којој су ученици верских школа Хареди заједнице могли одлагати служење војног рока докле год је њихово главно занимање било изучавање Торе. Пошто је изучавање верских књига иначе главна окупација харедима током живота, у пракси се готово нико од припадника те заједнице уопште није одазивао војној обавези. У време када је договор постигнут, он није имао посебно широк опсег примене, пошто је Хареди заједница 1948. у Израелу била прилично малобројна, те се изузеће у први мах односило на свега 400 појединаца. И 20 година након оснивања државе, број харедима изузетих од регрутације је тек дупло већи, око 800 потенцијалних регрута. Међутим, у деценијама које су следиле, број припадника Хареди заједнице је прогресивно растао, тако да се данас број младих харедима који избегавају служење војног рока мери десетинама хиљада, а 2012. године су чинили 15% од укупног броја потенцијалних регрута.

Оваква ситуација производи оштре друштвене тензије и отпор значајног броја секуларних и религозно-ционистичких грађана, који сматрају да терет одбране државе, који подразумева и ризик живота, није равномерно распоређен. Са друге стране, припадници Хареди заједнице сматрају да су изучавање Торе и свакодневна молитва којом се призива наклоност Господа барем једнако важни за сигурност јеврејске нације као и војна служба, те се са њихове стране неретко може чути како ученици верских школа чине посебну „молитвену дивизију“. Као посебан аргумент против служења војног рока, харедими наводе то што у Одбрамбеним снагама Израела (ИДФ) служе и мушкарци и жене, и то обично у мешовитим јединицима, што по њиховом суду армију чини леглом промискуитета.

Учесници Шахар програма израелске војске комбинују скраћено служење војног рока са додатним образовањем у области математике, техничких наука и енглеског језика.

Ипак, постоје програми којима се покушава поспешити регрутација међу младићима из Хареди заједнице. Још 1999. године у оквиру ИДФ је формиран 97. Неца Јехуда батаљон, који је испрва имао свега 30 припадника. Војницима који се добровољно пријаве за службу у овој јединици је омогућено време за свакодневну молитву, исхрана је прилагођена строгим правилима Хареди заједнице, а једине жене којима је дозвољен приступ касарнама у којима су смештени су супруге војника и официра. Батаљон је до данашњих дана достигао пуну попуњеност од око 1.000 припадника и функционише као регуларна борбена јединица ИДФ. Поред тога, 2007. је покренут Шахар програм, који младићима из Хареди заједнице омогућава служење војног рока у трајању од годину и по дана, од чега првих шест месеци искључиво уче енглески језик, математику и техничке дисциплине, након чега прелазе у службу техничких и обавештајних јединица ИДФ. Програм је осмишљен како би се поред самог одслужења војног рока младих харедимима олакшао и приступ тржишту рада у каснијем животу. Међутим, домети ових програма нису велики, будући да ипак обухватају релативно мали број харедима, нису отворени за жене, те да се за служење у њима махом пријављују припадници Хардали покрета, најумеренијег унутар широке Хареди заједнице.

Од 1999. године трају покушаји различитих влада Израела да променама законских оквира и укину или бар релативизују изузеће харедима од служења војног рока по Торато Умануто принципу. Међутим, сваки покушај те врсте је до сада доживљавао неуспех, како због значајне снаге политичких странака које заступају Хареди заједницу у Кнесету, тако и због способности заједнице да на улице изведе огроман број људи. Неки од предводника ултра-ортодоксног покрета су чак претили масовним исељавањем харедима из Израела, а забележени су и случајеви физичких напада на оне младиће који су одлучили да се одазову регрутацији.

Питање поштовања Торато Умануто принципа веома оштро дели политичку сцену Израела и више пута је током последњих 20 година уводило владајуће коалиције у кризу. Политичке странке Хареди заједнице попут Шаса и коалиције Уједињена Тора традиционално учествују у раду израелске владе, али ниједан кабинет ипак не може бити формиран без барем неких од странака које заговарају стриктне секуларне принципе. По жестоким залагањима за укидање изузећа од служења војног рока за харедиме истичу се секуларна центристичка странка Јеш Атид Јаира Лапида и десничарски, религиозно ционистички Јеврејски Дом Нафталија Бенета (од недавно оснивача нове странке Нова Десница), као и секуларни крајње десни Израел Баитену Авигдора Либермана, док се генерално гледано за укидање или релативизовање изузећа залажу и све левичарске и центристичке партије.

Опозиција премијеру Нетанјахуу, који уз период од 1996. до 1999, од 2009. већ десет година у континуитету обавља дужност премијера у различитим коалицијама, редовно потенцира питање изузећа од служења војног рока. Међутим, још већи проблем представља нејединство унутар Нетанјахуових кабинета, у којима редовно учествују како ултра-ортодоксне странке, тако и оне привржене вредностимасекуларизма и религиозног ционизма. Велике кризе због подела по овом питању избијале су 2012. и 2018. године, а као што смо писали у претходном тексту, управо неслагање око изузећа харедима од служења војног рока је било један од кључних разлога за расписивање ванредних избора концем прошле године[4]. Половично решење које је понудио Нетанјаху, које је предвиђало укидање општег изузећа од служења војног рока за ученике верских школа, уз останак изузећа за оне који имају добар школски успех, није задовољило нити ултра-ортодоксну заједницу, нити њима супротстављене политичке партије у његовом кабинету.

„Плаво-бела“ коалиција Бенија Ганца и Јаира Лапида ће упркос релативној победи која се очекује, имати проблем да формира владајућу већину због тога што странке Хареди заједнице одбацују сваку сарадњу са Лапидом.

У изборној кампањи која се тренутно води за ванредне парламентарне изборе заказане за 9. април питање Торато Умануто принципа има важно место и битно ће утицати на позиционирање политичких снага како уочи самих избора, тако и у постизборном процесу током преговора о формирању нове владе. Премијер Бенјамин Нетанјаху и његов Ликуд се налазе пред великим изазовом, будући да су се две највеће опозиционе партије Јеш Атид и Хосен Л’Израел у задњем часу ујединиле на заједничку „плаво-белу“ листу, појачану истакнутим појединцима. Сва истраживања јавног мњења им дају значајну предност у односу на Ликуд, али ипак далеко мањи број мандата од оног који је неопходан за самостално формирање већине у Кнесету. Партије Шас и чланице Уједињене Торе су се већ унапред изјасниле да ни у ком случају неће ступати у коалицију са листом на којој се налази Јеш Атид Јаира Лапида, због његових крајње секуларних ставова и залагања за укидање изузећа од регрутације за припаднике заједнице коју представљају, што ће „плаво-белима“ чак и у случају победе знатно отежати могућност формирања владајући коалиције, будући да и остали традиционални партнери попут Нафталија Бенета и Авигдора Либермана стоје чврсто уз Нетанјахуа. Ипак, наду Ганцу и Лапиду уливају полицијско-правосудни процеси против Нетанјахуа, као и значајно незадовољство радом премијера унутар самог Ликуда, које се огледа успехом његових противника на примарним изборима, тако да њихов план за преузимање власти предвиђа коалициону сарадњу са Ликудом у „пост-Нетанјахуовској фази“ или са неком групом посланика изабраних на листи Ликуда.

Имајући у виду све претходно наведено, јасно је да ће питање пуне интеграције Хареди заједнице у друштвене и економске токове Израела, а пре свега проблем изузећа од служења војног рока, још дуго оптерећивати политичке токове у јеврејској држави. Међутим, све значајнији удео харедима у укупном становништву Израела чини да време за решавање овог проблема убрзано истиче, тако да ће се он извесно наћи високо на листи приоритета нове владе која ће бити формирана након априлских избора.

  1. Када су у питању Литваци или Литвански Јевреји, мисли се на оне припаднике јеврејске Ашкенази заједнице које порекло веже за просторе источне европе, односно некадашњу територију Пољско-литванске речпосполите (комонвелта) која се простирала од Балтичког до Црног мора, дакле знатно већу о односу на данашњу Литванију. Некада се Јевреји пореклом са северног дела овог подручја називају Литванским, а са јужног Галицијским Јеврејима.
  2. Мизрахи је назив за оне Јевреје које породично порекло веже за просторе Блиског истока, односно доминантно исламског света у ширем смислу, док Сефарди вуку порекло са Пиринејског полуострва.