ПРОТЕСТИ И ПОЛИТИКА
Босна и Херцеговина
ФОРМИРАЊЕ ВЛАСТИ
Формирање власти у Босни и Херцоговини дефинитивно иде различитим темпом. Претходну недељу обележила је инаугурација трочланог Председништва. 
Изабрани члан са највише добијених гласова, а самим тим и први преседавајући Председништва, Милорад Додик поновио је већ јасне ставове о томе да ће политика Републике Српске бити његова политика. Ништа ново нисмо чули ни од хрватског члана Председништва осим куртоазних истицања да је он представник хрватског народа и свих других грађана земље коју представља. Шефик Џаферовић је искористуо прилику да позове све политичке чиниоце на што ефикасније формирање власти уз констатацију да би исту требали чинити они који су добили и највише гласова. Џаферовић тиме шаље јасну поруку Социјалдемократској партији (СДП-у) и мањим странкама у БиХ, које покушавају заједнички формирати власт у кантонима и тиме елиминисати Странку демократске акције (СДА) упркос победи на предходним изборима.
На ту тему инициран је и састанк између истакнутих представника обе поменуте странке у просторијама СДА, а коме су присуствовали Нермин Никшић, Миро Лазовић, Зоран Микулић и Зукан Хелез испред СДП. Представници СДА на том скупу били су Шефик Џаферовић, Бакир Изетбеговић, Денис Звиздић и Адил Османовић. Изетбеговић је упозорио на преседан који се прави таквим формирањем власти, без најјаче политичке партије. Алтернатива таквом путу СДП по његовом мишљењу је коалиција СДА, СДП ДФ и евентуално неких мањих странака чиме би се на свим нивоима власти постигло јединство левичарско-грађанских и националних снага опредељених за јачање и опстанак БиХ. Политички маневар у режији СДА делује помало као потез очајника, свесног да му власт полако измиче из руку. Међутим, ништа друго им није ни преостало него да покушају играти на карту страха од Срба и Хрвата у циљу придобијања СДП за своје планове. Са друге стране одговор Никшића, вође СДП, да ће они остати лојални својим партнерима говори о одбацивању овакве идеје, бар на нивоу кантона. Идеја Изетбеговића о широкој коалицији неодољиво подсећа на план Милорада Додика о формирању широке парламентарне већине у скупштини Републике Српске.
Поред тога што се Додик наметнуо као апсолутни победник избора сада се дефинитивно профилише и као најутицајни политичка личност у БиХ. 
Одлучном и мудром политиком успео је бројне противнике да придобије на своју страну, разбије јединство опозиције и на крају обезбеди широку већину за владу своје странке. Мандат за састав владе у Српској добио је Радован Вишковић, доктор наука из области саобраћаја, потпреседник и дугогодишњи истакнути члан СНСД. Нови стари председник Народне скупштине РС, је Недељко Чубриновић из Демократског народног савеза (ДНС). Чубриновићев избор остао је у сенци очигледног раскола који је захватио његову странку. Марко Павић, председник ДНС имао је свог кандидата на скупштини, Душка Ивића кога је подржало и осам посланика ДНС. Чубриновића је подржала и предложила група од четири члана ДНС који су добили подршку коалиционих партнера из СНСД и СП тако да је Чубриловић убедљиво победио свог страначког колегу. Овакав расплет ситуације у скупштини изазвао је бес Павића и њему блиских људи који су реаговали искључивањем Чубриловића и његових истомишљеника из странке. Све је извеснији нови велики раскол само овај пут у странци која је била на страни победника предходних избора. Међутим, ако се сетимо да су већ колале приче о сукобу између Павића и Додика уочи избора и да је Павић имао договор са опозицијом, онда нам овај исход и није толико изненађујући.
Додик стрпљиво јача своју већину у парламенту и оног момента када је она постала доминантна одлучио је да се обрачуна са онима у чију лојалност сумња, а налазе се у сопственој коалицији. Наравно треба нагласити да је ДНС остварио свој најбољи резултат управо на предходним изборима. Додик вероватно води рачуна о томе да се са потенцијалном претњом треба обрачунати сада кад је најачи и самим тим на дозволити ДНС да превише полети и евентуално једном у будућности угрози и његову странку. Овим поступком Додик показује да је несумљиви господар политичке ситуације у РС, па и у БиХ.
Бугарска
ЗЕМЉА ПРОТЕСТА
Месец новембар је за Бугарску дефинитивно месец протеста. Још 11. новембра започеле су демонстрације у Бугарској услед незадовољства становништва повећањем цена горива, подизања пореза на возила и цене осигурања. Можда су неки очекивали да демонстрације неће потрајати, али 16, 18. и 19. новембра оне су обновљене и то широм Бугарске. Треба нагласити то да су попримиле карактер једног општег незадовољства приликама у земљи. Поједини протестанти својим узвикивањем или транспарентима указују на превисоку цену горива, неки на лош здравствени систем, корупцију или пак масован одлазак младих. Процене говоре о томе како у самој Софији протести нису имали већу масовност, али се одржавају у великом броју градова широм Бугарске. Такође, треба нагласити да су се ове демонстрације само надовезале на већ
постојећи не толико масован али константан протест мајки деце са посебним потребама.
Наиме потпредседник владе Бугарске Валери Симеонов из Уједињених патриота, мањинског партнера странке премијера Бојка Борисова, изнео је непримерен коментар на рачун тих мајки и тиме изазвао њихово инсистирање на његовој смени. 
Симеонов је коначно и смењен 16. новембра, месец дана након непримерене изјаве. Управо су и масовни протести вероватно принудили Борисова да жртвује свог потпреседника не би ли бар делимично умањио незадовољство грађана. Оставка Симеонова дошла је тек после бројних сукоба унутар Уједињених патриота, што се повезује и са скорим изборима у Европској унији односно унутрашњим позиционирањем три десничарске странке које чине ту коалицију. Протести и превирања у коалицији мањинског партнера чине политичку позицију Бојка Борисова нестабилном. Ипак, након последњег састанка чланица владајуће коалиције делује да ће влада у Бугарској опстати, и да су проблеми санирани, бар привремено. Изабрана је нова потпредседница бугарске владе Маријана Николова која је иначе била шефица кабинета досадашњег потпредседника. Управо њен избор говори да се политика владе као и однос снага унутар коалиције неће битније мењати.
Поред ових политичких дешавања у Бугарској поново се актуелизује питање Јужног тока. Отварање дела Турског тока јасно говори да ће гас који је у Турску из Русије долазио преко Украјине, Румуније и Бугарске ускоро бити транспортован Турским током. Бугарска ће самим тим претрпети значајне финансијске губитке, јер је иначе наплаћивала транзитне таксе на испоручени гас који је пролазио кроз цеви на њиховој територији. Када Турски ток профункционише у пуном капацитету, транзит преко Бугарске могао би опасти и преко 80%. Из овога се најбоље види какву је грешку бугарска влада направила одбивши из политичких разлога изградњу Јужног тока и самим тим испуштајући шансу да буде главно транзитнно чвориште за руски гас у овом делу Европе. Зато ће недвосмислено доћи до дипломатске офанзиве са циљем да се један крак Турског тока усмери кроз Бугарску према Србији, Мађарској и даље. Грчки премијер Ципрас је већ најавио свој одлазак у Москву 7. децембра не би ли убедио Русе да крак гасовода из Турске иде кроз Грчку па према Италији. Србији би више одговарала опција крака кроз Бугарску, а шта ће бити реализовано видећемо до краја године. Могуће је да ће и једна и друга опција у будућности бити реализована иако данас Русија стоји на становишту да ће спровести у дело једну од две могуће опције. У сваком случају гасовод кроз Бугарску, Србију и Мађарску је извеснији.
Македонија
ЗАКАСНЕЛИ ПРОТЕСТИ?
Протести су започели и у Македонији. Узмемо ли у обзир вишемесечне антивладине демонстрације од предходних година слободно можемо закључити да је политички живот у Македонији обележен протестима. 
Незадовољство грађана манифестовано на улицама доказ је озбиљних политичких превирања у тој држави. Наравно, када узмемо у обзир Преспански споразум и тектонске промене које он проузрокује и то не само у политичком него и индентитетском смислу, онда нам такав развој догађаја и није нелогичан. Започети протести у Скопљу су некако логичан израз незадовољства услед непоштовања воље народа исказане на референдуму о имену Македоније. Јасно је да та политика Зорана Заева нема подршку народа, али уз уцене, притиске и поткупљивање македонски премијер свој план немилосрдно спроводи у дело. Само се поставља питање зашто су протести толико закаснели, није ли их требало започети раније? Вероватно и јесте, али неодлучност најјаче опозиционе странке ВМРО – ДПМНЕ довела је до закаснеле реакције. Сигурно да је страх захватио опозицију због хапшења претњи и уцена иницираних од владајуће већине, али један део опозиционара иако није за споразум из Преспе, свестан је да без њега Македонија неће постати члан НАТО пакта.
Управо улазак у НАТО за многе Македонце представља једину гаранцију да њихова држава неће постати жртва албанског сепаратизма. Под тим утиском јавља се велико колебање, а многи опозициони политички чиниоци су у таквој ситуацији остали пасивизирани. Наравно до протеста је ипак дошло. Можда они још немају велику масовност, али су организовани. Долазак великог броја људи из унутрашњости Македоније сведочи о томе, као и постојање нестраначког организатора под именом „Бојкотујем уставне промене“. Организација Бојкот је најавила нове протесте, нарочито почетком децембра када се очекује седница Собрања поводом даљих уставних промена. Исто тако, најављено је појачно деловање на друштвеним мрежама упоредо са протестима , а у циљу одбацивања споразума са Грчком, оставке премијера и расписивања нових избора. Организатори, иако нису званично повезани са ВМРО – ДПМНЕ, незванично делују усклађено са њима зарад остваривања истог циља. У склопу целе приче морамо посматрати и случај бекства бившег премијера Македоније Николе Груевског. Правоснажно осуђен за корупцију, Груевски се није одазвао на позив за одслужење казне, него је преко Албаније и уз помоћ мађарских дипломата напустиуо Македонију. Уточиште је пронашао у Мађарској.
Влада Виктора Орбана позитивно је одговорила на његов захтев за азил, што је изазвало незадовољство власти у Македонији. Портпарол Македонске владе Миле Бошњаковски инсистира на томе да мађарске власти пониште одлуку о давању азила Груевском. Мишљење његове владе је да се ту никако не ради о политичком прогону него класичном бекству од руке правде. Груевски са друге стране тврди да је цео судски процес монтиран и политички инициран те да му је због сталних претњи и живот био угрожен. Разлог зашто је Груевски заштиту потражио баш у Мађарској сигурно лежи у одличним односима које је имао са Виктором Орбаном док је био македонски премијер. Такође, Орбан је познат као чврст лидер који не попушта под притисцима споља, па самим тим Груевски се нада да ће тако бити и у његовом случају.
Хрватска
ЗАТИШЈЕ ПРЕД БУРУ
Интезивна политичка превирања, како у власти тако и у опозицији, а која су обележила политички живот Хрватске предходних месеци ове недеље су утихнула. Обележавање годишњице страдања у Вуковару и Шкабрњи гурнули су у страну политичке размирице, али нису променила један индиферентан став власти према све јачем бујању фашизма, ревизионизма и нетрпељивости према мањинама, нарочито српској. Упадљиво је ћутање па и саучествовање хрватских власти у промоцији усташтва. На изложби под називом „Да се не заборави Вуковар“ уприличеној у државном Сабору појавила су се многа и позната десничарска лица. На једној од слика са изложбе нашао се и усташки поздрав За дом спремни, што вероватно више никога и не изненађује без обзира што је изложба организована у Сабору.
На незаинтересован однос јавности према таквим злокобним појавама за свако демократско друштво указала је и Пучка правобранитељица у Хрватској, Лора Видовић. Видовић је скренула пажњу на упозорења Европског парламента о појави и јачању неофашизма у Хрватској. Исто тако на бројним примерима показала је како црква, државне институције, полиција, тужилаштво па и носиоци власти својим нечињењем индирекрно оправдају такве испаде. Оштар иступ госпође Видовић тешко да ишта може променити у држави где су историјски ревизионизам и негирање злочина постали део свакодневнице. Ако узмемо у обзир да се ближе избори у Европској унији такве испаде можемо очекивати и у већој мери. Један део хрватске политичке елите, десничарске провенијенције, види на овим изборима шансу за себе. Тачније они се утркују у екстремно-националистичким испадима у нади да ће се тако издвојити и профилисати пред бирачким телом и на таласу јачања десних снага себи обезбедити место у Европском парламенту. Власт ХДЗ, са друге стране, ћутањем о тим појавама или чак њиховим правдањем на један перфидан начин покушава да се додвори том крајње десном бирачком телу. Јасна је намера Пленковића да таквим ставом захвати што шири спектар хрватског политичког неба.
Јавност у Хрватској претходне недеље није могла остати равнодушна на дешавања у вези са афером Агрокор . После само две недеље проведене у притвору Ивица Тодорић је пуштен да се брани са слободе. Кауција је била доста висока, милион евра, а упркос томе што је оптужени тврдио да нема новца средства су за три дана прикупљена и предата. Самим тим Тодорић ће на слободи сачекати суђење за проневеру новца у Агрокору, тачније за оптужбу да је са групом сарадника лажно приказивао добит компаније како би себи исплатио дивиденде у висини од око стотину милиона евра. Треба поменути да Тодорић није открио како је прибавио новац за кауцију, уз коментар да су му пријатељи помогли. Да се ослања на финансијску подршку пријатеља говорио је и док је био у Лондону. По изласку на слободу говорио је о тешкој економској ситуацији у земљи, о томе да показатељи говоре како ће чак и Бугарска ускоро претећи Хрватску и како се нешто мора предузети. Решење економско-финансијских проблема своје домовине Тодорић види у свом политичком ангажману који је овом приликом и најавио. Жеља Тодорића да се политички ангажује у оваквим околностима дефининитивно је нешто што може политичку сцену Хрватске уочи председничких и парламентарних избора учинити додатно компликованом и занимљивом.
Румунија
ПОЛИТИЧКА НОВЕМБАРСКА ВРЕЛИНА У БУКУРЕШТУ
Политичка ситуација у главном граду Румуније доведена је до степена кључања. Нова политичка криза почела је 10. новембра после оставке министра за европска питања Виктора Негрескуа. Негруску је био задужен за преузимање румунског преседавање Европском унијом од 1. јануара 2019. године. Разлог за за оставку лежи у незадовољству владајуће Социјалдемократске странке (ПСД) његовим радом. Либерално-конзервативни председник Румуније, Клаус Јоханис је искористио ту околност да затражи смену владе за коју сматра да представља „несрећу румунске демократије“. Председник је нагласио да Румунија није сппремна за преузимање преседавања Европском унијом, а одговорност за то види управо у влади социјалдемократа и либерала. Румунска влада је већ уздрмана бројним аферама. Премијерка Виорика Данчила нема стварну власт, већ је само марионета у рукама вође социјлдемократа Ливиуа Драганеуа. Драганеу не може да преузме место премијера због осуђујуће пресуде која њему на терет поставља намештање гласова. Против Драганеуа воде се још два поступка због злоупотребе положаја и могуће проневере новца ЕУ у висини од 21 000 000 евра.
Ништа боља није ситуација ни са његовим коалиционим партнером Калином Попескуом Таричеануом против кога је румунска Служба за борбу против корупције почетком новембра покренула поступак на захтев Аустрије. 
Сумња се да је када је био премијер, пре десет година, од једне аустријске фирме примио мито од 800 000 долара. У таквим околностима социјалдемократи су се одлучили на реконструкцију владе и сменили шест министара, саобраћаја, рада, економије, културе, регионалног развоја, спорта и комуникација. Министар одбране је раније поднео оставку, а незадовољна управљањем у странци то је урадила и градоначелница Букурешта. Међутим председник није подржао ову реконструкцију и тиме је задао још један ударац Драганеуу. Председник је своју одлуку образложио тиме да је очекивао комплетну реконструкцију владе, а не само делимичну. Ипак, показао је спремност да подржи део промена, али двоје од осам министара је одбило ту иницијативу. Јоханис није прихватио да доскорашња министарка рада Лие Олгуте Василеску, инача блиска сарадница Драганеуа, буде нова министарка саобраћаја. Такође, није прихватио ни избор младог социјалдемократе Илана Лауфера за министра регионалног развоја.