ANALIZA STANJA POLITIČKIH ODNOSA U REGIONU U AVGUSTU 2019. GODINE
HRVATSKA
POLITIČKA VRELINA ZA HLADNU POLITIČKU ZIMU
Možemo slobodno da kažemo da je ovog leta na hrvatskoj političkoj sceni i više nego vrelo. Činjenica je da se predsednički izbori bliže, da su već istaknute neke kandidature i definisani „veliki favoriti“. Međutim, ono što je najviše zagrejalo politički život u Hrvatskoj, pre svega je situacija u vladi Andreja Plenkovića.
Naime, tokom meseca jula 2019. godine sprovedena je opsežna rekonstrukcija hrvatske vlade. Zamenjeno je gotovo sedam ministara, a među njima i oni koji su smatrani najuticajnijima, poput potpredsednika Vlade i ministra poljoprivrede Tomislava Tolušića. Uzrok rekonstrukcije možemo pronaći u brojnim aferama i enormnom padu rejtinga HDZ, a što su zabeležili gotovo svi istraživači javnog mnjenja u Hrvatskoj. Iznenađujuće brz sunovrat, inače konstantno najpopularnije političke stranke u Hrvatskoj počeo je nakon okončanja majskih izbora za Evropski parlament. Plenkovićev HDZ tada nije ostvario očekivani trijumf, pa je uprkos pobedi osvojio isti broj poslanika kao i opozicioni SDP. Takav ishod SDP je sigurno „dao vetar u leđa“, a njenom vođstvu prekopotreban mir i samopouzdanje. Mnogi, tradicionalno levo opredeljeni birači, koji su bili razočarani brojnim unutarstranačkim sukobima u SDP obnovili su poverenje u svoju partiju. Ipak, potrebno je da naglasimo da je julska renesansa SDP na hrvatskoj političkoj sceni sigurno podstaknuta, kako iznenađujuće dobrim rezultatima na majskom glasanju, tako i već pomenutim aferama u hrvatskoj vladi.
Hrvatska javnost je preko medija bila upoznata sa činjenicom da je ministar poljoprivrede Tomislav Tolušić u imovinskoj karti za prijavljenu kuću u svom vlasništvu upisao da ima 165 metara kvadratnih umesto stvarnih 1587 kvadrata. Jednu kuću uopšte nije ni prijavio, a objekat od 120 kvadrata registrovao je kao roštilj.
Ministarka zadužena za regionalni razvoj i fondove EU, Gabrijela Žalac izazvala je saobraćajnu nesreću pregazivši devojčicu u Vinkovcima. Ubrzo je utvrđeno da ona uopšte nije imala važeću vozačku dozvolu i da tri godine istu nije produžavala. Takođe, u njenom dvorištu pronađen je automobil Mercedes vredan oko 50000 evra.
Ministar uprave Lovro Kuščević nikako nije uspeo objasniti novinarima odakle mu finansijska sredstva za kupovinu mnogih nekretnina na Braču, dok je smenjeni ministar državne imovine Goran Matić značajno uvećao svoju imovinu, ali i izbegao da prijavi prihode ostvarene od turizma.
Ministar finansija, mladi Zdravko Marić „pod packom je“ javnosti još od afere Agrokor. Inače u vladu je i došao iz te kompanije. Tada je politički preživeo Aferu stoleća kako su mnogi nazivali slučaj Agrokor i zadržao se na mestu ministra, da bi u nedavnoj preraspodeli konstelacije političkih snaga unutar hrvatske vlade, bio imenovan na položaj potpredsednika Vlade zaduženog za ekonomiju. Jedino je ministarka inostranih poslova napustila funkciju bez pritiska javnosti.
Potrebno je da naglasimo da su hrvatsku vladu pratile afere i pre jula, ali uprkos tome HDZ je iz meseca u mesec beležio konstantan rast. U jednom momentu, decembra 2018. godine, HDZ je imao dvostruko veću podršku od drugoplasiranog SDP. U procentnim poenima odnos je tada bio 28,9% prema 14,8%. Međutim, nakon majskih izbora i pomenutih afera, odnos snaga između vodećih hrvatskih stranaka dramatično se izmenio. Prema istraživanjima javnog mnjenja u julu ove godine HDZ je bio na 24,2% dok je SDP bio na 21,4%.
Naravno da je premijer Andrej Plenković dobro razumeo da mora da preduzme korake kako bi negativan trend pada popularnosti njegove stranke bio zaustavljen. Rekonstrukcija je predstavljala logično rešenje. Međutim, postavljamo pitanje hoće li biti i dovoljno? Dobar test biće već u decembru ove godine kada slede predsednički izbori u Republici Hrvatskoj.
Prema anketnim istraživanjima, Kolinda Grabar Kitarović, kao kandidat HDZ ima najveće šanse za pobedu. Popularnost aktuelne predsednice nalazi se na 32,8% dok drugoplasirani kandidat SDP i bivši premijer Zoran Milanović može da računa na 23,4% podrške. Treće mesto suvereno drži muzičar i ekstremni desničar Miroslav Škoro sa 19,9% podrške dok veliko iznenađenje izbora za evropski parlament Mislav Kolakušić, takođe ekstremni desničar, po ovoj anketi ima 7,1% podrške birača.
Ukoliko bi bilo drugog kruga, bez obzira na protivkandidata, Kitarovićka može da računa na izvesnu pobedu. Doduše, ta pobeda ne bi bila lagana, ukoliko bi joj protivkandidat bio desničar. Upravo to nam govori da većina levo-liberalno opredeljenih birača nije ni najmanje naklonjena sadašnjoj predsednici. Čak im je toliko nepreihvatljiva da je ne smatraju preterano boljim rešenjem od nekog ekstremno-desničarskog kandidata.
Možda je u celoj ovoj priči najinteresantnije pitanje kako je uopšte moguće da se dešavaju tako velike oscilacije na političkoj sceni zemlje u kojoj nema radikalnih promena u ideološko-političkim smernicama, ali ni u personalnim rešenjima, kada je reč o liderima stranaka? Jedan od odgovara možda leži u eskalaciji ekstremnog nacionalizma i šovinizma u Hrvatskoj. Svedoci smo tog procesa koji se najviše očitava u učestalim napadima na političke predstavnike srpske manjine. Isto tako, svedoci smo i jačanja uticaja ekstremno-desnih stranaka u hrvatskoj politici. Izbori za Evropski parlament pokazali su da bi desničarske snage predstavljale vodeću političku snagu u zemlji, u slučaju da nisu u toj meri partikularnog karaktera. Uostalom, zbirni rezultati desničara na tim izborima pokazali su da oni procentualno nadmašuju pobednika, HDZ.
Suštinski to potvrđuje tezu o većinskom opredeljenju hrvatske političke javnosti prema krajnje desnom političkom polu. Možda i rast SDP možemo posmatrati u datom kontekstu. Plenković je pokušao da očisti stranku od ekstremista i profiliše HDZ kao modernu stranku evropske desnice. Dok su ankete pokazivale da HDZ suvereno vlada hrvatskom politikom, levičarska javnost je smatrala da Plenković uspešno sprovodi svoj naum. Možda je to navelo neke birače SDP da se okrenu novom HDZ. Kada uz to dodamo pomenute unutarpartijske obračune i nemogućnost novog lidera SDP, Davora Bernardića, da potisne svoje oponente, postaje nam jasnije zašto se desio dramatičan pad SDP-a i skok HDZ.
Međutim, onda su se desili izbori za Evropski parlament, koji su razvejali te iluzije hrvatskih levičara. Plenković jeste uspeo da iz HDZ ukloni većinu ekstremnih desničara, ali time nije promenio desničarsku svest građana Hrvatske. Suštinski, oni su se samo preorijentisali na druge stranke i pojedince ekstremističkih svetonazora. Nakon toga, levičarski opredeljena javnost prirodno se vratila SDP, osetivši da se protiv narastajućeg ekstremizma može boriti samo odlučnom politikom uz snage koje su bile najdoslednije u svojim liberalnim stavovima. Bez obzira na povremena koketiranja sa desnicom, ipak u Hrvatskoj SDP se percepira kao najorganizovanija stranka levo-liberalne orijentacije. Samim tim, Plenkovićev pokušaj da stekne naklonost birača suprotne političke orijentacije samo privremeno je doživeo uspeh, da bi potom ubrzo usledio veliki slom.
Ipak, potrebno je da istaknemo da se hrvatska predsednica držala dosta konzervativnije od Plenkovića i njihove zajedničke partije. Popularnost Kolinde Grabar Kitarović ostala je manje okrnjena u desničarskim krugovima. Zato je teško očekivati da bi ovaj talas jačanja SDP mogao odneti u političku prošlost i sadašnju predsednicu. Naprotiv, možda bi njena pobeda mogla i da ojača poverenje građana u HDZ. Ukoliko time i ne bi obezbedila novi zamah HDZ, onda bi bar zaustavila konstatan pad poverenja javnosti u tu stranku. Na pomenuti način, vladajuća partija ostvarila bi ili bi zadržala vodeću poziciju u zemlji, ali bi i ugled predsednice značajno porastao u odnosu na premijera, kako u javnosti, tako i u samoj stranci. Dati procesi možda bi podstakli intenzitet latentnog animoziteta koji vlada između „Pantovčaka“ i „Banskih dvora“.
CRNA GORA
MILOV POEN
Ispitivanje javnog mnjenja u Crnoj Gori, ovog leta iščekivalo se sa posebnom pažnjom. Slučaj odmetnutog tajkuna Kneževića koji je insajderski iznosio dokaze o korumpiranosti režima predsednika Mila Đukanovića i njegove partijske kamarile morao su odraziti na rejting DPS. Javnost se pitala samo u kojoj meri?
Inače, navedena afera bila je praćena i značajnijom aktivnošću opozicije. Naročito se to manifestovalo u vidu organizovanja višemesečnih, masovnih uličnih demonstracija. Opozicione stranke, inače međusobno zavađene, tih dana i meseci, kao retko kada, iskazale su visok stepen jedinstva oko zajedničkog cilja, odnosno smene korumpiranog režima. Nakon toga postavilo se logično pitanje, kakve posledice su ostavili svi ti događaji i da li je opozicija ostvarila neki politički poen.
U svetlu tog interesovanja, istraživanje javnog mnjenja u Crnoj Gori iščekivalo se sa velikom pažnjom. Agencija CEDEM (Centar za demokratiju i ljudska prava) sprovela je anketu građana Crne Gore i sredinom jula objavila je rezultate. Prema njihovim podacima najpopularnija partija u Crnoj Gori i dalje je DPS sa 34% podrške građana. Ipak, vladajuća stranka je zabeležila značajan pad popularnosti u odnosu na prethodno istraživanje iz meseca decembra 2018. godine, kada su imali 41,5% podrške građana. Drugoplasirani je Demokratski front sa popularnošću od 15,6% i skokom rejtinga od preko 5 procentnih poena u odnosu na kraj prethodne godine. Ujedno ova koalicija je zabeležila i najdramatičniji rast od svih političkih činilaca u zemlji.
Od opozicionih stranaka najveći pad su zabeležile Demokrate, sa 20,7% na 14,6%. Time su su se u negativnom rastu gotovo izjednačili sa DPS. Najverovatnije je došlo do prelivanja podrške građana od Demokrata prema Demokratskom frontu, što govori u prilog tome da su u javnosti Frontovci percepirani kao najdoslednija opozicija vladajućem režimu. Ostale opozicione stranke (URA i DEMOS) uglavnom beleže mali rast, ali nedovoljan da ih prebaci preko izbornog praga, dok je SNP zadržala podršku od više od 6%.
Pad DPS od preko sedam procentnih poena sigurno je posledica svega što se u prethodnim mesecima dešavalo, ali postavlja se pitanje, da li je opozicija pomenute okolnosti mogla iskoristiti na bolji način i obezbediti potpuni krah režima? Uzevši u obzir činjenicu da je narod bio svestan korumpiranosti režima i pre afere Koverat i da je ovaj put samo imao priliku da na snimku vidi ono šta se već uveliko znalo, verovatno se i pad podrške režimu može smatrati uspehom za opoziciju. Međutim, ono što je za Đukanovićeve oponente od najvećeg značaja jeste očuvanje postignutog jedinstva. Bez obzira na sve trzavice, postaje očigledno da je demonstrirano zajedništvo dalo određene rezultate u mobilisanju nezadovoljnih pojedinaca. Ukoliko bi Đukanović uspeo da razbije to jedinstvo, smanjio bi pritisak na sebe, a energiju opozicije usmerio na međusobne obračune.
Veliki izazov za očuvanje opozicionog jedinstva predstavljaće odluka Demokrata, Alekse Bečića da napravi svojevrsni kompromis sa DPS u vezi sa Odborom za reformu izbornog zakonodavstva. Naime, još od formiranja istog 2018. godine Demokrate su bojkotovale rad tog tela za razliku od nekih drugih opozicionih stranaka i saveza. Ipak, krajem jula oni su objavili svoje uslove, a koje su smatrali ključnim za dalji rad Odbora. Ukoliko bi vladajuća većina usvojila te predloge, učešće Demokrata u njegovom radu bilo bi izvesno. Vladajuća većina je 31. jula 2019. godine prihvatila predloge Bečićeve stranke što je otvorilo vrata za nastavak rada Odbora. Suština izmena, usvojenih u parlamentu Crne Gore, bazirana je na tome da će se odluke u tom parlamentarnom telu usvajati tročetvrtinskom umesto dvotrećinskom većinom, da će biti obezbeđen transparentan rad institucija zaduženih za sprovođenje izbornog procesa i da će biti formiran poseban odbor zadužen za nadzor i implemientaciju sporazuma. Takođe, trebamo da naglasimo da su se svi pomenuti događaji odigrali uz svojevrsno posredovanje predstavnika Evropske unije.
Iz datih razloga, Demokrate su prihvatenje njihovih uslova od strane vlasti označili kao svoj veliki uspeh i potpunu kapitulaciju vladajuće većine. Đukanović je, po njihovom mišljenju, nateran da prihvati ono što je godinama odbijao i što će omogućiti opoziciji fer izborne uslove. Takođe, naglasili su da se svakako neće vratiti u parlament, već će isključivo učestvovati u radu Odbora. Deo opozicije, poput Demosa Miodraga Lekića, nije se usprotivio ovakvom scenariju, dok je DF najoštrije osudio sklapanje dogovora sa Đukanovićem. Frontovci smatraju da su Demokrate prevarene od strane Đukanovića ili su postigli dogovor sa njim, a što bi predstavljalo izdaju opozicije i zajedničkog potpisanog opozicionog sporazuma. Za njih priorit mora ostati insistiranje na tehničkoj vladi sa zadatkom da ona sprovede fer izbore. Formiranje nekog posebnog tela za praćenje izbornog procesa DF doživljava kao odstupanje od ideje tehničke vlade. Demokrate su odbacile sve optužbe na svoj račun kao neosnovane i insistiraju na tome da nikad nisu, niti će praviti dogovore sa DPS. Đukanović je prihvatio njihove uslove, a to se nikako ne može smatrati saradnjom. Isto tako, oni se ne protive formiranju tehničke vlade niti bi nastanak Odbora to onemogućio.
Suštinski, Đukanović je po ovom pitanju duboko podelio opoziciju. Došlo je do međusobnog optuživanja, pale su i teške reči, tako da je buduća saradnja dovedena u pitanje. Hoće li doći do konačnog raspada opozicionog bloka, to još ne znamo, ali svakako možemo očekivati još više trzavica kako se izbori budu bližili. Iako je opozicija svesna da jedinstvenim nastupom sigurno može ostvariti najbolji rezultat, različiti interesi ih sve više svrstavaju na stranu stvaranja najmanje dva opoziciona bloka, jednog, okupljenog oko DF, a drugog oko Demokrata. Đukanoviću bi to bilo najbolje rešenje u datim okolnostima, jer bi gotovo izvesno bio pobednik i u narednom izbornom ciklusu. Manevarski prostor DPS time se širi, a u pregovore oko nove vlade nastupili bi sa potpuno drugih pozicija nego da su izgubili izbore.
Sa druge strane, ukoliko opozicija nastupi jedinstveno, onda može da računa na pobedu, a to bi jedino moglo da ugrozi pozicije režima. Svaki vid bilo kojeg opstanka DPS na vlasti time bi bio isključen, a mukotrpan proces demontaže višedecenijskog režima Mila Đukanovića mogao bi da počne. Ukoliko sve opozicione partije to budu dobro razumele mogu očekivati uspeh, ali u protivnom sleduje im još jedan težak poraz.
BUGARSKA
amerika ili kina
Leto je rezervisano za godišnje odmore tako da je prirodno za očekivati da politička dinamika u dato vreme bude slabija. Najčešće to i jeste tako, ali za jul 2019. godine u Bugarskoj slobodno možemo da kažemo da je u tom smislu drugačije. Naime, politička borba u toj zemlji kao da je dobila na intezitetu, a zanimljivi i važni događaji pojavljuju se jedan za drugim. U tom smislu majski izbori za Evropski parlament samo su dali podstrek političkoj borbi koja sa protokom vremena nije prestala nego naprotiv dobila je na intezitetu.
Svedoci smo mnogih verbalnih obračuna između vlasti i opozicije u Bugarskoj, a predsednik Rumen Radev kao da je u toj borbi na sebe preuzeo ulogu udarne pesnice opozicije. Naime, Radev je stavio veto na odluku vlade o kupovinu osam aviona F-16 od Sjedinjenih Američkih Država. Radev je tu odluku pravdao time da je cena nabavke previsoka i da postoje skriveni i nejasni troškovi. Zasigurno je cena od preko milijardu i šeststotina miliona dolara i više nego previsoka, ali kada se uzmu u obzir nabavke istih aviona u drugim državama onda uočavamo da se troškovi kupovine približno poklapaju. Naime, cena može biti i manja, ali u velikoj meri zavisi od dodatne opreme, a naročito od municije, količine raketa i njihovih performansi. Suštiniski, postavlja se logično pitanje, da li je za jednu od najsiromašnijih zemalja EU bilo neophodno da kupuje avione čija cena prelazi dve stotine miliona dolara po komadu ili je možda bilo pametnije tražiti jeftinijeg proizvođača ili možda pokušati sa nabavkom polovnih aviona? U svakom slučaju predsednikov veto nije dao rezultat. Bugarski parlament pružio je podršku vladi čime je nabavka vazduhoplova potvrđena.
Nikako ne smemo zanemariti činjenicu da je kupovina aviona ne samo vojno nego i političko pitanje. Bugarska i SAD jesu strateški partneri i saveznici iz NATO, ali ti odnosi su značajno poljuljani posle odluke bugarske vlade da počne sa realizacijom projekta Turski tok. Verovatno je upravo ova nabavka aviona pokušaj Bojka Borisova da kompenzuje nezadovoljstvo svog moćnog saveznika zbog učešća Bugarske u tom, pogotovo za Rusiju, strateški važnom gasnom projektu.
Inače, deluje da nezadovoljstvo SAD zbog ponašanja svog bugarskog saveznika možda može biti i značajno veće. Naime, Rumen Radev je održao bilateralni sastanak sa predsednicom Hrvatske, Kolindom Grabar Kitarović. Tom prilikom uz prigodne i kurtoazne reči o prijateljstvu i saradnji, uobičajene prilikom sličnih sastanaka, iskazana je zajednička želja za jačanjem saradnje sa Kinom. Štaviše, otišli su korak dalje. Predložili su formalizaciju te saradnje kroz zajednički zahtev kineskim partnerima da se uspostavi redovna vazdušna linija Peking – Sofija – Zagreb. U svetlu otvorenog ekonomskog rata između Kine i SAD, na ovu ideju zvaničnika iz Zagreba i Sofije, SAD sigurno neće gledati blagonaklono.
Krajem jula, predsednik Rumen Radev ugostio je delegaciju kineskih privrednika zaduženih za implementaciju inicijative Jedan pojas jedan put. Tom prilikom, svojim kineskim partnerima, Radev je naglasio da je Bugarska izuzetno zainteresovana za saradnju sa Kinom i da njegova zemlja predstavlja najkraću rutu za realizaciju tog projekta. Kineska strana se prethodnih godina suočavala sa brojnim pokušajima sabotaže tog plana, pre svega od strane određenih interesnih grupa sa zapada Evrope i iz SAD. Nije tajna da bi realizacija novog puta svile značajno skratila vreme transporta robe iz Kine i time je učinila još konkurentnijom na evropskom tržištu. Mnogi finansijski lobiji sa Zapada u tome vide opasnost za svoje ekonomske interese, a političke elite priliku da Kina postepeno ojača svoj uticaj na Starom kontinentu.
Možda smo i zato svedoci političkih potresa na Balkanu, a naročito u manjim ali strateški važnim zemljama poput Severne Makedonije. Vardarska dolina je put kuda bi kineska roba od grčkih luka mogla biti transportovana na zapad Evrope. Upravo zato je od izuzetnog značaja za zapadne centre moći bilo instaliranje „lojalnog režima“ Zorana Zaeva u Skoplju i po hitnom postupku učlanjenje Severne Makedonije u NATO. Međutim, to kinesku stranu nije zaustavilo, ona je samo potražila alternativne puteve. Bugarska se sama nudi da ona bude ta transportna ruta; Italija predlaže svoju luku Trst kojom bi se zaobišao najturbulentniji deo Balkana; Hrvatska sve otvorenije nudi svoje luke i transportne komunikacije. Suštinski, to nam govori da se novi put svile ne može zaustaviti. Kina će očigledno „igrati na kartu“ pozicioniranja u više zemalja Balkana, upravo kako bi sprečila eventualni pokušaj da se transportna ruta prekine.
U svakom slučaju, videćemo da li će ovaj bugarski aranžman kupovine aviona „omekšati“ stav SAD, što je opet neizgledno. Makar privremeno, kada je u pitanju bugarska politička elita, izgleda da u vezi sa realizacijom strateških pitanja poput projekata Turski tok i Jedan pojas, jedan put postoji konsezus između vlasti i opozicije. Samim tim možemo očekivati nastavak međupartijskih obračna, ali nema izgleda da na ovaj način dati projekti mogu biti ugroženi.