REGION U JUNU 2019. GODINE

ANALIZA STANJA POLITIČKIH ODNOSA U REGIONU U JUNU 2019. GODINE – CRNA GORA

DRŽAVNO ILI CRKVENO PITANJE

Snažan toplotni talas u prvoj polovini meseca juna ove 2019. godine kao da predstavlja svojevrsnu najavu dugog i „vrelog političkog“ leta u Crnoj Gori. Međutim, temperaturu, ali onu političku, dodatno je, do „tačke ključanja“, podigao sam predsednik Republike. Najava Mila Đukanovića o pokretanju krstaškog rata protiv Srpske Pravoslavne Crkve (SPC) u Crnoj Gori, izrečena na partijskom skupu Demokratske partije socijalista u njegovom rodnom Nikšiću, učinila je da politička scena doživi veliki potres. Đukanović je pred okupljenim stranačkim kolegama SPC nazvao čuvarem ideje „Velike Srbije“, a njenu sakralnu baštinu u Crnoj Gori infrastrukturom iste. Takođe, najavio je da će se državni organi, čim bude usvojen novi verski zakon, posvetiti rešavanju tog „problema“.

Naime, vladajuće strukture u Podgorici već duže vreme rade na zakonu kojim bi regulisale pitanje verskih zajednica u njihovoj zemlji. Sigurno, to ne bi izazvalo neku posebnu pažnju javnosti da se na osnovu takvog zakonskog rešenja imovina SPC u Crnoj Gori ne pokušava prevesti u državno vlasništvo. Jedan takav predlog zakona bio je već na stolu još 2015. godina i tada je izazvao burne reakcije građanstva, naročito u Crnoj Gori, ali i u Srbiji. Negativno mišljenje Venecijanske komisije nateralo je vladajuću većinu predvođenu Đukanovićevim DPS da taj nacrt povuče radi potrebnih dopuna i izmena. Zanimljivo je pomenuti da je novo zakonsko rešenje, završeno ove godine, po mišljenju mnogih pravnih stručanjaka, još restriktivnije od prethodnog. Logično, postavlja se pitanje, kako možemo da očekujemo da to novo rešenje uopšte može biti pozitivno okarekterisano od iste te Venecijanske komisije? Možemo pretpostaviti da su protagonisti takvog rešenja, u međuvremenu uložili mnogo energije i sredstava u procesu „lobiranja“ kako bi odgovor te eminentne evropske pravne institucije, ovaj put, bio drugačiji. Naravno da to nije nemoguće. Uostalom, Milo Đukanović je već pokazao da mu je Fortuna, a naročito kada je u pitanju pravni sistem Italije, naklonjena. Samim tim postavlja se pitanje kuda bi sve to moglo odvesti Crnu Goru? Posebno, ako bi u novim okolnostima stav Venecijanske komisije išao u skladu sa željama zakonopisaca.

Ukoliko bi crnogorska vlada postupala u skladu sa predviđenim zakonskim rešenjem gotovo sva imovina SPC, starija od 1918. godine, a pod opravdanjem da je do tada bila u vlasništvu države, dobila bi novog vlasnika. Teško je predvideti posledice eventualnog pokušaja crnogorskih vlasti da sve pravoslavne hramove u zemlji nasilno uzurpira. Očekivati da će vernici SPC ravnodušno posmatrati takav razvoj događaja gotovo da je iluzorno. Pogotovo kada se uzme u obzir da pravoslavni vernici čine 72 % ukupnog stanovništva zemlje, od čega su pripadnici SPC dominantna većina. Uzmemo li sve to u obzir teško da bi jedan takav akt državnog nasilja mogao da prođe bez incidenata, a to bi sasvim izvesno moglo prouzrokovati nesagledive posledice.

Inače, sudbina SPC u Crnoj Gori je nešto što posebno okupira pažnju crnogorskih građana srpske nacionalne provenijencije.Moramo da istaknemo i tu činjenicu da njeni vernici nisu samo oni koji se izjašnjavaju kao etnički Srbi, nego i ogromna većina onih koji se smatraju Crnogorcima. Tokom prethodnih deset godina, od proglašenja crnogorske nezavisnosti, Srbi su morali istrpeti različite pritiske, pa i poniženja indukovana od strane vlasti DPS. Vremenom, samo su smišljane nove optužbe na račun prosrpskih stranaka i pojedinaca, od tvrdnji da ih nema u državnoj upravi, jer nisu dovoljno sposobni, do optužbi da konstantno podrivaju nezavisnost zemlje, pa čak pripremaju i državni udar. Najsramniju među svim tim sramnim klevetama predstavlja stigmatizacija srpskog naroda žigom okupatora Crne Gore, što je posebno promovisano u javnosti 2018. godine, na stogodišnjicu prisajedinjenja Crne Gore Srbiji.

Samim tim, negativna energija u srpskom narodu Crne Gore, za sve to vreme neprekidno se akumulirala. Deluje kao da je potrebna i ne tako velika iskra da bi se plamen nezadovoljstva raširio. Eventualni napad „milogoraca“ na SPC je nešto što bi zasigurno mogla biti ta „kap koja bi prelila čašu“, jer za Srbe u Crnoj Gori Crkva je njihov temeljni oslonac i institucija od najvećeg poverenja. Isto tako, njeni vernici nisu samo oni koji se izjašnjavaju kao etnički Srbi, nego i ogromna većina Crnogoraca. Na Trojičindanskom saboru održanom u subotu 15. juna 2019. godine ispred Sabornog hrama u Podgorici okupilo se više hiljada vernika upravo kako bi poslali poruku da su spremni pod svaku cenu da brane svoje svetinje. Mitropolit Crnogorsko-primorski Amfilohije i Episkop Budimljansko-nikšićki Joanikije sa govornce ispred hrama pozvali su narod na odlučan otpor.

Kada to uzmemo u obzir postavlja se pitanje zašto Milo Đukanović baš sada kreće u taj, možda i najrizičniji obračun u svojoj karijeri? Neki smatraju da je prava pozadina svega pokušaj Đukanovića da skrene pažnju javnosti sa teških korupcionaških skandala koji prethodnih meseci intezivno pogađaju njegovu stranku, ali i njega samog. Možda je baš zato Đukanoviću potrebno dodatno antagonizovanje javnosti po nacionalnom pitanju. Podsticanje sukoba između Srba i Crnogoraca zasigurno bi pomoglo da se narodu skrenu misli sa svedočenja njegovog bivšeg prijatelja Duška Kneževića o brojnim koruptivnim nepočinstvima crnogorskog predsednika i njegove dvorske kamarile. Podsticanje etničkih sukoba radi „zamagljenja“ realnih problema je nešto što se na ovim prostorima obilato koristi. Naravno, to svedoči o nezrelosti i neodgovornosti pojedinaca ili političkih elita kojima stabilnost i harmonični međunacionalni odnosi predstavljaju samo floskulu, a nikako cilj. Pred ličnim interesima takvih lidera sve vrednosti, pa i one evropske, veoma lako „padaju u vodu“.

U tom slučaju, ukoliko je sve samo politički manevar, Đukanović će voditi računa da ne pređe granicu iza koje nema povratka. Svakako, to bi značilo da će odustati od pokušaja otimanja crkvene imovine SPC. Eventualno, situcija će se održavati zategnutom, verovatno do ivice ključanja. Moguće je da se dogode i neki manji incidenti, ali strogo kontrolisani. Đukanović bi sve to iskoristio, ne samo da manipuliše stavom javnosti, već i da izvrši pritisak na SPC ili neke njene istaknute pojedince. Verovatno bi pokušao da pronađe nekog u Crkvi ko bi u budućnosti mogao da se nametne kao naslednik Trona Svetog Petra Cetinjskog, a na koga bi on mogao imati veći uticaj nego na mitropolita Amfilohija. Naravno, to bi za Đukanovića predstavljalo odličnu polaznu osnovu u pokušaju da, pre svih, Mitropoliju Crnogorsko-primorsku izdvoji iz okrilja majke Crkve. Time bi projekat nezavisne crnogorske crkve dobio na zamajcu, što je Đukanoviću preko-potrebno, posebno u svetlu činjenice da kanonski nepriznata Crnogorska Pravoslavna Crkva (CPC) nikad nije stekla poverenje građana. Ukoliko bi se ovaj scenario ostvario, „crnogorski gospodar“ ne bi dozvolio veće sukobe u zemlji, odnosno ne bi prešao „Rubikon“.

Nažalost, za sada deluje da se ovaj blaži scenario neće ostvariti. Sve je izvesnije da će vlast DPS otići korak dalje, tačnije da će do sukoba oko manastira na kraju i doći. Razlog za ovakve sumorne prognoze možemo pronaći u karakteru vlasti, ali i vladara Crne Gore. Nije nepoznanica, uostalom u prethodnim analizama smo to već i pominjali, da se vlast u Crnoj Gori nije menjala od 1944. godine, a da je neprikosnovena politička ličnost u Crnoj Gori već više od trideset godina sadašnji predsednik Milo Đukanović. Jedna od njegovih osnovnih karakteristika, možda i njegov najjači adut, jeste činjenica da, uprkos decenijama vršenja vlasti, nikad nije izgubio kontakt sa realnošću. Nesporno je da on kontroliše, i u „dušu poznaje“, ceo državni aparat svoje zemlje, što mu uliva veliko samopouzdanje. Ubeđenje je da će takav sistem, oblikovan po njegovoj volji, izdržati i ovakve, potencijalno najteže potrese što ga podstiče da napravi korak dalje. Uostalom, on je čovek koji je realizovao projekat crnogorske nezavisnosti, za šta bi mnogi rekli da predstavlja i veći izazov od otimanja manastira SPC. Međutim, narodu je te 2006. godine uoči referenduma uporno ponavljano da se ništa neće promeniti ako se prihvati nezavisnost Crne Gore. Naravno ubrzo nakon referenduma pokazalo se da je to daleko od istine. Isprva oprezno, a kasnije sve bestijalnije vlast je atakovala na sve srpsko u Crnoj Gori. Vremenom situacija je postajala samo teža, a nezadovoljstvo naročito kod onih koji su odlučili da ostanu Srbi, samo se gomilalo. Upravo to akumulirano nezadovoljstvo je nešto što može podstaći narod na odlučan otpor nasilju, a što predstavlja značajno drugačije okolnosti od onih koje su prevladavale uoči referenduma.

Međutim, deluje da Đukanović to ne shvata kao ozbiljnu pretnju. Izgleda da u ovom trenutku on vidi jedino završnu fazu svog velikog projekta – izgradnje nacionalne crnogorske države u kojoj će Srbi biti u potpunosti asimilovani. Zato je taj pritisak na Srbe nakon proglašenja nezavisnosti konstantno rastao. Oštrica crnogorskog režima je posebno bila usmerena na ekonomsku egzistenciju onih koji su odbijali da pognu glavu. Srbi su namerno diskriminisani prilikom zapošljavanja ne bi li se uticalo na smanjenje broja onih koji se tako izjašnjavaju. Cilj je bio da se na narednim popisima zabeleži manji procenat stanovništva koji se izjašnjava da pripada srpskom nacionalnom identitetu. Ipak, u tome se samo delimično uspelo. Poslednji popis, uz trenutne procene, govori o tome da u Crnoj Gori i dalje živi oko 30 % Srba, a za Đukanovića je i to previše. Nosioci ideje crnogorske nacionalne države u srpskom identitetu vide nepremostivu prepreku za realizaciju svog plana. Dok god postoje Srbi u Crnoj Gori, a da nisu na nivou statističke greške, postoji opasnost od buđenja srpskog karaktera te države. Zato taj projekat moraju dosledno sprovesti do kraja. Očigledno, Đukanović je zaključio da taj proces prolazi veoma sporo i da mu glavnu prepreku predstavlja SPC, za koju smo već naglasili da predstavlja oslonac srpskog naroda u Crnoj Gori. Upravo, to nas najviše uverava kako pozadina svega nije samo želja vlasti da skrene pažnju sa trenutnih afera, nego upravo suprotno. Napad na SPC predstavlja jednu od završnih faza pokušaja da se na antisrpstvu dovrši proces izgradnje crnogorske nacije.

To što radi Đukanović nije ništa novo! Sve zajedno, to predstavlja uhodanu mantru jugoslovenskih komunista, tih ideologa i realizatora ideje posebnosti Crnogoraca i crnogorske nacije. Danas, iz svedočenja aktera komunističkog projekta crnogorske nacije, znamo za njegove pojedinosti i ciljeve. Sin Ivana Meštrovića nas je nedavno upoznao sa rečima i razmišljanjima svog oca koji je učestvovao u rušenju Njegoševe kapele i podizanju Mauzoleja upravo kako bi dao svoj doprinos stvaranju crnogorske nacije. Možda je još važnije svedočenje jednog od ključnih kreatora tog projekta, Milovana Đilasa, koji je potvrdio svoj doprinos stvaranju crnogorske nacije, doduše uz duboko kajanje što je u svemu tome učestvovao. Naravno, mi danas znamo da su jugoslovenski komunisti vođeni parolom „što slabija Srbija to jača Jugoslavija“ pronašli razlog za sprovođenje politike rasrbljavanja Crnogoraca. Isto tako, znamo da su sve nacije koje su izdvojene iz srpskog nacionalnog korpusa za vreme realizacije komunističke ideje, više ili manje svoj nacionalni identitet gradili na antisrpstvu.

Đukanović je, sa druge strane, tu ideologiju snažno prigrlio, ne samo zato što pripada komunističkom miljeu, već pre svega, jer je uvideo da će za sprovođenje te politike imati podršku međunarodne zajednice. Upravo, pod zaštitom spoljnjeg faktora on je uzurpirao državu i pretvorio je u sredstvo ličnog i bogaćenja svoje kamarile. Međutim, očigledno mu to nije dovoljno. Bez nacionalne homogenosti proces „privatizacije države“ za njega nije okončan. Duboko je povezao svoj lični interes sa interesom države, pa samim tim i svoju sudbinu sa idejom koju dosledno sprovodi. Teško da sada iz tog začaranog kruga uopšte može ili želi da izađe. Zato je onaj mračni scenario nasilnog preuzimanja pravoslavnih hramova, bez obzira na očekivan odlučan otpor verujućeg naroda, mnogo realniji. Svestan je Đukanović da to može prouzrokovati teške sukobe, pa možda i žrtve. Nažalost, možda mu je baš to i potrebno, ne bi li trajno napravio raskol između Srba i Crnogoraca. Eventualno fizičko nasilje samo bi još više antagonizovao odnose između Srba i Crnogoraca. Dobro je poznata činjenica da kada „padne krv“, pomirenje je jako teško postići. Posle su potrebne decenije da se odnosi, na taj način narušeni, isprave. A ponekad ni decenije nisu dovoljne.