Crna Gora
PLATFORMA ZA BUDUĆNOST
Protesti u glavnom gradu Crne Gore bliže se trećem mesecu. Pre ili kasnije moralo se postaviti pitanje masovnosti subotnjih okupljanja. Naročito u svetlu činjenice da se 23. marta 2018. godine na ulicama Podgorice našlo manje ljudi nego prethodnih subota. Nema sumnje, nije lako održavati motivisanost petnaest do dvadeset hiljada ljudi kako bi svake subote izlazili na ulice i učestvovali u borbi za određene političke ciljeve. Za tako nešto neophodan je jak politički razlog i ideja oko koje bi se energija masa okupljala, održavala, ali i jačala. U slučaju Crne Gore, motiv da se ljudi pokrenu zasigurno nije problem. Korumpiranost državnih funkcionera, potvrđena video zapisom i svedočenjem „insajdera“, do skora bliskog saradnika crnogorskog režima Duška Kneževića, predstavlja motiv koji neće iščeznuti „sam od sebe“. Upravo, bila je to inicijalna kapisla da hiljade ljudi izađu na ulice. Međutim, pre ili kasnije moralo se postaviti pitanje: kuda dalje? Na to su odgovor morali ili moraju dati organizatori protesta. Na njima je da predstave ideju u vidu rešenja za nastalu političku krizu u zemlji. Ukoliko rešenje ne bude ponuđeno samo je pitanje trenutka kada će energija masa početi da opada, pri čemu bi i demonstracije doživele neuspeh. Dva meseca je i više nego dovoljno vremena da se te ideje formulišu i predstave narodu.
Zasigurno to predstavlja jedan od razloga slabije posećenosti protesta iz prethodne subote. Drugi razlog leži u razmimoilaženju unutar kruga formalnih i neformalnih organizatora protesta. Taj sukob šteti i šalje građanima poruku da oni koji ih predvode pre svega žele da se izbore za svoje buduće pozicije. Naravno, pod uslovom da režim Mila Đukanovića konačno padne. Iz svega ovog proizilazi logično pitanje da li su opozicione strukture dovoljno sposobne da prepoznaju poruku građana poslatu prethodne subote ili će zarad partikularnih interesa propustiti možda i najbolju priliku da konačno „nokautiraju“ ozbiljno poljuljani režim?!
Jedan od ključnih koraka je predstavljanje zahteva demonstranata. Organizatori protesta iz pokreta Odupri se – 97 000, ponudili su vlastima i opoziciji Sporazum o budućnosti gde su formulisali svoje ciljeve. Suština tog predloga svodi se na razrešavanje krize kroz formiranje prelazne vlade. Datu vladu činili bi: trećina predstavnika vlasti, trećina opozicije i trećina nestranačkih ličnosti. Naglasak je stavljen na to da predsednik takve vlade nikako ne može biti neko iz struktura trenutnih vlasti u zemlji. Sporazum sadrži i niz drugih tačaka među kojima i to da privremena vlada neće menjati spoljnopolitičku orjentaciju Crne Gore. Suštinski, zadatak takve vlade bio bi da obezbedi uslove za obračun sa korupcijom uz organizovanje fer i demokratskih izbora. Ukoliko bi se vlast oglušila o ove zahteve demonstranata, od opozicije se očekuje da nastupi odlučno i jedinstveno, u pravcu apsolutnog bojkota kako rada parlamenta tako i svakog narednog izbornog procesa. Formulisani zahtevi su više manje prihvatljivi za skoro sve političke opcije u Crnoj Gori, osim za Demokratski front (DF). Naime, dok veliki deo opozicije podržava zahteve organizatora protesta ili je spreman da ih prihvati uz manje korekcije, DF kategorički traži povlačenje platforme, koju smatra „neprihatljivom ucenom“.
Frontovci insistiraju da protesti moraju da traju dok se, po njima, ne ispuni osnovni zahtev, a to je ostavka predsednika Mila Đukanovića i premijera Duška Markovića. Veliki deo opozicije se slaže sa stavovima DF. Ali kod njih, kao i kod organizatora protesta, preovladava mišljenje da su ti zahtevi nerealni i da vlast na njih nikad neće pristati. Pod takvom pretpostavkom uvideli su opasnost da bi protesti, ukoliko se oduže u nedogled, mogli postepeno da se ugase. Sa druge strane, frontovci se pribojavaju da bi Đukanovićev režim možda mogao i da prihvatiti ovakve zahteve. Koristeći sebi odane državne i paradržavne strukture DPS bi tako dobio šansu da putem pritisaka i manipulacija, čak i u tako konstruisanoj prelaznoj vladi, kreira većinsku podršku. Višedecenijska vladavina jedne partije je stvorila takvu realnost da su gotovo sve opozicione stranke pod većim ili manjim uticajem vladajućih struktura. Zato strah u DF zasigurno nije bez osnova. Međutim, ko je onda upravu, DF ili ostatak opozicije okupljen oko plana organizacionog odbora?
Posmatrano kroz tu perspektivu uočavamo da trenutna razmimoilaženja u opoziciji nisu posledica isključivo želje za boljim pozicioniranjem pred biračkim telom. Kada je u pitanju način borbe za ostvarivanjem njihovih zajedničkih ciljeva, razlike su suštinske i koncepcijske. Teško je proceniti koji način borbe je efikasnija, ali u datim okolnostima, predlog organizatora protesta deluje ipak malo realnije od stava DF.
Đukanović pokazuje nameru da čuva vlast po svaku cenu. Signali koje šalje su jasni, sa opozicijom nema pregovora ni o kakvoj prelaznoj ili privremenoj vladi. Smotra policijski snaga izvršena u ovakvom trenutku i to od strane direktora policije lično, potkrepljuje tu tvrdnju. Samim tim, ukoliko dođe do radikalizacije protesta, pa oni kojim slučajem postanu nasilni, obračun je neizbežan. Vlasti neće ustuknuti, jer im takav scenario i odgovara. Činjenica je da Đukanović proteste pokušava da predstavi kao pohod na rušenje države, a u slučaju eventualnog sukoba imao bio i povod za obračun. Time bi skrenuo pažnju javnosti sa polja korupcije na polje državnosti i nacionalnog identiteta, gde se zasigurno bolje snalazi.
Izgleda da ovakvu situaciju može da razreši samo međunarodna zajednica. Zato pažljivo treba osluškivati poruke naročito zapadnih sila. Narativ u evropskim medijima je sve manje naklonjen Đukanoviću. Prilikom njegove posete Nemačkoj primio ga je predsednik Hans Valter Štajnmajer, ali istovremeno to nije učinila, još uvek ključna ličnost nemačke politike, kancelarka Angela Merkel. Možda i to možemo posmatrati kao signal upućen Đukanoviću da mora demokratizovati društvo, a na prvom mestu izborni proces.
Ipak, ni SAD ni EU neće prihvatiti neke veće potrese u Crnoj Gori. Dramatične promene bi možda mogle dovesti do jačanja „ruskog faktora“ u Podgorici, što je za zapadne demokratije neprihvatljiv „scenario“.
Iz tog razloga, prelazna vlada bi sa mandatom da sprovede kontrolisanu tranziciju vlasti, za njih bila logično rešenje. Ako opozicija želi uspeh mora pažljivo da osluškuje te poruke. Uostalom organizatori protesta nisu negirali da održavaju kontakte sa pojedinim stranim političkim predstavnicima u njihovoj zemlji. Poruke su zasigurno prenesene i primljene k znanju. Negde nas to najviše uverava da će uprkos različitim pogledima u opoziciji, ipak doći do objedinjavanja stavova. Bez podrške iz inostranstva, decenijama kreiran sistem nemoguće je promeniti, a ukoliko ne bude zajedničke platforme, demonstracije mogu u potpunosti doživeti rasulo. Veoma je teško zamisliti veliki stepen tolerancije građana prema političkim sukobima u opoziciji, a da sve to ne utiče na njihovu odlučnost. Zato je logično očekivati zajedničku platformu opozicije koju će uz manje ili veće rezerve na kraju svi prihvatititi. Ukoliko neka opoziciona stranka ili grupacija ostane van tog dogovora, postoji velika mogućnost da onda ona ostane marginalizovana, te da snosi odgovornost za razbijanje jedinstva. Takav scenario nije u zajedničkom interesu opozicije, niti u pojedinačnom interesu bilo koje istinski opoziciono orijentisane partije. Međutim, jeste u najboljem interesu vladajućih struktura u Crnoj Gori.
Bugarska
AFERA „APARTMANGEJT“
Apartmangejt, predstavlja novinarski, pomalo senzacionalistički naziv za aferu koja danima potresa političku scenu, a naročito vladajuću većinu u Bugarskoj. Na meti javnosti našli su se visokopozicionirani funkcioneri vladajuće stranke GERB, zbog kupovine luksuznih stanova ispod tržišne vrednosti. Naime, građevinska kompanija Arteks prodala je značajno ispod cene stanove funkiconerima GERB-a. Tržišna vrednost spornih stanova u Sofiji dostiže minimum 2600, a maksimum 3600 evra po kvadratnom metru. Prvaci GERB su iste dobili po ceni nešto većoj od 600 evra za kvadratni metar. Javnost je postavila opravdano pitanje, kako je to moguće i zašto bi jedna privatna kompanija napravila tako nepovoljan aranžman po svoje interese. Odgovor se može lako naslutiti. Pre oko godinu dana GERB je omogućio, izmenama zakona, kompaniji Arteks da gradi nebodere u Sofiji. Očigledno je rukovodstvo kompanije moralo da se oduži onima koji su im tada tako velikodušno izašli u susret. Inače, i menadžment kompanije kao i kupci njihovih stanova brane se dosta nevešto, tvrdeći da je ceo proces legalan i potuno u skladu sa zakonom. Ipak, nema sumnje da se ovde radi o prvorazrednom primeru političke korupcije i bilo je za očekivati da će te informacije izazvati potrese u javnosti. Samim tim i reakcija vlasti morala je uslediti.
Bojko Borisov, bugarski premijer i vođa GERB, iskazao je duboku razočaranost ponašanjem svojih saradnika. Ubrzo su usledile ostvke i smene najviših funkcionera uključenih u ovu aferu. Na prvom mestu tu treba istaći ministarku pravde Cecku Cačevu, zamenicu ministra sporta Vanju Kolevu, predsednika odbora za kulturu i bivšeg resornog ministra Veždi Rašidova. Svi oni su kupili stanove od Arteksa po istim uslovima. Međutim, problem time ni izbliza nije završen. Borisov se našao u krajnje nezavidnoj situciji, jer pomenuti funkcioneri nisu jedini učestvovali u toj aferi. Luksuzan stan od Arteksa, pod istim uslovima, kupio je i Cvetan Cvetanov, čovek koji je uz premijera Bojka Borisova najuticajnija ličnost vladajuće stranke. Cvetanov je zamenik predsednika GERB i šef izbornog štaba te partije. Postavlja se logično pitanje, kako će reagovati Borisov, a kako Cvetanov? Može li se očekivati povlačenje Cvetanova[1] i da li je to izvodljivo bez teških unutarstranačkih potresa? Ne smemo zaboraviti da se bliže izbori za Evropski parlament. Borisov mora voditi računa o tome kako da sanira nastalu političku štetu i primiri javnost. Samim tim njegova odluka će zavisiti od toga kako se afera bude dalje razvijala i odražavala na javno mnjenje.
Sasvim je moguće da će upravo GERB pokušati da generiše aferu na račun svojih političkih protivnika ne bi li im uzvratio udarac, ali i skrenuo pažnju javnosti sa sopstvenih problema. U prilog tome idu i sve snažniji glasovi iz vladajuće stranke koji govore o tome da iza svega stoji levičarska i proruska opozicija sa jasnom namerom da kompromituje vladajuću većinu. Verovatno je to i tačno, ali ne menja činjenicu da je afera „isplivala“ i da stranka mora sa njom da izađe „na kraj“.
Ukoliko se ne pojavi ništa toliko dramatično da zaseni sadašnju situaciju, onda je strožije kažnjavanje Cvetanova izvesno. Naravno ne tako oštro kao što je bio slučaj sa drugim učesnicima afere, jer Cvetanov je ipak desna ruka premijera.
Uostalom ne bi bio jedini bugarski političar koji je preživeo veliku aferu. Zasigurno neće se dogoditi scenario koji bi prouzrokovao dramatičan sukob u GERB, pa možda i raskol. Ni Cvetanovu, ali ni Borisovu to ne odgovara. Sem toga za Borisova je Cvetanov njegov najbliži saradnik, ključna „karika“ kada su u pitanju izborna kampanja i funkcionisanje stranke. Čak, ako se Cvetanov i povuče sa svih trenutnih pozicija nastaviće da deluje iz senke i vodi kampanju stranke u predstojećem izbornom procesu. Suviše je značajan ili bolje rečeno nemerljiv je njegov uticaj u partiji da bi ga se Borisov lako odrekao.
Rumunija
STRAH OD RUSIJE
Nije tajna da se u Evropskoj uniji sa podozrenjem gleda na ekonomske i političke veze njenih članica sa Ruskom federacijom. Pod posebnim monitoringom nalaze se zemlje bivšeg Varšavskog pakta, a pre svih Mađarska, Bugarska i Rumunija. Rusiju, Briselska administracija doživljava kao pretnju, a pomenute zemlje kao eventualne ruske „trojanske konje“ u Uniji. Rumunski socijalisti (PSD), na čelu sa Liviom Draganeuom, su posebno kritikovani zbog takvih veza.
Poslednja kritika na račun vlade, da sporzumom sa Rusima izdaje nacionalne interese stigla je od senatora iz Rumunske nacional-liberalne stranke (PNL). Senator Florin Čitu je optužio ministra finansija Eugena Teodorovićia da je ruski špijun. Razlog za te teške optužbe leži u odluci ministra i vlade da poveća svoj udeo u Međunarodnoj investicionoj banci (IIB) iz Moskve.
Naime, Međunarodna investiciona banka je multinacionalna institucija koja promoviše društveni i ekonomski razvoj među svojim državama članicama. Banka je osnovana 10. jula 1970. godine i registrovana u Sekretarijatu Ujedinjenih nacija. Sedište banke nalazi se u prestonici Ruske federacije. Rumunija je ratifikovala pristupanje IIB još 28. januara 1971. Sa 6,89% akcija Rumunija je trenutno peti najveći akcionar ove banke, nakon Rusije (46,03%), Bugarske (12,95%), Mađarske (12,27%) i Češke Republika (11,47%). Ostali akcionari su Slovačka (6,59%), Kuba (1,64%), Vijetnamska Socijalistička Republika (1,13%) i Mongolija (04%).
Senator Čitu tvrdi da se Teodorovići, prilikom svog puta na Kubu, zaustavio u Moskvi gde je obećao ruskoj strani da će IIB biti glavni finansijer i partner kontroverznog rumunskog Državnog fonda. Teodorovići negira takav dogovor sa Rusima, ali je potvrdio svoj boravak na Kubi. U izjavi za medije rekao da je on posetio Kubu, zajedno sa ministarkom zdravlja Sorinom Pintea, uz naglasak da je za to imao dozvolu nadređenih.
Na pitanje zašto je sleteo u Moskvu, pre dolaska na Kubu, Teodorovići je odgovorio: „To je bila ruta letenja.“ Istakao je i to da je tokom svoje posete Kubi imao sastanke sa potpredsednikom zemlje, ministrima finansija i zdravstva kako bi razgovarali o „istorijskom dugu Kube“, kao i da bi ponovo pokrenuli trgovinske odnose uz pitanja u vezi sa medicinskom saradnjom.
Florin Čitu je uprkos tome ostao pri tvrdnji da se Eugen Teodorovići tom prilikom sastao sa predsednikom Međunarodne investicione banke (IIB). Po njemu, tada je odlučeno da će Rumunija povećati svoj udeo u kapitalu banke sa 5,9% na 7%, povećanjem doprinosa za 4 miliona eura. Prema rečima Čitua, dan nakon sastanka, Vlada je odlučila da imenuje Teodorovićia predstavnikom Rumunije u Odboru guvernera Međunarodne investicione banke (IIB).
Najveći problem u celoj priči predstavlja pomenuta optužba o dogovoru da IIB bude jedan od ključnih finansijera rumunskog Državnog fonda za razvoj i investicije. Fond predstavlja još jednu od tački razmimoilaženja rumunskih socijalista sa opozicijom i briselskom administracijom. Za protinike Fonda sporna je njegova uloga isto koliko i netransparentan način na koji je odluka o njegovom formiranju doneta. Fond raspolaže sa milijardama evra i objedinjuje trideset tri kompanije u državnom vlasništvu. Cilj mu je da kroz zajedničke investicione projekte podstakne razvoj rumunske privrede. Suštinski ima zadatak da odigra ulogu neke vrste državnog investicionog fonda u koji će se slivati sredstva iz pomenutih kompanije. Kontrolu nad njim vrši vlada, preko svojih predstavnika. Nesporno, Fond predstavlja veliki finansijski poduhvat rumunske vlade i više nego značajan privredni činilac. Senator upravo pokušava da ukaže na to da će ruski faktor preko IIB ostvariti kontrolu nad tim Fondom. Samim tim, Rusija bi napravila ogroman korak ka ostvarivanju presudnog uticaja u Rumuniji.
Možda su ove optužbe na račun vlasti od strane opoziciono orijentisanog senatora preterane, ali to ne umanjuje činjenicu da ruski uticaj u Rumuniji sve više jača. Socijalistička vlada u Bukureštu je pod konstantnim pritiskom evropske administracije koja gotovo otvoreno drži stranu opoziciji u toj zemlji. Samim tim socijalistima je manevarski prostor sužen, a Rusija im je pružila ruku. Draganeu tu priliku neće propustiti, ali svakako neće dozvoliti da njegova zemlja, kad već nije pod evropskim, padne pod ruski uticaj. Samim tim ni Rusija neće ostvariti dominaciju nad rumunskim privrednim resursima. Draganeu kao svog strateškog partnera u budućnosti vidi SAD i Donalda Trampa. Učinio je mnoge napore da uspostavi kontakt sa predsednikom SAD. U prilog tome govori podrška koju je iskazao Izraelu, povodom priznanja Jerusalima za glavni grad te države, ali i angažovanje jevrejskih lobista zarad što boljeg pozicioniranja u Vašingtonu. Cilj Draganeua je jasan, ostvariti što bolju saradnju sa svim vodećim činiocima međunarodne politike, samim tim smanjiti pritisak Evropske unije i suvereno voditi rumunsku politiku. Draganeu ne želi da njegova zemlja bude samo objekat već i subjekat međunarodne politike i slobodno možemo zaključiti da je na dobrom putu da to i ostvari.
Pripremio: msr Srđan Graovac, istoričar
- Cvetanov je u međuvremenu podneo ostavku na poslanički mandat u Sobranju i na druge državne funkcije ↑
Foto: Pixabay