GEOPOLITIKA – SUDBINA REGIONA
Bugarska
ENERGETIKA I GEOPOLITIKA
Turski tok je ne samo energetsko već i geopolitičko pitanje od izuzetnog značaja. Geostrateški rat koji se intezivno vodi između velikih sila manifestuje se i na Balkanu, možda najviše po pitanju energetike. Bugarski parlament je 30. novembra 2018. godine usvojio zakon kojim se na svojevrstan način vrši dopuna strategije energetskog razvoja. Odlukom parlamenta, Bugarska je iskazala jasnu nameru da se priključi Turskom toku tako što će izgraditi gasovod od Turske do Srbije i na taj način sačuvati ulogu glavnog gasnog čvorišta na Jugoistoku Evrope. Naravno taj gasovod bi imao značajan kapacitet, jer bi preko Srbije snabdevanje išlo u pravcu Mađarske, Austrije, Slovačke i drugih centralnoevropskih država. Bugarska je inače već obaveštena od Gasproma u vezi sa ruskim planovima da od 2020. godine eliminiše transport gasa preko Ukrajine. Za Bugarsku to bi značilo gubitke velikih tranzitnih taksi, ukoliko se ne prilagodi novim okolnostima. Zato je ova odluka bugarskog parlamenta strateška, na neki način i iznuđena, ali i jedino logično rešenje.
Na opisani način, Bugarska štiti sopstvenu ulogu važnog gasnog čvorišta, a samim tim i značajne prihode od taksi za transport gasa. Sigurno, ova odluka neće se svideti bugarskim partnerima iz NATO pakta i Evropske unije. U svojoj želji da suzbije uticaj Rusije i smanji zavisnost Evrope od ruskog gasa, diplomatija Sjedinjenih Američkih Država nudi alternativu snabdevanja Starog kontinenta preko lučkih terminala u koje bi tečni gas bio dovožen brodovima iz Amerike i Azije. Jedna od ponuđenih opcija je i gasovod iz Izraela preko Sredozemnog mora, pa sve do južne Italije, što bi bila alternativa kraku Turskog toka koji bi preko Grčke, takođe trebalo da ide na Apeninsko poluostrvo. Međutim, izgradnja lučkih terminala i snabdevanje brodovima je dosta neisplativije rešenje. Gasovod iz Izraela je znatno manjih potencijala od ruskog, a dodatno jačanje njegovih kapaciteta energentima iz zemalja Persijskog zaliva gotovo je nemoguće usled krize u Siriji i ruskog uticaja nad tom bliskoistočnom zemljom. Isto tako snabdevanje Evrope gasom iz Irana, a preko Turske, usled sankicija SAD je teško izvodljivo.
Infrastruktura za jedan takav poduhvat bi takođe bila izuzetno skupa. Upravo, u svetlu svih ovih događaja trebamo posmatrati odluke bugarskih parlamentaraca, ali i kritike premijera Bojka Borisova upućene na račun Rusije, a zbog sukoba sa Ukrajinom na Azovskom moru. Suštinski Borisov kritikujući Rusiju potvrđuje svoju opredeljenost i lojalnost NATO savezu, ali istovremeno pokušava da ublaži eventualne pritiske koje njegova zemlja sasvim sigurno može očekivati od svojih partnera sa Zapada. U tom kontekstu trebamo posmatrati i izjavu bugarske ministarke energetike da će njena zemlja učestvovati i na izgradnji terminala za gas u grčkoj luci Aleksandropulos, što je u tamošnjoj javnosti predstavljeno kao još jedna opcija za postizanje energetske stabilnosti.
Crna Gora
ANTISRPSKA HISTERIJA
Razmišljanja da će posle obznane zabrane ulaska u Crnu Goru grupi intelektualaca iz Srbije, a koji su navodno radili protiv državnih interesa te zemlje, doći do smirivanja tenzija ispostavila su se kao pogrešna. Svi koji su razmišljali u tom pravcu nisu dobro razumeli karakter vlasti u Crnoj Gori kao ni njihove planove. Javno žigosanje Podgoričke skupštine i to baš u vreme obeležavanja stogodišnjice njenih odluka o uspostavljanju jedinstva jednog naroda iz dve tadašnje srpske kraljevine ima puno širu dimenziju od dnevnopolitičkih dešavanja. Naravno, zasigurno su u pravu oni koji govore o tome da je crnogorskim vlastodršcima potrebna politička kriza koja će skrenuti pažnju sa ogromne zaduženosti, visoke nezaposlenosti, naglašene korupcije i drugih svakodnevnih problema. Međutim, to nije jedini, niti osnovni cilj koji su vlasti u Crnoj Gori želeli da postignu stigmatizacijom odluka svojih predaka. „Antisrpska histerija“, aktuelna prethodnih dana ima za cilj da prekraja istoriju i oslobodilačku tradiciju sopstvenog naroda, te da srpsku vojsku iz 1918. godine prikaže kao okupatorsku, a samim tim, taj važan datum i simbol jedinstva preokrene u simbol okupacije i uništenja. Time sadašnji vladajući duo Đukanović-Marković pravi još jedan odlučan korak u obračunu sa svojom prošlošću, precima i srpskim indentitetom verujući da tako jačaju svoju nezavisnost i državnost.
Teško da možemo samo da govorimo o nastavku politike komunističkih vlasti bivše Jugoslavije čiji je cilj bio razbijanje srpskog nacionalnog prostora stvaranjem veštačkih i novih nacija. Možda je prethodnih godina i bilo tako. Danas je vlast u Crnoj Gori otišla i korak dalje. Nije više važno prikazati samo „crnogorsku posebnost“, već je esencijalno da sve ono što je srpsko bude istovremeno predstavljeno kao nametnuto i lažno. Svojim poslednjim postupcima oni su se od stavova Milovana Đilasa i komunista potpuno približili stavovima Sekule Drljevića i Crnoj Gori iz vremena Drugog svetskog rata i okupacije. Momenat koji je izabran poklapa se sa carinskim ratom pokrenutim protiv Srbije od strane kosmetskih Albanaca. Srbiji se na taj način zadaje još jedan udarac i vrši dodatni pritisak u pravcu popuštanja kako Albancima tako i određenim zapadnim centrima moći. Đukanović i njegovi saborci time svesno pristaju da budu oružje u rukama srpskih neprijatelja kako bi dobili neke koncesije na svom evropskom putu, koji je inače sve manje izvestan.
Na antisrpsku histeriju nadovezalo se i zatvaranje jednog od lidera opozicije iz Demokratskog fronta (DF), Nebojiše Medojevića. Medojević, inače, nije uhapšen, niti priveden, već je jednostavno, u skladu sa jednim članom krivičnog zakona Crne Gore, koji to omogućava, zatvoren. Razlog za „tamnovanje opozicionara“ pronađen je u njegovoj tvrdnji u parlamentu da je gradonačelnik Podgorice uzeo mito. Pošto je odbio da kaže odakle mu ta informacija jednostavno je bez ikakve optužnice zatvoren. Nije Medojević jedini. Prema istom zakonskom osnovu pokušano je zatvaranje još jednog poslanika iz reda opozicije, Milana Kneževića. Zatvaranja poslanika trebamo posmatrati ne samo kao svojevrstan pritisak na opoziciju, već i kao nastavak već pomenute antisrpske kampanje u pravcu zastrašivanja svih onih koji misle drugačije. Kampanjom protiv Srbije, Podgoričke skupštine, iskorišćavanjem zakonskog člana koji se gotovo nikad ne koristi, a protiv poslanika opozicije uz težak politički momenat u kome se Srbija nalazi, crnogorska vlast, zapravo koristi okolnosti kako bi demonstrirala silu i poslala poruku svima onima koji bi se usudili da deluju protiv vlade i vlasti.
Izjave opozicionih lidera o tome da je situcija u Crnoj Gori na ivici rata možda je i prejaka, za sada, ali ako vlast DPS nastavi ovakvu politiku postavlja se pitanje da li je eskalacija nezadovoljstav zaista tako daleko ili možda bliže nego što bilo ko očekuje. Nepredvidivo je kako bi se situacija razvijala u slučaju pokušaja vlasti da preuzme Srpsku Pravoslavnu Crkvu u Crnoj Gori, slično scenariju primenjenom u Ukrajini. Ukoliko se situacija u Crnoj Gori bude razvijala u tom pravcu sve opcije su otvorene.
Bosna i Hercegovina
ZLOČIN BEZ KAZNE
Proces formiranja vlasti na svim nivoima, a nakon opštih izbora u Bosni i Hercegovini i dalje traje. Svima je bilo jasno da će to biti jedan dugotrajan proces, naročito ako se govori o Federaciji Bosne i Hercegovine i zajedničkim organima vlasti. Celokupan postizborni tok u Republici Srpskoj je dosta brži i više manje izvestan, pre svega zbog ubedljive pobede koalicije okupljene oko Saveza nezavisnih socijaldemokrata (SNSD). Milorad Dodik je na sednici sa najuticajnijim saradnicima i funkcionerima najavio da će najverovatnije od 15. do 20. decembra ove godine biti formirana i nova Vlada Republike Srpske. Na taj način biće zaokruženo formiranje institucija u srpskom entitetu u BiH.
Druga polovina Bosne i Hercegovine suočava se sa mnogo većim političkim izazovima. Formiranje takozvanog „građanskog bloka“ partija oko Socijaldemokratske partije (SDP) predstavlja najveću pretnju za izbornu pobedu Stranke demokratske akcije. Zbog toga smo svedoci jedne ofanzivne kampanje Bakira Izetbegovića sa jasnom namerom da taj blok razbije. Iako su njegovi prethodni pokušaji da pridobije SDP za zajedničku saradnju propali, razgovori se očigledno nastavljaju. Potrebno je da jasno izdvojimo stav vođe Saveza za bolju budućnost (SBB), Fahrudina Radončića koji uporno odbija pozive na razgovore od strane SDA. Radončić je najdosledniji u svom stavu da je potrebno „sveobuhvatno demontiranje“ režima SDA na svim nivoima u organizaciji vlasti u BiH. Da li će Nermin Nikšić, kao vođa najuticajnig SDP ostati dosledan u svom stavu kao i Radončić, to je već veliko pitanje.
U fokusu ovih političkih borbi, jedna presuda Suda za ratne zločine u BiH, uspela je, makar i privremeno da zaseni sve ove pregovore. Usvojena je oslobađajuća presuda za komandanta bošnjačkih snaga u Srebrenici, koji je bio osumnjičen za zločine nad Srbima u ratu 1992-1995. godine. Najvažniji politički akteri u Republici Srpskoj ujedinjeni su oko stava da je ovakva odluka Suda za ratne zločine BiH dokaz da u toj državi Srbi ne mogu očekivati pravdu i jednak tretman za svoje žrtve. Oslobađanje Orića je tako bar privremeno ujedinilo i pobednike i poražene na septembarskim izborima u Srpskoj. Uprkos brojnim svedocima koji su nedvosmisleno okrivili Orića ne samo kao nekog ko je naređivao, već koji je i lično učestvovao u monstruoznim nedelima nad civilnim i drugim stanovništvom u tom delu Republike Srpske i Bosne i Hercegovine. Svi predstavnici vlasti u Srpskoj složni su u osudi takve presude i smatraju je političkom, a ne pravnom odlukom. Suštinski, to jeste još jedan vid pritiska na Republiku Srpsku od strane onog dela međunarodne zajednice, koji još uvek „sanjaju“ unitarnu BiH. Isti su i dalje ključni kreatori politike u BiH, ali i generatori političke nestabilnosti.
Možda bi mišljenja zvaničnika Ruske federacije sadržane u kontekstu stavova o potrebi ukidanja institucije Visokog predstavnika za BiH, te ukidanja međunarodnog protektorata u ovoj državi, predstavljala najblagotvorniji savet, koji bi svakako doprineo stabilizaciji navedene „unesrećene“ države i tamošnjih političkih prilika. „Političku klimu u BiH ne bismo trebali da posmatramo odvojeno od sličnih prilika u regionu. Presuda Oriću nije samo poniženje za Srbe u Bosni, nego još jedan udarac namenjen samoj Srbiji.
Uzmemo li u obzir antisrpsku histeriju u Crnoj Gori, kojoj možemo da „pridružimo“ presudu Oriću, te iste uklopimo li sa carinskim ratom koji su kosmetski albanci nametnuli Republici Srbiji, uočili bismo matricu snažnog pritiska iz svih mogućih „centara balkanske ili međunarodne moći“, upravljenu na šetetu nacionalnih i državnih interesa srpskog naroda i države Srbije u celini. Očigledno su kreatori atmosfere pritiska na Srbiju svesni da se bliže izbori za Evropski parlament i da postoji realna mogućnost da im nova konstelacija snaga na Starom kontinentu neće toliko odgovarati, pa su brže bolje požurili da do tada ostvare što više svojih zacrtanih ciljeva.
Rumunija
VLADA POD LUPOM
Za razliku od većine evropskih zemalja Rumunija nije zavisna od ruskog gasa. Oko 90 % potreba za ovim energentom podmiruje iz sopstvene proizvodnje, a istraživanja sprovedena prethodnih godina govore da postoji 40, a možda čak i 200 milijardi kubnih metara prirodnog gasa u rumunskim teritorijalnim vodama u Crnom moru. Procene govore da bi Rumunija u narednih dvadeset godina mogla gotovo udvostručiti sopstvenu proizvodnju gasa, čime bi se značajno povećali, kako budžetski prihodi tako i BDP rumunske države. Naravno da su ova otkrića privukla pažnju velikih svetskih energetskih kompanija poput austrijskog OMV ili američkog Ekson mobila. Zakonska regulativa u vezi sa eksplatacijom gasa iz Crnog mora nije po volji zainteresovanih ulagača. Visoki nameti i razna druga ograničenja poput obavezne prodaje 50% produkata iz proizvodnje na rumunskom tržištu i zapošljavanja određenog procenta domaće radne snage, govore u prilog tome da rumunska vlada ne želi da napravi greške iz prošlosti, kada je poslovično i prepuštala stranim kompanijama najveći deo profita. Između ostalog, ovde možemo da tražimo uzroke konstantnog pritiska pod kojim se nalazi vladajuća većina u toj državi.
Poruke od nemačkih parlamentaraca da rumunska vladajuća socijaldemokratska partija nije „sestrinska“ za nemačke socijaldemokrate, stalne kritike briselskih zvaničnika na račun lošeg stanja rumunske demokratije i pravosuđa, idu samo u prilog iznesenim tezama. Pitanje energetske sigurnosti je od vitalnog značaja za evropsku administraciju i svaka mogućnost za smanjenje zavisnosti od ruskog gasa je nalazi se pod posebnom pažnjom američkih i evropskih diplomata. Iz toga, ne bi trebalo da nas čudi i velika zainteresovanost kako finansijsko-ekonomskih tako i političkih lobija za privredno-energetsko i političko stanje u Rumuniji. Rezerve dragocenog prirodnog gasa u rumunskim teritorijalnim vodama mogle bi biti uzrok velikih političkih previranja u Rumuniji. Rumunski predsednik Klaus Johanis, inače nimalo naklonjen vođi socijaldemokrata Liviu Draganeua, iskoristio je još jednu priliku da oteža rad akteulne vlade. Povodom obeležavanja pobede u Prvom svetskom ratu i stvaranja jedinstvene rumunske države, predsednik je pozvao građane da svojim aktivnostima izvrše potrebni uticaj na društvo u celini kako bi se kvalitet vladavine prava i demokratskih vrednosti podigao na jedan viši nivo.
Nema sumnje da je izjava predsednika Joanisa, u određenomm pogledu usaglašena sa aktivnostima briselske i vašingtonske administracije, ali i interesa moćnih energetskih kompanija. Zbog toga i nije nepojmljiva okolnost u kojoj vođa vladajuće stranke Liviu Draganeu nije ni prisustvovao manifestaciji obaležavanja najvažnijih
stogodišnjih jubileja iz istorije rumunskog naroda. Opozicija uz podršku predsednika prirodno teži preuzimanju vlasti. Ekonomski energetski lobiji iz zemlje i inostranstva u promeni sadašnjeg zakona vide šansu za veću zaradu. Evropski i američki centri moći žele da što pre obezbede snabdevanje Evrope, po mogućnosti što jeftinijim, rumunskim gasom kako bi se umanjila energentska zavisnost od Rusije.