REGION I POLITIČKA VRELINA AVGUSTA 2018. GODINE

Hrvatska

Odavno je postalo jasno da političke i akademske, a delimično i duhovne elite hrvatskog naroda, kao i državne vlasti Republike Hrvatske nemaju nikakvu nameru da građanima pomenute države i sopstvenom nacionalnom korpusu saopšte objektivne, sada već povesne podatke o razmerama zločina koji su se dogodili u avgustu i septembru 1995. godine, kada su združene snage Hrvatske vojske i Hrvatskog vijeća odbrane iz Bosne i Hercegovine u saradnji sa bošnjačkim oružanim snagama tzv. Petog i Sedmog korpusa Armije Bosne i Hercegovine u vojnim operacijama „Oluja“ i „Maestral“, soproveli opsežne akcije monstruoznog etničkog čišćenja, zapravo pravog etnocida nad kompletnom populacijom srpske-nacionalne i pravoslavno-konfesionalne provenijencije, koja je vekovima živela na prostorima Dalmacije, Like, Korduna, Banije i Visoke Krajine u BiH. Činjenicu da su hrvatske oružane snage na bestijalan način uklonile oko 300 hiljada stanovnika srpske nacionalnosti koji su živeli na datim prostorima, pri čemu je nekoliko hiljada civila, prevashodno starih, iznemoglih i bespomoćnih ljudi ubijeno, hrvatske političke vlasti neprekidno prećutkuju, minimalizuju, odnosno marginalizuju, već 23 godine. Nije potrebno da napominjemo da ni pred hrvatskim, kao ni pred međunarodnim sudovima, za ovaj strahoviti zločin i najveće etničko čišćenje u Evropi posle Drugog svetskog rata, gotovo da niko nije ni odgovarao, već je, naprotiv, operacija „Oluja“ integrisana u fundamnete hratske nacionalne i državotvorne svesti. Postalo je sasvim uobičajeno da svakog 5. avgusta, u proteklih 23 godine, hrvatska vlada organizuje velike svečanosti proslave zločina i stradanja, a taj datum je dobio i status nacionalnog praznika pod nazivom „Dan domovinske zahvalnosti“. U proteklih šest godina državne vlasti Republike Srbije neprekidno apeluju pred celukupnom svetskom javnošću na sve opisane činjenice i ukazuju na pogubnost nastavljanja politike ignorisanja srpskih žrtava iz 1995. godine na perspektive dobrosusedskih odnosa zvaničnih Beograda i Zagreba, kao i na mogućnosti istorijskog pomirenja između srpskog i hrvatskog naroda. Region, region, region, region, region.

„Populacija Hrvatske značajno se umanjuje, sve je manje rođenih, a sve više umrlih, dok se brakovi formiraju u daleko starijoj životnoj dobi hrvatskih građana, nego što je to bio slučaj od pre 25 godina.„

Izgleda da su kreatori javnog mnjenja iz hrvatskih političkih krugova daleko više pažnje poklonili naporima nacionalnih elita da zločinačku akciju „Oluja“ iz 1995. godine u međunarodnoj javnosti prikažu kao legitiman i legalan rezultat „odbrane“ jedne napadnute države i nacije, nego što su uopšte i „prokomentarisali“ analizu Državnog zavoda za statistiku, objavljenu 7. avgusta 2018. godine u kojoj otkrivamo poražavajuće podatke o demografskom stanju iz 2017. godine, a u kome se nalazi hrvatsko društvo i njegovi građani. Populacija Hrvatske značajno se umanjuje, sve je manje rođenih, a sve više umrlih, dok se brakovi formiraju u daleko starijoj životnoj dobi hrvatskih građana, nego što je to bio slučaj od pre 25 godina. Takođe, samo u 2017. godini broj građana koji je zauvek napustio Hrvatsku i iz iste se odselio u Kanadu i zemlje Evropske unije, dostigao je cifru od 41000 stanovnika. U odnosu na 2008. godinu, kada je prema tadašnjim procenama, u Hrvatskoj živelo 4,3 miliona stanovnika, do kraja prethodne godine, pomenuti broj opao je za čak 204 300 stanovnika, što bi nam ukazivalo na činjenicu da u navedenoj državi sada živi nešto više od 4 miliona građana. Naravno, ponovo su zanemareni podaci o broju stanovnika srpske nacionalnosti koji su do operacije „Oluja“ živeli u Hrvatskoj, kako ne bi postojale polemike i razgovori o temi na koji način su Srbi nestali sa prostora demokratske Hrvatske. Uz pomenutu činjenicu da se demografsko stanje hrvatskog društva alarmantno pogoršava, nije neprikladno da na oom mestu navedemo i egzaktne podatke koji govore o „učincima“ hrvatske akcije „Oluja“ iz 1995. godine u odnosu na sudbinu srpskog naroda na tim prostorima. U avustu i septembru 1995. godine, hrvatske oružane snage odgovorne su za:

Kolektivna i pojedinačna ubistva 1196 civila i 742 vojnika srpske nacionalnosti
Progon 250 hiljada civila srpske nacionalnosti
Nestanak 3000 civila srpske nacionalnosti, dok do 4. avgusta ove godine sudbina 870 istih nije još uvek otkrivena
Razaranje 25 hiljada stambenih jedinica koji se nalaze u vlasništvu građana srpske nacionalnosti
Progon 30 hiljada civila bošnjačke nacionalnosti iz opštine Velika Kladuša u Bosni i Hercegovini.

Izraelski piloti

Uz predstavnike Sjedinjenih Američkih Država i Crne Gore, u zvaničnom programu manifestacije u Kninu učestvovali su i predstavnici izraelskih oružanih snaga, a nekoliko ratnih aviona F-16, koje je hrvatska vlada otkupila od izraelskog ministarstva odbrane za više od 500 milijardi evra, učestvovalo je u „vazdušnim performansima“ Ratnog vazduhoplovstva Republike Hrvatske u sklopu obeležavanja godišnjice „Oluje“ 5. avgusta 2018. godine. Moramo da se podsetimo da je svega nekoliko nedelja pre ove, najblažim rečima opisane, incidentne situacije u kojoj su učestvovali pripadnici izraelskog ratnog vazduhoplovstva, predsednica Hrvatske Kolinda Grabar Kitarović doživela snažne, čak javne kritike izraelskog predsednika Reuvena Rivlina, zbog hrvatske državne politike revizionizma i relativizacije genocida i Holokausta koji se dogodio u Drugom svetskom ratu i to baš na prostorima nad kojima se oglasio „huk“ izraelskih borbenih aviona na 23. godišnjicu pogroma i etnocida nad srpskim narodom od strane nove, demokratske hrvatske države iz 1995. godine. Predsednik Rivlin je tada posetio i Srbiju, pa je i na taj način potvrđen i afirmisan proces jačanja, ionako snažnih veza između Srbije i Izraela, koje su od 2012. godine u neprekidnom usponu. Usled tih razloga, učešće izraelskih pilota i aviona na manifestaciji u Kninu izazvalo je snažne reakcije, ne samo u krugovima političkih elita srpske države, već i u najširim slojevima srpskog etničkog kolektiviteta.Zaista, stvoren je utisak da su pojedini izraleski državni organi izneverili viševekovnu tradiciju sabornosti interesa i međusobne naklonosti koji vladaju između dva naroda, što je

potvrđeno, odavno „isklesanom“, poetskom maksimom da su „Jevreji i Srbi braća po stradanju“. Objašnjenje Njene ekselencije, ambasadorke Izraela u Srbiji sastojalo se u uveravanjima da je angažman izraelskog ratnog vazduhoplovstva u mučnim i spornim dešavanjima u Kninu 5. avgusta ove godine, predstavljalo samo kuriozitetski gest potvrde uspešno zaključenog ugovora o kupoprodaji navedenih aviona, a koji je zaključen između hrvatske i izraelske vlade, odnosno da čin učešća Države Izrael u programu obeležavanja Dana domovinske zahvalnosti u Hrvatskoj, moramo posmatrati isključivo sa stanovišta ekonomskog pragmatizma. Nije potrebno da sumnjamo u reči izraelske ambasadorke. Svakako, Izrael je samostalna, ozbiljna i suverena država i u najboljem interesu Srbije sadržani su razlozi u skladu sa kojima je neophodan nastavak procesa afirmacije stepena razvoja saradnje između dve zemlje, kao i poverenja, ali i tradicije međusobnog uvažavanja duhovno-kulturoloških i političkih profila srpskog i jevrejskog naroda. Na osnovu iznetih stavova, možda bi najadekvatnije reči, uz pomoć kojih bi došli u priliku da pružimo ispravnu ocenu događaja u vezi sa učešćem izraelskih pilota u dešavanjima od 5. avgusta ove godine, mogli da pronađemo u rečima saopštenja Jevrejske zajednice Beograda, objavljenim dan kasnije: „U danu kada građani naše otadžbine, sa svećama u rukama, oplakuju žrtve pogroma i egzodusa 250.000 Srba iz Hrvatske, Jevreji Beograda imaju ne samo osećaj već i jasnu potrebu da se u odnosu na događanja u Kninu i Hrvatskoj oglase. Jevreji pamte svoje strašne žrtve iz Drugog svetskog rata, kada smo kao i Srbi bili žrtve stranog pogroma. Nema mesta, ni hiljaditog dela milimetra, rehabilitaciji tog, ali na žalost i sada aktuelnog veličanja učinka hrvatske soldateske“.

Crna Gora

Na pomenute „tonove pomirenja“, kao i na ponudu izgradnje novih, afirmativnih i pozitivnih međunacionalnih i međudržavnih odnosa, hrvatske vlasti su ovog 5. avgusta, uz promociju neizbežnog Tompsona, odgovorile angažovanjem diplomatskih i vojnih predstavnika, ali i oružanih kapaciteta nekolicine država u svetu u zvaničnom programu proslave godišnjice zločinačke „Oluje“. Ne postoje adekvatne reči koje bi mogle da opišu razočarenje, nevericu, a u prvom redu šok u srpskoj javnosti, koji su izazvani prisustvom pukovnika Ivana Mašulovića, crnogorskog oficira za vezu, 5. avgusta u okviru zvaničnog programa obeležavanja godišnjice „Oluje“. Odluka crnogorske vlade da prihvati poziv organizatora te čudnovate manifestacije da i sama uzme učešća u istoj, te da kao svog zvaničnog predstavnika U kninu predstavi oficira svoje vojske izazvala je velike osude političkih stranaka u parlamentu, ali i u delu javnosti pomenute države. Paroksističku okolnost predstavlja i činjenica da su tog dana mnoge porodice građana Crne Gore, prvenstveno iz Mašulovićevog rodnog Nikšića, oplakivale stradalničke sudbine prognanih i ubijenih rođaka kojima su životi bili (nekima i zauvek) nemilosrdno prekinuti 1995. godine na tragičnoj „Petrovačkoj cesti“. Objašnjenje Ministarstva odbrane Crne Gore „udarilo je pečat“ na „kulturu bezumlja“ koja je proteklog vikenda produkovana iz političkih krugova zvanične Podgorice i Zagreba. Prema javno iznetom stavu crnogorske vlade, nikome ne bi trebalo da bude sporna okolnost prema kojoj se Crna Gora pridružila naporima hrvatskih vlasti da pred međunarodnom zajednicom „legitimizuje“ zločinačku vojnu operaciju (koju Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija nije video kao „pobjedu čistu poput suze“, kako je ovaj zločin opisala hrvatska predsednica Kolinda Grabar Kitarović, već je u svojoj rezoluciji iz 1995. godine, operaciju „Oluja“ osudio i istu okarakterisao kao „čisto zločinačko nasilje i etničko čišćenje“), time što je prihvatila poziv organizatora da učestvuje u planiranim aktivnostima u Kninu, jer prema iznetim svetonazorima, zvanična Podgorica samo je zauzela poziciju „privrženosti razvoju dobrosusedskih odnosa i sa Srbijom i sa Hrvatskom, sa kojom uostalom deli i savezničke relacije u okviru Severoatlantskog saveza NATO“.

Crnogorska vlada ovih dana suočava se i sa ozbiljnim padom „inostranih kapitalnih investicija“ u njihovoj zemlji. Najsnažniji primer koji bismo mogli da navedemo u prilog dokaza za navedenu činjenicu nalazi se u prisustvu procesa permanentnih odlazaka ruskih investitora u poslovima transakcije nekretninama u Crnoj Gori. U svojstvu kupaca pomenutih nekretnina pojavljuju se investitori iz Turske i skandinavskih zemalja. Usled ekonomske krize, ali još više zbog zategnutih političkih odnosa između Crne Gore i Ruske Federacije, obostranih sankcija, i drugih, ne baš pozitivnih procesa u međusobnim rusko-crnogorskim odnosima, ruski državljani, vlasnici nekretnina, datu imovinu masovno nude na prodaju, vile i stanove koje su kupili u vreme „invazije“ 2007. i 2008. godine sada na tržištu nude po veoma niskim cenama. Inače, nivo stranih ulaganja u poslovima transakcija nekretninama u 2017. godini iznosio je svega 147,2 miliona evra, što je 3,5 puta manje u odnosu na period od 2007. godini, u kojoj je zabeležen rekordan stepen investicionog ulaganja u crnogorske nekretnine.

Makedonija ili Severna Makedonija

Quo vadis Makedonijo… reči su pitanja koje „odjekuje“ na političkim pozornicama velikih centara političke moći od Vašingtona, preko Brisela, pa sve do Moskve. Naravno, pomenuto pitanje nalazi se u fokusu pažnje javnosti najviše u političkim krugovima i širokim slojevima javnosti Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije, kako još uvek glasi zvanično, mada ne i ustavno, međunarodno priznato ime ove centralnobalkanske slovenske države. Zapravo, međunacionalnim sukobima, političkim lomovima, nezavidnom ekonomskom situacijom, u duboko podeljenom makedonskom društvu, pitanje imena ove države, nastalo u sporu sa susednom Grčkom, još od osamostaljenja BJRM početkom devedesetih godina prethodnog veka, postalo je krucijalni i egzistencijalni izazov daljeg političkog i nacionalnog diskursa pomenutog društva. Otpor predsednika Makedonije Đorđa Ivanova prema činjenici da je vlada Zorana Zaeva usvojila sporazum postignut sa grčkim državnim vrhom, prema kome bi buduće ime date države trebalo da glasi Severna Makedonija, produkovao je novi talas političke krize, čije rešenje ne bi moralo nužno da bude svedeno na meru prihvatanja izvesnih rezultata referenduma o pomenutom sporazumu, koji je parlament ove države raspisao za 30. septembar 2018. godine.

Prema poslednjim istraživanjima javnog mnjenja, na referendumsko pitanje „Da li ste za članstvo u EU i NATO, uz prihvatanje dogovora između Republike Makedonije i Republike Grčke“ pozitivno bi odgovorilo 41,5 posto ispitanika, dok bi protiv bilo 35,1 posto istih. Za potrebe Makedonskog centra za međunarodnu saradnju (MCMS), navedene rezultate istraživanja javnog mnjenja sprovela je agencija M-prospekt. Prema rezultatima istraživanja, koje je sprovedeno u periodu od 24. jula do 1. avgusta 2018. godine, 66,4 procenta anketiranih izašlo bi na zakazani referendum. Međutim, 19,8 procenata ispistanika već je odlučilo da se pridruži inicijativama za bojkot referenduma, dok 11,9 procenata anketiranih još nije donelo odluku da li će glasati na referendumu. Istraživanje je pokazalo da referendumsko pitanje ima veliku podršku među albanskim življem u Makedoniji, odnosno da bi 88 procenata istih pozitivno odgovorilo na pitanje na referendumu, a negativno samo 2,2 procenta. Sa druge strane, samo 27,4 procenta građana makedonske nacionalnosti opredelilo se za pozitivan odgovor na format postavljenog pitanja na referendumu, dok bi se protiv izjasnilo njih 45,6 procenata. Kao što je i očekivano, većina simpatizera vladajuće SDSM pozitivno bi odgovorila na pitanje na referendumu, tj. njih 75 procenata, dok bi 65% pristalica opozicione VMRO-DPMNE bilo protiv. Anketa je sprovedena nad 1026 ispitanika, starijih od 18. godina.

„Nesumnjivo, napori preduzeti u saradnji ruske i turske vlade usmereni prema ideji realizacije izgradnje famoznog „Turskog gasovodnog toka“,…„

Sveobuhvatnu suštinu pomenute političke situacije i konstelacije snaga na političkoj sceni u BJRM, možemo da sagledamo jedino ukoliko izvršimo neophodnu analizu preseka stanja osnovnih motiva koji su pokrenuli pregovore između ugovornih strana o budućem imenu navedene države, a posebno ukoliko bismo razumeli „generatorske“ motive evropskih i američkih centara političke moći, koji su, uistinu predstavljali glavne inicijatore u datim procesima. U datom smislu morali bismo da posmatramo i posetu Skoplju vrhovnog komandanta NATO u Evropi generala Kurtisa Skaparotija, koji je u razgovorima sa Zaveom još jednom izrazio zadovoljstvo zbog činjenice da je sporazum sa Grčkom omogućio zemljama-članicama NATO da upute zvanični poziv BJRM da se ista pridruži ovom vojno-političkom savezu. Pomenuta poseta usledila je dan nakon objavljivanja navedenih rezultata ispitivanja javnog mnjenja, odnosno 9. avgusta ove godine. Nesumnjivo, napori preduzeti u saradnji ruske i turske vlade usmereni prema ideji realizacije izgradnje famoznog „Turskog gasovodnog toka“, kao i sve izvesniji uspeh u procesima afirmacije čuvenog kineskog „Puta svile“, ubrzali su trud grčke i makedonske vlade, kao i administracije NATO pakta, da se svi poslovi u vezi sa aktivnostima oko pridruživanja BJRM ovom savezu, uspešno realizuju u jednom potrebnom i za „zapadne saveznike“, razumnom roku. Ukoliko uzmemo u obzir postojeća saznanja, dolazimo u priliku da zaključimo da ni formiranje „Kriznog štaba“ za kampanju „Makedonija bojkotuje“, koji je organziovan od strane tridesetak nevladinih organizacija, političkih partija i ustanova iz tzv. civilnog sektora sa ciljem sprečavanja procesa realizacije sporazuma između BJRM i Grčke, neće biti u stanju da ostvari svoje namere, te da postigne zapaženije rezultate u svojoj kampanji.

„Turski tok“ i Bugarska

U prethodnih nekoliko dana, Bugarska je otvorila novu stanicu delu segmenta svog tranzitnog gasovoda prema Turskoj, čime je zapravo omogićila proširenje kapaciteta prihvata i daljeg transporta gasnog energenta iz Rusije. Na opisani način, započet je proces dodavanja dvosmernog kanala protoka gasa iz Turske, preko balkanskih zemalja, pa sve do Zapadne Evrope. Nova veza u jugoistočnoj Bugarskoj u dužini od dvadesetak kilometara unaprediće kapacitet transbalkanskog gasovoda sa sadašnjih 14 milijardi kubnih metara na 15,7 milijardi kubnih metara godišnje, što će u priličnoj meri usloviti povećanje sigurnosti snabdevanja gasom i najudaljenijih evropskih prostranstava. Na taj način izgrađen je gasovod koji će omogućiti povratne tokove putem cevovoda iz Turske, Azerbejdžana i Rusije, a kompletan pomenuti projekat, bugarski npremijer Bojko Borisov, ocenio je kao investiciju od strateškog nacionalnog interesa za Bugarsku. Upravo, navedene reči izgovorio je na zvaničnoj ceremoniji pokretanja rada u novoizgrađenoj stanici, a na pomenutoj manifestaciji učešće je uzeo i turski ministar energetike Fatih Donmez.

Takođe, bugarska vlada raspisala je tender za izgradnju cevovoda u dužini od 11 kilometara kako bi se obezbedila veza između nove stanice i turske granice. Međutim, proces je donekle uspoeren, jer je jedna bugarska kompanija izrazila rezerve prema kvalitetu kriterijuma za učešće privrednih subjekata u procesima realizacije raspisanog tendera. U ovom trenutku, ruski Gazprom prenosi gas u vrednosti od 13 milijardi evra preko cevovoda u Ukrajini i Bugarskoj, do Turske. Međutim, proces dostavljanja gasa može biti obustavljen naredne godine, kada zvanična Moskva očekuje da prva linija „Turskog toka“ postane operativna. Na ovaj način, delatnost „Turskog toka“, ostvariće svoju osnovnu namenu, a koja se sastoji u ostvarenju strateške politike ruske vlade u vezi sa isključivanjem Ukrajine, kao glavne tranzitne rute za dostavljanje gasnog energenta u sve delove Evrope, čime će položaj Rusije u energetskim transakcijama gasom na Starom kontinentu biti dodatno ojačan.

….da je bugarska vlada svojom odlukom o istupanju iz projekta „Južni tok“, ne samo osujetila realizaciju pomenutog „energetskog spasa“ za Balkan i Evropu,….

Uskoro, „Turski tok“ sastojaće se od dve gasovodne linije sa godišnjim kapacitetom od po 15,7 bcm, a protok gasom u pomenutim cevovodima odvijaće se ispod površine Crnog mora, pa sve do Turske. Prva linija, koja je već završena, koristiće se za lokalnu potrošnju gasnog energenta u Turskoj, odnosno za potrebe tamošnjih korisnika i potrošača. Međutim, planirana je i druga linija kroz turske cevovode prema jugoistočnoj i centralnoj Evropi. Bugarska vlada izražava nameru da svojoj državi obezbedi status tzv. „ulazne tačke“, putem koje će ruski gas dolaziti do svojih korisnika u Evropi, međutim, Rusija još uvek nije saopštila definitivnu odluku o tome da li će isporuke gasa biti obavljane putem „ulazne tačke“ u Bugarskoj ili u Grčkoj. Doduše, pojačane teškoće u vezi sa održavanjem stabilnosti u grčko-ruskim političkim relacijama, možda i mogu da doprinesu usvajanju odluke o datom pitanju u ruskim državnim krugovima, koja bi bila povoljna po interese zvanične Sofije. Nije na odmet da se prisetimo da je bugarska vlada svojom odlukom o istupanju iz projekta „Južni tok“, ne samo osujetila realizaciju pomenutog „energetskog spasa“ za Balkan i Evropu, već je i onemogućila obezbeđeni status sopstvenoj naciji da predstavlja tu „ulaznu tačku“ za ruski gas u Evropi, za koji se sada tako grčevito nadmeće sa svojim južnim susedom. Ekonomske štete te političke odluke od pre pet godina nemoguće je sagledati u celini.

Rumunija

U protekle dve godine, u svetskoj političkoj javnosti, jedna od asocijacija na reč „Rumunija“ postao je i termin „protest“. Hiljade Rumuna okupilo se na još jednom protestu protiv vlade 10. avgusta ove godine. Demonstranti su nosili zastave Rumunije, Evropske unije i Sjedinjenih Američkih Država, a okupili su se ispred zgrade vlade u Bukureštu, gde je juče došlo do nasilnih sukoba sa policijom. „Bez straha! Rumuni će se dići”, vikali su demonstranti, dok je policija zatvarala okolne ulice. Rumunske vlasti saopštile su da je 440 osoba povređeno, među kojima 24 pripadnika policije, u sukobima demonstranata i policije koji su u Bukureštu izbili tokom protesta hiljada Rumuna koji žive u inostranstvu, a koji su nezadovoljni radom levičarske vlade. Služba za vanredne situacije navodi da je njih 65, od kojih devet policajaca, zadržano u bolnici.

Nasilje je eskaliralo u večernjim satima 11. avgusta 2018. godine, kada su neki od desetine hiljada učesnika protesta pokušali da probiju policijski kordon oko vladinih objekata. Više osoba je privedeno, a policija je u toku večeri u nekoliko navrata koristila i vodeni top. Kako su saopštili predstavnici ustanova nadležnih za zdravstvenu zaštitu u Bukureštu, među povređenima ima i demonstranata i policajaca, od kojih su neki zadobili povrede glave dok su drugi pretrpeli lakše ozlede.

Rumunski predsednik Klaus Joanis, kritičar vlade, saopštio je da „oštro osuđuje brutalnu intervenciju policije za razbijanje nereda”, koju je nazvao neproporcijalnim odgovorom na mahom mirne proteste. Rumuni koji žive u inostranstvu pokrenuli su proteste protiv levičarske vlade u Bukureštu 10. avgusta, uz zahtev da ista podnese ostavku, te da se raspišu prevremeni izbori. Pripadnici dijaspore koji su došli u Bukurešt iz evropskih država da bi prisustvovali demonstracijama nezdovoljni su radom državnih organa i celokupnom političkom situacijom u Rumuniji. Oko tri miliona Rumuna živi u inostranstvu, a kao razloge za svoju emigraciju iz domovine naveli su teškoće u svakodnevnom životu, zbog prisustva visokog stepena korupcije u radu državnih organa u organizaciji vlasti, te neadekvatnih zarada i slabih rezultata u razvoju privrede i celokupne ekonomije u Rumuniji. Region, region, region, region, region.

Autor analize: Msr Srđan Graovac, istoričar