Pregled dešavanja na području Bliskog istoka u prvoj polovini januara 2019.

U ZNAKU NOVE AMERIČKE POLITIKE – Bliski istok u prvoj polovini januara 2019.

Sirija

Početak godine u Siriji su obeležila dešavanja nastala kao posledica objave američkog predsednika Donalda Trampa od 19. decembra 2018. o potpunom povlačenju svih američkih trupa sa teritorije ove ratom razorene države. Iako se u prvi mah očekivalo da će to povlačenje biti veoma brzo, pogotovo imajući u vidu da je diplomatsko osoblje Sjedinjenih Američkih Država evakuisano sa severa Sirije u roku od 24 sata, kasnijim tumačenjima je rok za povlačenje vojnika produžen na 60-100 dana, a potom i na puna četiri meseca.

Plan američkog predsednika Trampa, iako konzistentan sa opštim pravcem njegove spoljne politike, susreo se sa značajnim otporom u Vašingtonu^[1] , a kritike su došle iz dva ugla. Prva grupa kritika seodnosila na to da bi povlačenje američkih trupamoglo dovesti do oživljavanja aktivnosti tzv. Islamskedržave na području severoistoka Sirija, pa i do njihovog zauzimanja značajnog dela teritorje koju su ranije kontrolisali. Osim toga, povlačenje američke vojske bi ostavilo na cedilu njihove dugogodišnje saveznike iz kurdskih Jedinica za zaštitu naroda (YPG), koje zvanična Ankara smatra integralnim delom terorističke Radničke partije Kurdistana (PKK). Takvom uverenju su doprinele nimalo skrivene ambicije Turske, čiji zvaničnici su poslednjih sedmica listom otvoreno najavljivali novu intervenciju sopstvenih snaga na severoistoku Sirije. Stoga se, sasvim očekivano, najintenzivnija diplomatska komunikacija krajem decembra i početkom januara meseca vodila na relaciji Vašington-Ankara.

Odnosi dve NATO saveznice, inače opterećeni brojnim problemima godinama unazad^[2] , našli su se pred velikim izazovom, koji je najbolje oslikala poseta savetnika američkog predsednika za nacionalnu bezbednost Džona Boltona Turskoj 8. januara. Iako je jedan od najbližih saradnika Donalda Trampa došao tog dana u Ankaru, turski predsednik Erdogan je odbio da ga primi, već je to učinila delegacija koju su sačinjavali portparol predsednika Turske Ibrahim Kalin i nekoliko zamenika ministara. Ovakav diplomatski šamar predsednik Turske je uputio Vašingtonu očigledno nezadovoljan „non-pejperom“ sa planom od pet tačaka koji je Džon Bolton doneo sa sobom, a koji je između ostalog sadržao zahteve SAD da Turska zaštiti pripadnike YPG nakon američkog povlačenja. U medijima su se pojavili i izveštaji po kojima je Bolton u razgovorima čak upozorio da će povlačenje američkih snaga biti uslovljeno davanjem takvih garancija od strane Ankare. Osim Erdoganovog odbijanja da se uopšte sastane sa Boltonom, odgovor Turske je ubrzo stigao u vidu zahteva da SAD po povlačenju svojih snaga sa severa Sirije, a za šta neće biti potrebno više od 120 dana, preda svojih 16 vojnih baza na tom području Turskoj ili da ih uništi, kako ne bi prešle u ruke YPG. Bitno je napomenuti da je jedna od Boltonovih poruka, po saznanjima medija, bila i to da će u svakom slučaju iz plana povlačenja do daljnjeg biti izuzeta strateški važna baza Al-Tanf, na granici Sirije i Iraka, koja se nalazi izvan područja na severoistoku Sirije, za koji je Turska zainteresovana.

Svega dva dana nakon Boltonove posete, turski ministar spoljnih poslova Mevlut Čavašoglu je izjavio da će Turska sasvim sigurno sprovesti svoju operaciju protivu YPG na severoistoku Sirije, čak i u slučaju da povlačenje američkih trupa bude otkazano usled „smešnih izgovora“ o turskom masakru na Kurdima. Konflikt dve saveznice je svoj epilog, barem u ovoj fazi, dobio serijom tvitova Donalda Trampa od 13. januara, u kojima je oštro zapretio Ankari da će se suočiti sa ekonomskom devastacijom u slučaju da pokrene napad na Kurde u Siriji, ali je u isto vreme predložio i formiranje sigurnosne zone dubine 20 milja (32 km) od turske granice, koju bi kontrolisale turske oružane snage. Ovakvo rešenje u dobroj meri koincidira sa željama Ankare, koje je štampa u Turskoj prvi put iznela još pre bezmalo pet godina, tako da se može reći kako je Ankara još jednom uspela da izvuče značajnu korist iz opasne igre nerava sa svojim jačim saveznikom.

Ostaje naravno da se vidi u kom roku i u kojoj meri će ovakav plan biti implementiran na terenu, odnosno hoće li sirijski Kurdi i njihova YPG imati na raspolaganju bilo kakav mehanizam kojim bi takav aranžman SAD i Turske osujetila. Politički predstavnici Kurda su do sada povukli samo jedna značajan potez upućivanjem poziva vlastima u Damasku da ih zaštiti od agresije Turske, ali je malo verovatno da bi režim Bašara el Asada ulazio u avanturu sukoba sa Ankarom, pogotovo imajući u visu to da mu naruku idu politički aranžmani koji Turska, Iran i Rusija dogovaraju u tzv. Formatu iz Astane. Sa druge strane, sasvim je moguće da nakon povlačenja meričkih snaga sa severoistoka Sirije i formiranja turske sigurnosne zone u severnom delu ovog područja, vlada u Damasku preuzme kontrolu nad delom prostora koji trenutno kontroliše YPG, prevashodno gradovima u kojima dominira arapsko stanovništvo.

Pored dešavanja proisteklih iz odluke Donalda Trampa da povuče američke trupe sa severoistoka Sirije, do značajnih promena je početkom januara došlo i na severozapadu ove država, u provinciji Idlib. Naime, ova provincija predstavlja poslednje uporište pobunjenika, u koje su poslednjih godina transferisani pripadnici svih naoružanih grupa koje su po sporazumima sa vladom u Damasku napuštale teritorijalne enklave u drugim delovima Sirije. Tako se tokom 2018. na relativno malom području ove provincije našlo više desetina hiljada boraca iz različitih, ideološki veoma raznorodnih frakcija, koje su neretko ulazile i u međusobne oružane sukobe, a jedino ih je objedinjavalo zajedničko neprijateljstvo prema vladi Bašara el Asada. Pojedinačno gledano, najveći deo teritorije je kontrolisala radikalna džihadistička grupa Hajat Tahrir Al-Šam (HTS)^[3], naslednik zloglasnog Nusra Fronta, nekadašnjeg ogranka Al-Kaide u Siriji.

Vlada u Damasku nije želela da toleriše ovakvo stanje i u septembru 2018. je uz pomoć svojih saveznika iz Rusije i Irana pripremila opsežnu ofanzivu, kojom bi eliminisala to poslednje veliko područje države pod kontrolom pobunjenika. Međutim, ofanziva je u poslednji čas zaustavljena posredovanjem Rusije i Turske, koja se postavila kao zaštitnica pobunjenika, te na sebe preuzela obavezu da u razumnom roku mehanizmima koje ima na raspolaganju dovede do diferencijacije među pobunjenicima i na taj način eliminiše presudni uticaj HTS na terenu.

Prvih dana januara, međutim, došlo je do opšte ofanzive snaga HTS na više pravaca u okviru provincije Idlib, kojom je skršen vojni i politički otpor preostalih manjih frakcija na području Idliba, a čitavo područje potpulo pod dominaciju radikalnih džihadista. Ovo se može smatrati i neuspehom turske politike na ovom području, kao i obaveza koje je preuzela prema Moksvi i Damasku. Stoga se u neposrednoj budućnosti može očekivati nova vojna eskalacija u provinciji Idlib, bilo da se radi o ofanzivi Damaska ili pak intervenciji Turske unutar područja za koje je preuzela svojevrsnu odgovornost.

Egipat

Na Badnji dan, 6. Januara 2019. egipatski predsendik Abdel Fatah Al-Sisi svečano je otvorio najveću hrišćansku bogomolju u toj zemlji, ali i na celom Bliskom istoku. Koptski Hram rođenja Hristovog se nalazi u Novoj administrativnoj prestonici Egipta i može da primi čak 8.000 vernika, a svečanom otvaranju su pored poglavara koptske crkve Pape Tavardosa II prisustvovali i predsednik Palestine Mahmud Abas, kao i predsedavajući Arapskom Ligom Ahmed Abdul Geit. Izgradnju bogomolje koja će služiti Koptima, najbrojnijoj hrišćanskoj zajednici na Bliskom istoku, koji čine oko 15% od gotovo 100 miliona žitelja Egipta, pozdravio je i američki predsednik Donald Tramp. Istoga dana je u tom gradu otvorena i džamija Al-Fatah Al-Alem, koja će moći da primi 15.000 vernika i druga je po veličini na svetu, odmah nakon Velike džamije u Meki.

Projekat izgradnje Nove administrativne prestonice, grada koji još uvek nije dobio svoje zvanično ime, egipatske vlasti su otpočele početkom 2015. godine, sa namerom da rasterete prenaseljeni Kairo, u kojem živi preko 20 miliona ljudi. Nova prestonica je locirana 45 kilometara istočno od Kaira, na pola puta do luke Suec. Po planovima egipatskih vlasti, nova prestonica će služiti kao administrativni i finansijski centar države, a ambiciozni projekti obuhvataju izgradnju brojnih spomenika, veštačkih jezera, ugostiteljskih i verskih objekata, kao i parka po površini dva puta većeg od njujorškog Central parka. Selidba dela državnih institucija bi mogla početi već krajem ove godine, dok se završetak čitavog projekta, procenjene vrednosti od 45 milijardi dolara, očekuje do 2022. godine. Po završetku izgradnje, Nova administrativna prestonica bi trebalo da postane dom za pet do sedam miliona ljudi.

Na samom početku, realizacija ovog mega-projekta je poverena kompaniji iz Ujedinjenih Arapskih Emirata na čijem čelu se nalazi Muhamed Alabar, ali već koncem 2015. realizaciju projketa su preuzlele kineske građevinske kompanije, dok deo posla u oblasti infrastrukture obavljaju egipatske kompanije, uz podršku armije.

Izrael

Sam kraj 2018. i početak nove 2019. godine u Izraelu je obeležen krupnim političkim turbulencijama. Naime, vladajuća koalicija koju predvodi desno orijentisana partija Likud na čijem čelu se nalazi premijer Izraela Banjamin Netanjahu, saopštila je 24. decembra da je postignut dogovor o održavanju vanrednih parlamentarnih izbora 9. aprila 2019, sedam meseci pre redovnog roka. Neposredni povod za raspisivanje vanrednih izbora bila je odluka ministra odbrane Avigdora Libermana da podnese ostavku nezadovoljan nedovoljno oštrom reakcijom vlade prema teroristima Hamasa u Pojasu Gaze, koju je sledila svojvrsna ucena ministra obrazovanja Naftali Beneta, sa zahtevom da njemu bude poveren resor odbrane. Pored toga, stalni izvor političkih tenzija predstavlja problem izuzeća učenika ultra-ortodoksnih škola od služenja vojnog roka, a polovična rešenja Netanjahuove vlade (nastavak izuzeća sa učenike sa dobrim uspehom) nisu uspela da zadovolje blok religioznih partija koje mu tradicionalno pružaju podršku, niti kritičare iz sekularne opozicije, prvenstveno partiju Ješ Atid, koju predvodi Jair Lapid^[4]. Konačno, sam Netanjahu se nalazi na meti više temeljnih istraga državnog tužilaštva, a prva optužnica za korupciju je već podignuta protivu njegove supruge Sare. Po nekim tumačenjima, ubrzavanje izbora za više od pola godine može predstavljati i manevar samog premijera, koji time želi da predupredi podizanje pravosnažnih optužnica protiv, odnosno njihovo objavljivanje pre parlamentarnih izbora.

Sasvim nenadano, već 1. januara je došlo do raspada leve koalicije Cionistička Unija, kada je u živom televizijskom nastupu svoju odluku o istupanju iz koalicije saopštio lider Laburističke partije Avi Gabaj. Laburistička partija je predstavljala okosnicu koalicije, mada je parlamentarni lider Cionističke Unije, a time i celokupne levo-liberalne opozicije, bila predsednica daleko malobrojnije partije Hatnua i bivša ministarka spoljnih poslova Cipi Livni, budući da lider Laburista Avi Gabaj nije imao poslanički mandat.

Sve to je uvelo političku scenu Izraela u prilično konfuzno stanje, budući da se tokom decembra raspala i religiozna partija Jevrejski Dom, a pominjani ministar Naftali Benet sa svojom frakcijom formirao novu stranku pod imenom Nova Desnica. Takođe, svega nekoliko dana nakon odluke o zakazivanju vanrednih izbora, svoju centrističku Partiju Izraelske Otpornosti je registrovao i veoma popularni bivši načelnik generalštaba Beni Ganc.

Istraživanja popularnosti političkih stranaka, koja se u Izraelu objavljuju gotovo svakodnevno, ukazuju da ovakva konfuzija ide naruku Benjaminu Netjanahuu i njegovoj partiji Likud, koja bi mogla da ponovi rezultat sa prethodnih izbora, pa i da ga poboljša. Naravno, sve pod uslovom da državno tužilaštvo ne završi tekuće istražne radnje i ne podigne optužnice protiv premijera pre 9. aprila, što bi sasvim sigurno zakomplikovalo njegov položaj. Po pomenutim sondažama, Likud bi na aprilskim izborima mogao računati na 25 do 32 od ukupno 120 mesta u Knesetu (trenutno ima 30), a skupa sa svojim tradicionalnim koalicionim partnerima sa religiozne desnice na 52 do 62 mandata. Zadrugo mesto će se po svemu sudeći boriti nova partija Benija Ganca čiji rezultat se projektuje na 11 do 15 mandata i centristička partija Ješ Atid Jaira Lapida sa 10 do 17 mesta u novom sazivu Kneseta.

Standardno dobar rezultat bi mogla ostvariri i Ujedinjena Lista koja okuplja partije izraelskih Arapa (12 mandata u sadašnjem sazivu), međutim jedna od koalicionih stranaka Taal je 8. januara donela odluku o napuštanju saveza, što će nesumnjivo uticati na preraspodelu glasova unutar arapskog korpusa. Konačno, Laburistička partija, sada već izvan okvira Cionističke Unije, po istraživanjima javnog mnjenja može računati na 7 do 10 mandata, ali i na blisku saradnju sa novom strankom Benija Ganca, za šta se rukovodstvo Laburista zalaže.

Palestina

Palestinske vlasti^[5] (sa sadištem u Ramali na Zapadnoj obali) donele su 6. januara 2019. odluku da zatvore granični prelaz Rafa između Pojasa Gaze i Egipta, čime je dodatno otežan život Palestincima u teritorijalno manjoj konstituenti njihove delimično priznate države.

Pojas Gaze se od 2007. nalazi pod punom kontrolom radiklanog islamističkog pokreta Hamas, koji je pobedio na parlamentarnim izborima održanim 2006, ali nije uspeo da preuzme kontrolu nad institucijama vlasti na Zapadnoj obali, dok je Pojas Gaze stavio pod svoju kontrolu tek nakon kratkotrajnog oružanog sukoba sa rivalskim Fatahom, koji je na tom području predvodio Muhamed Dahlan.

Budući da palestinska vlast u Ramali, kojom dominara Mahmud Abas sa svojim PLO/Fatahom, ima daleko veći legitimitet u međunarodnim okvirima, 2017. je napravljen kompleksan aranžman po kojem će granični prelaz između Pojasa Gaze i Egipta kontrolisati vlasti iz Ramale, koje priznaje zvanični Kairo. U praksi je to značilo da bi Palestinac iz Gaze, koji bi želeo da pređe u Egipat, morao prvo da prođe interni kontrolni punkt Hamasa, potom kontrolu zvaničnih organa Palestinske samouprave, a zatim i Egipta, što je bilo izuzetno mukotrpno i vremenski opterećujuće. Promenljiva dinamika u četvorouglu Fataha, Hamasa, Izraela i Egipta je dovodila do čestih zatvaranja graničnog prelaza Rafa u godinama koje su prethodile sporazumu iz 2017, a promet ljudi i robe putem njega barem delimično ublažava humanitarnu katastrofu koja na tom području kontinuirano traje.

Vlasti iz Ramale su odluku o zatvaranju prelaza u Rafi obrazložile stalnim maltretiranjem koje Hamas sprovodi nad njihovim službenicima, što se u svakom slučaju stavlja u kontekst dugotrajnog rivalstva dva najveća palestinska pokreta, koje je povremeno dobijalo i svoj oružani obliku, a u kome je od 2007. do danas život izgubilo nekoliko stotina ljudi. Sa druge strane, intenzivno se sprovodi i proces palestinskog ujedinjenja, no uprkos bombastičnim najavama pomirenja iz 2011, 2012, pa čak i formiranja zajedničke vlade 2014, do faktičkog političkog ujedinjenja pokreta od kojih jedan kontroliše Zapadnu obalu, a drugi Pojas Gaze, do danas nije došlo.

Prethodno je koncem 2018. predsednik Palestine Mahmud Abas najavio mogućnost raspuštanja parlamenta, koji je formiran nakon izbora sprovedenih još 2006. godine i u kojem dominira Hamas, čime bi se otvorila mogućnost održavanja prvih izbora nakon punih 13 godina. Uzimajući u obzir veliku neizvesnost oko političkog nalseđa Abu Mazena (ratno ime Mahmuda Abasa), koji ima pune 83 godine, kao i veliki otpor Palestinaca američkom planu za rešenje izraelsko-palestinskog konflikta, koji se iako još uvek neobjavljen već uveliko sprovodi, za očekivati je da će 2019. godina na Palestinskim teritorijama biti obeležena političkim turbulencijama, koje se na tom području mogu veoma lako pretvoriti i u oružane eskalacije.

Saudijska Arabija

Iako slučaj ubijenog novinara i disidenta Džamala Hašogija još uvek nije dobio svoj krajnji epilog^[6], svet je početkom januara obišla još jedna vest kojom je u fokus stavljena krajnje nezadovoljavajuć status ljudskih prava u Saudijskoj Arabiji.

Tinejdžerka Rafa Al-Kanun, stara 18 godina, koja je početkom meseca krenula iz Saudijske Arabije, preko Kuvajta i Tajlanda na put prema Australiji, gde je nameravala da zatraži azil, zadržana je u Bangkoku usled zahteva zvaničnog Rijada za deportacijom. Nju su, po sopstvenom svedočenju, na internacionalnom delu bangkočkog aerodroma Suvarnabumi odmah po sletanju zaustavili zvaničnici Saudijske Arabije i Kuvajta i oduzeli joj putni dokument, zbog prijave njenog oca po kojoj putuje u inostranstvo bez njegove dozvole. Usledilo je višednevno prepucavanje nadležnih institucija Tajlanda, koji je odbio da joj odobri ulaz u samu zemlju, ali i međunarodnih institucija poput UNHCR, koji joj je dodelio status izbeglice i time uspeo da spreče vlasti u Bangkoku da Al-Kanunijevu izruče Rijadu. Za sve to vreme, mlada Saudijka je putem društvenih mreža uživo iz sobe aerodromskog hotela u kojoj se zabarikadirala izveštavala svetsku javnost o svom slučaju, što je doprinelo dizanju značajne medijske pažnje na međunarodnom nivou.

Rafa Al-Kanun je odlučila da pobegne iz Saudijske Arabije kako bi izbegla ugovoreni brak na koji ju je porodica prisiljavala, a svoje roditelje je optužila i za kontinuiranu fizičku i psihičku torturu, navodeći kao primer to što je zbog odluke da skrati kosu bila kažnjena zabranom napuštanja kuće u trajanju od šest meseci. Navcela je i to da je potpuno ubeđena kako bi je u slučaju deportacije u Sadijsku Arabiju, nakon izdržavanja zatvorske kazne, porodica sasvim izvesno ubila. Otac Al-Kanunijeve je, pak, saudijskim vlastima saopštio kako je njegova kći psihijatrijski bolesnik, te da mora biti vraćena u zemlju radi neophodnog lečenja.

Australija je izrazila nameru da pozitivno reši zahtev mlade Saudijke za azil, ali su neophodne procedure zahtevale određeno vreme. U međuvremenu se u slučaj uključila Kanada, koja je ekspresno dodelila odgovarajući status Al-Kanunijevoj, koja je već 12. januara sletela na aerodrom u Torontu, gde ju je dočekala kanadska ministarka spoljnih poslova Kristija Frilend. Kanadska šefica diplomatije se inače prošle godine istakla kritikom stanja ljudskih prava u Sadijskoj Arabiji i zahtevima vlastima u Rijadu da iz zatvora oslobode aktivistkinje zatvorene zbog zalaganja za prava žena u kraljevini. Zvanični Rijad je tada iz zemlje proterao kanadskog ambasadora, ali sve to ipak nije ugrozilo lukrativne aranžmane prodaje kanadskog oružja Saudijskoj Arabiji koji su u toku.

1. https://czds.rs/trampov-sirijski-gambit/ ↑
2. https://czds.rs/lira-pastor-sankcije-kraj-saveznistva-turske-i-sad/ ↑
3. https://czds.rs/dzihadizam-geneza-i-pravci-razvoja/ ↑
4. Jair Lapid je sin pokojnog Josefa „Tomija“ Lapida, veterana medijske i političke scene Izraela, koji je rođen u Novom Sadu pod imenom Tomislav Lampel. ↑
5. Republika Srbija priznaje Državu Palestinu, shodno odlukama SFRJ iz novembra 1988. Izrael i druge države koje ne priznaju Državu Palestinu, prepoznaju vlast Palestinske Narodne Samouprave, formirane nakon Sporazuma iz Osla. Po prijemu Države Palestine u Organizaciju Ujedinjenih Nacija u svojstvu države posmatrača 2012, svi organi Palestinske Narodne Samouprave su počeli da koriste isključino naziv Država Palestina. ↑
6. https://czds.rs/smrt-u-konzulatu-politicke-implikacije-ubistva-dzamala-hasogija/ ↑