fbpx

ПОЛИТИЧКИ ПРОФИЛ ПРЕДСЕДНИЦЕ РЕПУБЛИКЕ ХРВАТСКЕ – КОЛИНДА ГРАБАР

30/07/2018
Аутор :
Анализе/Политичке биографије

Породично порекло и младост Колинде Грабар

Колинда Грабар Китаровић је хрватска политичарка и државница, али и прва жена која је постала председница

Колинда Грабар-Китаровић

Републике Хрватске у две и по деценије постојања историје модерне хрватске државе. Рођена је 29. априла 1968. године у Ријеци у тадашњој Социјалистичкој Републици Хрватској, која је била једна од шест федералних јединица у оквиру Социјалистичке Федеративне Републике Југославије. На свет је дошла у породици Бранка и Дубравке Грабар. Када је остала у другом стању, Колиндина мајка је одлучила да њено дете добије име Арсен, ако буде дечак, или Ксенија, уколико буде рођена девојчица. Међутим, тадашња тинејџерска поп сензација Зденка Вучковић отпевала је песму „Колинда“ по којој је хрватска председница добила име. Породично порекло Колинде Грабар Китаровић налази се у вези са насељем Гробиншћине или Гробник, у Приморско-горанској жупанији и то са страна оба родитеља. Љубомир и Марија, деда и бака по очевој страни, воде порекло из Мартинова Села у близини Рјечине. Отац њене мајке, Виктор Матејчић из Јелења, био је члан Хрватске сељачке странке, а након пропасти Краљевине Југославије, првобитно је био припадник хрватског домобранства. Након „Крваве недјеље“ 12. јула 1942. године, када су италијански војници у Подхуму на Гробничком пољу стрељали стотинак мушкараца, а остало становништво интернирали у сабирне центре, прикључио се антифашистичком покрету. У борбама са немачким снагама за Ријеку, у пролеће 1945. године, у току освајања касарне Света Катарина, био је тешко рањен. Умро је као шездесетогодишњак од последица рањавања. Његова супруга, Иванка Матејчић, Колиндина бака, родом је из старог града Гробника, а један римокатолички свештеник успео је да сачува њен живот приликом поменутог ратног злочина који су починили италијански фашисти. У опису своје биографије за потребе Вечерњег листа, Китаровић је нагласила да су мајчини родитељи, иако протагонисти антифашистичког покрета, били противници комунизма, те да су јој они помогли да у свом личном и политичком профилу изгради родољубиве црте карактера и склоност према проучавању прошлости хрватског народа.

 

„У детињству желела је да се бави пословима стјуардесе или преводитељке. Успешно је завршила Прву ријечку хрватску гимназију у Ријеци.“

У време њеног рођења, Колиндини родитељи живели су у селу Лубарска у близини Мартинова Села на Рјечини, где је Колинда провела најраније детињство, након чега се, због пословних обавеза њеног оца, породица преселила у Гробник. Отац Бранко био је месар, те је у свом власништву имао једну месарску самосталну занатску радњу, а у суседном селу је поседовао сточарску фарму, где је узгајао 22 краве. Колинда је била једина девојчица у селу и показивала је интересовање за природне науке, посебно математику. Родитељи су били прилично заузети, због пословних обавеза, те је и Колинда од најранијих дана помагала својој породици у раду те предузетничке мануфактуре. Аматерски је тренирала фудбал у локалном спортском клубу. Њен брат, Бранко такође се бавио месарским занатом. Према сопственом признању породица је практиковала верска осећања у кругу римокатоличке конфесије и њене Цркве. Ниже разреде основне школе похађала је у Јелењу, а више разреде у Дражицама. Како је отац био ловац, одмалена је са њим ишла у лов. Под утицајем доминантне мајке, Дубравке, Колинда је била посвећена својим школским обавезама, па је и показивала озбиљне успехе у току основног образовања. Захваљујући образовању, добро је савладала знање хрватског књижевног стандардног језика, који није умногоме био присутан у њеном родном крају. У детињству желела је да се бави пословима стјуардесе или преводитељке. Успешно је завршила Прву ријечку хрватску гимназију у Ријеци.

Живот у Сједињеним Америчким Државама

 

У трећем разреду гимназије сазнала је за могућност размене студената са ученицима из Сједињених Америчких Држава. Као седамнаестогодишњакиња отпутовала је у град Лос Аламос, где је у локалној средњој школи завршила четврти разред. Годину дана живела је код породице високообразованих Американаца, хемичарке и нуклеарног физичара који су имали ћерку сличне старосне доби, као што је била и Колинда Грабар. Касније је изјавила како је гајила више симпатија према америчком образовном систему, јер су професори и наставни кадар фундаменталније подстицали креативност и изражавање личног мишљења код студената, за разлику од ријечке гимназије у којој се инсистирало на усвајању података.

„Након завршене матуре у Лос Аламосу 1986. године, вратила се у Хрватску, односно у Загреб….“

У току школовања у САД успешно је завршила курс дактилографије, а показала је велику приврженост према наставним предметима који су се односили на историју америчке нације и Сједињених Америчких Држава. Такође, добила је савет да би требало да похађа наставу из предмета који су се односили на историју европских земаља и народа, како би стекла свеобухватан угао посматрања и на поменути важан сегмент европског цивилизацијског и културолошког наслеђа, али са аспекта анализе и синтезе америчких интелектуалних кругова. Истовремено, посветила је велику пажњу стицању вештина и способности из области фискултуре и физичког васпитања, а од изборних предмета, определила се за механику, где је на часовима учествовала у састављању различитих мехничко-техничких компоненти важних за аутомобилску индустрију. Након завршене матуре у Лос Аламосу 1986. године, вратила се у Хрватску, односно у Загреб, где је уписала студије енглеског и шпанског језика на Филозофском факултету Универзитета у Загребу. Дипломирала је 1993. године, а 2000. године добила је титулу магистра књижевности и лингвистичких наука, да би након завршетка двогодишњих постдипломских студија из области међународних односа на Факултету политичких наука, такође на Загребачком универзитету и докторирала, одбранивши докторску дисертацију на тези о америчко-совјетским односима у доба Реаганове администрације у контексту завршетка Хладног рата. Колинда је 1996. године ступила у брак са Јаковом Китаровићем. У браку су добили двоје деце, ћерку Катарину и сина Луку. Изјавила је да јој супруг пружа велику подршку и да је своју каријеру ставио у други план како би она могла да се посвети политичкој и дипломатској професији. Јаков је завршио Факултет електронике и рачунарства, а ради као професор на Поморском факултету, те није много експониран у јавном животу. 

Образовно-академски профил у биографији Колинде Грабар Китаровић

 

Након завршетка матуре у Новом Мексику и стицања дипломе у области књижевних наука из шпанског и енглеског језика на Загребачком универзитету, истовремено је успешно завршила студије у оквиру изборног програма на наставном предмету португалски језик и књижевност, поново на Фаилозофском факултету. У јулу и августу 1994. године окончала је специјалистички студијски програм из области дипломатије и немачког језика на Дипломатској академији у Бечу. Након поменутог, у периоду од септембра исте године, па све до јуна 1995. године, налази се на постдипломским студијама из области: дипломатије, међународног права, међународних економских релација и европских интеграција на престижној Дипломатској академији у Бечу, која је у својој историји представљала велики „генератор“ многих угледних европских и светских имена из обчласти дипломатије и међународне јавне политике. Истовремено, завршила је напредни студијски курс из области познавања немачког и француског језика. У јуну и јулу 1995. године завршава студијску наставу из области дипломатије и хрватске спољне политике на Дипломатској академији у оквиру Министарства спољних послова Републике Хрватске.

„Активно говори енглески, шпански и португалски, а пасивно немачки, италијански и француски језик.“

Дипломске академске студије-мастер успешно окончава из политичких наука 2000. године, што је представљало резултат двогодишњег постдипломског курса из области међународних политичких односа на Факултету политичких наука Универзитета у Загребу. Важан сегмент академске каријере у животу Колинде Грабар Китаровић представљају докторандске истраживачке послове из сфере међународних односа и безбедносне политике на Универзитету Џорџ Вашингтон у Вашингтону (Дистрикт Колумбија). Поменуте студије Грабар Китаровић је завршила као стипендиста Фулбрајтове фондације. У својству признања за пожртвовани истраживачки рад, одликована је Председничком медаљом за научну, друштвено-корисну и политичку делатност. Управо, 2007. године настала је докторска теза „Политика условљавања, као катализатор учинака у процесима приступања Европској унији-приступни процес Републике Хрватске“, коју је Колинда Грабар Китаровић одбранила на Факултету политичких наука у Загребу. У периоду од 26. јула до 14. августа 2009. године, остварила је статус Senior Manager in Government Executive Program, на Kennedy School of Government, у оквиру Универзитета на Харварду. Активно говори енглески, шпански и португалски, а пасивно немачки, италијански и француски језик.

Политичка каријера

 

У прве две године након завршених основних студија радила је као стручни референт, а онда и као саветница у Међународном одељењу министарства науке и технологије Републике Хрватске, а онда, у периоду до 1995. године, обављала је дужност саветнице и више саветнице у Кабинету заменика министра спољних послова Републике Хрватске. Истовремено приступила је Хрватској демократској заједници, која је и тада, као и данас била владајућа политичка снага у Хрватској. Све до 1997. године обављала је дужност начелнице Одељења за Северну Америку, такође у Министарству спољних послова. Од августа 1997. године, па до краја 2000. године била је дипломатски саветник и Министар саветник при хрватској амбасади у Канади, да би до 2003. године даљу дипломатску каријеру остваривала на положају министра саветника у Министарству спољних послова. У Седмој изборној јединици на

„Именована је за министарку спољних послова и европских интеграција 7. фебруара 2005.“

Општим изборима у новембру 2003. године изабрана је за саборску посланицу на листи ХДЗ. У датом периоду постала је члан Председништва ХДЗ, Главног одбора ХДЗ, као и Националног већа ове политичке странке, а наредне године постала је заменица шефицу Средишњег изборног штаба ХДЗ. У процесу муњевитог напретка њене политичке каријере, ускоро је постављена за Секретарку европских интеграција, да би крајем децембра 2003. године била имонована за министарку европских интеграција у влади Иве Санадера. У периоду до 2005. године била је ангажована као заступник и главни преговарач хрватске владе у процесима приступних преговора Републике Хрватске Европској унији. Именована је за министарку спољних послова и европских интеграција 7. фебруара 2005. године, а од 2008. године до 2011. године била је Изванредна и опуномоћена амбасадорка Републике Хрватске у САД у статусу министра, да би 2011. године била именована за Помоћницу генералног сектретара НАТО пакта задужену за јавну дипломатију. Важно је да напоменемо да је обављала и низ других дужности у оквиру поверених послова у периоду од 2005. године до 2008. године, па је тако 2006. године била Заменица председавајућег Генералне скупштине Организације уједињених нација, затим члан Националног савета безбедности Хрватске и у више наврата шефица делегације Хрватске у преговорима са НАТО у вези са процесом приступања ове државе поменутом војно-политичком савезу (Америчко-јадранска иницијатива).

Председница Републике Хрватске

 

Колинда Грабар Китаровић 12. маја 2014. године постала је кандидаткиња ХДЗ за председницу Хрватске на председничким изборима. Одлука је донета у Вуковару након одржане седнице Председништва ХДЗ и на њихов предлог што је Национално веће једногласно усвојило. Свој изборни програм под насловом „За бољу Хрватску“ Грабар Китаровић је представила 11. новембра 2014. године. Председничку кандидаткињу Колинду Грабар Китаровић на председничким изборима 2014/2015. године подржали су Хрватска демократска заједница – ХДЗ, Хрватска сељачка странка- ХСС, Хрватска странка права др Анте Старчевић – ХСП АС, Блок умировљеници заједно – БУЗ, Хрватска демокршћанска странка – ХДС, Загорска демократска странка – ЗДС, Хрватска социјално-либерална странка – ХСЛС, Храст – Покрет за успјешну Хрватску.  У јануару 2015. године је у другом кругу победила Иву Јосиповића са 1 114 945 гласова (50,74%) на према 1 082 436 гласова (49,26%). Њен изборни програм под називом „За бољу Хрватску“ је добио највећу подршку.  На тај начин Хрватска је постала једна од десетак земаља на свету које имају председницу. Невладина организација Клепсидра из Сарајева доделила јој је награду Иса-бег Исхаковић, признање за изградњу добрих односа са Босном и Херцеговином. Колинда је чланица Трилатералне комисије, приватне организације чија је улога да негује блиске односе између Америке, Европе и Јапана. Постоје индиције да је због обављања јавне функције иступила из чланства ове организације.

Политички профил хрватске председнице

 

Активна политичка каријера Грабар Китаровић углавном је остваривана у „дипломатским круговима“ хрватске политичке елите, те је у домену дневних политичких активности у Хрватској, све до 2014. године, њен ангажман углавном остао мање препознатљив у широким слојевима јавности. Заправо, Грабар Китаровић је веома опрезно наступала у јавном и политичком животу Хрватске и та њена улога постала је предмет пажње хрватског народа и посебно медија тек у току предизборне кампање у оквиру председничких избора 2014. године. Од почетака политичке каријере перцепирана је као представник млађе генерације политичара у ХДЗ, који су своју пуну афирмацију у политичким круговима дочекали са формирањем прве владе Иве Санадера. Међутим, за разлику од других политичара из поменутих слојева руководећих структура у овој странци којима је то било ускраћено, Колинда је имала, ако не благонаклон став, а онда свакако једну благу „прећутну сагласност“, „старих“, конзервативних „тврдолинијашких“ руководилаца унутар ХДЗ (попут Шекса), а та „сагласност“ била је усмерена у правцу подршке њеној даљој политичкој каријери. У сукобу „млађе“, „либералније“ и „старије“, „тврдолинијске“ струје унутар ХДЗ, Грабар Китаровић је углавном остала по страни, на крају се ипак идентификујући са политичким гледиштима „млађе генерације“, која се налазила под покровитељством ауторитета хрватског премијера Санадера. Међутим, у „интеррегнуму“ власти унутар ХДЗ и хрватске владе након Санадерове оставке и препуштања премијерског места Јадранки Косор, Колинда Грабар Китаровић доспела је у нешто тежи политички положај, управо због јасног идентификовања њених активности са политичким профилом остракованог Иве Санадера.

„Овај пут, применила је политичку стратегију….“

У политичким превирањима унутар ХДЗ након победе коалиције окупљене око Социјалдемократске партије и новог хрватског премијера Зорана Милановића на општим изборима 2011. године, Колинда Грабар Китаровић није јавно и активно учествовала. Овај пут, применила је политичку стратегију према којој је у свом политичком дискурсу наново афирмисала доктрине „тврдолинијске“ или конезарвативне струје унутар ХДЗ, чиме је добила наклоност Андрије Хебранга, Ивана Шукера, Божидара Калмете и посебно Томислава Карамарка, али је истовремено задржала и неопходни степен „трпељивости“ од стране екстремних десничарских елемената, „проусташке“ провенијенције, као и „бранитељских ветерана“ унутар странке, који су остали препознатљиви по улози и активностима Златка Хасанбеговића. Међутим, политичку идентификацију са круговима руководећих структура унутар ХДЗ „либералније“ провенијенције, попут Пленковића, Грабар Китаровић није изгубила. Заправо, политичка платформа делатности Колинде Грабар Китаровић, чак и од времена када је постала хрватска председница, представљала је ментално-духовну и политикантско-прагматску симбиозу две стране јединственог политичког профила једног државника. Са једне стране, препознајемо „тврдолинијске“ политичке принципе конзервативног, понекад и „проусташки“ детерминисаног курса и дискурса програма хрватске председнице који се огледа и отелотворује у спољнополитичкој националистичкој агенди у односима према суседима (Словенија-арбитражни поступак у вези са међуграничним спором у Пиранском заливу), а посебно према Србији и српском народу у целини. Морамо да се присетимо улоге хрватске председнице у многим инцидентним ситуацијама, које је углавном сама продуковала, са често нетипичним државничким или дипломатским испадима, попут чудноватог и наглашено еуфоричног понашања у току Светског првенства у фудбалу у Русији 2018. године, када је понекад изгледало да је Колинда „дванаести играч на терену“. Додуше, наведено понашање Колинде Грабар Китаровић истој је обезбедило подршку најугледнијих штампаних и електронских медија у многим светским престоницама.

„„Афера српских чоколадица“, када је упутила јавно извињење….“

Међутим, неколико пута, па и у току поменуте спортске манифестације, изазвала је згражавање јавности у Србији, Републици Српској, али и страх код малобројне и угњетане српске мањинске заједнице у Хрватској, када је дословце интерпретирала „песничке композиције“ Марка Перковића Томпсона, у којима су се величали усташки и нацистички злочини из Другог светског рата. На поједине, благе критике из Европске уније, али и од стране антифашистичких, као и јеврејских хуманитарних удружења задужених за очување сећања на невино пострадале жртве усташког терора, одговарала је помирљиво и прилично неуверљиво. Слично кокетирање са усташством и пораженом осовинском политиком у Европи показала је појављивањем на манифестацији обележавања страдања оружаних снага Независне Државе Хрватске у Блајбургу, као и последњим инцидентним иступима у току званичне посете израелског председника Реувена Ривлина Меморијалном комплексу Јасеновац, када је лично и јавно од високог госта добила оштре критике због покушаја изједначавања жртава Холокауста са жртвама тзв. „Домовинског рата“ у историји Ратова за југословенско наслеђе. Заправо, она је посредно, али не и експлицитно евоцирала старе, чак перверзне планове Фрање Туђмана да у заједничке гробнице буду сахрањени страдали у Блајбургу и Јасеновцу, дакле џелати и жртве.  „Афера српских чоколадица“, када је упутила јавно извињење због тога што је конзумирала производе направљене у Србији, изазвала је подсмехе чак и у круговима „бриселске администрације“. Наравно, сама хрватска председница дошла је у ову и сличну позицију потребног ограђивања од одређених активности под притисцима националистичких елита и јавности у Хрватској, из разлога што, делимично и услед подилажења сопственим убеђењима, али највише из опортунистичких потреба неутралисања било којих дисонантних тонова између Колиндиног бирачког тела и Пантовчака. Разлози због којих су у великој мери у редовима њеног бирачког тела присутни заговорници „десничарске“, екстремне националистичке политике, има шири социоисторијски и политички контекст, али сигурно разлози тог присуства налазе се и у поменутим платформама „подилажења“. У прилог поменутој тези, морамо да наведемо и веома одлучан став Пантовчака у време кризе у трговинским односима са Србијом 2015. и 2017. године, када је у првој поменутој години чак и подржала екстремну антисрпску политику премијера Милановића, који је био њен политички опонент. Круна поменутих испада хрватске председнице догодила се недавно када је у разговорима са албанским премијером Еди Рамом нагласила да су „Хрвати и Албанци увек били браћа по оружју“. Није тешко закључити коме је била упућена ова ратоборна и нимало добросуседска изјава, али морамо нагласити да је иста и суштински исправна. Колинда није погрешила. Хрватске и албанске војне снаге биле су најзаступљеније у редовима Вафен СС нацистичких дивизија, по глави становника у односу на било коју другу Хителерову савезницу. Такође, савезништво хрватског сепаратизма и албанског иредентизма на Косову и Метохији у историји СФРЈ и Ратова за југословенско наслеђе, ваљда је научно-методолошки неспорно.

„У том погледу, можемо да кажемо да је у сегменту „европско-либералног“ и глобалистичког удела у јединственом политичком профилу Колинде Грабар Китаровић, присутан и…“

 

За разлику од „регионалне“, у спољној политици хрватске председнице у односу на друге делове Европе и света, Колинда Грабар Китаровић показује „другу“ страну у поменутој симбиози оквира јединственог политичког профила једног државника. У релацијама са наднационалним и евроатлантским интеграцијама и институцијама, хрватска председница не показује већа одступања од званично прокламоване политичке агенде поменутих наднационалних „организама“ у међународном политичком систему. 

                               


 

Одржава срдачну комуникацију са конзервативним државницима, попут Трампа, Ердогана или Орбана, али је у оквиорима европске адмнистрације у Бриселу, у политичкопрофилном смислу перцепирана као државница са либерално-демократским уверењима и платформама деловања.

 

 

 

 

Без обзира што јавно заступа подршку европској политици у односу на „мигрантску кризу“ или погледу политичких криза у Украјини и Сирији, хрватска председница негује специфичне и отворене односе са мађарским државником Викторомо Орбаном или председником Руске федерације Владимиром Путином

(свакако криза са Агрокором и „енергетска“ политика хрватске државе условила је поменути однос са званичном Москвом).

 

 

„Међутим, једино доследни и нимало благонаклон политички дискурс, Колинда Грабар Китаровић показује према Србији и српском народу….“

 

У том погледу, можемо да кажемо да је у сегменту „европско-либералног“ и глобалистичког удела у јединственом политичком профилу Колинде Грабар Китаровић, присутан и дати „суверенистички принцип“, па би неопрезном оку посматрача можда изгледало да духовно-ментална и прагматска симбиоза политичког профила хрватске председнице поседује тријалистички карактер. У односима према Босни и Херцеговини и хрватском националном питању у истој, Грабар Китаровић показује амбивалентан однос. Наиме, посета Босни и Херцеговини представљала је прву спољнополитичку турнеју нове хрватске председнице у марту 2015. године. На тај начин, јасно је показала да је Република Хрватска и те како заинтересована за сагледавање политичких прилика у овој држави, посебно у односу на све незавиднији положај хрватске националне заједнице у Федерацији БиХ. Поред поменутог, амбивалентност датог односа према БиХ и хрватском питању у истим, показан је, са једне стране у снажно исказаној подршци Дејтонском мировном споразуму, али са друге стране и у подстицају напорима дела међународне заједнице да се на „антидејтонским принципима“ афирмише политика даље централизације и унитаризације наведене државе, што су свакако били разлози који су и довели до крвавог грађанског рата на почетку последње деценије претходног столећа. Такође, Колинда Грабар Китаровић, не подржава могућност успостављања трећег, хрватског националног ентитета у некој федералистички устројеној БиХ, који би можда био отелотворен у ревитализацији институције Хрватске заједнице Херцег-Босне. Међутим, једино доследни и нимало благонаклон политички дискурс, Колинда Грабар Китаровић показује према Србији и српском народу, упркос што у протеклих шест година из званичног Београда, осим позива на помирање и сарадњу, ниједан други „глас“ никада није упућен према званичном или незваничном Загребу. Услед описаног деловања хрватске председнице и стратешко опредељење Републике Србије у погледу европских интеграција може донекле да буде угрожено потенцијалним блокирањем „европског пута Србије“ од стране званичног Загреба, уколико само хрватско друштво не пронађе начин да се суочи са својим „антисрпским“ фундаментима у домену национално-идентитетске политике у оквирима сопственог колективитета. Подстицај датим процесима могао би да пружи и ауторите хрватске председнице Грабар Китаровић.

Списак објављених научних радова и публикација Колинде Грабар Китаровић

 

Grabar – Kitarović, Kolinda

2002.:

  • Američki primat i izazovi globalizacije: izgradnja stabilne sigurnosti u uvjetima prekograničnih prijetnji nacionalnoj i globalnoj sigurnosti,
  • Međunarodne studije (American Primacy and Challenges of Globalization: Building Stable Security in Conditions of Transborder Threats to National and Global Security),
  • Politička kultura, Zagreb, (2) 4: 42 – 61 Grabar – Kitarović, Kolinda,

2005.:

  • 3D View on the Sixth Enlargement, in: Čehulić, Lidija, (ed.), Yearbook Šipan 2005,
  • Politička kultura, Zagreb: 17 – 22 Grabar – Kitarović, Kolinda,

2006.:

  • Hrvatska vanjska politika u 2006 (Croatian Foreign Policy in 2006),
  • Međunarodne studije, Politička kultura, Zagreb, (6) 1: 3 – 9 Grabar – Kitarović, Kolinda, 2006.: Challenges Facing the Republic of Croatia and Other Countries in Southeastern Europe in the Proces of Euroatlantic Integration: the Spillover of Success, International Affairs, Diplomatic Academy of the Ministry of Foreign Affairs of the Russian Federation, Moscow, (53) 12: 22 – 31.

 

Аутор анализе: Мср Огњен Карановић, историчар