OD CARINSKOG RATA DO SLOBODNE TRGOVINE MOŽE LI TRGOVINSKA POLITIKA VAŠINGTONA REZULTIRATI TRANSATLANTSKOM SLOBODNOM TRGOVINSKOM ZONOM?

OD CARINSKOG RATA DO SLOBODNE TRGOVINE

MOŽE LI TRGOVINSKA POLITIKA VAŠINGTONA REZULTIRATI TRANSATLANTSKOM SLOBODNOM TRGOVINSKOM ZONOM?

Prva polovina 2018. godine u odnosu transatlantskih saveznika obeležena je novom carinskom politikom Vašingtona, koja je rezultirala uzvraćanjem od strane Brisela i naizgled dovela u pitanje višedecenijsko partnerstvo. Svakako, ovaj period bio je obeležen i stavovima Vašingtona u vezi izdvajanja za odbranu među evropskim saveznicima, odnosno nezadovoljstvom Donalda Trampa zbog neispunjavanja obaveza NATO saveznika sa Starog kontinenta. EU, EU, EU, EU, EU, EU, EU, EU, EU, EU.

Trampov latentno izolacionistički pristup, neslaganja po pitanju spoljne politike sa evropskim partnerima naročito kada je u pitanju odnos sa Moskvom, kao i skeptičan stav spram NATO saveza, stvorili su atmosferu u kojoj je nova carinska politika SAD prema gotovo svim partnerima (i strateškim saveznicima i strateškim protivnicima) u EU percipirana kao ozbiljan izazov opstanku kompletne arhitekture zapadnog sveta, uspostavljene nakon Drugog svetskog rata.

Pa ipak, krije li se iza Trampove politike podizanja carinskih stopa, daleko važniji cilj sa dubljim temeljima, koji bi za posledicu imao zapravo daleko veći američki uticaj i prisustvo u Evropi? Dosadašnji razvoj situacije nam ne dozvoljava da isključimo i ovu mogućnost.

Jedna od najvažnijih potencijalnih prekretnica u carinskom konfliktu SAD i EU, bila je poseta predsednika Evropske komisije Žana Kloda Junkera američkom lideru Donaldu Trampu s kraja jula ove godine. Razlog za posetu bilo je uvođenje tarifa na uvoz čelika (25%) i aluminijuma (10%) iz EU u SAD od 01. juna 2018. godine. EU je uzvratila uvoznim tarifama na određeno voće, alkoholna pića, duvan i motore marke „Harli Dejvidson“ u iznosu od 25%, kao i određenu odeću i obuću, belu tehniku u iznosu od 50%.

Ono što je zanimljivo jeste da se među proizvodima koji su dodatno ocarinjeni našao i burbon, tradicionalno američko alkoholno piće, koje se proizvodi u Kentakiju, saveznoj državi iz koje dolazi lider republikanske senatske većine Mič MekKonel, ali i voće poput narandži i proizvodi od istog, koji su važni za ekonomiju Floride, najveće „kolebljive države“ u SAD, odnosno savezne države koja ne glasa tradicionalno niti za jednu etabliranu američku partiju, već od izbora do izbora menja stav.

Ovim su Evropljani dokazali kako poseduju razvijen analitički pristup geopolitičkim izazovima, kojim su pokušali prevashodno da motivišu establišment Republikanske partije, oličen u neokonzervativcima, da utiču na Donalda Trampa, kako bi odustao od uvođenja novih mera kojima bi bila pogođena evropska privreda. Prošlogodišnja trovinska razmena između SAD i EU iznosila je nešto više od 1.2 biliona dolara.

Stoga, poredeći naročito sa tarifama koje su uvedene Kini, dosadašnje tarife na relaciji Vašington – Brisel nisu naročito visokog nivoa, ali daleko od toga da razloga za strepnju nema. Nakon odluke EU da odgovori na Trampov izazov uvođenjem tarifa u vrednosti od oko 3.3 milijarde dolara, došla je Trampova pretnja uvođenjem novih tarifa na uvoz automobila u SAD iz EU, što je od izuzetnog značaja za evropski izvoz, pre svega u Nemačkoj i Francuskoj. Na ovu izjavu američkog predsednika reagovala je Sesilija Malmstrom, evropski komesar za trgovinu izjavivši kako će EU uzvratiti taksama na američku robu vrednu preko 20 milijardi dolara.

Kako tarifni konflikt ne bi eskalirao u rat, Žan Klod Junker je odlučio da se uputi u Vašington i u direktnom razgovoru ubedi Donalda Trampa, iznosivši mu argumente o šteti koju će privrede oba subjekta trpeti, ukoliko tinjajući sukob uzme maha.

Treba napomenuti da su argumenti američkog predsednika bili utemeljeni na njegovoj političkoj ideji sadržanoj u veoma prostoj krilatici: „Prvo Amerika“. Donalda Trampa možemo okarakterisati kao latentnog izolacionistu u političkom smislu i ciljanog protekcionistu u ekonomskom. Naime, on neće principijelno povući SAD iz svetskih zbivanja ni tokova, niti će poput libertarijanaca zagovarati geopolitički asketizam.

Ali, Tramp će svakako izbegavati otvaranje novih frontova, direktnih vojnih konfrotacija, sve dok ne proceni da je tako nešto neophodno. Umesto toga, on će savezništva i partnerstva graditi na osnovama trgovačke logike. Što više sredstava neka zemlja uloži u kupovinu američkih proizvoda, to će njen glas imati snažniji odjek u Beloj kući.

Tramp kao ključnog, globalnog rivala percipira Kinu i to ne iz ideoloških razloga, već zbog ozbiljnog deficita koji SAD trpe u trgovini sa ovom državom na godišnjem nivou (samo prošle godine preko 375 milijardi dolara). Po pitanju EU on zauzima sličan stav kao i prema Japanu, Meksiku, Kanadi.

„Ne možemo dozvoljavati našim prijateljima da nas iskorišćavaju. Želimo fer odnos. Američki radnici na prvom mestu!“.

Ukratko, Tramp na američku spoljnotrgovinsku politiku primenjuje model koji je odveć prisutan u privredi – gde god postoji minus, želi se stvoriti plus. A SAD zbog specifičnosti svoje privrede, postojanja velikog broja multinacionalnih kompanija, visokoliberalizovanog tržišta kao i svesnog, sistematskog popuštanja tj. zatvaranja očiju pred određenim potezima strateških partnera, zaista trpe deficit i u trgovini sa saveznicima poput EU.

Taj disbalans nije mali i teško ga je ignorisati.

Ukupna robna razmena SAD i EU 2017. godine

(službeni podaci Biroa za statistiku SAD)

Nije Tramp prvi savremeni američki predsednik koji beleži ovaj trgovinski disbalans, ali je prvi koji ne želi da ga pravda činjenicom da SAD treba da popuštaju evropskim saveznicima, kako bi i dalje bili najdominantnija vojna sila u EU, dok istovremeno manje izvoze, nego što uvoze na tržište koje je čak nominalno i veće od američkog.

U želji da amortizuje nastali konflikt i nakon oštrih pretnji sa obe strane kreira atmosferu međusobnog razumevanja, predsednik Evropske komisije Žan Klod Junker istakao je u poseti Vašingtonu kako su „Evropljani i Amerikanci i dalje saveznici“ i parafrazirao stav francuskog predsednika Makrona da „saveznici jedni drugima ne uvode sankcije“. Tramp je sa druge strane zauzeo iznenađujuće srdačan stav, pun hvale na račun svojih prekoatlantskih partnera, na način koji je svojstven samo 45. predsedniku SAD.

Međutim, iza ovakvog stava, zapravo se krije, potencijalno daleko ozbiljniji plan.

Sjedinjenim Državama dominira slobodno tržište. Američki privredni subjekti su uglavnom naviknuti na oštru konkurenciju. Amerika je visokoinovativna zemlja i kao takva pospešuje kompeticiju, a američki subjekti su uglavnom prilagodljivi i skloni naglim i korenitim promenama u poslovanju. S obzirom na izneto, Americi u principu odgovara slobodna trgovina, naročito sa partnerima čija osnovna karakteristika nije jeftina radna snaga, koja naročito u Aziji stvara komparativnu prednost američkim konkurentima i u samim SAD dovodi do uvećanja kategorije „gubitnika globalizacije“, koji su svojim glasovima u jezerskim državama severoistočne SAD (Mičigen, Viskonsin, Pensilvanija) doneli neophodnu prevagu Donaldu Trampu i obezbedili pobedu 2016. godine.

Stoga bi Sjedinjenim Američkim Državama slobodna trgovina sa Evropskom Unijom, bez ikakvih administrativnih zapreka, sa nultom carinskom i tarifnom stopom i uz punu slobodu investiranja, bila veliki izazov i potencijalno važan izvor novog profita američkih kompanija. Vašington računa na to da bi američki krupni koncerni mogli nastupiti na evropskom tržištu sa ozbiljnom prednošću, unoseći svež kapital, zaduživši se u većem obimu prethodno kod američkih komercijalnih banaka, što bi opet bilo korisno za ukupnu likvidnost američke privrede. Takođe, evropsko tržište bi moglo biti interesantno i američkim srednjim proizvođačima koji bi udruživanjem mogli prevazići potencijalne poteškoće sadržane prevashodno u povećanju cene radi transporta robe.

SAD su poznate po razvijenom tržištu usluga. Zapravo, usluge i danas predstavljaju sektor u kom su SAD čak i u blagom plusu u odnosu na EU u međusobnoj razmeni.

Donald Tramp je toga veoma svestan, tako da od latentnog političkog izolacioniste i ekonomskog protekcioniste, on lako, kada uvidi da to okolnosti nameću, vođen pragmatizmom postaje globalistički neoliberal, ali samo pod uslovom da je zadovoljena osnovna deviza njegove politike, o američkom interesu. Tramp ne nameće kvote Evropljanima na način na koji to čini u odnosu sa Pekingom. Naime, Trampu je jasno da je potencijalna slobodna trgovina na relaciji SAD – NR Kina nemoguća iz više razloga, te je stoga njegova krajnja namera da primora Peking na uvoz veće količine američke robe, čak i ukoliko to ne diktiraju potrebe tržišta, kako bi ostvario jasnu korist za svoju stranu, dok Kini zauzvrat nudi obustavu, sada već otvorenog trgovinskog rata ili makar njegovo usporavanje i zauzdavanje.

Sa druge strane, veliko tržište poput evropskog, za Trampa predstavlja i veliki izazov. Dovoljno je kompatibilno sa američkim u smislu ekonomskih zakonitosti ali i platežno sposobno da zadovolji potrebe američkih proizvođača. Takođe, evropski radnici nisu potcenjeni poput dalekoistočnih, te ni u tom pogledu ne postoji bojazan ozbiljnijeg odliva američkog kapitala u Evropu, na štetu domaće privrede.

Ovakva ideja već je bila pretočena u konkretno delo u vreme administracije bivšeg predsednika SAD Baraka Obame. Naime, tada je započet rad na „Transatlantskom trgovinskom i investicionom sporazumu“ – TTIP.

TTIP je zamišljen kao sporazum koji bi stvorio (finansijski) najveću i najznačajniju trgovinsku zonu na svetu – između SAD i EU. TTIP je podrazumevao stvaranje regulacije koja bi omogućila olakšano međusobno ulaganje na teritorijama dva partnera, ali i ukidanje najvećeg procenta carina i tarifa u međusobnoj trgovini.

Nezvaničnim kanalima objavljeni dokumenti iz 2015. godine su pokazali kako Brisel predlaže ukidanje i do 97% međusobnih tarifa, štiteći prevashodno poljoprivredne proizvode. Dodatni problem predstavlja i činjenica da evropski i američki propisi nisu do kraja usklađeni. Oni se pogotovo razlikuju kada je u pitanju zaštita životne sredine, procesi proizvodnje i pripreme hrane.

Ovo pitanje svakako ne može biti zaobiđeno niti u jednom procesu pregovora dve strane i predstavlja najveći izazov, jer sa jedne strane SAD imaju snažan interes za plasmanom svojih prehrambenih proizvoda na evropsko tržište u većem obimu, dok EU ne želi da odustane od svojih, veoma strogih propisa kojima štiti zdravlje svojih konzumenata kao i čovekovu okolinu.

Svakako, EU je i vrlo osetljiva na pitanje poljoprivrede iz drugih razloga. Strateški je cilj EU da ne bude zavisna od uvoza hrane, stoga subvencioniše poljoprivrednu proizvodnju u daleko većem obimu nego li što bi to sušta ekonomska logika nalagala.

Ipak, pregovori u vezi realizacije koji su i inače bili kompleksni i praćeni brojnim nedoumicama i protestima su zaustavljeni 2016. godine na američku inicijativu. Prevashodno je zamerano to što pregovori nisu „dovoljno transparentni“ i što javnost u njih nije uključena na pravi način. Sličan sporazum, istina manje ambiciozno zamišljen je već kreiran između EU i Kanade i uslovno je zaživeo 2017. godine. Optimistične procene kažu da bi TTIP doprineo rastu trgovinskog obrta između SAD i EU i do 50%.

Tako, upravo bi Donald Tramp, zagovornik ekonomskog protekcionizma, lider koji je povukao SAD iz Transpacifičkog sporazuma i zaustavio pregovore o TTIP, mogao stvoriti uslove za kreiranje najveće zone slobodne trgovine na svetu. Kako bi tako nešto bilo ostvareno, neophodno je kreiranje pogodnih okolnosti.

Ključne prepreke realizaciji ovakvog sporazuma jesu: neusklađenost regulativa SAD i EU, komplikovan proces ratifikacije sporazuma (u svakoj državi članici EU zasebno, po neretko veoma kompleksnim procedurama), partikularan pristup obe strane pri zaključenju sporazuma (favorizovanje samo onih oblasti u kojima je jedan subjekt dominantan).

Kako bi ove prepreke bile uklonjene, bilo je neophodno postupiti tako da alternativa bude daleko nepovoljnija, čime i prvobitne pozicije bivaju daleko manje ambiciozne.

Započinjanjem trgovinskog konflikta i stvaranjem realnog straha od trgovinskog rata, Tramp je postigao sledeće:

Unutar vođstva EU stvoreno je stanje političke anksioznosti da bi pored migrantske krize, izlaska Ujedinjenog Kraljevstva iz članstva i uz konstantan problem visoke nezaposlenosti i visokih dugovanja mediteranskih država, moglo doći do otvaranja novog fronta za koji Brisel nije spreman i na koji nije ozbiljno računao. Ovo stvara povoljnu mogućnost za kreiranje fleksibilnijeg i liberalnijeg stava uz odustajanje od pojedinih, pomalo dogmatskih stavova pri kreiranju i realizaciji eventualnog sporazuma o slobodnoj trgovini i investiranju između EU i SAD.

Donald Tramp je na konstataciju Žana Junkera kako „saveznici jedni drugima ne uvode sanckije“ odgovorio kako se on u principu slaže s ovim stavom i zalaže za ukidanje svih tarifa i svih carinskih plaćanja u trgovini na relaciji SAD – EU. Ovim i sam Tramp zapravo otkriva svoj potencijalni krajnji cilj. Baš kao i pri pregovorima koje je vodio u biznisu, Tramp primenjuje formulu po kojoj je neophodno podići inicijalni ulog, kako bi bio ostvaren povoljan rezultat. Stavljanjem perspektive privrednog rata u izgled, on je perspektivu slobodne trgovine na relaciji dva subjekta, uz sve svoje manjkavosti, učinio daleko atraktivnijom alternativom.

Paradoksalno, upravo predsednik koji je smatrao NATO prevaziđenom organizacijom (istina u međuvremenu je revidirao stav), otvorio je mogućnost daleko dubljem i temeljnijem uplivu SAD u EU, čime će prva ekonomija sveta dobiti mogućnost da ostvari i političku dobit, ništa manje vrednu nego li onu ostvarenu nakon realizacije „Maršalovog plana“.

SAD i EU su se sporazumele da započnu rad na smanjivanju tarifa u međusobnoj trgovini, kao i na uklanjanju birokratskih barijera. Deluje kao da Tramp ne želi previše vremena poklanjati dugim pregovorima i sveobuhvatnim, duboko utemeljenim i teško promenljivim sporazumima. Cilj je da se najveći procenat tarifa dva subjekta ukine što je pre moguće, te stoga treba obratiti pažnju na pravne forme koje su fleksibilnijeg karaktera, što je više moguće zaobilazeći trome procedure, čak i ukoliko bi to značilo prigovor zbog manjkavosti u smislu nedovoljne demokratičnosti procesa.

Ovde dolazimo i do još jednog usputnog efekta koji Donaldu Trampu u ovom momentu verovatno nije bitan, ali sasvim sigurno jeste na ideološkoj ravni republikanskog establišmenta. U susret izborima za Evropski parlament maja meseca 2018. godine, ovakav rasplet donosi nekoliko argumenata u prilog evrofederalističkoj struji, koja pokušava da prevaziđe podelu na tradicionalnu desnicu i levicu, te da se ponudi kao alternativa narastajućim suverenističkim ali i nacionalističkim snagama u EU.

Alijansa liberala i demokrata (ALDE) jeste politička organizacija koja sve glasnije zagovara upravo ovaj koncept i koja naročito može ojačati ukoliko joj se pridruži politička partija francuskog predsednika Emanuela Makrona – „U pokretu“. Ne samo da argument može biti prevazilaženje birokratskih prepreka pri stvaranju ovako značajnih projekata, već daleko snažniji argument može biti kako samo ujedinjena Evropa može štiti svoje interese, pogotovo kada u međunarodnoj areni na suprotnoj strani ima funkcionalnu državu. Upravo taj nedostatak današnje Evropske Unije koja je zastala na pola puta od interesnog saveza ka saveznoj državi, može biti predstavljen kao esencijalno važan u svetlu aktuelnog odnosa sa Vašingtonom.

Stvaranje jedinstvenog trgovinskog prostora sa obe strane Atlantika obiman je i zahtevan proces. Ipak, savremeno doba, uslovljeno digitalnom revolucijom prevashodno, odlikuje ubrzana smena istorijskih događaja. Ne treba sumnjati da će obe strane predano raditi na kreiranju što je moguće kvalitetnijeg sporazuma u kratkom vremenskom razdoblju. U suprotnom, Vašington ponovo može posegnuti za merama prinude i tako dodatno podići ulog i ubrzati integrativne procese. Ili u slučaju neodmerenog poteza – rasplamsati konflikt.

Autor analize: Predrag Rajić