Јужноамеричка политичка сцена мења се рапидно последњих година. Државе Јужне Америке су се уз појединачне изузетке, кроз 21. век кретале као бастион светске левичарске мисли и један од генератора тихе социјалистичке револуције. Леве партије, међусобно ипак различитих стремљења и нијанси, успеле су да преузму потпун примат у Латинској Америци у последњих двадесетак година и углавном демократским путем се поставе као најутицајније политичке снаге.
Левичарске политичке снаге су широм Латинске Америке наилазиле на плодно тле, развијале се превасходно због широких, Европљанима често непојмљивих друштвених разлика и раслојавања у најрадикалнијем виду. Оно што је често и голом силом бивало онемогућено током Хладног рата, када ни Вашингтон није себи могао да дозволи мултипликовање кубанског сценарија на геополитички гледано свом континенту. Стога су САД неретко подржавале и војне диктатуре, које су у неким периодима и у одређеним државама користиле крајње сурове методе за обрачун са левичарском опозицијом. И сама левичарска опозиција се истина више пута користила насилним методама, па чак и терористичким актима како би остварила политички циљ.
Стање рата ниског интензитета, идеолошког типа, а у форми унутрашњих конфликта уз повремене интервенције споља, потрајало је до окончања Хладног рата. Како се ближио слом највећег ктитора светских левичарских покрета у виду СССР и политичко интересовање Вашингтона за овај део света је јењавало. Приступ САД је постао другачији.
Демократски процеси не само да су дозвољени, него су и подржани, а долазак на власт левих партија шароликог спектра, од кооперативних социјалдемократа до бивших герилаца у радикалном руху, није доживљаван као опасност по националну безбедност САД.
Овакав приступ, омогућио је деценијама потискиваним левим идејама да преузму примат. Крај 20. века и почетак 21. века обележили су лидери попут Уга Чавеза у Венецуели, Ева Моралеса у Боливији, Нестора и Кристине Киршнер у Аргентини, Лула Да Силве у Бразилу, Рафаела Корее у Еквадору, уз деценијама присутног Фидела Кастра и доцније његовог брата Раула на Куби. Заједнички именитељ за све ове лидере поред левог популизма, био је и мање или више изражен негативан став спрам Вашингтона.
Овај став је био грађен око две осе – идеолошке и популистичке. Лидери који су почели да спроводе социјалистичке реформе, које су се кретале од подухвата попут национализације имовине западних гиганата и уопште домаће приватне својине, попут ситуације у Венецуели, па све до подизања минималних примања и увећавања привилегија јавном сектору који у овим државама представља посебну административну касту, упркос непостојању економског покрића за овакве потезе. Све је праћено наративом о економској „деколонизацији“ континента од моћног суседа са севера.
Проблем са јужноамеричким „преузимањем судбине у сопствене руке“ се јавио када су нове власти започеле да, из разлога изузетно високог степена неповерења у затечене елите, које су се развијале или у војним хунтама или под патронатом десних режима, спроведу промене тако што су путем непотизма на одговорне положаје постављали политички подобне, недовољно стручне или само по критеријуму личне блискости прихватљиве кадрове.
Било кроз радикалне мере попут национализације имовине, било кроз уношење неповерења у стране партнере, стварана је неповољна клима за привлачење страних инвестиција.
Јужноамерички континент не може савладати велике класне разлике и превладати дубоко сиромаштво бројних социјалних категорија без подршке споља, из више разлога:
– Концентрације имовине у рукама уског круга људи (последица ранијих, недемократских режима) и преузимања државног примата у привреди, а без довољно квалитетних административних капацитета (последица левичарских режима), што свакако не отвара могућност стварања одрживе економске компетиције.
– Технолошке заосталости у дигиталном добу. Ово је питање можда и најтеже савладив проблем за јужноамеричку привреду, која без инвестиционе инјекције споља, не може самостално развити своје технолошке потенцијале.
– Тржишна утакмица у Јужној Америци деценијама не успева да се устали на солидним основама. Моноплистичко-картелистички приступ у бројним областима успорава и отежава развој. Помоћу страних инвестиција дошло би до укључивања и нових привредних субјеката који би приморали и друге актере на усавршавање како би остварили жељени ниво атрактивности међу конзументима.
На велики број системских проблема Јужне Америке, током прве две деценије овог века накалемио се још један. Системска корупција. Размере корупције у латиноамеричким државама за време левичарских влада су енормне. Свакако, не треба генерализовати ни ову појаву. Но, чињенице говоре о утврђеној одговорности левичарске администрације у Бразилу, на челу са председником Лулом Да Силвом који је и правоснажно осуђен због учешћа у висококоруптивним активностима на 12 година затвора.¹
Утврђено је да је готово комплетан врх левичарске власти учествовао у, од стране државних органа организованој, корупционашкој шеми за коју истражни органи тврде да је оштетила бразилски буџет у вредности од више милијарди америчких долара. Коначан износ незаконито присвојеног новца још није утврђен, пошто се проверавају готово све финансијске трансакције гиганата у државном власништву или сувласништву.² ³
Левичарске власти су путем нафтног гиганта Петробраса и приватног конгломерата Одебрехт, који се углавном бави пословима градитељства, креирале шему по којој су закључивани послови са приватним извођачима и подизвођачима по нереално високим ценама, где су потом извођачи морали да тај нереално одређени вишак уплате у тајне, црне фондове под контролом челних људи, тада владајуће Радничке партије.
Комплетна шема је разоткривена 2014. године, када је Федерално тужилаштво Бразила успело да након шест година, колико је претходно водило истрагу, утврди постојање коруптивних радњи у пословању једне бензинске станице/ауто-перионице у Бразилији (на основу чега је цела операција и добила назив „ауто-перионица“).
Даљи ток истраге је довео до самог врха руководства Петробраса, а потом и до председнице Бразила Дилме Русеф која је опозвана 2016. године и бившег председника Бразила Лула Да Силве који је правоснажно осуђен на 12 година затвора 2018. године.
Корупционашка шема је имала и дубље, геополитичке импликације. Током истраге је утврђено да су власти у Бразилији користиле незаконито присвојен новац како би помагале друге левичарске режиме у Јужној Америци, превасходно у Венецуели, али и ради подмићивања влада у Мексику, Панами и Перуу. Афера се проширила континентом и у Перуу резултовала оставком председника Педра Пабла Кучинског, који је оптужен да је примао мито од стране Одебрехта, како би овој компанији обезбедио уносне послове⁴, средином прве деценије овог века. Такође, током истраге се дошло до података и о додељивању готово 10 милијарди долара вредних послова Одебрехту у Аргентини, за време власти брачног пара Киршнер.
Афера је резултирала окончањем 14 година дуге власти Радничке партије у Бразилу 2016. године, у процесу који је заокружен октобра месеца 2018. године и убедљивом победом кандидата деснице на председничким изборима. Ипак, процес слома „социјализма 21. века“ у Јужној Америци и серија пораза лево оријентисаних опција, започета је нешто раније.
Левичарски режими појављивали су се у различитим облицима. Марксистичка Народна прогресивна партија у Гвајани, владала је овом државом од 1992. до 2015. године, када доживљава пораз од уједињене опозиције у врло тесној изборној трци.
Занимљиво, те 2015. године, опозицију је до победе на председничким изборима предводио Дејвид Гренџер, каријерни официр, пензионисан у рангу бригадира (што би у српском војничком рангирању било звање више од пуковника, а ниже од генерал-мајора). Процес јужноамеричког заокрета је управо окончао новоизабрани бразилски председник Жаир Болсонаро, такође војно лице и бивши армијски капетан.
Резултати парламентарних избора у Гвајани 2015. године.
Иако на власт нису дошле десне снаге, нова влада је свакако отворенија према концепту отвореног тржишта и либералног надметања. Такође, спољнополитички Гвајана је почела да се ослања на САД, повисивши ниво војне сарадње и повлачивши симболичне гестове попут посете Вашингтону, у виду прве посете некој страној престоници новог председника.
Исте године долази до преокрета у држави која је политички далеко утицајнија и економски моћнија у односу на Гвајану. Аргентином је од 2003. до 2015. године владао брачни пар Киршнер. Прво је Нестор био председник државе до 2007. године, да би га на том месту заменила супруга Кристина. Нестор је на спољнополитичком плану наступао потпуно супротно од претходника.
Окончане су специјалне везе са САД и Буенос Аирес се није више ослањао на Вашингтон у спољној политици. Аргентина, која од 1998. године одлуком тадашњег председника САД Била Клинтона ужива статус „Великог неНАТО савезника САД“ (једина у Јужној Америци све до данас), није подржала „Рат против тероризма“ који је повео председник САД Џорџ Буш Млађи 2001. године. Напротив, нова аргентинска власт се супротставила пређашњим плановима о формирању панамеричке трговинске зоне. Уместо дубљих интеграција са САД, аргентинске власти су започеле са процесом чвршћег повезивања са другим, левичарским владама на сопственом континенту, у првом реду Бразилом и Венецуелом, али и Чилеом, Кубом, Боливијом, Уругвајем.
Нестор се није поново кандидовао 2007. године, већ је подржао своју супругу Кристину. Многи су у овом гесту препознали симболику и угледање брачног пара на њихов узор – Хуана и Изабел Перон, такође председнике Аргентине седамдесетих година прошлог века. Током првог мандата своје супруге, Нестор је све до своје смрти 2010. године имао велики утицај на своју супругу и њену политику. Кристина је и након 2010. године наставила са сличном спољном политиком коју је водио и њен супруг, с тим што би одлазила и корак даље.
И док је Нестор говорио о себи као о умереном левичару, насупрот сувише „конзервативном“ Да Силви и сувише „радикалном“ Чавезу, Кристина није успевала да се избори са нагомиланим проблемима, растом јавног дуга, валутним колебањима, кризом тржишта некретнина и порастом одређених криминалних стопа, већ је кривицу покушавала да превали на спољни фактор.
Тако је дошло до нових компликације у односима са САД и Израелом. Односи су додатно погоршани након смрти аргентинског тужиоца Алберта Нисмана, који је повео истрагу против председнице због наводног прикривања терориста и њихових налогодаваца који су начинили један од највећих терористичких напада 1994. године. 18. јула 1994. године, извршен је терористички напад на седиште Асоцијације јеврејских удружења у Буенос Аиресу. Том приликом је погинуло 85 лица а више стотина је рањено.
Нисман је пронађен мртав у свом стану 18. јануара 2015. године, само дан пре него што је требао да сведочи у Конгресу и изнесе доказе који би теретили Кристину Киршнер за умешаност у прикривање извршилаца овог злочина. Иако су надлежни органи убрзо затворили истрагу, означивши његову смрт као самоубиство, дошло је до масовних протеста против Кристине Киршнер, који су кулминирали митинзима у аргентинској престоници на којима се тражила њена оставка, а на којима се окупљало и до 400.000 људи према проценама локалне полиције.⁵
Године 2017. је нова, независна комисија поново истражила случај Нисманове смрти и утврдила да је реч о убиству, а не самоубиству.⁶ Кристина Киршнер је потом постала првооптужена као подстрекач убиства пред федералним судом⁷, а истовремено је против ње поведен поступак за велеиздају, због наводног прикривања терориста Хезболаха, у вези напада на јеврејску заједницу у Аргентини 1994. године.
Нисман је оптуживао Кристину Киршнер за дубоке везе са иранским режимом, који се сматра одговорним за инспирисање овог напада, док се „Хезболах“ означава као извршилац напада.⁸ У документу од преко 300 страна Нисман је наводио везе Кристине Киршнер и Техерана, као и разлоге због којих је аргентинска председница прикривала извршиоце.
Овај догађај, био је очито преломна тачка и само допринео крају власти не само Кристине Киршнер, која је покушала да уз помоћ својих савезника измени устав и кандидује се по трећи пут на изборима, него и „Фронта за победу“ (коалиције левих партија) у Аргентини.
Ера је окончана октобра 2015. године, када је на изненађење већине истраживача јавног мњења победу однео Маурисио Макри, кандидат умерене деснице. Макри је водио активну кампању и успео да изборе постави као референдум за и против „киршнеризма“, истичући све разлике актуелног система у односу на „перонизам“, обећавајући разрачунавање са широко распрострањеном корупцијом и указујући на политичку рањивост левог естаблишмента, широко погођеног бројним аферама, које су нарочито везиване за име председнице. Политичка клима је постала неодржива не само за режим, већ за леву опцију уопште и висока излазност је говорила у прилог степену испровоцираности грађана радом дотадашње власти.
Председнички избори у Аргентини, октобар 2015. године.
Кристина Киршнер је водила готово отворену, антизападну политику. Њене критике на рачун Вашингтона су биле честе, готово сваки пут би у међународној арени стајала на страну стратешких противника САД, а имала је пуно разумевање за све радикално левичарске покрете широм Јужне Америке, чији је опстанак и финансијски подржавала, на рачун буџетских обвезника.
Аргентина је била кључни ослонац кинеском продору на јужноамерички континент, уз суседни Бразил, с тим што је Кристина Киршнер отишла и корак даље те засновала чврсте везе са Москвом и то у време најнижег степена поверења међу САД и Руском Федерацијом, након избијања Украјинске кризе 2013/14. године.
Аргентина је постала дом за латиноамеричку редакцију руског медијског гласила „Русија данас“ – РТ на шпанском језику, док су активности на пољу сарадње са САД и другим НАТО чланицама, како у финансијској, тако и у војној сфери – замрле.
Кристина Киршнер је такође поново отворила давнашње и болно питање Фолкландских острва/Малвина, око којих је 1982. године вођен рат између Велике Британије и Аргентине, који је окончан британском победом и поновним успостављањем контроле над овим острвима у Атлантском океану, недалеко од аргентинске обале.
Политички сукоб и лобирање за поновно постављање овог питања на дневни ред светске политичке позорнице је било тако широко, да је укључило чак и актуелног поглавара Римокатоличке цркве Франциска, иначе пореклом Аргентинца, који је употребио своју функцију кратко након избора на позицију у Ватикану, како би изнео аргентински став, што је наишло на осуду Лондона и чувену изјаву тадашњег премијера Дејвида Камеруна како је „дим над Фолкландима прилично јасан“, алудирајући на симболику приликом избора новог папе.
Нови председник Маурисио Макри је поред реформи пореског система, система социјалних давања и борбе против корупције започео и са спољнополитичким заокретима.
Аргентина је убрзо увела санкције режиму у Каракасу, због политике председника Венецуеле који је након пораза на парламентарним изборима суспендовао демократски поредак, начинивши га само номиналним. Овај потез је био део заједничког одговора већине јужноамеричких држава након оштрог Мадуровог скретања у ауторитаризам.
Даље, Макри је започео конкретизовање поступка увођења зоне слободне трговине између Аргентине и Бразила непосредно након опозива левичарске председнице Дилме Русеф. Такође, Макријева спољна политика усмерена је на увођење зоне слободне трговине између Аргентине и Европске Уније, што је постављено као један од кључних спољнополитичких циљева.
Макри је остварио одличне контакте са администрацијом бившег председника САД Барака Обаме, који је и посетио Аргентину, непосредно након промена. Том приликом је Обама изјавио како „Макри поново повезује Аргентину са светом“.
Питање Фолкландских острва, Макри је ставио у други план, покушавши да обнови нарушене односе са Великом Британијом.
Ипак, начинио је и одређене политичке гафове. Шефица дипломатије у Макријевој администрацији, подржала је јавно Хилари Клинтон на председничким изборима 2016. године у САД.
Ипак, односе са Доналдом Трампом, Макри је градио на специфичан начин, најпре пружајући подршку његовој оштрој политици према илегалним имигрантима, пошто је почео да спроводи мере веома сличне онима које је иницирао и 45. председник САД.
Такође, Макри се дистанцирао од Техерана, охрабрио власти да спроведу пуну истрагу у вези напада на јеврејску заједницу у Аргентини 1994. године и осетно приближио Израелу, са којим његова председница готово да и није имала контакте. Трамп је отворено подржао Макријеве реформе и позвао ММФ да одобри транше нових кредита Аргентини, како би економске потешкоће биле савладане.⁹
Децембра месеца исте године, одржани су парламентарни избори у Венецуели. Држава са највећим доказаним нафтним резервама на свету¹° , годинама је дубокој економској кризи која је резултирала парадоксом да Каракас данас чак и увози нафту, коју не успева сам да произведе, због недостатка технолошких капацитета и знања након Чавезових и Мадурових реформи и ускраћивања гостопримства страним стручњацима и улагачима, углавном из САД.
Држава која је доживела страховит пораст криминалних стопа, више ни не функционише у пуном капацитету на целој територији. Локални моћници делују готово независно једни од других и у односу на централне власти или локалне институције и бивају моћнији од њих. Стопа инфлације је у јулу месецу износила око 500.000%, са тенденцијом пораста и могућношћу да почетком идуће године досегне рекордних 1.000.000%.¹¹
Иако Мадуров режим данас оптужује превасходно САД због економске кризе која је дубока, траје годинама и настала је пре увођења, релативно симболичних санкција, углавном персоналног типа које таргетирају Мадурово политичко и лично окружење, треба истаћи да су САД заправо један од кључних спољнотрговинских партнера Венецуеле и данас, те да Вашингтон заправо трпи озбиљан дефицит у трговини са овом државом.¹²
У првих девет месеци текуће године, извоз Венецуеле у САД је био вредан готово 10 милијарди долара (9.677.800.000,00), док је увоз износио нешто више од 4 милијарде (4.092.500.000,00).
Економска криза је бастион левице померила удесно и оријентација ка тражењу кривца у моћном, Средњу Америку далеко, северном суседу, више није имала подршку грађана.
Парламентарни избори у Венецуели 2015. године.
Председник почиње да влада уредбама захваљујући одлукама Врховног суда Венецуеле чије чланове је изабрао одлазећи састав парламента, док је креиран потпуно паралелни орган „Национални парламент комуна“, у чији састав улазе представници локалних самоуправа углавном из редова Мадурове странке, који одлуком председника Венецуеле замењује национални парламент, чији парламентарни телевизијски канал бива укинут.
Ипак, након пораза на изборима, председник Мадуро повлачи потезе због којих бива оптужен за суспензију демократског поретка у Венецуели.
Широка опозициона коалиција која је окупљала углавном странке десне, али и поједине Мадуру супротстављене партије леве политичке оријентације, однела је убедљиву победу, упркос чињеници да је владајућа опција користила административне ресурсе који су јој стајали на располагању.У табели нису приказане друге листе које су укупно освојиле два мандата или остале испод изборног прага.
У марту 2017. године, Врховни суд Венецуеле и формално распушта званични Парламент Венецуеле и преузима право на себе да доноси сва документа из домена парламента.¹³
Убрзо бивају расписани избори за Уставотворну скупштину Венецуеле у коју се део посланика бирао гласовима грађана (две трећине), а део делегирао од стране „седам друштвених сектора“: радничких синдиката, унија, различитих удружења грађана (једна трећина). Изборни процес бива вођен на челу са Државном изборном комисијом коју је именовао Мадуро и уз бојкот највећег броја опозиционих странака.
Власт је прогласила референдум успелим уз званичну излазност од 41.53%, док су невладине организације, посматрачи избора и опозиционе странке тврдиле да је излазност износила од 11% до 21% ¹⁴.
Дубока криза у Венецуели и процес који је опозиција означила као суспензију демократског процеса, настављен је и 2018. године. На председничким изборима Мадуро побеђује, након што је донео одлуку по којој на председничким изборима могу учествовати само партије које су узеле учешће на изборима за Уставотворну скупштину 2017. године, које су кључне опозиционе партије бојкотовале. Мадуро се позивао на одлуку Уставотворне скупштине, којој је дата моћ да мења уставне одредбе.
Мадуро је убедљиво победио на изборима, на којима није било дозвољено кандидовање кључним опозиционим лидерима, уз рекордно ниску излазност.¹⁵ Процес из 2017. године иницирао је вишемилионске протесте широм земље, који су резултирали хапшењем готово 5.000 људи, повређивањем преко 15.000 демонстраната и погибијом 165 људи.¹⁶
Председничке изборе у Венецуели 2018. године нису признале Уједињене нације¹⁷, САД ¹⁸, ЕУ¹⁹, Лима група²° (Бразил, Аргентина, Канада, Чиле, Колумбија, Коста Рика, Гватемала, Хондурас, Мексико, Панама, Парагвај, Перу).²¹
Лима група је и основана 2017. године како би државе ближи и даљи суседи Венецуеле осудиле поступке председника Николаса Мадура, што је и учињено на састанку у главном граду Перуа 08. августа 2017. године, доношењем декларације, потписане од стране министара спољних послова 13 држава чланица групе. САД, ЕУ, Света Луција, Барбадос, Бахами, Гренада, Јамајка, Уругвај, Гвајана су накнадно подржале декларацију.
Државе Лима групе су и повукле своје амбасадоре из Каракаса у знак протеста, због поступака венецуеланског председника.
Комесаријат за људска права Уједињених нација је заузео став да избори у Венецуели нису задовољили ни минимум демократских стандарда²².
Изборе су од латиноамеричких држава признали: Боливија, Никарагва, Куба, Салвадор, Доминика, Антигва и Барбуда, а што се других држава тиче, признање избора је потврђено и од Руске Федерације, Кине, Турске, Сирије, Белорусије, Северне Кореје, Ирана.
Процес заокрета Јужне Америке удесно је настављен и након парламентарних избора 2017. године у Аргентини и Чилеу. У Аргентини је политички блок „Промене“, председника Макрија успео да однесе победу на изборима за половину чланова Представничког дома и трећину чланова Сената Аргентине. Иако блок није остварио апсолутну победу, захваљујући аргентинском изборном систему, постао је владајућа опција у овој држави са 41.75% подршке на националном нивоу.
У Чилеу је процес заправо враћен уназад. На парламентарним изборима победила је коалиција „Напред Чиле“, коју чине десно оријентисане политичке партије, освојивши натполовичну већину. Ипак, треба напоменути, да је политичка сцена Чилеа генерално за један корак померена удесно, те да на спољнополитичком плану ни чилеански левичари нису поступали слично као њима идеолошки сродни политичари на континенту.
Чиле је деценијама стратешки партнер САД и уз Колумбију, вероватно највернији савезник Вашингтона на континенту. Чилеанска и америчка војска блиско сарађују и често одржавају заједничке војне вежбе, Чиле се снабдева углавном америчком војном опремом, ужива привилегован трговински статус и ослобођен је готово свих царинских и других дажбина при извозу робе у САД још од 2004. године. Од 01.01.2015. године и сва америчка роба је ослобођена царинских и других дажбина, при извозу у Чиле.²³ Чиле је једина јужноамеричка држава која има уведен безвизни режим са САД.
На месту председника, чланицу Социјалистичке партије Мишел Бачелет, наследио је десничар Себастијан Пињера. Интересантно, ово је Пињерин други мандат на месту председника Чилеа.
Први пут је на власт дошао 2010. године победивши тада актуелну председницу Мишел Бачелет. Ипак, 2014. године, Бачелет се поново кандидовала и овог пута победила Пињеру, који ју је наследио 2018. године, победивши кандидата левице Алехандра Гулијера.
Уколико промене у Чилеу нису суштинске гледано спољнополитички, онда у Еквадору свакако јесу. На изборима 2017. године, кандидат левице Ленин Морено, побеђује кандидата десног блока Гуилерма Ласа са тек нешто више од једног процентног поена.
Председнички избори у Еквадору 2017. године.
Ипак, непосредно након победе, Морено прави радикалан заокрет у односу на политику свог претходника Рафаела Корее. Кореа је одвео Еквадор улево креирајући политику високих пореских стопа за комерцијалне банке и велике компаније, што је Морено поништио у првим месецима по доласку на власт.Излазност: У првом кругу 12.816.698/81.63% ; у другом кругу 12.816.698/82.98%.
Морено је такође одлучио да се повуче из блока АЛБА који су поред Еквадора чиниле још Венецуела, Никарагва, Куба, Боливија и још пет острвских држава, а у намери да се дистанцира од земаља чије режиме Доналд Трамп назива „осовинама зла“ (конкретно Кубу, Никарагву и Венецуелу).
Такође је остварио контакте са високим америчким званичницима најавивши ресетовање односа, ускраћивање посебног статуса Џулијану Асанжу који се и даље крије у амбасади Еквадора у Лондону и ком је Моренов претходник доделио држављанство Еквадора. Еквадор је по доласку на власт Морена започео са применом, истина раније иницираног, споразума од слободној трговини са ЕУ²⁴, док се поново почео ослањати на инвестиције из САД, стварајући за њих повољан законски оквир, а потом и успостављање чвршће војне сарадње, која подразумева и куповину војне опреме.²⁵
На примеру Еквадора се показало да чак и номинална јужноамеричка левица прихвата тренд континента и повлачи потезе како на унутрашњем, тако и на спољном плану који више одговарају њиховим колегама са десне стране политичког спектра.
Победа Жаира Болсонара у Бразилу, заокружила је заокрет јужноамеричког континента. Подсећања на раније досегнут ниво квалитетне сарадње, која се могу ишчитати у честиткама новом бразилском лидеру, које стижу из Москве и Пекинга, говоре и о извесној бојазни за судбину неформалног савеза, односно геополитичке платформе за усаглашавање ставова – БРИКС-а.
Поред Индије која све отвореније ставља интерес остваривања савезничких односа са САД, а насупрот Кини, Бразил Болсонаровим избором и пратећом променом на парламентарном нивоу, постаје за прекоокеанске субјекта Руску Федерацију и Кину, много више економски, него ли политички или војни партнер. Болсонаро је као кључног савезника своје државе већ окарактерисао САД, док је као друге важне партнере поред суседа са континента навео Јапан, Израел и ЕУ.
Болсонаро, по темпераменту, политичком стилу и ставовима, неретко подсећа на председника САД Доналда Трампа, са којим се и сам радо пореди. Политички ставови Болсонара, поготово они изречени пре две деценије а којима правда војну хунту и умањује улогу жена и расних мањина у друштву, као и новије у којима говори о радикалним методама борбе против корупције и криминала, изазивале су контроверзе током председничке кампање, али се чини да је управо оштар и непосредан наступ Болсонара био његова предност у односу на кандидата Радничке партије Фернанда Хадада, који се кандидовао након што је бившем председнику Да Силви било онемогућено да учествује у изборној трци из затвора.
Болсонаро је већ јасно ставио до знања да ће се на унутрашњој политичкој сцени током борбе са корупцијом ослањати на бескомпромисне судије из процеса „Ауто-перионица“, на војску у борби са нарко-дилерима и на САД у својој спољнополитичкој оријентацији. Бразил, као економски, војно и политички најмоћнија држава Јужне Америке, овим ће не само ојачати тренд заокрета удесно комплетног континента, већ ће учинити ову промену стабилном категоријом, без реалног изгледа за промену оног обима који је задесио континент почетком 21. века, након серије победа левих покрета.
Са геополитичке тачке гледишта, пројекат мултиполарног света је текућим процесом у Јужној Америци доживео озбиљан ударац, а САД добиле прилику да поврате свој утицај, који су изгубиле у овом делу света приликом развоја „социјализма 21. века“.
Бразил, као држава која би једина имала потенцијал да иступи и на светској позорници у, истина ограниченом обиму, свакако неће учествовати у пројектима који за циљ имају стварање противтеже САД, већ ће превасходно кроз сарадњу са Вашингтоном, покушати да оствари зацртане циљеве нових власти на свом континенту, а потом и да завреди положај озбиљне регионалне силе.
Јужноамерички заокрет нам говори и да су САД изучиле своју геополитичку лекцију у Јужној Америци. Уместо финансирања преврата, војних хунти, оружаних интервенција и подршке недемократским режимима, Вашингтон се базирао на остварење свог економског интереса, сарађујући и са себи ненаклоњеним владама током претходне две деценије, у делу света који представља „геополитичко двориште“ САД.
Пројекти чавизма/киршнеризма/кореизма и други појавни облици латиноамеричке, политичке револуције с прелаза из једног у други миленијум, су сами доживели свој крај, с обзиром на нереално постављене циљеве и популизмом креиране методе рада, уз необично висок степен корупције и несналажења у осетљивом позиву какав је вођење државе.
Такође, након окончања овог процеса, уз ојачавање геостратешке основе САД, можемо очекивати и активнију улогу Вашингтона у другим деловима света, овог пута уз нове економске, војне и политичке савезнике, у деценији која следи.
[2] http://www.pf.gov.br/imprensa/lava-jato/numeros-da-operacao-lava-jato
[3] https://www.cfr.org/backgrounder/brazils-corruption-fallout
[5] https://www.theguardian.com/world/2015/feb/18/buenos-aires-march-alberto-nisman-president-kirchner
[7] https://www.bbc.com/news/world-latin-america-42491527
[12] https://www.census.gov/foreign-trade/balance/c3070.html
[13] https://edition.cnn.com/2017/03/30/americas/venezuela-dissolves-national-assembly/
[17] https://es.reuters.com/article/topNews/idESKCN1IL00Y-OESTP
[21] http://www.rree.gob.pe/SitePages/declaracion_conjunta.aspx?id=DC-007-17
[23] https://ustr.gov/trade-agreements/free-trade-agreements/chile-fta
[24] http://ec.europa.eu/trade/policy/countries-and-regions/regions/andean-community/
[25] https://www.foxnews.com/us/ecuador-says-it-is-launching-security-effort-with-us