IRAN NA NIŠANU IMPERIJE
Centralna država Šiitskog sveta nalazi se u poslednje vreme pred problemima koji na više nivoa ugrožavaju njene interese u regionu, privredni sistem, pa i samo ustavno uređenje. Izazovi uslovljeni preklapanjem unutrašnjih slabosti i spoljnih pritisaka bi mogli kulminirati u predstojećim mesecima, za šta se već mogu uočiti određene naznake. No, pre samo godinu ili dve dana, pogled na perspektive Irana je mogao biti daleko optimističniji. Šta se to u međuvremenu promenilo i čime su aktuelni procesi u i oko Irana uslovljeni?
„…Dovoljno je spomenuti podatak o preko 80 miliona stanovnika Irana, među kojima polovinu čine mlađi od 35 godina, kao i projekcije rasta koji bi trebalo da se stabilizuje polovinom veka na 105 miliona žitelja…“
Iran predstavlja državu velikih demografskih, ekonomskih, tehnoloških i uopšteno geostrateških potencijala, koji još uvek nisu u potpunosti iskorišćeni. Dovoljno je spomenuti podatak o preko 80 miliona stanovnika Irana, među kojima polovinu čine mlađi od 35 godina, kao i projekcije rasta koji bi trebalo da se stabilizuje polovinom veka na 105 miliona žitelja. Pritom, mladi naraštaji imaju pristup vrlo kvalitetnom sistemu obrazovanja koji je stvorio pretpostavke za snažne iskorake u sferi modernih tehnologija, poput robotike, biotehnologija, medicine i istraživanja matičnih ćelija, u čemu se Iran svrstava među najnaprednije države planete. Lansiranjem veštačkog satelita u svemir 2009, na 30. godišnjicu Islamske revolucije, Iran je postao deveta država na planeti koja je samostalno ovladala svemirskom tehnologijom, a slanjem jednog majmuna u orbitu četiri godine kasnije postao je tek šesta država kojoj je to pošlo za rukom. O brzini naučnog i tehnološkog razvoja ostvarenog na veoma niskoj polaznoj bazi, u uslovima rata i međunarodne izolacije, rečito govori podatak o tome da je uoči Islamske revolucije 1979. stopa pismenosti u Iranu bila ispod 40%.
Iran je etnički veoma heterogena zemlja, budući da Persijanci predstavljaju tek oko 60% stanovništva, do 20% stanovnika su Azeri, blizu 10% Kurdi itd. Međutim, konfesionalna pripadnost predstavlja snažan kohezivni faktor, s obzirom na to da preko 90% žitelja pripada šiitskoj školi islama, a persijski jezik (farsi) je lingua franca ne samu unutar države, već i u širem okruženju.
Pored nesumnjivo značajne uloge koju Iran igra u regionu Bliskog istoka u širem smislu, strateški resursi kojima raspolaže i neke geografske odlike ove države je po prirodi stvari čine bitnim faktorom na globalnom planu. Na teritoriji Irana se nalazi 10% potvrđenih svetskih rezervi nafte i čak 15% rezervi gasa. Povrh toga, Iran sa severne strane zaklapa Ormuski moreuz, kroz koji se svakodnevno odvija transport 35% svetskog pomorskog prometa nafte i naftnih derivata.
Civilizacija za sebe
Iran predstavlja jednu od ne mnogo nacija na planeti za koju se s punim pravom može reći da predstavlja civilizaciju za sebe. Od Međana u VII veku pne, preko Ahemenida, Seleukida, Parćana i Sasanida, drevna Persija je predstavljala kolevku carstava koja su se pretapala u suštinski neprekinutom nizu sve do današnjice. Primivši islam veoma brzo tokom arabljansko-muslimanske ekspanzije u VII veku, Persijanci se nikada nisu kulturno i jezički arabizovali, a širenje šiitskog islamskog učenja tokom vlasti Safavida u XVI veku je doprinelo izgradnji osećaja posebnosti među Persijancima u odnosu na glavne struje Arapskog sveta.
„….iako formalno neutralna u oba rata, bila središte vojnih operacija Britanaca i Sovjeta…“
Iako nikada nije potpala pod kolonijalnu kontrolu, ekspanzija evropskih sila je tokom XIX veka dovela Persiju u veoma težak položaj. Tzv. „Velika igra“ Ruske i Britanske imperije koja se odvijala širom azijskog prostora je u svom fokusu često imala upravo Persiju koja je zarad očuvanja kakve-takve nezavisnosti iz godine u godinu milom ili silom ustupala delove svoje teritorije Rusiji, odnosno Britanskom Radžu. Svojevrstan vrhunac u procesu gubitka suštinske nezavisnosti je dosegnut u periodu svetskih ratova kada je Persija, iako formalno neutralna u oba rata, bila središte vojnih operacija Britanaca i Sovjeta, e da bi nakon rata njena teritorija bila raspolućena na ekonomske interesne zone, od kojih je najznačajnija bila ona južna na kojoj su Britanci kontrolisali nalazišta nafte.
Budući da Persijanci predstavljaju stari narod, a njihova država strukturu dugog trajanja, bitno je razumeti uticaj istorijskih zbivanja na kolektivnu svest Iranaca, koja u sebi sadrži kako mentalnu sliku dva i po milenijuma stare civilizacije Ahemenida, tako i osećaj poniženja zbog prikazane nemoći i uzmicanja pred evropskim silama u XIX i XX veku.
Pokušajem povratka državne nezavisnosti smatra se period kratke vladavine Mohameda Mosadeka koji je na funkciju premijera stupio 1951. i kao jednu od najvažnijih mera sproveo nacionalizaciju naftne privrede, zbog čega je već 1953. zbačen
državnim udarom orkestriranim u sklopu sada već dobro poznate i dokumentovane akcije „Ajaks“ koju su sprovele američka CIA i britanska MI6, a što predstavlja prvi slučaj u kasnije dugom nizu prevrata u inostranstvu sa pečatom Lenglija. Punu državnu vlast potom preuzima šah Mohamed Reza Pahlavi, koji sprovodi program radikalne vesternizacije, sekularizacije, pa i re-antikvizacije, uz pomoć surovog represivnog aparata tajne policije. Na čelo otpora staje šiitska ulema (sveštenstvo), a među njima najistaknutiji imam Rukolah Homeini, koji iz egzila u Iraku distribuira svoje propovedi na audio-kasetama do najudaljenijih sela iranske provincije. Potpuno urušenog legitimiteta, vlast oslonjena samo na golu silu začuđujuće lako pada pod naletom masovnih demonstracija 1979, nakon kojih se u
Teheranu uspostavlja sistem Islamske republike, jedinstven u svetu, koji traje do danas.
Prevrat u Iranu je u isto vreme ugrozio poslovne interese američkih i britanskih kompanija, uneo sumnju u moguću promenu balansa sila na Bliskom istoku u kontekstu Hladnog rata, ali i ozbiljno uplašio arapske države regiona da bi se talas revolucije mogao preliti na njih, budući da je arapski socijalizam već koncem 70-ih počeo da ustupa mesto političkom islamu kao sve značajnijoj ideologiji u Arapskom svetu. Sve ovo je dovelo do toga da najbliži sused, Irak, već 1980. pokrene invaziju na Iran, uz snažnu političku podršku sa zapada i obilatu finansijsku potporu država poput Saudijske Arabije i Kuvajta. Osam godina surovog rata je završeno bez promene granica, uz stotine hiljada žrtva i masovnu upotrebu bojnih otrova od strane Bagdada, a u Teheranu je učvršćena svest o tome kako je nova Islamska republika rođena u krvi, žrtvom sopstvenog naroda prepuštenog samog sebi, što se savršeno nadovezalo na kult mučeništva svojstven islamu šiitskog tipa.
Politički sistem
Sistem vlasti uspostavljen nakon Islamske revolucije baziran je prevashodno na ličnom autoritetu vrhovnog vođe Rukolaha Homeinija, kome je kako se govorilo „od svih institucija vlasti bio dovoljan samo mikrofon“, čime je naglašavana njegova neprikosnovenost. No, nakon njegove smrti 1989. za vrhovnog vođu biva imenovan Ali Hamnei, uz presudnu podršku Homeinijevog saborca Akbara Hašemija Rafsandžanija. Razvija se komplikovana mreža institucija u cilju konsolidacije sistema na čelu sa vrhovnim vođom, čiji autoritet je tek morao biti potvrđen u godinama koje su sledile. Vremenom i Hamnei dolazi u poziciju neprikosnovenosti, kao vrhovni arbitar čija je volja presudna u svim političkim pitanjima. Pored vrhovnog vođe čija je vlast praktično doživotna, izvršnom vlasti rukovodi predsednik koji se bira na neposrednim izborima, dok treću granu vlasti čini armija, odnosno njena elitna Revolucionarna garda, čiji uticaj na političke procese u državu postaje iz godine u godinu sve snažnije.
Iako u Iranu ne funkcionišu političke partije shvaćene u tradicionalnom smislu, može se reći da postoje dva osnovna politička pravca koji se artikulišu u vidu izbornih saveza, te kroz podršku pojedinim kandidatima na izborima ili prilikom imenovanja postavljenih lica. Prvi su tzv. principisti, koji predstavljaju široku lepezu konzervativnih šiitskih velikodostojnika i armijskih rukovodilaca, posebno iz redova Revolucionarne garde, posvećenih očuvanju izvornih principa Islamske revolucije, skeptičnih prema bilo kakvom otvaranju prema spoljnom svetu. Drugu struju čine reformisti, mnogi od njih školovani na zapadu, koji teže uvođenju tehnokratskih metoda vladavine, akcenat stavljaju na privredni razvoj i spremni su za pronalaženje kompromisa sa inostranim faktorom. Bitno je naglasiti da obe političke struje deluju u ustavnim okvirima i deo su sistema, dok neka anti-sistemska opozicija postoji samo u tragovima i uglavnom deluje iz inostranstva.
Dok principisti kontrolišu veliki deo ulemei sastavni su deo struktura Revolucionarne garde, iranski reformisti tradicionalno rukovode institucijama izvršne vlasti. Od kada je nakon Homeinijeve smrti osnažena funkcija predsednika, uz jedan bitan izuzetak svi predsednici Irana su pripadali reformističkoj struji, od samog Rafsandžanija, preko Hatamija, pa do aktuelnog predsednika Ruhanija. Period dva predsednička mandata Mahmuda Ahmadinedžada od 2005. do 2013. predstavlja ipak važan izuzetak u tom nizu, budući da se radi o ekstremnom populisti, koji je sa principističkih pozicija nastojao da u potpunosti uguši reformističke struje u društvu. Uticaj Revolucionarne garde je tokom njegovih mandata toliko porastao, da pojedini iranolozi na zapadu tvrde kako se u tom periodu promenila i sama tipologija režima u Teheranu, koji se više ne bi mogao klasifikovati kao teokratija (jedina na planeti pored Vatikana), već da je primerenije svrstati ga među vojne hunte. Takvi njegovi potezi su do te mere antagonizovali ulemu, pa i samog vrhovnog vođu Hamneija, da mu je po isteku drugog mandata praktično zabranjeno političko delovanje, a svi njegovi kasniji pokušaji povratka u politički život su efikasno sprečeni.
Iranska Revolucionarna garda, zvanično Armija zaštitnika Islamske revolucije, skraćeno Sepah, čiji pripadnici se nazivaju još i „Pasdaranima“, posebna je grana oružanih snaga Irana. Za razliku od redovne armije, koja se skraćeno naziva Arteš, kojoj su poverene tradicionalne dužnosti zaštite državnih granica, Revolucionarna garda je zadužena za odbranu ustavnog sistema Islamske republike od unutrašnjih i spoljnih neprijatelja. Elitni deo Revolucionarne garde nosi naziv „Jerusalimskih jedinica“, odnosno Kuds snaga, i zadužen je za delovanje izvan granica Irana. Vremenom, Revolucionarna garda je preuzela i druge važne funkcije, pa tako u potpunosti kontroliše bezbednost u reonu Persijskog zaliva, a pod njenim okriljem su prilično sofisticirane raketne snage koje raspolažu balističkim raketama dometa preko 2.000 km. Povrh svega toga, Pasdarani što zvanično, što nezvanično, imaju vlasništvo nad najznačajnijim kompanijama u oblasti naftne privrede, građevinarstva i telekomunikacija, koje po nekim procenama ostvaruju prihode veće od 12 milijardi dolara godišnje. Iako ne postoje metodološki preduslovi za iole precizniju ocenu, jasno je da Revolucionarna garda kontroliše značajan deo iranske privrede, a po navodima zapadnih medija ta kontrola bi se mogla prostirati i na trećinu svih privrednih aktivnosti u državi.
Hamneijevo nasleđe
Predsednički i lokalni izbori održani u maju 2017. predstavljali su veliku pobedu reformističke struje u iranskoj politici. Predsednik Hasan Ruhani je uspeo da na talasu velikog optimizma koji je podstaknut tzv. Nuklearnim sporazumom sa Sjedinjenim Američkim Državama i drugim međunarodnim akterima zaključenim dve godine ranije veoma ubedljivo porazi protivkandidata Ebrahima Raisija, kojeg su
istakli principisti. Štaviše, na istovremeno održanim lokalnim izborima reformisti su do nogu porazili principiste odnevši pobedu u Teheranu, tradicionalnom uporištu principista, ne prepustivši rivalima niti jedno mesto u Gradskom veću, a u sličnom maniru su porazili principiste i u svim provincijskim središtima izuzev svetog grada Koma.
Uprkos tome što funkcija predsednika ne nosi onaj najveći, odlučujući politički uticaj u državi, ovako ubedljiva pobeda reformista predstavljala je i jasnu poruku vrhovnom vođi o težnjama naroda, čija podrška predstavlja izvor legitimiteta vlasti, iako njen vrh nije podložan direktnim izborima. Upravo pitanje izbora novog vrhovnog vođe koji će naslediti Alija Hamneija presudno utiče na najznačajnije političke procese u Iranu. Uzimajući u obzir to da Hamnei ima blizu 80 godina, kao i da mu je zdravlje ozbiljno narušeno, unutar institucija sistema se već duže vreme vodi surova bitka za mesto njegovog naslednika. Principisti su u martu ove godine obezbedili većinu u izvršnom organu Saveta eksperata koji formalno sprovodi izbor vrhovnog vođe, ali uprkos komplikovanom sistemu izbora, izvesno je da će to ključno mesto preuzeti onaj kandidat kojeg sam Hamnei predloži.U borbi reformista i principista koja se odvija već neko vreme, prvi su doživeli veliki hendikep kada je početkom 2017. preminuo Akbar Hašemi Rafsandžani, bliski Homeinijev saradnik koji je promovisao samog Hamneija i potom do zadnjeg dana predstavljao ključnu figuru reformističkog pokreta, isturajući u prvi plan reformističke vedete poput nekadašnjeg predsednika Hatamija. Nakon njegove smrti, reformisti bivaju prinuđeni da sve svoje karte stave na aktuelnog predsednika Rohanija i nadu u njegov izbor za vrhovnog vođu kada za to (verovatno uskoro) dođe vreme. Upravo izlazeći u susret tim očekivanjima, Ruhani je u sastav svog kabineta uveo i neke istaknute principiste, kako bi pokušao da proširi svoju bazu podrške i učini se prihvatljivim barem delu pripadnika suprotstavljenog tabora.
Principisti sa svoje strane nemaju do kraja uspostavljen konsenzus o kandidatu za mesto vrhovnog vođe, ali se najveće šanse daju Ebrahimu Raisiju. Uprkos tome što je ubedljivo poražen na predsedničkim izborima, sama njegova kandidatura je služila tome da se do tog momenta slabo poznati Raisi predstavi u javnosti. Veoma važnu grupu u redovima principista predstavljaju petorica braće Laridžani, posebno Ali koji obavlja dužnost predsednika parlamenta i Sadik koji rukovodi pravosuđem i čije ime se spominje u najužem krugu kandidata za Hamneijevo nasleđe. Mahmud Hašemi Šahrudi, šiitski klerik najvišeg reda sa autoritetom velikog ajatolaha koji se godinama nalazi na visokim državnim funkcijama, takođe spada među favorite, a veliku nepozanicu predstavlja sin Alija Hameija, Možtaba. Naime, Možtaba Hamnei nije odviše prisutan u javnosti, mada se govori da je predstavljao ključnog čoveka tokom izbora Mahmuda Ahmadinedžada za predsednika, do te mere da je uticao i na određene izborne manipulacije. Navodi se i da on suštinski rukovodi Basdži milicijom, dobrovoljačkim pomoćnim jedinicama Revolucionarne garde sa oko 90.000 pripadnika, koje su imale značajnu ulogu tokom gušenja protesta 2009. godine. Sam Ahmadinedžad se razišao sa Hamneijevim sinom, optuživši ga za korupciju.
Održavajući balans političkih snaga, sam Hamnei se do sada nije ni u naznakama izjašnjavao o podršci bilo kojem od kandidata čija imena cirkulišu u javnosti. Koliko je pitanje nasleđa uistinu komplikovano govore i mišljenja po kojima bi izbor bilo kojeg pojedinca u uslovima ozbiljnih frakcijskih podela bio poguban, te da bi možda trebalo pristupiti ustavnim izmenama kojima bi mesto vrhovnog vođe bilo ukinuto ili zamenjeno kolektivnim organom, za šta se recimo zalagao pominjani veteran iranske politike Akbar Hašemi Rafsandžani.
Nuklearni sporazum
Uprkos agresivnom ratu kojem je bila izložena praktično od prvog dana, te međunarodnoj izolaciji koja je usledila, Islamska republika je uspela da dostigne puno toga na planu ekonomskog i društvenog razvoja.
Povrh toga, događaji u regionu tokom poslednje dve decenije su išli na ruku Teheranu koji je značajno proširio svoj uticaj izvan sopstvenih granica. Naime, iako to ni u kom slučaju nije bila namera Sjedinjenih Američkih Država, vojne intervencije u Avganistanu 2001. i Iraku 2003. su obaranjem postojećih režima otvorile prostor za pojačani uticaj Irana kao regionalne sile na tim prostorima. Konačno, podrška revoluciji u Siriji 2011. je posledično dovela do toga da se režim Bašara el Asada u potpunosti osloni na Rusiju i Iran, koji je time utemeljio svoje stalno vojno prisustvo u toj važnoj državi. Budući da je uticaj Irana u Iraku toliko izražen da neki tu državu već nazivaju „američko-iranskim kondominijumom“, a da se taj uticaj ne odnosi samo na vladu u Bagdadu kojom dominiraju irački šiiti, već da je uticaj Irana sve prisutniji i u Iračkom Kurdistanu, može se reći da je Iran uspeo da ostvari svoj magistralni geopolitički projekat – direktnu kontrolu rute prema Mediteranu, koja se proteže od Teherana, preko Bagdada i Damaska, do sirijske i libanske obale.
Nuklearni program Irana započet je još tokom 50-ih godina uz podršku SAD, koja je Teheranu uskraćena nakon Islamske revolucije 1979. Od 80-ih godina nadalje Iran se u razvoju nuklearnih tehnologija oslanja na Francusku i Argentinu, da bi pravi zamajac dobio nakon potpisivanja ugovora sa ruskim kompanijama iz date oblasti i dolaska ruskih stručnjaka 90-ih godina. Kao rezultat te saradnje, 2011. je pušten u pogon prvi nuklearni reaktor snage 1.000 MW u nuklearnoj centrali Bušer, prvoj na čitavom Bliskom istoku, a sa kompanijom Rosatom su potpisani ugovori o izgradnji još dva reaktora iste snage, sa čime se i otpočelo 2017. godine. Pored toga, Iran je još 2008. otpočeo izgradnju nuklearne centrale Darkhovin sa reaktorom snage 360 MW upotrebom sopstvenih tehnologija, ali javno dostupnih podataka o napretku projekta nema.
Iran je u jednom periodu aktivno pokušavao da razvije tehnologiju upotrebe nuklearnih kapaciteta u vojne svrhe. Po kredibilnim podacima Međunarodne agencije za atomsku energiju (IAEA) objavljenim 2011, taj program je bio aktivan do 2003, nakon čega je ili ugašen ili pak nastavljen u veoma ograničenoj meri. U svom izveštaju iz 2015. IAEA je utvrdila da u svakom slučaju ne postoje dokazi o razvoju vojnog nuklearnog programa u Iranu nakon 2009, a taj svoj stav je potvrdila i izveštajem iz maja 2018. No, uprkos tome u Sjedinjenim Američkim Državama i Izraelu postoje sumnje da se razvoj tehnologije za proizvodnju nuklearnog oružja sve vreme odvija na tajnim lokacijama u Iranu, a neretko se kao isporučilac dela neophodnih tehnologija navodi Severna Koreja.
Uprkos uspesima na planu ekonomskog i društvenog razvoja nakon Islamske revolucije, ekonomske sankcije kojima je Iran sve vreme bio izložen ostavile su dubokog traga na privredu ove države i u velikoj meri su sputale njene razvojne potencijale, a kao najvažniji razlog njihovog uvođenja navođen je upravo vojni nuklearni program Teherana. Procene zapadnih analitičara govore o tome da je finansijska šteta obračunata zbirom zaustavljenog izvoza nafte i gasa, te neostvarenim stranim investicijama usled sankcija dosegla 500 milijardi dolara. To je svakako opredelilo Iran da krene u potragu za diplomatskim rešenjem, tako da su još 2009. pokrenuti pregovori Teherana sa tzv. grupom 5+1 koju čine pet stalnih članica Saveta bezbednosti UN i Nemačka.
Sveobuhvatni zajednički akcioni plan (Joint Comprehensive Plan of Action, JCPOA), kolokvijalno Iranski nuklearni sporazum, zaključen je u julu 2015. godine i predvideo je obavezu Irana da u potpunosti eliminiše svoje zalihe srednje-obogaćenog uranijuma, kao i 98% zaliha nisko-obogaćenog uranijuma, te da za period od narednih 13 godina svede broj gasnih centrifuga na trećinu od postojećeg broja, a
u narednih 15 godina obogaćivanje uranijuma ograniči na 3,67%. Iran se takođe obavezao da u istom periodu ne gradi nova postrojenja za proizvodnju teške vode, a za kontrolu poštovanja svih preuzetih obaveza Teherana uspostavljen je detaljan sistem monitoringa. Sa druge strane, potpisnice sporazuma su se obavezale na postepeno ukidanje sankcija kojima je Iran izložen.
Vašingtonska administracija Baraka Obame je čvrsto stala iza sporazuma, potencirajući to da se njegovom implementacijom faktički sprečava nuklearna proliferacija i obezbeđuje sigurnost SAD i njenih saveznika. Analitički posmatrano, može se oceniti da je Iranski nuklearni sporazum predstavljao jedini krupan međunarodni uspeh američkog predsednika, koji je Nobelovu nagradu za mir dobio na samom početku svog mandata, malo čime je opravdavši u godinama svoje vladavine. Reakcije Izraela, najbližeg saveznika SAD na Bliskom istoku, bile su furiozne, a nedavno objavljeni dokumenti otkrivaju kako je tom prilikom u Jerusalimu ocenjeno da je američko-izraelskim odnosima naneta tolika šteta koju nije moguće ispraviti sa aktuelnim stanarom Bele kuće, te da se na obnovi savezništva mora raditi sa novim predsednikom nakon izbora 2016. ma ko to bio.
„Bruto društveni proizvod Irana je već u 2016. porastao za 6,4%, dok je tradicionalno visoka stopa inflacije svedena na 8,4%…“
Samo zaključivanje Nuklearnog sporazuma se veoma brzo pozitivno odrazilo na ekonomske performanse Irana, iako je sprovođenje većine mera bilo predviđeno u fazama, a do nekih nikada i nije došlo zbog kasnijih događanja. Interesovanje velikih evropskih i američkih kompanija za pristup iranskom tržištu i pokretanje potencijalno vrlo isplativih poslovnih poduhvata je bilo toliko veliko da se u mesecima nakon postizanja sporazuma nije mogla naći slobodna soba u boljim teheranskim hotelima.
Bruto društveni proizvod Irana je već u 2016. porastao za 6,4%, dok je tradicionalno visoka stopa inflacije svedena na 8,4%.Razumljivo, pokretanje takvih procesa je veoma uznemirilo najveće iranske rivale u regionu, Izrael, Saudijsku Arabiju i Ujedinjene Arapske Emirate, koji su raspoloživim lobističkim i javno-diplomatskim kanalima otpočeli kampanju za obaranje sporazuma, što se pak poklopilo sa interesom republikanskog predsedničkog kandidata Donalda Trampa, koji je nastupao sa pozicija kritike Obamine administracije.Shodno najavama koje je davao u toku kampanje, američki predsednik Donald Tramp je 8. maja 2018. zvanično povukao SAD iz Iranskog nuklearnog sporazuma. Iako je među razlozima za povlačenje naveo i nepoštovanje samog sporazuma, takva tvrdnja suprotna izveštajima IAEA nije potkrepljena relevantnim dokazima, dok je mnogo više pažnje u svom govoru Tramp posvetio tome da obrazloži kako sam sporazum nije bio dobar, jer je omogućio širenje političkog uticaja Irana u regionu, kao i razvoj balističkog programa Teherana. Upravo te dve stavke bi morale po mišljenju Vašingtona biti obuhvaćene nekim novim sporazumom, što je od strane Teherana automatski odbačeno.
Kada bi se navodili svi razlozi koji stoje iza odluke Trampove administracije da obori Nuklearni sporazum sa Iranom, na prvom mestu bi svakako bio snažan uticaj Izraela i jevrejskog faktora uopšte na donosioce odluka u Vašingtonu, koji se ogleda u striktno političkoj, ali i u poslovnoj sferi. Kao dobra ilustracija mogu poslužiti bliske poslovne veze porodice Trampovog zeta i specijalnog savetnika sa širokim mandatom nad bliskoistočnom politikom SAD Džareda Kušnera sa porodicom izraelskog premijera Benjamina Netanjahua. Tome bi trebalo pridodati i snažan uticaj
zalivskih monarhija, kao i interese vojno-industrijskog kompleksa kome su upravo te države najplatežniji kupci, dok eskalacija konflikta sa starim rivalom poput Irana nužno vodi ka većim nabavkama američkog oružja. Prva inostrana poseta novog američkog predsednika bila je upriličena upravo Rijadu i tom prilikom je zaključen ugovor o izvozu američkog naoružanja u vrednosti od 110 milijardi dolara, uz mogućnost da ta količina bude višestruko uvećana u narednim godinama, a sledili su ga slični prodajni aranžmani sa drugim manjim arapskim saveznicama u regiji. Konačno, valja navesti i to da pro-izraelska politika predstavlja jednu od retkih stavki oko kojih postoji puni unutrašnji konsenzus inače suprotstavljenih struja u Republikanskoj partiji koju Tramp nastoji da ujedini uoči važnih među-izbora koncem 2018. godine, ali i oko svoje kandidature za drugi predsednički mandat.
Ostale potpisnice sporazuma, uključujući i članice Evropske unije, koje su svesne da je alternativa sporazumu svakako nestabilnost, a moguće i konflikt koji bi pokrenuo nove talase migracija usmerene prema Evropi, ostale su mu privržene, ali je njegov opstanak na duže staze malo izvestan, budući da SAD primenjuje tzv. sekundarne sankcije prema svim evropskim kompanijama koje posluju sa Iranom. Ovo je dovelo do toga da se većina najznačajnijih ulagača već povukla iz Irana, suočena sa gubitkom pristupa američkom tržištu kao alternativom, a da evropske prestonice mogu malo šta da učine po tom pitanju. Prema rečima američkih zvaničnika, cilj SAD je da svedu izvoz nafte iz Irana na nulu. Teheran za sada prihvata značajnu ekonomsku štetu zbog političke dobiti i
ugleda koji kao konstruktivna strana u velikom političkom konfliktu nesumnjivo dobija, ali na duži rok neće imati nikakvog interesa da zadrži restrikcije na razvoj svog vojno-nuklearnog programa.
Ukoliko Teheran objavi svoje povlačenje iz nuklearnog sporazuma i nastavi sa razvojem nuklearnog oružja, prema 
rečima stvarnog vladara Saudijske Arabije princa Muhameda bin Salmana i Rijad će otpočeti razvoj vojno-nuklearne tehnologije, što bi se zapravo pre moglo tumačiti kao nabavka tehnologije ili čak samog oružja iz SAD, za šta bi postojeći aranžmani Rijada i Vašingtona o civilnom nuklearnom programu vredni čak 80 milijardi dolara mogli predstavljati dobru osnovu. Procene o tome koliko je vremena potrebno Teheranu da proizvede nuklearno oružje variraju od svega nekoliko meseci, pa do godinu ili dve dana, zavisno od ocene koliko je vremena potrebno za proizvodnju dovoljne količine nuklearnog materijala, dok naprednu raketnu tehnologiju Teheran svakako poseduje. Stoga bismo Iran mogli nazvati i „virtuelnom nuklearnom silom“ kako je Kisindžer klasifikovao države koje poseduju svu neophodnu tehnologiju za proizvodnju nuklearnog oružja, koje od posedovanja istog razdvaja samo sopstvena odluka i relativno kratak vremenski period. S tim u vidu, scenario po kojem bismo u bliskoj budućnosti mogli na Bliskom istoku imati čak tri nuklearne sile – Izrael, Iran i Saudijsku Arabiju – ne deluje sasvim nerealistično.
Protesti u Iranu
Najmasovniji protesti u četiri decenije dugoj istoriji Islamske republike odvijali su se tokom leta 2009 ,a povod za njih predstavljala je pobeda Mahmuda Ahmadinedžada na predsedničkim izborima u junu te godine, kada je dobio svoj drugi mandat, odnosno široko rasprostranjene tvrdnje o izbornim neregularnostima. Pristalice poraženog reformiste Mir-Hoseina Musavija su puna tri meseca organizovale proteste različite forme i intenziteta, a zbog zelenih traka koje su nosili oko ruke, demonstracije su nazvane „Zelenim pokretom“,čime su svrstane u korpus obojenih revolucija, popularnih na zapadu. Po zvaničnim podacima, tokom protesta je poginulo 36 ljudi, dok su organizatori tvrdili da je ta brojka najmanje duplo veća.
Jedno od žarišta protesta bilo je na Teheranskom univerzitetu, na koji su pripadnici Basdži milicije pod kontrolom Možtade Hamneija izvršili prepad, a vlasti su u više navrata ograničavale internet protok i pristup društvenim mrežama preko kojih su protesti organizovani. O rasprostranjenosti protesta koji su zahvatili široke reformističke slojeve govori i to da je recimo većina fudbalskih reprezentativaca Irana tokom međunarodne utakmice sa Južnom Korejom u Seulu
nosila zelene trake oko ruku, nakon čega su suspendovani iz tima. Vlast je za organizaciju protesta optužila strani faktor, pre svega SAD, Veliku Britaniju i Izrael, a dvojica britanskih diplomata su proterana iz Teherana. Iako su protesti nakon nekoliko meseci utihnuli bez postignutih rezultata, može se reći da su dugoročno doprineli razdoru između Hamneija i Ahamdinedžada, te povratku reformista na čelo izvršne vlasti nakon kraja Ahmadinedžadovog mandata. Iako su postojali pokušaji oživljavanja Zelenog pokreta tokom 2011. u kontekstu Arapskog proleća, do značajnijeg odziva građana nije došlo.
ledeći značajan talas protesta izbio je poslednjih dana decembra 2017. godine. Mada su mnogi što po inerciji, a što sa zadnjom namerom, odmah potražili paralelu sa Zelenim pokretom iz 2011, radilo se o bitno drugačijem fenomenu. Naime, protesti koji su trajali desetak dana na prelomu 2017. i 2018. godine bili su podstaknuti prevashodno socijalnim razlozima, porastom cene osnovnih životnih namirnica i smanjivanjem određenih socijalnih davanja, a kao konkretan povod se negde čak navodi skok cene kokošjih jaja u regionu Mešheda, usled sanitarnog uništenja velikog broja pilićarskih farmi zbog sprečavanja širenja ptičjeg gripa. Bilo da je to bio konkretan povod ili ne, svakako je u korenu protesta bilo socijalno nezadovoljstvo, a na ulicama iranskih gradova su se prvih dana protesta našli pripadnici nižih socijalnih slojeva, za razliku od Zelenog pokreta koji je izbio iz striktno političkih razloga, a čiji nosioci su bili studenti i pripadnici srednjih slojeva društva.
U prvih nekoliko dana širenja protesta državne vlasti nisu imale koherentnu politiku, usled slabe masovnosti uglavnom nisu reagovale, a u pojedinim gradovima su lokalni lideri čak pružili podršku protestima, računajući da se njima slabi izvršna vlast Ruhanijevih reformista, koji su nakon majskih izbora isuviše ojačali. To nije bilo bez osnova, budući da je Ruhani izbornu podršku dobio podsticanjem visokih očekivanja među narodom u pogledu ekonomskog napretka, ali da se nesumnjivi napredak na makroekonomskom planu do kraja 2017. još uvek nije osetio u džepovima građana. Osim toga, visoki socijalni izdaci koje je u populističkom maniru uveo Mahmud Ahmadinedžad devastirali su državnu kasu i jedan njihov deo je morao biti ukinut, što je doprinelo nezadovoljstvu.
„…Od maja 2018. u pojedinim gradovima Irana sporadično izbijaju protesti nižeg intenziteta, uslovljeni različitim razlozima, od restrikcija u pograničnoj trgovini, nekvalitetnog vodosnabdevanja, pa do ekoloških problema.. ..“
Međutim, i druga strana političke ose se ubrzo našla na meti, kada su u pojedinim gradovima inače slabo organizovani demonstranti bez ikakve centralizovane koordinacije počeli da uzvikuju parole protiv Revolucionarne garde, odnosno protiv izdvajanja ogromne količine novca za ratove u Siriji i Jemenu. Podrška Irana sopstvenim „proksijima“ poput Hezbolaha u Libanu, Husa u Jemenu, različitih šiitskih milicija u Iraku, pa i samog režima u Damasku meri se milijardama dolara na godišnjem nivou, što svakako predstavlja veliko opterećenje za ekonomiju te države. Vlasti su ubrzo zbile redove i oštrim merama ugušile proteste, izvodeći pritom višestruko veći broj ljudi na ulice velikih gradova radi demonstriranja podrške režimu. U konačnom bilansu, za 10-ak dana protesta poginulo je više od 20 ljudi, a privedeno je blizu 5.000. Neposredno nakon gušenja protesta ograničeno je učenje engleskog jezika u osnovnim školama, pošto po oceni samog vrhovnog vođe to utire put kulturnoj invaziji Zapada.
Od maja 2018. u pojedinim gradovima Irana sporadično izbijaju protesti nižeg intenziteta, uslovljeni različitim razlozima, od restrikcija u pograničnoj trgovini, nekvalitetnog vodosnabdevanja, pa do ekoloških problema. Iako naizgled bez jasne veze, vreme pred nama će pokazati hoće li se u određenom momentu stopiti u jedinstven pokret koji će imati svoju ulogu u dešavanjima koja slede.
Autor analize : Nemanja Starović, istoričar i publicista