Mnogi „pratioci“ i „posmatrači“ savremenih političkih zbivanja u Ujedinjenom Kraljevstvu Velike Britanije i Severne Irske, 2015. godine bili su „zapanjeni“ zbog informacije da je Džeremi Korbin (Jeremy Corbyn), prekaljeni levičar, dosledni laburista, sindikalac i prema sopstvenom priznanju sledbenik i poštovalac Karla Marksa i njegovih ideja, pobedio sve protivkandidate na unutarpartijskim izborima, te postao lider Laburističke partije (Labour Party). Naravno, naglašavamo pomenute reči: „pratioci“ i „posmatrači“, iz razloga što kod „dobro upućenih poznavalaca“ savremenih procesa na „sceni“ britanske političke zbilje, navedena činjenica nije mogla da izazove utisak „zapanjenosti“, bez obzira da li su istu osuđivali ili podržavali.
Postavljamo pitanje iz kojih okolnosti potiču pomenute nedoumice, pa i izvesno nepoverenje prema ličnosti i delatnostima današnjeg lidera Laburističke partije i „predvodnika Najlojalnije opozicije Njenog veličanstva u Parlamentu“ (Her Majesty’s Most Loyal Opposition)? Možda se razlog navedenih nedoumica krije u fakticitetu da je Korbin najduži „staž“ u svojoj političkoj karijeri otelotvorio u profilu „bekbenčera“ (backbencher MPs) u opoziciji, dakle, opozicionog političara koji nije dobijao poverenje svojih saradnika u cilju da i sam preuzme odgovornost na određenom zvaničnom i rukovodećem položaju u okviru date političke grupacije.
U toku tih „dugih“ decenija, kao socijalistički veteran, Korbin je usvojio „specifične i veoma autohtone“ doktrine u sopstvenom delovanju, pri čemu je ostao upamćen kao zagovornik mnogih kontroverznih ideja i političkih projekata, koji se nikako nisu uklapali u usvojene agende i platforme delovanja Laburističke partije iz epohe prekomponovanja njenog infrastrukturnog ustrojstva i programsko-ideoloških načela, što je obeležilo period od sredine devedesetih godina XX stoleća do 2010. godine, odnosno „vreme“ mandata Tonija Blera (Anthony Charles Lynton Blair) i Gordona Brauna (James Gordon Brown).
Iz razloga što je u najvećoj meri ostao dosledan marksističkim, socijalističkim, tj. levičarskim idejama i načelima zaštite „socijalnih prava radnika“ i statusno-materijalno nesituiranih slojeva britanskog društva, odnosno zbog svojih beskompromisnih stanovišta u vezi sa izlišnošću uvođenja liberalnih i liberalno-centrističkih platformi u socijalističku ideologiju britanskih laburista, Korbin je umnogome ostao lojalan tzv. „izvornim načelima“ Laburističke partije i „atlijevskim metodama“ (Clement Attle, britanski premijer 1945-1951. i lider Partije 1932-1935) u delovanju iste. Oduvek je percepiran kao pripadnik krajnje „levog krila“ Laburističke partije, te jednim od najznamenitijih „tradicionalnih socijalista“.
Korbinov program u vezi sa borbom protiv siromaštva, koji je podrazumevao značajno uvećanje poreskih stopa za delatnosti i profite znamenito-situiranih fizičkih lica, kao i za korporativno ustrojena pravna lica, generisao je snažan antagonizam rukovodećih struktura i političke elite unutar same Laburističke partije protiv Džeremija i njegovih aktivnosti. Takođe, u toku prethodnih decenija, Korbinove inicijative preduzete u smeru nacionalizacije privatnih finansijskih fondacija i javnih institucija sa datim karakterom, „pokrenule su lavinu“ medijskih kampanja protiv navedene politike i ličnosti inicijatora iste.
Transformacija „socijalističke politike“ i levičarske ideologije u okvire „liberalno-centrističke“ platforme u agendi, strukturi i delovanju Laburističke partije, koja je svoj „vrhunac“ i „krešendo“ doživela u eposi „liderstva“ Tonija Blera, u mnogome je bila narušila relacije između Džeremija Korbina i Partije, čijoj egzistenciji je ovaj političar posvetio najveći deo svoje profesionalne „energije“. Bez obzira na pomenuto i uprkos protivljenju političke elite iz redova tzv. „novih laburista“ (New Labour), 2015. godine, Korbin je izabran za vođu Laburističke partije i britanske opozicije.
Istovremeno, poslanik je u Donjem domu Parlamenta Velike Britanije (The Honourable the Commons of the United Kingdom of Great Britain and Northern Ireland in Parliament 
assembled – House of Commons) ispred izborne jedinice Severni Ajlington (Islington North constituency) od 1983. godine. Poslednji put na pomenuti položaj „narodnog tribuna“ izabran je na Opštim izborima 8. juna 2017. godine kada je osvojio 40.086 glasova ili 73% podrške birača od ukupnog glasačkog tela izašlog na navedene izbore u datoj izbornoj jedinici. Kuriozitet predstavlja i činjenica da je tada dobio podršku od 10.427 (+12,7%) birača više u odnosu na izbore iz 2015. godine, kada je osvojio 29.659 glasova ili 60,2 procenta podrške u biračkom telu izašlom na glasanje.
Međutim, da bismo na sveobuhvatan način bili u prilici da shvatimo uslove koji su od potpunog „otpadnika“ iz politike laburista sa kraja prethodnog i u prve dve decenije sadašnjeg milenijuma, „stvorili“ lidera opozicije, a možda i nadu „miliona nezadovoljnih“ na britanskim ostrvima, na prvom mestu, morali bismo da se upoznamo sa svim aspektima karaktera ličnosti i strukture delovanja Džeremija Korbina. Takođe, posedujemo uverenje da ćemo na taj način najbolje determinisati i potencijal eventualne izvesnosti ideje o „iluziji očekivanja“ tih istih „miliona nezadovoljnih“ kada je u pitanju „savremena zbilja političke scene postbregzitovske Velike Britanije“ i relacije iste sa ličnošću Džeremija Korbina.
LIČNI ŽIVOT I PROFESIONALNA DELATNOST DŽEREMIJA KORBINA
LIČNI ŽIVOT I OBRAZOVANJE DŽEREMIJA KORBINA
Džeremi Bernard Korbin (Jeremy Bernard Corbyn), rođen je 26. maja 1949. godine u Čipenhemu (Chippenham), gradskoj varoši u severoistočnom delu grofovije Viltšir (Wiltshire), udaljenom tridesetak kilometara istočno od Bristola (Bristol) u Engleskoj. Odrastao je u obližnjem selu Kington Sentmajkl (Kington St Michael). Na svet je došao kao najmlađe dete od četvorice sinova u braku Dejvida Bendžamina Korbina (David Benjamin Corbyn 1915-1986), inženjera elektrike i stručnjaka za ispravljače struje, i Naomi Lavdej (1915-1987), rođene Džoslin (Naomi Loveday, née Josling), nastavnice matematike. Porodica je posedovala solidan materijalno-socijalni status.
Korbinovi roditelji bili su članovi Laburističke partije i pacifistički aktivisti koji su učestovali u mirovnoj kampanji u cilju zaustavljanja Građanskog rata u Španiji (1936-1939). Upoznali su se u toku jednog od sastanaka aktivista pomenute „mirovne kampanje“. Kada je Džeremi napunio sedam godina, porodica se preselila u zaselak Pejv Lejn u okrugu Telford i Vrekin (Telford and Wrekin district) u Šropširu (Pave Lane, Shropshire), gde je Dejvid Korbin kupio Džu tri Menor (Jew Tree Manor), englesku seosku kuću podignutu u XVII veku, koja je svojevremeno predstavljala segment poseda vojvode od Saderlenda.
Školovanje je počeo u pripremnoj Osnovnoj školi „Kasl haus“ („Castle House School“) u Njuportu (Newport) u pomenutoj grofoviji Šropšir, dok je srednjoškolsko obrazovanje stekao u gimnaziji za klasične jezike „Adams“ („Haberdashers’ Adams“), takođe u Njuportu i to u statusu „vanrednog učenika“. Još u sredonjoškolskim danima aktivno je učestovao u delatnostima Omladinske sekcije „Mladi laburisti“ (Young Labour) u izbornom okrugu Vrekin, kao i u Ligi za borbu protiv okrutnih sportova. Već sa napunjenih 16 godina (1966. godine) postao je član Laburističke partije, čijim se aktivnostima u potpunosti posvetio, zbog čega je zapostavio svoje školske obaveze, da bi na kraju u 18. godini života i napustio školu. Doduše, uspeo je da stekne matursku diplomu o završenom srednjoškolskom obrazovanju, ali kao najslabije rangirani kandidat na završnom ispitu, gde je dobio jedva prolaznu ocenu two E-grade A-Levels.
U javnosti je postao poznat 1966. godine, kao aktivni član Organizacije „Kampanja za nuklearno razoružanje“ („Campaign for Nuclear Disarmament – CND“) u okviru koje je kasnije izabran na položaj potpredsednika njenog upravno-rukovodećeg organa.
Danas, Korbin živi u Finsburi Parku, delu Izlingtona, u grofoviji Severni London (Finsbury Park, Islington, north London). Tri puta je stupao u brakove, od kojih su dva završena razvodom, dok su u trećem braku rođena njegova tri sina. Prvobitno, venčao se sa Džejn Čepman (Jane Chapman) 1974. godine, u vreme kada je ona obavljala dužnost članice Saveta Haringeja ispred Laburističke partije. Brak je završen razvodom 1979. godine, a Korbinova prva supruga danas je zaposlena u statusu profesora na Univerzitetu u Linkolnu. Nakon završetka pomenutog braka, Korbin je u kratkom periodu bio u emotivnoj vezi sa, danas čuvenom laburističkom političarkom, borkinjom za ljudska prava i državnom sekretarkom u senci (Shadow Home Secretary) ispred radničke stranke, Dajanom Abot (Diane Abbott).
Drugi brak je ostvaren 1987. godine, kada se venčao sa političkom azilantkinjom, Klaudijom Bračitom (Claudia Bracchitta), unukom Rikarda Brančite, generalnog konzula Španije u Čileu. U pomenutom braku, dobio je tri sina. Usled razlika u shvatanjima u vezi sa obrazovanjem i školovanjem dece, bračni par se rastao 1997. godine, da bi, na kraju brak bio završen razvodom 1999. godine. Bivši supružnici ostali su u bliskim i prijateljskim ličnim odnosima. Sebastijan, Korbinov drugorođeni sin bio je angažovan na različitim poslovima u toku Džeremijeve kampanje u borbi za mesto lidera Laburističke partije. Trenutno je uposlen na dužnostima šefa Štaba Džona Mekdonela (John McDonnell), laburističkog političara i poslanika.
U 2012. godini oženio se Laurom Alvarez (Laura Álvarez), poslovnom ženom iz Meksika, koja je ostvarila veliki uspeh u trgovini kafom. Laura Alvarez je bila optuživana da eksploatiše radnike u svojoj kompaniji u Meksiku, a sa Korbinom se upoznala 2003. godine, kada je boravila u Londonu u vezi sa izvesnim porodičnim problemima, u čijem rešavanju joj je pomogao, upravo njen budući suprug. Sve do 2011. godine, Džeremi i Laura su bili u emotivnoj vezi „na daljinu“, odnosno, nisu živeli u zajednici, ali su stupili u formalan brak 2012. godine u Meksiku.
Laura je opisala svog supruga, kao čoveka koji ne poseduje „konvencionalne navike“, kada su u pitanju svakodnevne obaveze u poslovima u bračnoj zajednici, ali koji, sa druge strane, „odlično obavlja zadatke političara“. Korbinovi poznanici i prijatelji, pa i rođaci, Džeremija ne opisuju kao veoma „brižnog roditelja“, ali je poznat kao osoba koja ima poseban senzibilitet prema životinjama, naročito prema kućnim ljubimcima. Danas je njegov omiljeni kućni ljubimac mačak, kome je dao ime El Gato, dok je nekada to bio pas Mango.
Sa sinovima neguje blizak, ali kako smo napomenuli, ne u potpunosti brižan odnos. Ostao je upamćen jedan mali „incident“, kada se pre nekoliko godina odazvao pozivu organizatora izvesnog sindikalnog skupa da svojim govorom podrži rad date organizacije u opštoj bolnici, gde je u datom trenutku boravio njegov najmlađi sin, zbog potreba zdravstvenog oporavka od bolesti koja ga je zadesila. Korbin je zaista održao govor u bolničkim prostorijama i to na dan rođendana njegovog bolesnog deteta. Međutim, tom prilikom, Korbin nije pronašao „dovoljno vremena“ da poseti svog sina u njegovoj „bolničkoj postelji“.
Korbinov stariji brat, Endrju (Andrew Corbyn) preminuo je 2001. godine od posledica moždanog udara u Papui Novoj Gvineji gde je obavljao poslove geologa na izvesnim geološkim terenskim istraživanjima. Endrjuove posmrtne ostatke sa Papue Nove Gvineje u Australiju (gde je živeo sa porodicom u trenutku smrti) ispratio je, upravo Džeremi Korbin.
Korbin je strastveni biciklista i poznati član „Svepartijske parlamentarne grupe biciklista“. Istovremeno, ne poseduje automobil i tvrdi da „vodi prilično skroman i normalan život, bez nepotrebnih rashoda“, te da nije sklon „raspusnim“ navikama u istom. Takođe, veliki je poklonik umetničke književnosti i dobar poznavalac španskog jezika. Ipak, jedna od navećih „ljubavi“ Džeremija Korbina jeste sport i posebno fudbal. Navijač je Fudbalskog kluba „Arsenal“ (F.C. Arsenal), a kao najbolje igrače ovog kluba percepira Jensa Lemana, Iana Rajta i Denisa Berkampa. Jedan od njegovih čudnovatih hobija sastoji se u sistematskom fotografisanju „šahtova“ i „poklopaca za šaht“ u vodovodno-kanalizacionim sistemima u gradskim i seoskim zajednicama u Velikoj Britaniji.
Kada su u pitanju njegova religijska ubeđenja, Korbin tvrdi da ne poseduje „veroispovedne navike“, ali da istovremeno nije ni ateista, te je u nastupima u medijima zagovarao lični princip da njegovi „konfesionalni stavovi“ pripadaju „segmentu privatnog života“. Poznato je da je Korbin izrazito agilan aktivista u politici i kampanjama zaštite životne sredine.
Preko pedeset godina je vegeterijanac i datu naviku i princip u svakodnevici usvojio je nakon izvesnih neprijatnih iskustava u toku volontiranja na jednoj farmi svinja u vreme svog boravka na Jamajci kada je imao devetnaest godina. Tvrdnje u javnosti da je apsolutni apstinent od alkohola ili sličnih, a štetnih „navika i užitaka“, odlučno demantuje, uz napomenu da je konzument alkoholnih napitaka, ali u izrazito malim količinama.
DOSLEDNI LABURISTA I SINDIKALNI BORAC
Nakon napuštanja obrazovnog procesa, Korbin je kratko vreme radio kao novinski izveštač za lokalne radničke časopise laburističke provenijencije Njuport (Newport) i Market Drajton Advertajzer (Market Drayton Advertiser). Nadahnut idejama velikog omladinskog pokreta „pobune“ generisanog u masovnim studentskim demonstracijama 1968. godine, dakle kada je napunio svega 19 godina života, u društvu starijeg brata Pirsa Ričarda (Piers Richard Corbyn), Korbin se „otisnuo“ na putovanje u Latinsku Ameriku, prvobitno na Jamajku, gde je u naredne dve godine u statusu volontera u okviru Prekomorske volonterske organizacije, radio na poslovima nastavnika i predavača iz oblasti geografskih nauka.
Povremeno je putovao i u druge latinoameričke države; npr. 1969. godine u Brazil, gde je učestvovao u građanskim levičarskim demonstracijama protiv režima „vojne hunte“, kao i u Argentinu i Čile 1970. godine, kada je bio svedok velike izborne pobede socijaliste Salvadora Aljendea (Salvador Guillermo Allende Gossens, predsednik Čilea 1970-1973) i njegovog socijalističkog Narodnog saveza, čije ideje i program su postali okosnice i uzori za potonje političke platforme Džeremija Korbina u oblasti zaštite prava radnika i socijalno-nesituiranih slojeva društva u Velikoj Britaniji.
Kada se vratio u Veliku Britaniju 1971. godine, postavljen je na položaj „višeg službenika“ (inokosnog rukovodećeg organa) u sindikalnoj organizaciji Nacionalni savez tekstilnih radnika (National Union of Tailors and Garment Workers – NUTGW). Neuspešno je pohađao studijski kurs, organizovan od strane sindikalne asocijacije Saveza radnika (Trade Union) u okviru Politehničkog univerziteta u Severnom Londonu (North London Polytechnic), gde je nakon godinu dana školovanja, a usled katastrofalno loših rezultata i ocena koje je dobio od svojih nastavnika, napustio navedeni univerzitet. Potom je bio angažovan na poslovima organizacije sindikalnog Nacionalnog saveza radnika u javnom sektoru (National Union of Public Employees – NUPE) i Sindikata inženjera i električara (Amalgamated Engineering and Electrical Union – AEEU), gde je ostvario zapažene rezultate u zadacima izgradnje „infrastrukturne mreže“ i njenog funkcionisanja kada je u pitanju sindikalna borba radnika u Velikoj Britaniji.
Istovremeno, sa angažmanom u oblasti sindikalnih delatnosti, Korbin je imenovan na položaj člana Okružnog rukovodstva za zdravlje Grada Londona, organizacione jedinice u okviru „britanskog sistema zdravstvene zaštite“, da bi 1974. godine bio izabran za većnika u Savetu Haringeja, opštine u okviru izbornog distrikta Južni Hornsi (Haringey Council in South Hornsey ward). Na navedenoj dužnosti ostao je do 1983. godine.
U datom periodu sindikalnih aktivnosti, a u statusu delegata iz Hornsija, Korbin je 1978. godine na redovnoj Konferenciji Laburističke partije uspešno izdejstvovao usvajanje zvanične partijske odluke, prema kojoj su svi zubari u Velikoj Britaniji navedeni da u poslovnim angažmanima, odnosno u posredništvu za zapošljavanje, koriste usluge Nacionalne zdravstvene službe, ali i da svoje radne odnose ne zasnivaju u privatnom sektoru, nego, upravo u okviru date službe. Naredne godine postao je zvanični organizacioni agent Laburističke partije na lokalnom nivou, te je u zadatak dobio izvesne odgovornosti u pripremanju partijskih organa u Hornsiju, a u okviru predizborne kampanje, za Opšte izbore 1979. godine.
Uskoro je ostvario angžman u novinskom laburističkom biltenu kontroverzne reputacije (nikada nije dokazano da li je finansiran od strane pojedinih neomarksističkih, kao i trockističkih organizacija u svetu, koje su bile osumnjičene za preduzimanje terorističkih aktivnosti), London lejbor brifing (London Labour Briefing), ali prema Korbinovim tvrdnjama, nikada nije učestvovao u radu upravljačkih ili izdavačkih struktura istog. Međutim, u julu 1982. godine, protivio se isključenju aktivista i članova troskističke frakcije „Militanti“ iz redova Laburističke partije.
OPOZICIONAR U PARLAMENTU
DUHOVNI OBRAZAC POLITIČKOG DELOVANJA DŽEREMIJA KORBINA
Kada u novinskim člancima ili u izveštajima u štampanim ili elektronskim medijima, kao i u tekstovima različitih publicista i biografa današnjeg vođe britanske opozicije, pomenuti autori iznesu tvrdnje da Džeremi Korbin neguje „krajnje ekstremna, marksistička, trockistička“ i uopšte levo-militantna ubeđenja u sopstvenoj duhovno-mentalnoj strukturi svesti i nomenklaturi karakternih vrednosti, iste se zasnivaju na određenim relevantnim referencama i saznanjima. Ne zaboravimo, Korbin je javno izražavao simpatije prema trockističkim frakcijama unutar različitih socijalističkih organizacija Laburističke partije, još od 1966. godine i njegovog pristupanja navedenoj partiji.
Sa druge strane, kao laburistički agent, bio je angažovan u kampanji „trockiste“ Teda Najta (Ted Night) u Haringeju 1979. godine, kada je Korbin optuživan da je nenamenski upotrebio znatna sredstva iz partijskih fondova, te da su troškovi kampanje bili izrazito visoki i neuobičajeni. Takođe, u aprilu 1982. godine i u oktobru 1983. godine snažno je podržavao kontroverznog ektremnog levičara i „trockistu“ Tarika Alia (Tariq Ali) u nameri da isti očuva svoje članstvo u redovima laburista, uprkos opozitnom stavu rukovodećih struktura partije. U julu 1984. godine uhapšen je zbog učešća u demonstracijama organizovanim od strane „trockista“ protiv režima aparthejda u Južnoj Africi. Setimo se da je bio i kandidat „trockističke frakcije“ za člana Nacionalnog komiteta Pokreta protiv aparthejda, koji doduše nije dobio dovoljnu podršku na pomenutim izborima, ali u datoj kampanji i u znatnoj meri, Džeremi je bio veoma eksponiran u javnosti.
Korbin je bio i sponzor „Socijalističke konferencije“ u Česterfildu (Chesterfield), koja je bila organizovana od strane tzv. „trockista van Laburističke partije“ u oktobru 1987. godine. Dalje, u januaru 1989. godine, odložio je, pa i onemogućio deportaciju iz Velike Britanije „trockističkog teroriste“ sa Šri Lanke, Viraja Mendisa, optuženog za održavanje relacija sa Organizacijom „Tamilski tigrovi“. Nekoliko meseci kasnije, tačnije u junu iste godine, predsedavao je na „Šefildskom skupu“ (Sheffield), odnosno na još jednoj „Socijalističkoj konferenciji“.
Pored pomenutih relacija i angažmana u ekstremno-levičarskim političkim krugovima, veoma dosledno, Korbin je do kraja devedestih godina prethodnog veka pružao podršku pojedinim prominentnim članovima i liderima, pa i terorističkim grupacijama iz dijapazona irskih nacionalističkih i separatističkih pokreta, naročito iz redova organizacije Šin fejn (Sinn Féin). Oštro je zastupao i stavove kurdskih levičarskih i marksističkih grupacija, pa i Palestinske oslobodilačke organizacije (PLO), koji su od strane međunarodne zajednice bili optuživani za terorističke aktivnosti na Bliskom istoku.
Navedna saznanja upućuju nas na zaključak da je od svoje rane mladosti, Korbin i te kako negovao krajnja levičarska ubeđenja u duhovno-karakternoj i filosofsko-političkoj vertikali sopstvene ličnosti i delovanja. Ista su zapravo bila usmerena i u domene političkog delovanja levice koje je odstupalo od tradicionalno ustrojenih aktivnosti socijalističkih organizacija, kako u institucionalnom, tako i u diskursnom pogledu. Bez obzira na pomenute činjenice, Korbin sopstveni politički profil determiniše kao „demokratsko-socijalistički“, što možda i predstavlja njegovo lično uverenje, ali posmatrano objektivno, navedena terminološka konstrukcija, ipak pripada domenu eufemističkih determinanti u jednom specifičnom političko-filosofskom obrascu delovanja.
Kada analiziramo političko-filosofsku svest i diskurs Džeremija Korbina, ne bismo smeli da previdimo fakticitet da se dati „pogledi“ odnose na političara koji se „nalazi“ u osmoj deceniji života, te da je isti rođen u veoma kompleksnim geopolitičkim okolnostima u Velikoj Britaniji, ali i u celokupnom svetu, kao i da je na svet došao u porodici sa jasnim radničko-intelektualnim socijalnim statusom, a koja je, sa druge strane, odavno baštinila izrazite socijalističke i marksističke životne i društvene svetonazore. Bila je to „epoha vladavine“ socijalista i Laburističke partije u posleratnom Ujedinjenom Kraljevstvu, vreme vlade Klementa Atlija, koja je u jednom periodu izražavala veoma blagonaklon odnos, čak i prema Staljinu i Sovjetskom savezu.
Takođe, idejno-ideološki i duhovni diskurs u kome je Korbin odrastao predstavljao je rezultat preplitanja veoma popularnih levičarskih, socijalističkih i „levo-socijalističkih“ „kretanja“ i ubeđenja u političko-intelektualnim krugovima Velike Britanije, a posebno u slojevima „progresivne omladine“. Ne zaboravimo, prva samostalna laburistička vlada sa većinskom podrškom poslanika u oba doma Parlamenta, već pominjanog premijera Atlija, sprovela je niz reformi u cilju ostvarenja partijskog programa o „državi blagostanja“ (welfare state), pri čemu je nacionalizovala Englesku banku (The Bank of England), rudnike, fabrike čelika, energetske kapacitete privrede, železnicu, javni transport, uopšte saobraćajnu infrastrukturu, zatim, uvela je „socijalno zakonodavstvo“, opšte socijalno i zdravstveno osiguranje, itd.
U spoljnoj politici, Atlijeva vlada „obračunala se“ sa kolonijalističkim platformama u uređenju međunarodnih odnosa. Pomenuti sistem „socijalne države“, iziskivao je enormna materijalna i finansijska sredstva, koja su umnogome „opteretila“ državni budžet i tek su reforme Margaret Tačer iz osamdesetih godina prethodnog stoleća otklonile „nepotrebne izdatke“ i permanentnu krizu javnih finansija u Kraljevstvu, nastalu u „doba države blagostanja“.
Dakle, Korbinova ličnost formirana je u vremenu „uspona socijalističke misli“ u postratnoj istoriji Velike Britanije, ali i u doba afirmacije ideja „socijalne države“ i „komunske antidržave“ u celokupnom svetu, a posebno u „hemisferi“ uticaja „zapadnih demokratija“. Međutim, Korbin je „otišao korak dalje“. U skladu sa opšteprihvaćenim načelima o „apsolutnoj socijalnoj pravdi“, popularnim u krugovima laburističke omladine, ali i političke elite, Korbin je usvojio stav prema kome su socijalne reforme iz vremena Klementa Atlija nedovoljne da bi afirmacija „opšteg socijalističkog društva“ bila na adekvatan način realizovana. Iz tih uslova potiču njegova „krajnje levičarska“, „trockistička“ i marksistička ubeđenja.
Zbog toga je do danas ostao protivnik i „levih i desnih“ akademskih elita i privatnih finansijskih inicijativa, posebno u oblasti prosvete i obrazovanja. Navedena platforma je produkovala okolnost prema kojoj Korbin podržava renacionalizaciju železnica i uvođenje institucije „životne plate“, kao minimalnog prihoda koji je neophodan za zadovoljenje svih osnovnih životnih potreba u šta nije uključena „puka egzistencija, već i krov nad glavom“, garderoba, zdravstveno osiguranje, rekreacija, transport… za sve građane Velike Britanije. Neumoljivi „točak istorije“, međutim, uslovio je transformaciju Laburističke partije u političku stranku koja neguje „liberalne, levoliberalne i centrističke“ principe u svom delovanju, o čemu smo već govorili. Kada je dati proces „uzeo maha“ i postao, gotovo nezaustavljiv, Džeremi Korbin našao se u permanentnom sukobu sa sopstvenom političkom opcijom, zbog čega je 32 godine bio „bekbenčer“ Laburističke partije i opozicije u britanskom parlamentu.
POSLANIK LABURISTIČKE PARTIJE
Od strane elektorskog tela, Korbin je u februaru 1982. godine izabran za kandidata Laburističke partije na Opštim izborima u Velikoj Britaniji zakazanim za 1983. godinu ispred izborne jedinice Severni Ajlington. Na izborima održanim 9. juna 1983. godine pobedio je protivkandidata Majkla Džozefa O’Halorana (Michael O’ Halloran), nezavisnog laburistu i tadašnjeg predstavnika Ajlingtona, ali i kandidata konzervativaca Dejvida Kolemana, na osnovu čega je postao poslanik u Donjem domu Parlamenta Ujedinjenog Kraljevstva. Dobio je 14.951 glas ili 40,4% podrške birača od ukupnog broja izašlih građana na izbore u ovoj izbornoj jedinici. Odmah se pridružio poslaničkoj grupi „Kampanja“, gde je kasnije obavljao i dužnost sekretara ove grupe. Pomenuta poslanička grupa, predstavljala je alternativnu zajednicu socijalističkih poslanika iz redova Laburističke partije, koji nisu podržavali generalnu platformu svoje stranke. Upravo, data činjenica uslovila je okolnost, prema kojoj je Korbin sve do 2015. godine ostao bekbenčer laburista u britanskom parlamentu.
U datom periodu, odmah posle izbora, bio je autor više kolumni koje su objavljene u listu Morning star (The Morning Star). U nastupima u parlamentu, iako iz pozadine, Korbin je negovao veoma nekonvencionalan i krajnje nedisciplinovan politički diskurs i stil ponašanja (nije nosio kravatu, a u jednom periodu odbijao je da oblači košulje, prilikom održavanja sesija). Na pomenute kritike, ponudio je sjajan odgovor ili izgovor uz reči: „… da Parlament nije mesto gde se održava modna revija, niti je dendijevski klub, kao ni bankarski institut, već je narodno predstavništvo…“ (It’s not a fashion parade, it’s not a gentleman’s club, it’s not a bankers’ institute, it’s a place where the people are represented). Iz datih razloga, često je predstavljao predmet kritika kod svojih koleginica i kolega, ali je pomenuti način ponašanja i nastupa, Korbinu omogućio veliku podršku u biračkom telu, te je i navedena činjenica uslovila okolnost prema kojoj je sve do 2017. godine redovno pobeđivao svoje protivkandidate na svim izborima u Ajlingtonu (ostvario je prosečnu podršku u visini od oko 60 procenata u proteklih 34 godine).
Od prvih dana parlamentarnog života postao je snažan zastupnik prava LGBT populacije, kao i uopšte zaštitnik prava manjinskih zajednica iz redova svih socijalnih grupacija. Autor je kampanje iz 1983. godine „ne postoji socijalizam bez sloboda gej zajednice“ (no socialism without gay liberation). Kao što smo naglasili, zbog borbe protiv aparthejda u Južnoj Africi, lišavan je i slobode, jer je učestvovao u nasilnim protestima. Dalje, podržavao je stavove i interese pripadnika IRA, ali je istovremeno snažno podupirao mirovni proces i sporazum između vlade i irskih separatista. Zatim, pružao je moralnu i „medijsku“ zaštitu islamističkim teroristima koji su 1994. godine izvršili napad na Ambasadu Izraela u Londonu.
Takođe, javno je „žigosao“ tzv. „glavarinu“ ili poll tax (Community Charge), odnosno nepopularni porez kreiran od strane konzervativne vlade Margaret Tačer iz 1990. godine, koji je predviđao obavezu plaćanja posebnog poreza za sve građane Velike Britanije, bez obzira na njihov socijalni status ili lične prihode (što je zapravo feudalni poreski institut iz srednjovekovnog perioda). Zbog oponiranja ovoj poreskoj obavezi i odbijanja da istu plati, Korbin je pomenute godine i uhapšen, da bi naredne, čak i odgovarao pred pravosudnim organima u Londonu.
U vreme laburističkih vlada Tonija Blera i Gordona Brauna (1997-2010. godine) bio je bekbenčer laburista u Donjem domu, koji je determinisan kao „drugoplasirani“ buntovni laburista u istoriji parlamentarnog života u Velikoj Britaniji, kada su u pitanju epohe „laburističkih mandata u Dauning stritu 10“. U većem delu prilika glasao je protiv predloga vlade, a čak 428 puta je pokrenuo poslanički mehanizam three-line whip, na osnovu čega su vlade bile prinuđene da povuku svoje zakonske predloge iz parlamentarne procedure. Nije zabeležena aktivnost nijednog poslanika iz bilo koje parlamentarne partije u datom periodu, koji je na veoma konkretan način izazvao revolt političkih elita Laburističke partije, kao što je to učinio Džeremi Korbin. Bio je član parlamentarnih tela: Komiteta za socijalnu zaštitu (Social Security Select Committee) 1992-1997. godine, Regionalnog komiteta za socijalnu zaštitu Londona (London Regional Select Committee) 2009. i 2010. godine i Komiteta za pravdu (Justice Select Committee) 2010-2015. godine.
Od 2001. godine predstavljao je svojevrsno „zaštitno lice“, dakle prepoznatljivu personifikaciju antiratne Koalicije „Stop ratu“ (Stop the War Coalition), koja se snažno, doduše neefikasno, protivila učešću Velike Britanije u vojnim intervencijama protiv talibanskog režima u Afganistanu iste godine i protiv režima Sadama Huseina (Saddam Hussein Abd al-Majid al Tikriti, predsednik Iraka 1979-2003) u Iraku 2003. godine.
Tonija Blera otvoreno je okarakterisao kao „brutalnog masovnog ubicu“ i „ratnog zločinca“. Upotrebom veštih, populističkih, oratorskih sposobnosti, u zanosu je držao na stotine hiljada ljudi na desetinama demonstracija, organizovanim od strane Koalicije, pa je pomogao u pripremama, a onda i uzeo učešće na Februarskom protestu protiv rata u Iraku 2003. godine, za koji je zabeleženo da je predstavljao „najmasovniji“ antivladin skup u političkoj istoriji britanskih ostrva. U zajednici sa 12 poslanika, Korbin je 2006. godine podržao inicijativu Škotske nacionalne partije (Scottish National Party) o pokretanju parlamentarne istrage zbog učešća Velike Britanije u „Invaziji na Irak 2003. godine“. Od 2011. godine do 2015. godine bio je predsedavajući rukovodećeg tela Koalicije „Stop ratu“, ali je nakon izbora za lidera laburista i opozicije podneo ostavku na pomenutu funkciju.
Korbin je član mnogih parlamentarnih sindikalnih grupa i organizacija, poput Unisona (UNISON), Jedinstva (Unite) i Nacionalnog saveza železničkih, pomorskih i transportnih radnika (National Union of Rail, Maritime and Transport Workers). Podržavao je antifašističke političke i interesne organizacije, a bio je i predsedavajući Svepartijske parlamentarne grupe na Čagosu (All-party parliamentary group-APPG in Chagos Archipelago), arhipelagu u Indijskom okeanu, koji predstavlja deo Britanskih prekomorskih teritorija, potom i predsedavajući datog parlamentarnog tela u Meksiku, zamenik predsedavajućeg istog organa u Latinskoj Americi. Aktivizam Džeremija Korbina umnogome je doprineo procesu povratka Čagosanaca u svoju otadžbinu pre nekoliko godina, odakle su proterani odlukama britanske vlade početkom sedamdesetih godina XX veka.
Pruža, ponekad suptilnu, a veoma često i otvorenu podršku vladajućem režimu u Islamskoj Republici Iran. Između 2009. i 2012. godine bio je autor popularne televizijske emisije na Pres TV (Press TV), odnosno na iranskoj televizijskoj stanici koja se nalazi pod upravom vlade u Teheranu. Učešće i autorstvo u datoj televizijskoj emisiji, Korbinu je omogućilo zaradu u visini od 20 hiljada funti, a sa pomenutim angažmanom završio je šest meseci nakon što je stanica izgubila licencu za emitovanje od strane nadležnih regulatornih organa zaduženih za nadzor rada medija u Velikoj Britaniji.
U zajednici sa 15 poslanika u Parlamentu, u januaru 2015. godine, Džeremi Korbin bio je autor i potpisnik otvorenog pisma upućenog Edu Milibandu (Edward Samuel Miliband), tadašnjem lideru Laburističke partije i opozicije (inače, bratu Dejvida Milibanda, David Wright Miliband, nekadašnjeg britanskog šefa diplomatije u periodu 2007-2010. godine), u kome je od stranke zahtevana jasna i odlučna podrška „Pokretu protiv mera štednje“, odnosno političkoj opciji koja se protivila političko-ekonomskim mehanizmima umanjenja svih troškova u oblasti socijalne zaštite, indukovanim od strane Evropske unije nakon Velike ekonomske krize i recesije iz 2008. godine.
Takođe, pomenuta laburistička grupacija zahtevala je novu nacionalizaciju Britanskih železnica, te jasnu politiku u vezi sa jačanjem sindikalne borbe i aktivnostima u krugovima radničke klase. Bio je to jasan apel, pa i pobuna protiv aktuelnih liberalno-centrističkih pozicija tadašnje laburističke elite, koji su najavili „tektonske promene“ na „pozornici britanske političke levice“.
Pre nego što je postao lider Partije, Korbin je ponovo izabran na mesto poslanika iz izborne jedinice Severni Ajlington (sedmi put), sa osvojenih 21.194 glasa ili 60,24% podrške biračkog tela izašlog na Opšte izbore 2015. godine.
DŽEREMI KORBIN I KOSOVO I METOHIJA
Kao što smo ranije naglasili, za poimanja britanske političke scene, a posebno njenih elita, Korbin poseduje veoma „neobično“ shvatanje spoljne politike. Zalaže se za nuklearno razoružavanje i povlačenje britanskih vojnih jedinica iz inostranstva. U proteklih nekoliko decenija, a svakako i u današnje vreme, političke elite laburista okupljene oko Tonija Blera, snažno kritikuju Džeremija Korbina i njegove političke stavove, gde posebno ističu njegov blagonaklon odnos prema idejama i organizacijama u svetu koje su politike „zapadnih demokratija“ označile kao terorističke.
Kao argument u datim kritikama koriste, a onda često naglašavaju, pa i prenaglašavaju značaj Korbinove izjave da se„…sa Hamasom i Hezbolahom može biti prijatelj…“, ali i njegovu otvorenu podršku Palestini u sukobu sa Izraelom, zbog čega je optuživan i da neguje antijevrejska uverenja. U proteklih nekoliko meseci, Korbin je kritikovan zbog podrške Venecueli i njenom predsedniku Nikolasu Maduru (Nicolás Maduro Moros, aktuelni predsednik Venecuele od 2013. godine), a slične zamerke upućivane su mu i kada je otvoreno zastupao politiku prethodnog venecuelanskog šefa države, Uga Čaveza (Hugo Rafael Chávez Frías, predsednik Venecuele 1999-2013).
U vreme agresije Severoatlantskog saveza, NATO-pakta na Saveznu Republiku Jugoslaviju 1999. godine, Korbin je vodio snažnu antiratnu kampanju i sa gnušanjem je odbacivao tzv. argumente koje su zastupnici vojne intervencije navodili kao razloge za pokretanjem vojne sile protiv Srbije i Crne Gore. Za navodne zločine „srpskih snaga bezbednosti“ protiv kosmetskih Albanaca u južnoj srpskoj pokrajini, tvrdio je da su izmišljeni, te da je medijska histerija protiv Srbije podstaknuta od „otuđenih političkih i korumpiranih intelektualnih elita“, koji datu kampanju preduzimaju sa ciljem da se „pokori jedna mala i suverena evropska država“.
Još 1999. godine, Korbin je izjavio da „kosovska kriza“ i optužbe protiv Srbije predstavljaju „lažan genocid i isfabrikovanu predstavu“, da bi 2004. godine u govoru u Parlamentu, u potpunosti negirao tzv. „srpske zločine na Kosmetu“, gde je ponovio stavove novinara Džona Pildžera „…o ogromnom, nenadoknadivom broju izgubljenih ljudskih života koje je odnela ‘humanitarna’ misija na Kosovu, pod patronatom NATO-pakta i SAD, uz svesrdnu pomoć Velike Britanije … kada su bez ikakvog prava i odobrenja Ujedinjenih nacija napali teritoriju jedne suverene zemlje, kako bi odbranili one koji su tu zemlju pokušali da rasparčaju i unište. Posle toga, krivce su proglasili žrtvama, a Srbe, koji su prave žrtve tog zločina, nazvali genocidnim narodom…“. Sa govornice u Parlamentu, Korbin je dalje naglasio da bi: „…svakom razumnom i moralnom čoveku moralo da bude jasno da se genocid nikada nije dogodio na Kosovu, i da su NATO-pakt i Sjedinjene Američke Države svoju akciju opravdavali notornim lažima…“. Slobodana Miloševića, koji je bio predsednik Savezne Republike Jugoslavije 1999. godine, okarakterisao je kao „žrtvu američke imperijalističke politike“.
VOĐA LABURISTA I OPOZICIJE
VETROVI PROMENA
Nakon održanih Opštih izbora 7. maja 2015. godine, kada je Laburistička partija na istima doživela težak debakl, izgubivši 26 poslaničkih mandata u Parlamentu, Ed Miliband podneo je ostavku na položaj lidera laburista. Prema statutu i ustaljenoj proceduri u vezi sa izborima novog lidera Partije, bilo koji potencijalni kandidat, koji bi pretendovao da bude izabran na pomenuti položaj, prethodno je morao da obezbedi podršku od najmanje 35 poslanika, od ukupnog broja laburističkih mandata u Donjem domu (na izborima, laburisti su osvojili ukupno 232 poslanička mesta). U datom trenutku, Korbin je imao podršku svega 20 poslanika. Međutim, nekoliko sati pre završetka proceduralnog nominovanja kandidata, 15. juna 2015. godine, 14 poslanika Laburističke partije, koji, inače nisu prihvatali ideju, prema kojoj bi, upravo Korbin trebalo da bude novi lider Partije, niti su sledili njegovu politiku, iznenada su promenili svoja stanovišta, te su „u ime želje da se čuju argumenti svih političkih opcija u stranci“, podržali kandidaturu Džeremija Korbina.
Momentalno, beskompromisni stavovi i nesvakidašnji, odavno zaboravljeni „levičarski“ diskurs potencijalnog lidera, postali su predmet simpatija pristalica partije britanskih radnika. Bilo je očigledno da Korbin predstavlja inspiraciju milionima ljudi, kada je u nastupima u okviru svoje kampanje, širom britanskih gradova, „najtežim rečima žigosao“ centrističke elite novih laburista i njihov program koji je predstavljao zvanični „kurs“ Partije u poslednje dve decenije. Taj kurs, Korbin je okarakterisao kao „politiku propasti“.
U julu iste godine postao je politička „zvezda“, kada je predvodio inicijativu 47 poslanika laburista koji su se žestoko usprotivili predlogu Zakona o radu, uprkos zvaničnom stavu tadašnjeg privremenog rukovodstva Partije koje je usvojilo stanovište da bi poslanici stranke, prilikom glasanja trebalo da budu uzdržani.
Kada je bio u pitanju normativ, koji je regulisao proceduru prilikom izbora novog lidera (usvojen u vreme rukovodstva Eda Milibanda), praktično bilo koji građanin ili građanka koji bi se izjasnili da prihvataju „načela, vrednosti i program“ Laburističke partije, uz plaćenu članarinu u iznosu od tri funte, mogli su da postanu punopravni članovi stranke sa aktivnim i pasivnim izbornim pravom. Pomenuto pravilo umnogome se razlikovalo od ranije procedure, koja je aktivno biračko pravo pružala samo „standardnim članovima“ u krugovima laburista. Na taj način, „partijska baza“ sa aktivnim biračkim pravom, enormno je uvećana i to u socijalnim slojevima laburistički opredeljenog stanovništva koje nije posedovalo situirani status ili koje je pripadalo „klasičnom profilu miliona obespravljenih radnika“. Još tada, pojavile su se spekulacije da je navedeni propis, ustvari omogućio povoljniju poziciju Korbina, kao kandidata, u procesu izbora novog lidera Laburističke partije.
Korbin je izabran za lidera Laburističke partije, 12. septembra 2015. godine sa 59,5% podrške članstva u prvom izbornom krugu. Takođe, dobio je podršku od 49,6 procenta punopravnih članova stranke i 57,6 procenata „pridruženih“, odnosno registrovanih pristalica sa aktivnim biračkim pravom, što nam govori da bi Korbin, svakako odneo ubedljivu pobedu i bez uvođenja „registrovanih i nestandardnih članova“ laburista u izborni proces. Navedena pobeda ovog „ekstremnog levičara“, kako su ga tada mediji okarakterisali, predstavljala je najbolji plasman nekog laburističkog kandidata za izbor lidera stranke, u celokupnoj istoriji britanske radničke partije.
„Prvi dani liderstva“, već su pokazali da su kurs i diskurs Laburističke partije „pod rukovodstvom“ Džeremija Korbina doživeli bitne formalne, manifestacione, pa i suštinske promene. Uprkos ustaljenim običajima i formalnoj proceduri, Korbin je na početku zasedanja novog saziva Parlamenta, britanskom premijeru uputio šest veoma osetljivih pitanja, a istovremeno, založio se za reduktivne mere u odnosu na tradicionalni karakter rada u Donjem domu, za koji je ocenio da produkuje „teatarski utisak“. Pri tome, zauzeo je stav da bi određene viševekovne forme i normative u parlamentarnim procedurama „preživelim“, još iz srednjovekovnih vremena, jednostavno trebalo ukinuti ili iste „pojednostaviti“.
Od početka „liderstva“ u Partiji i nad opozicijom, Korbin se našao na „udaru“ velikog dela medija u zemlji, koji su se nalazili pod kontrolom liberalnih, levo-liberalnih, konzervativnih i centrističkih političkih elita i struktura. Bez obzira na datu činjenicu, dan nakon pobede u „trci“ za položaj lidera Laburističke partije, Džeremi Korbin formirao je svoj „Kabinet“, odnosno „Vladu u senci“ (Official Opposition Shadow Cabinet). Na položaj „kancelara u senci“ (Shadow Chancellor) imenovao je, već pomenutog Džona Mekdonela, dok je za „državnog sekretara u senci“ (Shadow Home Secretary), odnosno na položaj „ministra unutrašnjih poslova i bezbednosti“, imenovao Endija Burmana (Andrew Murray Burnham). U krugu saradnika „vlade u senci“ našli su se: Dajana Abot, Ejndžela Igl (Angela Eagle), Hajdi Aleksander (Heidi Alexander), Liza Nendi (Lisa Nandy), i drugi. U narednim mesecima i godinama, mnogi saradnici u „Kabinetu u senci“, pružiće otpor Korbinovoj politici, a veliki deo istih napustiće saradnju sa vođom partije.
Svakako, prvi izazov pred kojim su se Džeremi Korbin i njegov kabinet u Laburističkoj partiji našli, bila je mogućnost pokretanja vojne intervencije u Siriji od strane britanske konzervativne vlade Dejvida Kamerona (David William Donald Cameron). Tradicionalno i sledstveno sopstvenim svetonazorima, Korbin je odbacio mogućnost pokretanja vojne intervencije i uopšte učešća Velike Britanije u Građanskom ratu u Siriji. U decembru 2015. godine laburistički poslanici podelili su u vezi sa datim pitanjem, kada je 66 poslanika, koje je predvodio Hilari Ben (Hilary James Wedgwood Benn), „šef diplomatije u senci“ (Shadow Secretary of State for Foreign and Commonwealth Affairs), glasalo u korist vladinog predloga, dok su Korbin i njegove pristalice bile protiv. Veoma interesantan podatak predstavlja okolnost, prema kojoj je Korbin u narednim mesecima smenio nekolicinu ministara u svom „kabinetu u senci“, da bi iste zamenio ličnostima koje su u Donjem domu imale isključivo status „bekbenčera“.
BREGZIT
Na lokalnim izborima u Velikoj Britaniji u maju 2016. godine, laburisti su izgubili ukupno 18 mandata u predstavničkim telima lokalnih zajednica, pri čemu su zadržali vlast u istom broju grofovija, gradova i komuna, kao i pre izbora (recimo, zadržali su vlast u Bristolu, ali su istu izgubili u Dadliju). Uopšte, Korbinovi laburisti dobili su najveću podršku u biračkom telu, 31%, dok su „torijevci“ osvojili 30%, liberalni demokrati 15%, a UKIP (Nezavisna partija Ujedinjenog Kraljevstva) 12% podrške građana izašlih na izbore. Laburistički kandidat, Sadik Kan (Sadiq Khan) pobedio je na lokalnim izborima u Londonu, na osnovu čega je izabran na položaj gradonačelnika prestonice. Tada već, „tradicionalni sunovrat“ laburističke politike u Škotskoj, nastavljen je novim porazom Partije na pomenutim izborima, na kojima su osvojili treće mesto, iza Škotske nacionalne partije i konzervativaca. Uz beznačajne gubitke, 2016. godine, laburisti su zadržali vlast u Velsu.
U opisanoj konstelaciji političkih snaga u Velikoj Britaniji, Laburistička partija, kao i sama nacija, „dočekala“ je najveći društveni, duhovni, kulturološki, geopolitički i politički „potres“ koji se dogodio na „Ostrvima“, još od svršetka Drugog svetskog rata, 23. juna 2016. godine, kada su građani Ujedinjenog Kraljevstva na Referendumu o članstvu države u Evropskoj uniji, podržali, sada već čuveni Bregzit (Brexit). Ukupno, na referendumu o Bregzitu, 17.410.742 birača ili 51,89% od biračkog tela izašlog na birališta, glasalo je za opciju napuštanja članstva (leave), dok je 16.141.241 građanin sa pravom glasa ili 48,11%, podržalo opciju ostanka Velike Britanije u članstvu Evropske unije (remain).
Već narednog dana, u trenutku dok je vest o uspehu Bregzita „pucala po planetarnim meridijanima“, „poražene snage“, odnosno predstavnici centrističkih, liberalno-demokratskih, konzervativnih, levo-liberalnih, neokonzervativnih i „socijalističkih“ intelektualnih, duhovnih i političkih elita, koji su zastupali opciju „ostanka“ Velike Britanije u Evropskoj uniji, postavili su pitanje odgovornosti za krah njihove idejno-ideološke platforme u pogledu kursa budućnosti položaja Ujedinjenog Kraljevstva u modernom svetu. „Krivica“ za stanje, koje „ histerija mejnstrim medija“, opisala kao „novi Armagedon“, odmah je pripisana i imenu Džeremija Korbina. Svakako, ne bez osnova!
Aposolutno je opštepoznata Korbinova evroskeptična politika usmerena protiv postojanja Evropske unije, još od vremena kada je Velika Britanija stupila u članstvo Evropske ekonomske zajednice 1975. godine. Nastupivši sa pozicija levo-orijentisanog evroskeptika, Korbin se protivio pridruživanju Britanije u članstvo Evropske zajednice pomenute godine i snažno je zagovarao političku opcija „odbijanja“ na referendumu o učlanjenju, koji je datim povodom bio organizovan. Takođe, Korbin se protivio i ratifikaciji Mastrihtskog sporazuma iz 1993. godine, na osnovu kojeg je i Evropska zajednica transformisana u današnju Evropsku uniju, a bio je protivnik i Lisabonskog ugovora iz 2008. godine. Iz datog razloga ne bi trebalo da nas čudi i njegova podrška procesu raspisivanja referenduma o izlasku Velike Britanije iz članstva Unije, još 2011. godine. Istovremeno, Uniju je optužio da se „ponaša brutalno prema grčkom narodu“, te da je ista dopustila uništenje ekonomije ove države od strane globalističkih kolektivnih i pojedinačnih finansijkih magnata i institucija 2015. godine.
Korbin je posmatrao i posmatra Evropsku uniju kao kompleksno ustrojen „birokratski aparat“ formiran kako bi se zadovoljili materijalni interesi i potrebe samo jednog „malog“ dela globalističkih elita levoliberalnog i liberalnog duhovnog dikursa i kulturološke vertikale i to na štetu kompletnog „radničko-seljačkog“ sloja svih evropskih društava, zbog čega isti „od Evropske unije nemaju nikakve koristi“.
Međutim, u toku svoje kampanje za izbor novog lidera Laburističke partije, Korbin je istakao stav da „možda postoje razlozi i uslovi“, zbog kojh bi trebalo podržati ostanak Velike Britanije u punopravnom članstvu Evropske unije. U septembru 2015. godine, Korbin je i zvanično podržao opciju ostanka Velike Britanije u Evropskoj uniji, uz zahtev da premijer Kameron u pregovorima sa briselskom administracijom zahteva uspostavljanje novog sistema socijalne politike na evropskom kontinentu, koji bi u znatnoj meri uticao na uvećanje standarda i bolji socijalni položaj radništva u Velikoj Britaniji, ali i u samoj Evropskoj uniji. Štaviše, smatrao je da bi Velika Britanija trebalo da predvodi „krucijalnu ulogu“ u pomenutom potencijalnom poduhvatu „uspostavljanja nove socijalne politike“ i „afirmisanju mera u cilju zaštite životne sredine“. U završnici referendumske kampanje, u junu 2016. godine, Korbin je odlučno poržao opciju „remain“, uz tvrdnju da je Evropska unija sigorno mesto za sve evropske narode i garant zaštite prava svih socijalnih kategorija u britanskom društvu. Osim pomenutih izjava i pojedinih medijskih nastupa, navedeni angažman Džeremija Korbina u kampanji „remain“, bili su jedini prepoznatljivi istupi lidera laburista u toku tih prelomnih meseci političkih turbulencija u Velikoj Britaniji, a u vezi sa datim pitanjem.
Već u julu 2017. godine, nakon uspeha Bregzita na referendumu, Korbin je zauzeo stav prema kome Britanija neizostavno mora da napusti i jedinstveno evropsko tržite, pošto, prema njegovim svetonazorima, isto je i te kako u snažnoj relaciji sa članstvom u Evropskoj uniji, o kome su građani iskazali svoje mišljenje. Činjenicu, da pojedine države na Kontinentu participiraju u okvirima jedinstvenog evropskog tržišta, iako nisu članice Evropske unije, Korbin je zanemario. Sve do juna 2018. godine u pogledu „Pregovora o izlasku Velike Britanije iz članstva u Evropskoj uniji“, Korbin je nekoliko puta modifikovao svoje stavove o poziciji laburista u vezi sa načinom realizacije Bregzita, što je dodatno unelo konfuziju u političku scenu Britanije i pojačalo nagoveštaje mogućnosti da Ujedinjeno Kraljevstvo, Uniju napusti i bez bilo kojeg sporazuma. Od jula 2016. godine do danas, Korbin je više puta isticao da tzv. „hard Brexit“ može da bude opcija, ali da bi i nakon tog „najekstremnijeg scenarija napuštanja evropskog broda“, trebalo postići novi sporazum o „Carinskoj uniji“, kao i o „slobodnom tržištu“ između Velike Britanije i Evropske unije, prema tzv. „norveškom modelu“. Kao glavni razlog insistiranja na podršci britanskom napuštanju jedinstvenog tržišta, Korbin je naveo „okolnosti i potrebe zaštite carinskih interesa, industrijskog razvoja i radnih mesta običnih ljudi u Britaniji“. Obrisi protekcionističke politike u oblasti ekonomije, svakako su primetni u datim Korbinovim stavovima i gotovo se poklapaju sa politikom koju danas zastupa predsednik Sjedinjenih Američkih Država, Donald Tramp (Donald J. 
Trump).
POKUŠAJ UNUTARPARTIJSKOG „PUČA“ PROTIV DŽEREMIJA KORBINA 2016. GODINE
Odmah nakon Bregzita, u junu 2016. godine, sami laburisti, predvođeni Tonijem Blerom optužili su Džeremija Korbina da je vodio „mlaku“ i nedoslednu kampanju u podršci opciji „remain“, zbog čega su miliona britanskih radnika glasali za opciju napuštanja članstva. Alen Džonson (Alan Arthur Johnson), bivši ministar unutrašnjih poslova i šef izborne kampanje laburista u toku referenduma, optužio je Korbina da je radio protiv inetersa Partije, te da je sabotirao laburiste u podršci opciji „remain“. Snažno je kritikovana i okolnost da je Korbin u jeku referendumske kampanje uzeo godišnji odmor i, praktično se isključio iz iste. Nekoliko dana posle referenduma, Korbin je smenio Hilari Bena i isključio ga iz „vlade u senci“, nakon što je otkriveno da je „šef diplomatije u senci“, radio na organizovanju masovnog otpora laburista protiv politike svog lidera, te da je bio inicijator nekoliko ostavki u „Kabinetu u senci“. Toni Bler je zahtevao da Korbin momentalno odstupi sa pozicije lidera Partije.
Zvanično, procedura je pokrenuta 28. juna 2016. godine, pri čemu je odmah na početku Korbin nagovestio da „nema nameru da odstupi sa položaja lidera Partije“. Pojavila su se dva protivkandidata na položaj lidera i to oba, koja su podnela ostavke na mesta „ministara u senci“ u Korbinovom kabinetu, usled neuspeha opcije „remain“. Prvi kandidat bio je Oven Smit (Owen Smith), koji je podneo ostavku na položaj „državnog sekretara u senci zaduženog za rad i penzije“ (Shadow Secretary of State for Work and Pensions), dok je druga kandidatkinja bila Ejndžela Igl, dotadašnja „državna sekretarka u senci zadužena za privredu“ (Shadow Business Secretary), koja je takođe napustila „Korbinov kabinet“. Složivši se da bi samo jedan od protivkandidata mogao da se suoči sa Džeremijem Korbinom, prethodno su završeni predizbori za glavnog kandidata, na kojima je pobedu „odneo“ Oven Smit, koji je dobio podršku 88 poslanika laburista u Parlamentu i 2 poslanika u Evropskom parlamentu, dok je Igl osvojila „simpatije“ 63 poslanika u Parlamentu i 9 poslanika u Evropskom parlamentu. Smit je postao Korbinov protivkandidat.
U bespoštednoj dvomesečnoj kampanji, pokazalo se da Korbin poseduje dovoljno harizmatičan šarm, posebno u sloju srednje radničke klase, te da su njegove šanse za uspeh veoma izvesne. Prevremeni izbori za lidera laburista održani su 12. septembra 2016. godine na kojima je aktuelni lider dobio grandioznu podršku članova partije, koja nije zabeležena u istorijatima prethodnih glasanja o ličnosti „partijskog vođe“. Korbina je poržalo 313.209 laburističkih glasača (61,8%), dok je Smit dobio poverenje 193.229 birača (38,2%). Godinu dana ranije Korbin je osvojio 59% podrške na unutarpartijskim izborima. Od Korbinovih pristalica, za njegov reizbor glasalo je 59% punopravnih članova Partije, 70% registrovanih članova i 60% pridruženih članova. Preko 50% pristalica Džeremija Korbina bili su građani u mlađoj životnoj dobi (do 40. godine života).
U svom pobedničkom govoru, Korbin je pozvao „laburističku familiju“ na jedinstvo i prevazilaženje svih podela, kako bi Partija spremno dočekala sve naredne izazove… Nastavio je dalje: „…Zajedno, boreći se za istinske promene koje su potrebne ovoj zemlji, nemam sumnju da Partija može da pobedi na sledećim izborima, kadagod premijer odluči iste da rapiše, te da možemo da formiramo narednu vladu…“ („Together, arguing for the real change this country needs, I have no doubt this party can win the next election whenever the Prime Minister decides to call it and form the next government.“)
Prevremni unutarpartijski izbori pokazali su da je uticaj političkih elita „novih laburista“ u znatnoj meri opao, te da je Radnička partija usmerila svoju delatnost prema onim ciljevima koji su bili popularni u krugovima relativno kompleksnog biračkog tela. Krivica za Bregzit, pripisana nedelotvornom radu Džeremija Korbina, ostala je „zvanično nedokazana“. Međutim, ishod Bregzita, prestavlja ostvarenje jednog od glavnih postulata Korbinove političke platforme, koju je zastupao u proteklih, bezmalo pola veka.
NOVA ERA LABURISTA?
DRUGI LIDERSKI MANDAT DŽEREMIJA KORBINA
Ne mareći mnogo za kritike u vezi sa njegovom ulogom u „bregzitskom referendumu“, Korbin je u januaru 2017. godine najavio da će inicirati parlamentarni mehanizam, koji lideru partije dozvoljava da nametne svoju volju članovima poslaničkog kluba, u naporu da privoli poslanike iz redova Laburističke partije da podrže „pokretanje“ funkcije iz odredaba „Članka 50. Sporazuma o Evropskoj uniji“, čime se označava početak procesa izlaska Velike Britanije iz članstva u Evropskoj uniji.
U odgovoru na ovu inicijativu, dva „ministra u senci“, Talipa Sadik (Tulip Rizwana Siddiq) i Džoana Stivens (Joanna Meriel Stevens), napustili su „Kabinet u senci“. Do 1. februara 2017. godine i „drugog kruga parlamentarne procedure“, 47 poslanika Laburističke partije usporotivilo se Korbinovoj inicijativi. Međutim, ogromna većina od 185 laburističkih poslanika, odlučno ili „relativno“ podržala je inicijativu svog lidera.
Na lokalnim izborima u maju 2017. godine, laburisti su izgubili gotovo 400 „većničkih mandata“ u narodnim predstavništvima komunskih, gradskih, okružnih i grofovijskih administrativnih jedinica regionalne samouprave, kao i vlast, odnosno kontrolu u većima grofovija Derbišir i Notingemšir (Derbyshire; Nottinghamshire county council). Ukupno na lokalnim izborima, Konzervativna partija osvojila je 38% podrške birača, laburisti 27%, liberalni demokrati 18%, UKIP 5%, dok su sve ostale političke opcije, zajedno, imale podršku od 12% građana izašlih na izbore.
Mesec dana kasnije, 8. juna iste godine, održani su vanredni Opšti izbori. Nova premijerka iz redova konzervativaca, Tereza Mej (Theresa May), raspisala je izbore, kako bi dobila jasan legitimitet za podršku rešenjima koja je nameravala da predloži u „Pregovorima sa Evropskom unijom o Bregzitu“. Svakako, želela je da potvrdi i legitimitet rada same vlade, od vremena ostavke Dejvida Kamerona. Predizborne ankete koje su predviđale da će „torijevci“ ostvariti 25% veću podršku u odnosu na drugoplasirane laburiste, svakako je imala određenu težinu u odluci da se raspišu prevremeni Opšti izbori za jun 2017. godine.
Nakon kratke i ne toliko, „žustre“ predizborne kampanje, Laburistička partija osvojila je drugo mesto na izborima, kada je za Korbinovu politiku glasalo 12.878.460 građana ili 40% birača od broja građana izašlih na izbore. Uspeh je bio očigledan, jer su laburisti osvojili 30 mandata više u Donjem domu u odnosu na izbore iz 2015. godine i sada su zastupljeni sa 262 poslanika u Parlamentu. Tačnije, Korbinovi laburisti postigli su uspeh, koji se ogleda u činjenici da je poverenje građana Velike Britanije u „Radničku partiju“, uvećano za 9,6% u odnosu na rezultat koji je stranka ostvarila na prethodnim Opštim izborima, a što je ujedno najviši postotak uvećanja poverenja u program i politiku Partije još od izbora 1945. godine, ukoliko posmatramo vremenski ciklus između dve izborne godine.
Bez obzira na dobre rezultate ostvarene na upravo završenim izborima, Laburistička partija, ipak nije pobedila na istima, te su ankete u narednih nekoliko meseci posle juna 2017. godine pokazale da laburisti imaju malu prednost u odnosu na „torijevce“, što svakako nije predstavljalo dovoljno snažan argument koji bi uslovio „odlazak“ Kabineta Tereze Mej sa vlasti u Ujedinjenom Kraljevstvu.
U septembru 2017. godine, Džeremi Korbin objavio je „stanje permanentne predizborne kampanje“, kada su u pitanju aktivnosti Laburističke partije, uz izraženu nadu da će novi opšti izbori biti raspisani u „nekoliko narednih meseci“. U skladu sa proklamovanim partijskim pozicijama i najavljenom delatnošću, Korbin je održao nekoliko velikih stranačkih mitinga, širom Britanije, a rezultati političkih anketa pokazivali su da poverenje u laburiste raste u širim krugovima srednjeg i nižeg sloja britanskog društva.
Uskoro, Korbin je izvršio rekonstrukciju svog „Kabineta u senci“, kada je smenio tri ministra, zbog njihovog odbijanja da prihvate zvaničan stav partije o uzdržanosti u vezi sa predlogom laburističkog poslanika Čuka Umune (Chuka Harrison Umunna), da Velika Britanija zadrži svoje članstvo u jedinstvenom evropskom tržištu i nakon „razlaza sa Evropskom unijom“. Usled pomenute krize unutar Partije, još četiri „ministra u senci“ podneli su ostavke.
Kuriozitet ostaje u vezi sa činjenicom da i pored četiri izborna poraza (2015, 2016, 2017. godine), na lokalnim i opštim izborima, Nacionalni izvršni komitet Laburističke partije, nije smenio svog vođu sa pomenutog položaja, iako je praksa, čak i obaveza ovog najvišeg partijskog tela, u prethodnim decenijama bila da lidera stranke pozove na odgovornost, već nakon prvog poraza na bilo kojim izborima. Dopustićemo da poverujemo da „neko istinski želi da Korbin konačno ostvari uspeh“.
NAGRADE I PRIZNANJA
Korbin je laureat „Gandijeve međunarodne nagrade za mir“ (Gandhi International Peace Award), koja mu je uručena 2013. godine, zbog „neprestanih napora da u toku svoje tridesetogodišnje parlamentarne karijere afirmiše gandijevske vrednosti o socijalnoj pravdi i otporu nasilju“. U istoj godini, Korbin je postao nosilac priznanja „Grasrut diplomatske inicijative“ (Grassroot Diplomat), a šest puta bio je nosilac priznanja „Nagrada-brada godine“ (Beard of the Year Award), koje dodeljuje „Oslobodilački front bradonja“ (Beard Liberation Front). Inače, Korbin je sopstvenu bradu opisao kao izraz „otpora politici Novih laburista“.
Američki magazin „Forin polisi“ (Foreign Policy), 2017. godine uvrstio je Džeremija Korbina u svoju listu od „100 najvažnijih svetskih mislilaca“ za tu godinu, uz objašnjenje da vođa britanskih laburista predstavlja „inspiraciju za nove generacije da se aktivno uključe u politiku“. U decembru iste godine, Korbin je postao jedan od tri laureata „Šon Mek Brajd mirovne nagrade“ (Seán MacBride Peace Prize), zbog svog doslednog i odlučnog rada u vezi sa politikom razoružavanja i uspostavljanja „svetskog mira“.
KONTROVERZE I EKSCENTRIČNI POLITIČKI STAVOVI
Na više mesta u ovom radu, ukazali smo na okolnost prema kojoj je kompletna politička karijera Džeremija Korbina obeležena „turbulentnim“ aktivnostima i kontroverzama. Mnoge od tih kontroverzi mogli bismo da okarakterišemo kao prenaglašene stavove u „oštroj“ medijskoj kampanji koji su protiv aktuelnog lidera laburista vodili ili vode njegovi politički protivnici.
Nedavno, bili smo svedoci, iznošenja nedokazanih tvrdnji i hipoteza da je vođa laburista, u vreme Hladnog rata, osamdesetih godina prethodnog veka, sarađivao sa komunističkom tajnom policijom Čehoslovačke Socijalističke Republike, te da je u statusu špijunskog agenta, predavao različita „tajna dokumenta“ sovjetskom KGB. Konzervativni mediji poput San (The Sun) objavili su dokumenta prema kojima je Korbin imao najmanje tri sastanka sa čehoslovačkim poručnikom Janom Dimičem, kada je dobio kodno ime COB i da je nakon tih sastanaka predavao KGB i komunistima informacije o delatnostima britanske obaveštajne službe.
U tim izveštajima iz 1986. godine navedeno je da Korbin ima negativne stavove prema SAD i aktuelnoj politici britanske konzervativne vlade, dok ima pozitivan stav prema Istočnom bloku, te da podržava sovjetsku inicijativu za svetski mir. Dok su pojedini „torijevci“ jedva dočekali da proglase Korbina izdajnikom Britanije, on je demantovao tvrdnje i rekao da je sve „samo pokušaj da ga ocrne“: „…Malo su preterali sa bondovskim tonom. Nisam ja Džejms Bond. Priče o špijunaži pokazuju da se neki mediji boje Laburističke stranke…“. Obaveštajni stručnjaci su pregledali navodna dokumenta i potom odbacili optužbe.
U toku 2015. godine, a svakako i kasnije, usledile su optužbe da je Džeremi Korbin „antisemita“, zbog izraženih stavova o tome da bi njegov omiljeni FK Arsenal trebalo isključiti iz sportskih manifestacija iz razloga što je 2006. godine bio finansiran od strane izraelskih kompanija.
Sa druge strane, 2017. godine optuživan je da je njegova „liderska kampanja“ sponzorisana od strane simpatizera i aktiviste terorističkog Hamasa, Ibrahima Hamamija (Ibrahim Hamami), koji zaista jeste bio donator u pomenutoj kampanji i to sa 2000 funti!
Međutim, veoma retko se pominje okolnost prema kojoj je Korbin u toku kampanje 2015. godine, veliku pomoć dobio od strane Džona Lansmana (Jon Lansman), laburističkog, levo-orijentisanog laburiste, sa jevrejskim versko-etničkim poreklom. Takođe, zaboravlja se da Džeremi Korbin ima podršku mnogih jevrejskih poslovnih i kulturoloških institucija u Velikoj Britaniji.
Istovremeno, bez obzira na Korbinove kritike upućene protiv „bankarskog sektora“, londonski poslovni distrikt (City of London), tradicionalno blagonaklon prema „torijevcima“, 2015. godine i 2017. godine, pružio je blagu podršku laburistima i njihovom vođi. Vlasnici nekolicine pomorskih trgovačkih i rudarsko-energetskih kompanija, takođe su pružili podršku Džeremiju Korbinu. Dok Korbin snažno kritikuje Donalda Trampa i njegov protekcionistički koncept „američke ekonomije“, nisu li pomenuti fakti dokaz da i vođa laburista razvoj svoje zemlje može da zamisli u sličnim okvirima?
Najvažnije pitanje odnosi se na dilemu, zbog čega ne izražava svoje stavove o politici Ruske Federacije ili Narodne Republike Kine i da li se u njegovim poslovnim kontaktima sa trustom kapitalističkih privrednih elita u zemlji, kriju i osnove geopolitičkog pogleda na položaj Velike Britanije u globalnom svetu posle 2016. godine? Da li je to razlog, zbog kojeg „neko želi da upravo marksista ostane vođa laburista, možda i Ujedinjenog Kraljevstva“? Da li je to razlog zbog čega postmodernističke i globalističke britanske društvene elite Džeremija Korbina percepiraju kao „glavnog političkog neprijatelja“? Krije li se u datim premisama razlog zbog čega se Korbin (ne sporeći mu kuraž) na nepristojan način obratio Terezi Mej, kada je u parlamentarnoj debati britansku premijerku nazvao „glupačom“?
Ne možemo da osporimo tvrdnje da je i sam Korbin, svojim ponašanjem i nefleksibilnošću u političkim nastupima i aktivnostima, umnogome doprineo činjenici da je postao „neprijatelj broj 1“ za britanski estabilišment u proteklih nekoliko decenija. Nismo sigurni, na koji način bismo bili u prilici da pred tim estabilišmentom opravdamo Korbinov stav da bi svu nepokretnu i deo pokretne imovine vladarske dinastije Vindzor (House of Windsor), trebalo „nacionalizovati“, a vile, palate i ostale objekte, koje ista koristi, pretvoriti u „narodne domove“, u kojima bi živeli „siromašni ljudi, beskućnici, izbeglice i imigranti“, dakle pripadnici nesituiranih i marginalizovanih socijalnih kategorija unutar britanskog društva.
Međutim, Korbin i ne želi da ostvari prijateljstvo, niti blagonaklonost pomenutih elita u Velikoj Britaniji. On želi da bude njihov „neprijatelj“. Zapravo, kompletna politička platforma koju zastupa Džeremi Korbin zasnovana je na datoj agendi, koja je postala izrazito popularna, posebno kod dela „milenijalskih“ generacija „odbačene“ britanske omladine. Navedenu agendu mogli bismo da okarakterišemo i kao „puki populistički program ili krik probuđene svesti“, međutim, ne bismo smeli da „zatvorimo oči“ pred fakticitetom da su „otuđene“ duhovno-političke elite u Britaniji, sopstvenim nedelotvornim i „autističnim“ ustrojavanjem „sveta po svojoj meri“, koji prema analizi parametara na kojima su zasnovani njegovi fundamenti, zapravo predstavlja klasičnu strukturu „kulture relativizma“, na prvom mestu „odgurnule građanina i njegove potrebe“, zbog čega je isti postao „zapostavljeni i bezlični čovek“, i kao pojedinac i kao pripadnik kolektiviteta.
Korbin je predvodnik „pobune“ protiv opšteg društvenog stanja u kome su svi ljudski resursi i potencijali podređeni interesima, isključivo, tih, pomenutih elita. Zauzvrat, elite su tom „zapostavljenom čoveku“ ponudile stvaranje „nove svesti“, u kojoj će isti biti objekat i predmet pažnje postmodernističkih shvatanja o ulozi i svrsishodnosti postojanja ljudskog i građanskog integriteta u „dobu globalizma“, a da bi „nosilac tog integriteta“ mogao da prihvati svoju novu teleološku ulogu, prethodno bi morao da usvoji postulate pomenute „kulture relativizma“ i da u njoj pronađe svoje mesto.
U merama protiv datog stanja društevnog položaja „britanskog čoveka“, Korbin je ponudio „suverenistički princip“ u ustrojstvu državne politike, kao i afirmaciju snažne socijalne politike, koja bi trebalo da se ogleda, čak i u postojanju instituta „životne plate“ za sve radno sposobne, a nezaposlene građane, uz obaveznu nacionalizaciju svih infrastrukturnih i energetskih resursa i kapaciteta Ujedinjenog Kraljevstva.
Svojom „ambivalentnom“ politikom u vezi sa Bregzitom, kao i u nekim drugim pitanjima, Korbin je laburiste predstavio kao „nadu Velike Britanije“.
Svakako, građani Velike Britanije mogli bi da steknu sličan utisak i kada su u pitanju njegove pozicije prema „otuđenim društvenim elitama“ i „kulturi relativizma“, ali, ukoliko govorimo o Korbinovoj „veoma raskošnoj socijalnoj politici“, „iluzija“ bi predstavljala jedini adekvatni termin koji bi istu mogao sveobuhvatno da okarakteriše (ukoliko bi bio ostvaren Korbinov program „životne plate“, pomenuta okolnost stvorila bi obavezu da nadležni fondovi i vladina finansijska tela, na mesečnom nivou, obezbede nešto manje od 20 milijardi funti, kako bi svi nezaposleni građani, studenti, đaci ili penzioneri ostvarali svoj „zagarantovani prihod“ ili zaradu).
Kada govorimo o „državnoj brizi“ za socijalno-nesituirane i marginalizovane grupacije, možemo da primetimo i izvesnu kontradiktornost u političkim delovanjima Džeremija Korbina, što svakako utiče i na stvaranje osećaja konfuzije u svesti britanskih birača i javnog mnjenja. Politika „otvorenih granica“ prema imigrantima, takoreći „zaštitno lice“ strategije Evropske unije prema fenomenu migracija, jedna je od platformi koja ima snažnu Korbinovu podršku, ali ne i blagonaklonost kod velikog dela njegovoh birača. Zaista, na koji način bismo bili u prilici da oformimo egalitarnu relaciju između politike „nekontrolisane imigracije“, sa jedne strane i agende o „zaštiti radnih mesta“ za građane Ujedinjenog Kraljevstva, sa druge strane. Pri tom, ne zaboravimo da je Korbin „višedecenijski prominentni evroskeptik“. Iz ovog i sličnih razloga, stvorena je i oklnost prema kojoj, pripadnici najmlađe „zed generacije“, kao i veliki deo stanovnika Velike Britanije koji pripadaju srednjem životnom dobu, svoju svest „usmeravaju“ prema idejama desnice i konzervativizma.
Možda se u pomenutom fakticitetu „krije“ i objašnjenje, zbog čega politika Džeremija Korbina, nije do sada bila prepoznata kao većinski prihvatljivo stanovište britanskog glasačkog tela. Bez obzira na strahovite poraze kabineta Tereze Mej, u vezi sa politikom pregovora o izlasku Kraljevstva iz članstva u Uniji i posle „turbulentnog razvoda Britanije od Evropske unije“, kojeg očekujemo u martu ove godine, ukoliko uzmemo u obzir mogućnost raspisivanja prevremenih opštih izbora u 2019. ili 2020. godini, možda bismo mogli da očekujemo da će britanski birači, ponovo prepoznati Konzervativnu partiju, kao opciju koja je odlučno sprovela njihovu želju za Bregzitom, dok će „produkovanje konfuzije“ od strane Laburističke partije, usloviti još jedan poraz, koji bi konačno i zauvek, njihovog lidera „uklonio“ sa položaja vođe Radničke stranke. Međutim, ukoliko Korbin dosledno i neometano nastavi da sprovodi svoju prepoznatljivu „levičarsku politiku“, oslobođenu od svih centrističkih, levoliberalnih i liberalnih primesa i premisa, onda bismo mogli da očekujemo da će Velika Britanija, konačno, „ostvariti svoju nadu“.