fbpx

ЏЕРЕМИ КОРБИН – НАДА ИЛИ ИЛУЗИЈА САВРЕМЕНЕ БРИТАНСКЕ ЛЕВИЦЕ

11/02/2019
Аутор :
Анализе/Политичке биографије

Многи „пратиоци“ и „посматрачи“ савремених политичких збивања у Уједињеном Краљевству Велике Британије и Северне Ирске, 2015. године били су „запањени“ због информације да је Џереми Корбин (Jeremy Corbyn), прекаљени левичар, доследни лабуриста, синдикалац и према сопственом признању следбеник и поштовалац Карла Маркса и његових идеја, победио све противкандидате на унутарпартијским изборима, те постао лидер Лабуристичке партије (Labour Party). Наравно, наглашавамо поменуте речи: „пратиоци“ и „посматрачи“, из разлога што код „добро упућених познавалаца“ савремених процеса на „сцени“ британске политичке збиље, наведена чињеница није могла да изазове утисак „запањености“, без обзира да ли су исту осуђивали или подржавали.

Постављамо питање из којих околности потичу поменуте недоумице, па и извесно неповерење према личности и делатностима данашњег лидера Лабуристичке партије и „предводника Најлојалније опозиције Њеног величанства у Парламенту“ (Her Majesty’s Most Loyal Opposition)? Можда се разлог наведених недоумица крије у фактицитету да је Корбин најдужи „стаж“ у својој политичкој каријери отелотворио у профилу „бекбенчера“ (backbencher MPs) у опозицији, дакле, опозиционог политичара који није добијао поверење својих сарадника у циљу да и сам преузме одговорност на одређеном званичном и руководећем положају у оквиру дате политичке групације.

У току тих „дугих“ деценија, као социјалистички ветеран, Корбин је усвојио „специфичне и веома аутохтоне“ доктрине у сопственом деловању, при чему је остао упамћен као заговорник многих контроверзних идеја и политичких пројеката, који се никако нису уклапали у усвојене агенде и платформе деловања Лабуристичке партије из епохе прекомпоновања њеног инфраструктурног устројства и програмско-идеолошких начела, што је обележило период од средине деведесетих година XX столећа до 2010. године, односно „време“ мандата Тонија Блера (Anthony Charles Lynton Blair) и Гордона Брауна (James Gordon Brown).

Из разлога што је у највећој мери остао доследан марксистичким, социјалистичким, тј. левичарским идејама и начелима заштите „социјалних права радника“ и статусно-материјално неситуираних слојева британског друштва, односно због својих бескомпромисних становишта у вези са излишношћу увођења либералних и либерално-центристичких платформи у социјалистичку идеологију британских лабуриста, Корбин је умногоме остао лојалан тзв. „изворним начелима“ Лабуристичке партије и „атлијевским методама“ (Clement Attle, британски премијер 1945-1951. и лидер Партије 1932-1935) у деловању исте. Одувек је перцепиран као припадник крајње „левог крила“ Лабуристичке партије, те једним од најзнаменитијих „традиционалних социјалиста“.

Корбинов програм у вези са борбом против сиромаштва, који је подразумевао значајно увећање пореских стопа за делатности и профите знаменито-ситуираних физичких лица, као и за корпоративно устројена правна лица, генерисао је снажан антагонизам руководећих структура и политичке елите унутар саме Лабуристичке партије против Џеремија и његових активности. Такође, у току претходних деценија, Корбинове иницијативе предузете у смеру национализације приватних финансијских фондација и јавних институција са датим карактером, „покренуле су лавину“ медијских кампања против наведене политике и личности иницијатора исте.

Трансформација „социјалистичке политике“ и левичарске идеологије у оквире „либерално-центристичке“ платформе у агенди, структури и деловању Лабуристичке партије, која је свој „врхунац“ и „крешендо“ доживела у епоси „лидерства“ Тонија Блера, у многоме је била нарушила релације између Џеремија Корбина и Партије, чијој егзистенцији је овај политичар посветио највећи део своје професионалне „енергије“. Без обзира на поменуто и упркос противљењу политичке елите из редова тзв. „нових лабуриста“ (New Labour), 2015. године, Корбин је изабран за вођу Лабуристичке партије и британске опозиције.

Истовремено, посланик је у Доњем дому Парламента Велике Британије (Тhe Honourable the Commons of the United Kingdom of Great Britain and Northern Ireland in Parliament assembled – House of Commons) испред изборне јединице Северни Ајлингтон (Islington North constituency) од 1983. године. Последњи пут на поменути положај „народног трибуна“ изабран је на Општим изборима 8. јуна 2017. године када је освојио 40.086 гласова или 73% подршке бирача од укупног гласачког тела изашлог на наведене изборе у датој изборној јединици. Куриозитет представља и чињеница да је тада добио подршку од 10.427 (+12,7%) бирача више у односу на изборе из 2015. године, када је освојио 29.659 гласова или 60,2 процента подршке у бирачком телу изашлом на гласање.

Међутим, да бисмо на свеобухватан начин били у прилици да схватимо услове који су од потпуног „отпадника“ из политике лабуриста са краја претходног и у прве две деценије садашњег миленијума, „створили“ лидера опозиције, а можда и наду „милиона незадовољних“ на британским острвима, на првом месту, морали бисмо да се упознамо са свим аспектима карактера личности и структуре деловања Џеремија Корбина. Такође, поседујемо уверење да ћемо на тај начин најбоље детерминисати и потенцијал евентуалне извесности идеје о „илузији очекивања“ тих истих „милиона незадовољних“ када је у питању „савремена збиља политичке сцене постбрегзитовске Велике Британије“ и релације исте са личношћу Џеремија Корбина.

ЛИЧНИ ЖИВОТ И ПРОФЕСИОНАЛНА ДЕЛАТНОСТ ЏЕРЕМИЈА КОРБИНА

ЛИЧНИ ЖИВОТ И ОБРАЗОВАЊЕ ЏЕРЕМИЈА КОРБИНА

Џереми Бернард Корбин (Jeremy Bernard Corbyn), рођен је 26. маја 1949. године у Чипенхему (Chippenham), градској вароши у североисточном делу грофовије Вилтшир (Wiltshire), удаљеном тридесетак километара источно од Бристола (Bristol) у Енглеској. Одрастао је у оближњем селу Кингтон Сентмајкл (Kington St Michael). На свет је дошао као најмлађе дете од четворице синова у браку Дејвида Бенџамина Корбина (David Benjamin Corbyn 1915-1986), инжењера електрике и стручњака за исправљаче струје, и Наоми Лавдеј (1915-1987), рођене Џослин (Naomi Loveday, née Josling), наставнице математике. Породица је поседовала солидан материјално-социјални статус.

Корбинови родитељи били су чланови Лабуристичке партије и пацифистички активисти који су учестовали у мировној кампањи у циљу заустављања Грађанског рата у Шпанији (1936-1939). Упознали су се у току једног од састанака активиста поменуте „мировне кампање“. Када је Џереми напунио седам година, породица се преселила у заселак Пејв Лејн у округу Телфорд и Врекин (Telford and Wrekin district) у Шропширу (Pave Lane, Shropshire), где је Дејвид Корбин купио Џу три Менор (Jew Tree Manor), енглеску сеоску кућу подигнуту у XVII веку, која је својевремено представљала сегмент поседа војводе од Садерленда.

Школовање је почео у припремној Основној школи „Касл хаус“ („Castle House School“) у Њупорту (Newport) у поменутој грофовији Шропшир, док је средњошколско образовање стекао у гимназији за класичне језике „Адамс“ („Haberdashers’ Adams“), такође у Њупорту и то у статусу „ванредног ученика“. Још у средоњошколским данима активно је учестовао у делатностима Омладинске секције „Млади лабуристи“ (Young Labour) у изборном округу Врекин, као и у Лиги за борбу против окрутних спортова. Већ са напуњених 16 година (1966. године) постао је члан Лабуристичке партије, чијим се активностима у потпуности посветио, због чега је запоставио своје школске обавезе, да би на крају у 18. години живота и напустио школу. Додуше, успео је да стекне матурску диплому о завршеном средњошколском образовању, али као најслабије рангирани кандидат на завршном испиту, где је добио једва пролазну оцену two E-grade A-Levels.

У јавности је постао познат 1966. године, као активни члан Организације „Кампања за нуклеарно разоружање“ („Campaign for Nuclear Disarmament – CND“) у оквиру које је касније изабран на положај потпредседника њеног управно-руководећег органа.

Данас, Корбин живи у Финсбури Парку, делу Излингтона, у грофовији Северни Лондон (Finsbury Park, Islington, north London). Три пута је ступао у бракове, од којих су два завршена разводом, док су у трећем браку рођена његова три сина. Првобитно, венчао се са Џејн Чепман (Jane Chapman) 1974. године, у време када је она обављала дужност чланице Савета Харингеја испред Лабуристичке  партије. Брак је завршен разводом 1979. године, а Корбинова прва супруга данас је запослена у статусу професора на Универзитету у Линколну. Након завршетка поменутог брака, Корбин је у кратком периоду био у емотивној вези са, данас чувеном лабуристичком политичарком, боркињом за људска права и државном секретарком у сенци (Shadow Home Secretary) испред радничке странке, Дајаном Абот (Diane Abbott).

Други брак је остварен 1987. године, када се венчао са политичком азиланткињом, Клаудијом Брачитом (Claudia Bracchitta), унуком Рикарда Бранчите, генералног конзула Шпаније у Чилеу. У поменутом браку, добио је три сина. Услед разлика у схватањима у вези са образовањем и школовањем деце, брачни пар се растао 1997. године, да би, на крају брак био завршен разводом 1999. године. Бивши супружници остали су у блиским и пријатељским личним односима. Себастијан, Корбинов другорођени син био је ангажован на различитим пословима у току Џеремијеве кампање у борби за место лидера Лабуристичке партије. Тренутно је упослен на дужностима шефа Штаба Џона Мекдонела (John McDonnell), лабуристичког политичара и посланика.

У 2012. години оженио се Лауром Алварез (Laura Álvarez), пословном женом из Мексика, која је остварила велики успех у трговини кафом. Лаура Алварез је била оптуживана да експлоатише раднике у својој компанији у Мексику, а са Корбином се упознала 2003. године, када је боравила у Лондону у вези са извесним породичним проблемима, у чијем решавању јој је помогао, управо њен будући супруг. Све до 2011. године, Џереми и Лаура су били у емотивној вези „на даљину“, односно, нису живели у заједници, али су ступили у формалан брак 2012. године у Мексику.

Лаура је описала свог супруга, као човека који не поседује „конвенционалне навике“, када су у питању свакодневне обавезе у пословима у брачној заједници, али који, са друге стране, „одлично обавља задатке политичара“. Корбинови познаници и пријатељи, па и рођаци, Џеремија не описују као веома „брижног родитеља“, али је познат као особа која има посебан сензибилитет према животињама, нарочито према кућним љубимцима. Данас је његов омиљени кућни љубимац мачак, коме је дао име Ел Гато, док је некада то био пас Манго.

Са синовима негује близак, али како смо напоменули, не у потпуности брижан однос. Остао је упамћен један мали „инцидент“, када се пре неколико година одазвао позиву организатора извесног синдикалног скупа да својим говором подржи рад дате организације у општој болници, где је у датом тренутку боравио његов најмлађи син, због потреба здравственог опоравка од болести која га је задесила. Корбин је заиста одржао говор у болничким просторијама и то на дан рођендана његовог болесног детета. Међутим, том приликом, Корбин није пронашао „довољно времена“ да посети свог сина у његовој „болничкој постељи“.

Корбинов старији брат, Ендрју (Andrew Corbyn) преминуо је 2001. године од последица можданог удара у Папуи Новој Гвинеји где је обављао послове геолога на извесним геолошким теренским истраживањима. Ендрјуове посмртне остатке са Папуе Нове Гвинеје у Аустралију (где је живео са породицом у тренутку смрти) испратио је, управо Џереми Корбин.

Корбин је страствени бициклиста и познати члан „Свепартијске парламентарне групе бициклиста“. Истовремено, не поседује аутомобил и тврди да „води прилично скроман и нормалан живот, без непотребних расхода“, те да није склон „распусним“ навикама у истом. Такође, велики је поклоник уметничке књижевности и добар познавалац шпанског језика. Ипак, једна од навећих „љубави“ Џеремија Корбина јесте спорт и посебно фудбал. Навијач је Фудбалског клубаАрсенал“ (F.C. Arsenal), а као најбоље играче овог клуба перцепира Јенса Лемана, Иана Рајта и Дениса Беркампа. Један од његових чудноватих хобија састоји се у систематском фотографисању „шахтова“ и „поклопаца за шахт“ у водоводно-канализационим системима у градским и сеоским заједницама у Великој Британији.

Када су у питању његова религијска убеђења, Корбин тврди да не поседује „вероисповедне навике“, али да истовремено није ни атеиста, те је у наступима у медијима заговарао лични принцип да његови „конфесионални ставови“ припадају „сегменту приватног живота“. Познато је да је Корбин изразито агилан активиста у политици и кампањама заштите животне средине.

Преко педесет година је вегетеријанац и дату навику и принцип у свакодневици усвојио је након извесних непријатних искустава у току волонтирања на једној фарми свиња у време свог боравка на Јамајци када је имао деветнаест година. Тврдње у јавности да је апсолутни апстинент од алкохола или сличних, а штетних „навика и ужитака“, одлучно демантује, уз напомену да је конзумент алкохолних напитака, али у изразито малим количинама.

ДОСЛЕДНИ ЛАБУРИСТА И СИНДИКАЛНИ БОРАЦ

Након напуштања образовног процеса, Корбин је кратко време радио као новински извештач за локалне радничке часописе лабуристичке провенијенције Њупорт (Newport) и Маркет Драјтон Адвертајзер (Market Drayton Advertiser). Надахнут идејама великог омладинског покрета „побуне“ генерисаног у масовним студентским демонстрацијама 1968. године, дакле када је напунио свега 19 година живота, у друштву старијег брата Пирса Ричарда (Piers Richard Corbyn), Корбин се „отиснуо“ на путовање у Латинску Америку, првобитно на Јамајку, где је у наредне две године у статусу волонтера у оквиру Прекоморске волонтерске организације, радио на пословима наставника и предавача из области географских наука.

Повремено је путовао и у друге латиноамеричке државе; нпр. 1969. године у Бразил, где је учествовао у грађанским левичарским демонстрацијама против режима „војне хунте“, као и у Аргентину и Чиле 1970. године, када је био сведок велике изборне победе социјалисте Салвадора Аљендеа (Salvador Guillermo Allende Gossens, председник Чилеа 1970-1973) и његовог социјалистичког Народног савеза, чије идеје и програм су постали окоснице и узори за потоње политичке платформе Џеремија Корбина у области заштите права радника и социјално-неситуираних слојева друштва у Великој Британији.

Када се вратио у Велику Британију 1971. године, постављен је на положај „вишег службеника“ (инокосног руководећег органа) у синдикалној организацији Национални савез текстилних радника (National Union of Tailors and Garment Workers – NUTGW). Неуспешно је похађао студијски курс, организован од стране синдикалне асоцијације Савеза радника (Trade Union) у оквиру Политехничког универзитета у Северном Лондону (North London Polytechnic), где је након годину дана школовања, а услед катастрофално лоших резултата и оцена које је добио од својих наставника, напустио наведени универзитет. Потом је био ангажован на пословима организације синдикалног Националног савеза радника у јавном сектору (National Union of Public Employees – NUPE) и Синдиката инжењера и електричара (Amalgamated Engineering and Electrical Union – AEEU), где је остварио запажене резултате у задацима изградње „инфраструктурне мреже“ и њеног функционисања када је у питању синдикална борба радника у Великој Британији.

Истовремено, са ангажманом у области синдикалних делатности, Корбин је именован на положај члана Окружног руководства за здравље Града Лондона, организационе јединице у оквиру „британског система здравствене заштите“, да би 1974. године био изабран за већника у Савету Харингеја, општине у оквиру изборног дистрикта Јужни Хорнси (Haringey Council in South Hornsey ward). На наведеној дужности остао је до 1983. године.

У датом периоду синдикалних активности, а у статусу делегата из Хорнсија, Корбин је 1978. године на редовној Конференцији Лабуристичке партије успешно издејствовао усвајање званичне партијске одлуке, према којој су сви зубари у Великој Британији наведени да у пословним ангажманима, односно у посредништву за запошљавање, користе услуге Националне здравствене службе, али и да своје радне односе не заснивају у приватном сектору, него, управо у оквиру дате службе. Наредне године постао је званични организациони агент Лабуристичке партије на локалном нивоу, те је у задатак добио извесне одговорности у припремању партијских органа у Хорнсију, а у оквиру предизборне кампање, за Опште изборе 1979. године.

Ускоро је остварио ангжман у новинском лабуристичком билтену контроверзне репутације (никада није доказано да ли је финансиран од стране појединих неомарксистичких, као и троцкистичких организација у свету, које су биле осумњичене за предузимање терористичких активности), Лондон лејбор брифинг (London Labour Briefing), али према Корбиновим тврдњама, никада није учествовао у раду управљачких или издавачких структура истог. Међутим, у јулу 1982. године, противио се искључењу активиста и чланова троскистичке фракције „Милитанти“ из редова Лабуристичке партије.

ОПОЗИЦИОНАР У ПАРЛАМЕНТУ

ДУХОВНИ ОБРАЗАЦ ПОЛИТИЧКОГ ДЕЛОВАЊА ЏЕРЕМИЈА КОРБИНА

Када у новинским чланцима или у извештајима у штампаним или електронским медијима, као и у текстовима различитих публициста и биографа данашњег вође британске опозиције, поменути аутори изнесу тврдње да Џереми Корбин негује „крајње екстремна, марксистичка, троцкистичка“ и уопште лево-милитантна убеђења у сопственој духовно-менталној структури свести и номенклатури карактерних вредности, исте се заснивају на одређеним релевантним референцама и сазнањима. Не заборавимо, Корбин је јавно изражавао симпатије према троцкистичким фракцијама унутар различитих социјалистичких организација Лабуристичке партије, још од 1966. године и његовог приступања наведеној партији.

Са друге стране, као лабуристички агент, био је ангажован у кампањи „троцкисте“ Теда Најта (Ted Night) у Харингеју 1979. године, када је Корбин оптуживан да је ненаменски употребио знатна средства из партијских фондова, те да су трошкови кампање били изразито високи и неуобичајени. Такође, у априлу 1982. године и у октобру 1983. године снажно је подржавао контроверзног ектремног левичара и „троцкисту“ Тарика Алиа (Tariq Ali) у намери да исти очува своје чланство у редовима лабуриста, упркос опозитном ставу руководећих структура партије. У јулу 1984. године ухапшен је због учешћа у демонстрацијама организованим од стране „троцкиста“ против режима апартхејда у Јужној Африци. Сетимо се да је био и кандидат „троцкистичке фракције“ за члана Националног комитета Покрета против апартхејда, који додуше није добио довољну подршку на поменутим изборима, али у датој кампањи и у знатној мери, Џереми је био веома експониран у јавности.

Корбин је био и спонзор „Социјалистичке конференције“ у Честерфилду (Chesterfield), која је била организована од стране тзв. „троцкиста ван Лабуристичке партије“ у октобру 1987. године. Даље, у јануару 1989. године, одложио је, па и онемогућио депортацију из Велике Британије „троцкистичког терористе“ са Шри Ланке, Вираја Мендиса, оптуженог за одржавање релација са Организацијом „Тамилски тигрови“. Неколико месеци касније, тачније у јуну исте године, председавао је на „Шефилдском скупу“ (Sheffield), односно на још једној „Социјалистичкој конференцији“.

Поред поменутих релација и ангажмана у екстремно-левичарским политичким круговима, веома доследно, Корбин је до краја деведестих година претходног века пружао подршку појединим проминентним члановима и лидерима, па и терористичким групацијама из дијапазона ирских националистичких и сепаратистичких покрета, нарочито из редова организације Шин фејн (Sinn Féin). Оштро је заступао и ставове курдских левичарских и марксистичких групација, па и Палестинске ослободилачке организације (ПЛО), који су од стране међународне заједнице били оптуживани за терористичке активности на Блиском истоку.

Наведна сазнања упућују нас на закључак да је од своје ране младости, Корбин и те како неговао крајња левичарска убеђења у духовно-карактерној и философско-политичкој вертикали сопствене личности и деловања. Иста су заправо била усмерена и у домене политичког деловања левице које је одступало од традиционално устројених активности социјалистичких организација, како у институционалном, тако и у дискурсном погледу. Без обзира на поменуте чињенице, Корбин сопствени политички профил детерминише као „демократско-социјалистички“, што можда и представља његово лично уверење, али посматрано објективно, наведена терминолошка конструкција, ипак припада домену еуфемистичких детерминанти у једном специфичном политичко-философском обрасцу деловања.

Када анализирамо политичко-философску свест и дискурс Џеремија Корбина, не бисмо смели да превидимо фактицитет да се дати „погледи“ односе на политичара који се „налази“ у осмој деценији живота, те да је исти рођен у веома комплексним геополитичким околностима у Великој Британији, али и у целокупном свету, као и да је на свет дошао у породици са јасним радничко-интелектуалним социјалним статусом, а која је, са друге стране, одавно баштинила изразите социјалистичке и марксистичке животне и друштвене светоназоре. Била је то „епоха владавине“ социјалиста и Лабуристичке партије у послератном Уједињеном Краљевству, време владе Клемента Атлија, која је у једном периоду изражавала веома благонаклон однос, чак и према Стаљину и Совјетском савезу.

Такође, идејно-идеолошки и духовни дискурс у коме је Корбин одрастао представљао је резултат преплитања веома популарних левичарских, социјалистичких и „лево-социјалистичких“ „кретања“ и убеђења у политичко-интелектуалним круговима Велике Британије, а посебно у слојевима „прогресивне омладине“. Не заборавимо, прва самостална лабуристичка влада са већинском подршком посланика у оба дома Парламента, већ помињаног премијера Атлија, спровела је низ реформи у циљу остварења партијског програма о „држави благостања“ (welfare state), при чему је национализовала Енглеску банку (The Bank of England), руднике, фабрике челика, енергетске капацитете привреде, железницу, јавни транспорт, уопште саобраћајну инфраструктуру, затим, увела је „социјално законодавство“, опште социјално и здравствено осигурање, итд.

У спољној политици, Атлијева влада „обрачунала се“ са колонијалистичким платформама у уређењу међународних односа. Поменути систем „социјалне државе“, изискивао је енормна материјална и финансијска средства, која су умногоме „оптеретила“ државни буџет и тек су реформе Маргарет Тачер из осамдесетих година претходног столећа отклониле „непотребне издатке“ и перманентну кризу јавних финансија у Краљевству, насталу у „доба државе благостања“.

Дакле, Корбинова личност формирана је у времену „успона социјалистичке мисли“ у постратној историји Велике Британије, али и у доба афирмације идеја „социјалне државе“ и „комунске антидржаве“ у целокупном свету, а посебно у „хемисфери“ утицаја „западних демократија“. Међутим, Корбин је „отишао корак даље“. У складу са општеприхваћеним начелима о „апсолутној социјалној правди“, популарним у круговима лабуристичке омладине, али и политичке елите, Корбин је усвојио став према коме су социјалне реформе из времена Клемента Атлија недовољне да би афирмација „општег социјалистичког друштва“ била на адекватан начин реализована. Из тих услова потичу његова „крајње левичарска“, „троцкистичка“ и марксистичка убеђења.

Због тога је до данас остао противник и „левих и десних“ академских елита и приватних финансијских иницијатива, посебно у области просвете и образовања. Наведена платформа је продуковала околност према којој Корбин подржава ренационализацију железница и увођење институције „животне плате“, као минималног прихода који је неопходан за задовољење свих основних животних потреба у шта није укључена „пука егзистенција, већ и кров над главом“, гардероба, здравствено осигурање, рекреација, транспорт… за све грађане Велике Британије. Неумољиви „точак историје“, међутим, условио је трансформацију Лабуристичке партије у политичку странку која негује „либералне, леволибералне и центристичке“ принципе у свом деловању, о чему смо већ говорили. Када је дати процес „узео маха“ и постао, готово незаустављив, Џереми Корбин нашао се у перманентном сукобу са сопственом политичком опцијом, због чега је 32 године био „бекбенчер“ Лабуристичке партије и опозиције у британском парламенту.

ПОСЛАНИК ЛАБУРИСТИЧКЕ ПАРТИЈЕ

Од стране електорског тела, Корбин је у фебруару 1982. године изабран за кандидата Лабуристичке партије на Општим изборима у Великој Британији заказаним за 1983. годину испред изборне јединице Северни Ајлингтон. На изборима одржаним 9. јуна 1983. године победио је противкандидата Мајкла Џозефа О’Халорана (Michael O’ Halloran), независног лабуристу и тадашњег представника Ајлингтона, али и кандидата конзервативаца Дејвида Колемана, на основу чега је постао посланик у Доњем дому Парламента Уједињеног Краљевства. Добио је 14.951 глас или 40,4% подршке бирача од укупног броја изашлих грађана на изборе у овој изборној јединици. Одмах се придружио посланичкој групи „Кампања“, где је касније обављао и дужност секретара ове групе. Поменута посланичка група, представљала је алтернативну заједницу социјалистичких посланика из редова Лабуристичке партије, који нису подржавали генералну платформу своје странке. Управо, дата чињеница условила је околност, према којој је Корбин све до 2015. године остао бекбенчер лабуриста у британском парламенту.

У датом периоду, одмах после избора, био је аутор више колумни које су објављене у листу Морнинг стар (The Morning Star). У наступима у парламенту, иако из позадине, Корбин је неговао веома неконвенционалан и крајње недисциплинован политички дискурс и стил понашања (није носио кравату, а у једном периоду одбијао је да облачи кошуље, приликом одржавања сесија). На поменуте критике, понудио је сјајан одговор или изговор уз речи: „… да Парламент није место где се одржава модна ревија, нити је дендијевски клуб, као ни банкарски институт, већ је народно представништво…“ (It’s not a fashion parade, it’s not a gentleman’s club, it’s not a bankers’ institute, it’s a place where the people are represented). Из датих разлога, често је представљао предмет критика код својих колегиница и колега, али је поменути начин понашања и наступа, Корбину омогућио велику подршку у бирачком телу, те је и наведена чињеница условила околност према којој је све до 2017. године редовно побеђивао своје противкандидате на свим изборима у Ајлингтону (остварио је просечну подршку у висини од око 60 процената у протеклих 34 године).

Од првих дана парламентарног живота постао је снажан заступник права ЛГБТ популације, као и уопште заштитник права мањинских заједница из редова свих социјалних групација. Аутор је кампање из 1983. године „не постоји социјализам без слобода геј заједнице“ (no socialism without gay liberation). Као што смо нагласили, због борбе против апартхејда у Јужној Африци, лишаван је и слободе, јер је учествовао у насилним протестима. Даље, подржавао је ставове и интересе припадника ИРА, али је истовремено снажно подупирао мировни процес и споразум између владе и ирских сепаратиста. Затим, пружао је моралну и „медијску“ заштиту исламистичким терористима који су 1994. године извршили напад на Амбасаду Израела у Лондону.

Такође, јавно је „жигосао“ тзв. „главарину“ или poll tax (Community Charge), односно непопуларни порез креиран од стране конзервативне владе Маргарет Тачер из 1990. године, који је предвиђао обавезу плаћања посебног пореза за све грађане Велике Британије, без обзира на њихов социјални статус или личне приходе (што је заправо феудални порески институт из средњовековног периода). Због опонирања овој пореској обавези и одбијања да исту плати, Корбин је поменуте године и ухапшен, да би наредне, чак и одговарао пред правосудним органима у Лондону.

У време лабуристичких влада Тонија Блера и Гордона Брауна (1997-2010. године) био је бекбенчер лабуриста у Доњем дому, који је детерминисан као „другопласирани“ бунтовни лабуриста у историји парламентарног живота у Великој Британији, када су у питању епохе „лабуристичких мандата у Даунинг стриту 10“. У већем делу прилика гласао је против предлога владе, а чак 428 пута је покренуо посланички механизам three-line whip, на основу чега су владе биле принуђене да повуку своје законске предлоге из парламентарне процедуре. Није забележена активност ниједног посланика из било које парламентарне партије у датом периоду, који је на веома конкретан начин изазвао револт политичких елита Лабуристичке партије, као што је то учинио Џереми Корбин. Био је члан парламентарних тела: Комитета за социјалну заштиту (Social Security Select Committee) 1992-1997. године, Регионалног комитета за социјалну заштиту Лондона (London Regional Select Committee) 2009. и 2010. године и Комитета за правду (Justice Select Committee) 2010-2015. године.

Од 2001. године представљао је својеврсно „заштитно лице“, дакле препознатљиву персонификацију антиратне КоалицијеСтоп рату“ (Stop the War Coalition), која се снажно, додуше неефикасно, противила учешћу Велике Британије у војним интервенцијама против талибанског режима у Афганистану исте године и против режима Садама Хусеина (Saddam Hussein Abd al-Majid al Tikriti, председник Ирака 1979-2003) у Ираку 2003. године.

Тонија Блера отворено је окарактерисао као „бруталног масовног убицу“ и „ратног злочинца“. Употребом вештих, популистичких, ораторских способности, у заносу је држао на стотине хиљада људи на десетинама демонстрација, организованим од стране Коалиције, па је помогао у припремама, а онда и узео учешће на Фебруарском протесту против рата у Ираку 2003. године, за који је забележено да је представљао „најмасовнији“ антивладин скуп у политичкој историји британских острва. У заједници са 12 посланика, Корбин је 2006. године подржао иницијативу Шкотске националне партије (Scottish National Party) о покретању парламентарне истраге због учешћа Велике Британије у „Инвазији на Ирак 2003. године“. Од 2011. године до 2015. године био је председавајући руководећег тела Коалиције „Стоп рату“, али је након избора за лидера лабуриста и опозиције поднео оставку на поменуту функцију.

Корбин је члан многих парламентарних синдикалних група и организација, попут Унисона (UNISON), Јединства (Unite) и Националног савеза железничких, поморских и транспортних радника (National Union of Rail, Maritime and Transport Workers). Подржавао је антифашистичке политичке и интересне организације, а био је и председавајући Свепартијске парламентарне групе на Чагосу (All-party parliamentary group-APPG in Chagos Archipelago), архипелагу у Индијском океану, који представља део Британских прекоморских територија, потом и председавајући датог парламентарног тела у Мексику, заменик председавајућег истог органа у Латинској Америци. Активизам Џеремија Корбина умногоме је допринео процесу повратка Чагосанаца у своју отаџбину пре неколико година, одакле су протерани одлукама британске владе почетком седамдесетих година XX века.

Пружа, понекад суптилну, а веома често и отворену подршку владајућем режиму у Исламској Републици Иран. Између 2009. и 2012. године био је аутор популарне  телевизијске емисије на Прес ТВ (Press TV), односно на иранској телевизијској станици која се налази под управом владе у Техерану. Учешће и ауторство у датој телевизијској емисији, Корбину је омогућило зараду у висини од 20 хиљада фунти, а са поменутим ангажманом завршио је шест месеци након што је станица изгубила лиценцу за емитовање од стране надлежних регулаторних органа задужених за надзор рада медија у Великој Британији.

У заједници са 15 посланика у Парламенту, у јануару 2015. године, Џереми Корбин био је аутор и потписник отвореног писма упућеног Еду Милибанду (Edward Samuel Miliband), тадашњем лидеру Лабуристичке партије и опозиције (иначе, брату Дејвида Милибанда, David Wright Miliband, некадашњег британског шефа дипломатије у периоду 2007-2010. године), у коме је од странке захтевана јасна и одлучна подршка „Покрету против мера штедње“, односно политичкој опцији која се противила политичко-економским механизмима умањења свих трошкова у области социјалне заштите, индукованим од стране Европске уније након Велике економске кризе и рецесије из 2008. године.

Такође, поменута лабуристичка групација захтевала је нову национализацију Британских железница, те јасну политику у вези са јачањем синдикалне борбе и активностима у круговима радничке класе. Био је то јасан апел, па и побуна против актуелних либерално-центристичких позиција тадашње лабуристичке елите, који су најавили „тектонске промене“ на „позорници британске политичке левице“.

Пре него што је постао лидер Партије, Корбин је поново изабран на место посланика из изборне јединице Северни Ајлингтон (седми пут), са освојених 21.194 гласа или 60,24% подршке бирачког тела изашлог на Опште изборе 2015. године.

ЏЕРЕМИ КОРБИН И КОСОВО И МЕТОХИЈА

Као што смо раније нагласили, за поимања британске политичке сцене, а посебно њених елита, Корбин поседује веома „необично“ схватање спољне политике. Залаже се за нуклеарно разоружавање и повлачење британских војних јединица из иностранства. У протеклих неколико деценија, а свакако и у данашње време, политичке елите лабуриста окупљене око Тонија Блера, снажно критикују Џеремија Корбина и његове политичке ставове, где посебно истичу његов благонаклон однос према идејама и организацијама у свету које су политике „западних демократија“ означиле као терористичке.

Као аргумент у датим критикама користе, а онда често наглашавају, па и пренаглашавају значај Корбинове изјаве да се„…са Хамасом и Хезболахом може бити пријатељ…“, али и његову отворену подршку Палестини у сукобу са Израелом, због чега је оптуживан и да негује антијеврејска уверења. У протеклих неколико месеци, Корбин је критикован због подршке Венецуели и њеном председнику Николасу Мадуру (Nicolás Maduro Moros, актуелни председник Венецуеле од 2013. године), а сличне замерке упућиване су му и када је отворено заступао политику претходног венецуеланског шефа државе, Уга Чавеза (Hugo Rafael Chávez Frías, председник Венецуеле 1999-2013).

У време агресије Североатлантског савеза, НАТО-пакта на Савезну Републику Југославију 1999. године, Корбин је водио снажну антиратну кампању и са гнушањем је одбацивао тзв. аргументе које су заступници војне интервенције наводили као разлоге за покретањем војне силе против Србије и Црне Горе. За наводне злочине „српских снага безбедности“ против косметских Албанаца у јужној српској покрајини, тврдио је да су измишљени, те да је медијска хистерија против Србије подстакнута од „отуђених политичких и корумпираних интелектуалних елита“, који дату кампању предузимају са циљем да се „покори једна мала и суверена европска држава“.

Још 1999. године, Корбин је изјавио да „косовска криза“ и оптужбе против Србије представљају „лажан геноцид и исфабриковану представу“, да би 2004. године у говору у Парламенту, у потпуности негирао тзв. „српске злочине на Космету“, где је поновио ставове новинара Џона Пилџера „…о огромном, ненадокнадивом броју изгубљених људских живота које је однела ‘хуманитарна’ мисија на Косову, под патронатом НАТО-пакта и САД, уз свесрдну помоћ Велике Британије … када су без икаквог права и одобрења Уједињених нација напали територију једне суверене земље, како би одбранили оне који су ту земљу покушали да распарчају и униште. После тога, кривце су прогласили жртвама, а Србе, који су праве жртве тог злочина, назвали геноцидним народом…“. Са говорнице у Парламенту, Корбин је даље нагласио да би: „…сваком разумном и моралном човеку морало да буде јасно да се геноцид никада није догодио на Косову, и да су НАТО-пакт и Сједињене Америчке Државе своју акцију оправдавали ноторним лажима…“. Слободана Милошевића, који је био председник Савезне Републике Југославије 1999. године, окарактерисао је као „жртву америчке империјалистичке политике“.

ВОЂА ЛАБУРИСТА И ОПОЗИЦИЈЕ

ВЕТРОВИ ПРОМЕНА

Након одржаних Општих избора 7. маја 2015. године, када је Лабуристичка партија на истима доживела тежак дебакл, изгубивши 26 посланичких мандата у Парламенту, Ед Милибанд поднео је оставку на положај лидера лабуриста. Према статуту и устаљеној процедури у вези са изборима новог лидера Партије, било који потенцијални кандидат, који би претендовао да буде изабран на поменути положај, претходно је морао да обезбеди подршку од најмање 35 посланика, од укупног броја лабуристичких мандата у Доњем дому (на изборима, лабуристи су освојили укупно 232 посланичка места). У датом тренутку, Корбин је имао подршку свега 20 посланика. Међутим, неколико сати пре завршетка процедуралног номиновања кандидата, 15. јуна 2015. године, 14 посланика Лабуристичке партије, који, иначе нису прихватали идеју, према којој би, управо Корбин требало да буде нови лидер Партије, нити су следили његову политику, изненада су променили своја становишта, те су „у име жеље да се чују аргументи свих политичких опција у странци“, подржали кандидатуру Џеремија Корбина.

Моментално, бескомпромисни ставови и несвакидашњи, одавно заборављени „левичарски“ дискурс потенцијалног лидера, постали су предмет симпатија присталица партије британских радника. Било је очигледно да Корбин представља инспирацију милионима људи, када је у наступима у оквиру своје кампање, широм британских градова, „најтежим речима жигосао“ центристичке елите нових лабуриста и њихов програм који је представљао званични „курс“ Партије у последње две деценије. Тај курс, Корбин је окарактерисао као „политику пропасти“.

У јулу исте године постао је политичка „звезда“, када је предводио иницијативу 47 посланика лабуриста који су се жестоко успротивили предлогу Закона о раду, упркос званичном ставу тадашњег привременог руководства Партије које је усвојило становиште да би посланици странке, приликом гласања требало да буду уздржани.

Када је био у питању норматив, који је регулисао процедуру приликом избора новог лидера (усвојен у време руководства Еда Милибанда), практично било који грађанин или грађанка који би се изјаснили да прихватају „начела, вредности и програм“ Лабуристичке партије, уз плаћену чланарину у износу од три фунте, могли су да постану пуноправни чланови странке са активним и пасивним изборним правом. Поменуто правило умногоме се разликовало од раније процедуре, која је активно бирачко право пружала само „стандардним члановима“ у круговима лабуриста. На тај начин, „партијска база“ са активним бирачким правом, енормно је увећана и то у социјалним слојевима лабуристички опредељеног становништва које није поседовало ситуирани статус или које је припадало „класичном профилу милиона обесправљених радника“. Још тада, појавиле су се спекулације да је наведени пропис, уствари омогућио повољнију позицију Корбина, као кандидата, у процесу избора новог лидера Лабуристичке партије.

Корбин је изабран за лидера Лабуристичке партије, 12. септембра 2015. године са 59,5% подршке чланства у првом изборном кругу. Такође, добио је подршку од 49,6 процента пуноправних чланова странке и 57,6 процената „придружених“, односно регистрованих присталица са активним бирачким правом, што нам говори да би Корбин, свакако однео убедљиву победу и без увођења „регистрованих и нестандардних чланова“ лабуриста у изборни процес. Наведена победа овог „екстремног левичара“, како су га тада медији окарактерисали, представљала је најбољи пласман неког лабуристичког кандидата за избор лидера странке, у целокупној историји британске радничке партије.

„Први дани лидерства“, већ су показали да су курс и дискурс Лабуристичке партије „под руководством“ Џеремија Корбина доживели битне формалне, манифестационе, па и суштинске промене. Упркос устаљеним обичајима и формалној процедури, Корбин је на почетку заседања новог сазива Парламента, британском премијеру упутио шест веома осетљивих питања, а истовремено, заложио се за редуктивне мере у односу на традиционални карактер рада у Доњем дому, за који је оценио да продукује „театарски утисак“. При томе, заузео је став да би одређене вишевековне форме и нормативе у парламентарним процедурама „преживелим“, још из средњовековних времена, једноставно требало укинути или исте „поједноставити“.

Од почетка „лидерства“ у Партији и над опозицијом, Корбин се нашао на „удару“ великог дела медија у земљи, који су се налазили под контролом либералних, лево-либералних, конзервативних и центристичких политичких елита и структура. Без обзира на дату чињеницу, дан након победе у „трци“ за положај лидера Лабуристичке партије, Џереми Корбин формирао је свој „Кабинет“, односно „Владу у сенци“ (Official Opposition Shadow Cabinet). На положај „канцелара у сенци“ (Shadow Chancellor) именовао је, већ поменутог Џона Мекдонела, док је за „државног секретара у сенци“ (Shadow Home Secretary), односно на положај „министра унутрашњих послова и безбедности“, именовао Ендија Бурмана (Andrew Murray Burnham). У кругу сарадника „владе у сенци“ нашли су се: Дајана Абот, Ејнџела Игл (Angela Eagle), Хајди Александер (Heidi Alexander), Лиза Ненди (Lisa Nandy), и други. У наредним месецима и годинама, многи сарадници у „Кабинету у сенци“, пружиће отпор Корбиновој политици, а велики део истих напустиће сарадњу са вођом партије.

Свакако, први изазов пред којим су се Џереми Корбин и његов кабинет у Лабуристичкој партији нашли, била је могућност покретања војне интервенције у Сирији од стране британске конзервативне владе Дејвида Камерона (David William Donald Cameron). Традиционално и следствено сопственим светоназорима, Корбин је одбацио могућност покретања војне интервенције и уопште учешћа Велике Британије у Грађанском рату у Сирији. У децембру 2015. године лабуристички посланици поделили су у вези са датим питањем, када је 66 посланика, које је предводио Хилари Бен (Hilary James Wedgwood Benn), „шеф дипломатије у сенци“ (Shadow Secretary of State for Foreign and Commonwealth Affairs), гласало у корист владиног предлога, док су Корбин и његове присталице биле против. Веома интересантан податак представља околност, према којој је Корбин у наредним месецима сменио неколицину министара у свом „кабинету у сенци“, да би исте заменио личностима које су у Доњем дому имале искључиво статус „бекбенчера“.

БРЕГЗИТ

На локалним изборима у Великој Британији у мају 2016. године, лабуристи су изгубили укупно 18 мандата у представничким телима локалних заједница, при чему су задржали власт у истом броју грофовија, градова и комуна, као и пре избора (рецимо, задржали су власт у Бристолу, али су исту изгубили у Дадлију). Уопште, Корбинови лабуристи добили су највећу подршку у бирачком телу, 31%, док су „торијевци“ освојили 30%, либерални демократи 15%, а УКИП (Независна партија Уједињеног Краљевства) 12% подршке грађана изашлих на изборе. Лабуристички кандидат, Садик Кан (Sadiq Khan) победио је на локалним изборима у Лондону, на основу чега је изабран на положај градоначелника престонице. Тада већ, „традиционални суноврат“ лабуристичке политике у Шкотској, настављен је новим поразом Партије на поменутим изборима, на којима су освојили треће место, иза Шкотске националне партије и конзервативаца. Уз безначајне губитке, 2016. године, лабуристи су задржали власт у Велсу.

У описаној констелацији политичких снага у Великој Британији, Лабуристичка партија, као и сама нација, „дочекала“ је највећи друштвени, духовни, културолошки, геополитички и политички „потрес“ који се догодио на „Острвима“, још од свршетка Другог светског рата, 23. јуна 2016. године, када су грађани Уједињеног Краљевства на Референдуму о чланству државе у Европској унији, подржали, сада већ чувени Брегзит (Brexit). Укупно, на референдуму о Брегзиту, 17.410.742 бирача или 51,89% од бирачког тела изашлог на биралишта, гласало је за опцију напуштања чланства (leave), док је 16.141.241 грађанин са правом гласа или 48,11%, подржало опцију останка Велике Британије у чланству Европске уније (remain).

Већ наредног дана, у тренутку док је вест о успеху Брегзита „пуцала по планетарним меридијанима“, „поражене снаге“, односно представници центристичких, либерално-демократских, конзервативних, лево-либералних, неоконзервативних и „социјалистичких“ интелектуалних, духовних и политичких елита, који су заступали опцију „останка“ Велике Британије у Европској унији, поставили су питање одговорности за крах њихове идејно-идеолошке платформе у погледу курса будућности положаја Уједињеног Краљевства у модерном свету. „Кривица“ за стање, које „ хистерија мејнстрим медија“, описала као „нови Армагедон“, одмах је приписана и имену Џеремија Корбина. Свакако, не без основа!

Апосолутно је општепозната Корбинова евроскептична политика усмерена против постојања Европске уније, још од времена када је Велика Британија ступила у чланство Европске економске заједнице 1975. године. Наступивши са позиција лево-оријентисаног евроскептика, Корбин се противио придруживању Британије у чланство Европске заједнице поменуте године и снажно је заговарао политичку опција „одбијања“ на референдуму о учлањењу, који је датим поводом био организован. Такође, Корбин се противио и ратификацији Мастрихтског споразума из 1993. године, на основу којег је и Европска заједница трансформисана у данашњу Европску унију, а био је противник и Лисабонског уговора из 2008. године. Из датог разлога не би требало да нас чуди и његова подршка процесу расписивања референдума о изласку Велике Британије из чланства Уније, још 2011. године. Истовремено, Унију је оптужио да се „понаша брутално према грчком народу“, те да је иста допустила уништење економије ове државе од стране глобалистичких колективних и појединачних финансијких магната и институција 2015. године.

Корбин је посматрао и посматра Европску унију као комплексно устројен „бирократски апарат“ формиран како би се задовољили материјални интереси и потребе само једног „малог“ дела глобалистичких елита леволибералног и либералног духовног дикурса и културолошке вертикале и то на штету комплетног „радничко-сељачког“ слоја свих европских друштава, због чега исти „од Европске уније немају никакве користи“.

Међутим, у току своје кампање за избор новог лидера Лабуристичке партије, Корбин је истакао став да „можда постоје разлози и услови“, због којх би требало подржати останак Велике Британије у пуноправном чланству Европске уније. У септембру 2015. године, Корбин је и званично подржао опцију останка Велике Британије у Европској унији, уз захтев да премијер Камерон у преговорима са бриселском администрацијом захтева успостављање новог система социјалне политике на европском континенту, који би у знатној мери утицао на увећање стандарда и бољи социјални положај радништва у Великој Британији, али и у самој Европској унији. Штавише, сматрао је да би Велика Британија требало да предводи „круцијалну улогу“ у поменутом потенцијалном подухвату „успостављања нове социјалне политике“ и „афирмисању мера у циљу заштите животне средине“. У завршници референдумске кампање, у јуну 2016. године, Корбин је одлучно поржао опцију „remain“, уз тврдњу да је Европска унија сигорно место за све европске народе и гарант заштите права свих социјалних категорија у британском друштву. Осим поменутих изјава и појединих медијских наступа, наведени ангажман Џеремија Корбина у кампањи „remain“, били су једини препознатљиви иступи лидера лабуриста у току тих преломних месеци политичких турбуленција у Великој Британији, а у вези са датим питањем.

Већ у јулу 2017. године, након успеха Брегзита на референдуму, Корбин је заузео став према коме Британија неизоставно мора да напусти и јединствено европско тржите, пошто, према његовим светоназорима, исто је и те како у снажној релацији са чланством у Европској унији, о коме су грађани исказали своје мишљење. Чињеницу, да поједине државе на Континенту партиципирају у оквирима јединственог европског тржишта, иако нису чланице Европске уније, Корбин је занемарио. Све до јуна 2018. године у погледу „Преговора о изласку Велике Британије из чланства у Европској унији“, Корбин је неколико пута модификовао своје ставове о позицији лабуриста у вези са начином реализације Брегзита, што је додатно унело конфузију у политичку сцену Британије и појачало наговештаје могућности да Уједињено Краљевство, Унију напусти и без било којег споразума. Од јула 2016. године до данас, Корбин је више пута истицао да тзв. „hard Brexit“ може да буде опција, али да би и након тог „најекстремнијег сценарија напуштања европског брода“, требало постићи нови споразум о „Царинској унији“, као и о „слободном тржишту“ између Велике Британије и Европске уније, према тзв. „норвешком моделу“. Као главни разлог инсистирања на подршци британском напуштању јединственог тржишта, Корбин је навео „околности и потребе заштите царинских интереса, индустријског развоја и радних места обичних људи у Британији“. Обриси протекционистичке политике у области економије, свакако су приметни у датим Корбиновим ставовима и готово се поклапају са политиком коју данас заступа председник Сједињених Америчких Држава, Доналд Трамп (Donald J. Trump).

ПОКУШАЈ УНУТАРПАРТИЈСКОГ „ПУЧА“ ПРОТИВ ЏЕРЕМИЈА КОРБИНА 2016. ГОДИНЕ

Одмах након Брегзита, у јуну 2016. године, сами лабуристи, предвођени Тонијем Блером оптужили су Џеремија Корбина да је водио „млаку“ и недоследну кампању у подршци опцији „remain“, због чега су милиона британских радника гласали за опцију напуштања чланства. Ален Џонсон (Alan Arthur Johnson), бивши министар унутрашњих послова и шеф изборне кампање лабуриста у току референдума, оптужио је Корбина да је радио против инетерса Партије, те да је саботирао лабуристе у подршци опцији „remain“. Снажно је критикована и околност да је Корбин у јеку референдумске кампање узео годишњи одмор и, практично се искључио из исте. Неколико дана после референдума, Корбин је сменио Хилари Бена и искључио га из „владе у сенци“, након што је откривено да је „шеф дипломатије у сенци“, радио на организовању масовног отпора лабуриста против политике свог лидера, те да је био иницијатор неколико оставки у „Кабинету у сенци“. Тони Блер је захтевао да Корбин моментално одступи са позиције лидера Партије.

Званично, процедура је покренута 28. јуна 2016. године, при чему је одмах на почетку Корбин наговестио да „нема намеру да одступи са положаја лидера Партије“. Појавила су се два противкандидата на положај лидера и то оба, која су поднела оставке на места „министара у сенци“ у Корбиновом кабинету, услед неуспеха опције „remain“. Први кандидат био је Овен Смит (Owen Smith), који је поднео оставку на положај „државног секретара у сенци задуженог за рад и пензије“ (Shadow Secretary of State for Work and Pensions), док је друга кандидаткиња била Ејнџела Игл, дотадашња „државна секретарка у сенци задужена за привреду“ (Shadow Business Secretary), која је такође напустила „Корбинов кабинет“. Сложивши се да би само један од противкандидата могао да се суочи са Џеремијем Корбином, претходно су завршени предизбори за главног кандидата, на којима је победу „однео“ Овен Смит, који је добио подршку 88 посланика лабуриста у Парламенту и 2 посланика у Европском парламенту, док је Игл освојила „симпатије“ 63 посланика у Парламенту и 9 посланика у Европском парламенту. Смит је постао Корбинов противкандидат.

У беспоштедној двомесечној кампањи, показало се да Корбин поседује довољно харизматичан шарм, посебно у слоју средње радничке класе, те да су његове шансе за успех веома извесне. Превремени избори за лидера лабуриста одржани су 12. септембра 2016. године на којима је актуелни лидер добио грандиозну подршку чланова партије, која није забележена у историјатима претходних гласања о личности „партијског вође“. Корбина је поржало 313.209 лабуристичких гласача (61,8%), док је Смит добио поверење 193.229 бирача (38,2%). Годину дана раније Корбин је освојио 59% подршке на унутарпартијским изборима. Од Корбинових присталица, за његов реизбор гласало је 59% пуноправних чланова Партије, 70% регистрованих чланова и 60% придружених чланова. Преко 50% присталица Џеремија Корбина били су грађани у млађој животној доби (до 40. године живота).

У свом победничком говору, Корбин је позвао „лабуристичку фамилију“ на јединство и превазилажење свих подела, како би Партија спремно дочекала све наредне изазове… Наставио је даље: „…Заједно, борећи се за истинске промене које су потребне овој земљи, немам сумњу да Партија може да победи на следећим изборима, кадагод премијер одлучи исте да рапише, те да можемо да формирамо наредну владу…“ („Together, arguing for the real change this country needs, I have no doubt this party can win the next election whenever the Prime Minister decides to call it and form the next government.“)

Превремни унутарпартијски избори показали су да је утицај политичких елита „нових лабуриста“ у знатној мери опао, те да је Радничка партија усмерила своју делатност према оним циљевима који су били популарни у круговима релативно комплексног бирачког тела. Кривица за Брегзит, приписана неделотворном раду Џеремија Корбина, остала је „званично недоказана“. Међутим, исход Брегзита, преставља остварење једног од главних постулата Корбинове политичке платформе, коју је заступао у протеклих, безмало пола века.

НОВА ЕРА ЛАБУРИСТА?

ДРУГИ ЛИДЕРСКИ МАНДАТ ЏЕРЕМИЈА КОРБИНА

Не марећи много за критике у вези са његовом улогом у „брегзитском референдуму“, Корбин је у јануару 2017. године најавио да ће иницирати парламентарни механизам, који лидеру партије дозвољава да наметне своју вољу члановима посланичког клуба, у напору да приволи посланике из редова Лабуристичке партије да подрже „покретање“ функције из одредаба „Чланка 50. Споразума о Европској унији“, чиме се означава почетак процеса изласка Велике Британије из чланства у Европској унији.

У одговору на ову иницијативу, два „министра у сенци“, Талипа Садик (Tulip Rizwana Siddiq) и Џоана Стивенс (Joanna Meriel Stevens), напустили су „Кабинет у сенци“. До 1. фебруара 2017. године и „другог круга парламентарне процедуре“, 47 посланика Лабуристичке партије успоротивило се Корбиновој иницијативи. Међутим, огромна већина од 185 лабуристичких посланика, одлучно или „релативно“ подржала је иницијативу свог лидера.

На локалним изборима у мају 2017. године, лабуристи су изгубили готово 400 „већничких мандата“ у народним представништвима комунских, градских, окружних и грофовијских административних јединица регионалне самоуправе, као и власт, односно контролу у већима грофовија Дербишир и Нотингемшир (Derbyshire; Nottinghamshire county council). Укупно на локалним изборима, Конзервативна партија освојила је 38% подршке бирача, лабуристи 27%, либерални демократи 18%, УКИП 5%, док су све остале политичке опције, заједно, имале подршку од 12% грађана изашлих на изборе.

Месец дана касније, 8. јуна исте године, одржани су ванредни Општи избори. Нова премијерка из редова конзервативаца, Тереза Меј (Theresa May), расписала је изборе, како би добила јасан легитимитет за подршку решењима која је намеравала да предложи у „Преговорима са Европском унијом о Брегзиту“. Свакако, желела је да потврди и легитимитет рада саме владе, од времена оставке Дејвида Камерона. Предизборне анкете које су предвиђале да ће „торијевци“ остварити 25% већу подршку у односу на другопласиране лабуристе, свакако је имала одређену тежину у одлуци да се распишу превремени Општи избори за јун 2017. године.

Након кратке и не толико, „жустре“ предизборне кампање, Лабуристичка партија освојила је друго место на изборима, када је за Корбинову политику гласало 12.878.460 грађана или 40% бирача од броја грађана изашлих на изборе. Успех је био очигледан, јер су лабуристи освојили 30 мандата више у Доњем дому у односу на изборе из 2015. године и сада су заступљени са 262 посланика у Парламенту. Тачније, Корбинови лабуристи постигли су успех, који се огледа у чињеници да је поверење грађана Велике Британије у „Радничку партију“, увећано за 9,6% у односу на резултат који је странка остварила на претходним Општим изборима, а што је уједно највиши постотак увећања поверења у програм и политику Партије још од избора 1945. године, уколико посматрамо временски циклус између две изборне године.

Без обзира на добре резултате остварене на управо завршеним изборима, Лабуристичка партија, ипак није победила на истима, те су анкете у наредних неколико месеци после јуна 2017. године показале да лабуристи имају малу предност у односу на „торијевце“, што свакако није представљало довољно снажан аргумент који би условио „одлазак“ Кабинета Терезе Меј са власти у Уједињеном Краљевству.

У септембру 2017. године, Џереми Корбин објавио је „стање перманентне предизборне кампање“, када су у питању активности Лабуристичке партије, уз изражену наду да ће нови општи избори бити расписани у „неколико наредних месеци“. У складу са прокламованим партијским позицијама и најављеном делатношћу, Корбин је одржао неколико великих страначких митинга, широм Британије, а резултати политичких анкета показивали су да поверење у лабуристе расте у ширим круговима средњег и нижег слоја британског друштва.

Ускоро, Корбин је извршио реконструкцију свог „Кабинета у сенци“, када је сменио три министра, због њиховог одбијања да прихвате званичан став партије о уздржаности у вези са предлогом лабуристичког посланика Чука Умуне (Chuka Harrison Umunna), да Велика Британија задржи своје чланство у јединственом европском тржишту и након „разлаза са Европском унијом“. Услед поменуте кризе унутар Партије, још четири „министра у сенци“ поднели су оставке.

Куриозитет остаје у вези са чињеницом да и поред четири изборна пораза (2015, 2016, 2017. године), на локалним и општим изборима, Национални извршни комитет Лабуристичке партије, није сменио свог вођу са поменутог положаја, иако је пракса, чак и обавеза овог највишег партијског тела, у претходним деценијама била да лидера странке позове на одговорност, већ након првог пораза на било којим изборима. Допустићемо да поверујемо да „неко истински жели да Корбин коначно оствари успех“.

НАГРАДЕ И ПРИЗНАЊА

Корбин је лауреат „Гандијеве међународне награде за мир“ (Gandhi International Peace Award), која му је уручена 2013. године, због „непрестаних напора да у току своје тридесетогодишње парламентарне каријере афирмише гандијевске вредности о социјалној правди и отпору насиљу“. У истој години, Корбин је постао носилац признања „Грасрут дипломатске иницијативе“ (Grassroot Diplomat), а шест пута био је носилац признања „Награда-брада године“ (Beard of the Year Award), које додељује „Ослободилачки фронт брадоња“ (Beard Liberation Front). Иначе, Корбин је сопствену браду описао као израз „отпора политици Нових лабуриста“.

Амерички магазин „Форин полиси“ (Foreign Policy), 2017. године уврстио је Џеремија Корбина у своју листу од „100 најважнијих светских мислилаца“ за ту годину, уз објашњење да вођа британских лабуриста представља „инспирацију за нове генерације да се активно укључе у политику“. У децембру исте године, Корбин је постао један од три лауреата „Шон Мек Брајд мировне награде“ (Seán MacBride Peace Prize), због свог доследног и одлучног рада у вези са политиком разоружавања и успостављања „светског мира“.

КОНТРОВЕРЗЕ И ЕКСЦЕНТРИЧНИ ПОЛИТИЧКИ СТАВОВИ

На више места у овом раду, указали смо на околност према којој је комплетна политичка каријера Џеремија Корбина обележена „турбулентним“ активностима и контроверзама. Многе од тих контроверзи могли бисмо да окарактеришемо као пренаглашене ставове у „оштрој“ медијској кампањи који су против актуелног лидера лабуриста водили или воде његови политички противници.

Недавно, били смо сведоци, изношења недоказаних тврдњи и хипотеза да је вођа лабуриста, у време Хладног рата, осамдесетих година претходног века, сарађивао са комунистичком тајном полицијом Чехословачке Социјалистичке Републике, те да је у статусу шпијунског агента, предавао различита „тајна документа“ совјетском КГБ. Конзервативни медији попут Сан (The Sun) објавили су документа према којима је Корбин имао најмање три састанка са чехословачким поручником Јаном Димичем, када је добио кодно име COB и да је након тих састанака предавао КГБ и комунистима информације о делатностима британске обавештајне службе.

У тим извештајима из 1986. године наведено је да Корбин има негативне ставове према САД и актуелној политици британске конзервативне владе, док има позитиван став према Источном блоку, те да подржава совјетску иницијативу за светски мир. Док су поједини „торијевци“ једва дочекали да прогласе Корбина издајником Британије, он је демантовао тврдње и рекао да је све „само покушај да га оцрне“: „…Мало су претерали са бондовским тоном. Нисам ја Џејмс Бонд. Приче о шпијунажи показују да се неки медији боје Лабуристичке странке…“. Обавештајни стручњаци су прегледали наводна документа и потом одбацили оптужбе.

У току 2015. године, а свакако и касније, уследиле су оптужбе да је Џереми Корбин „антисемита“, због изражених ставова о томе да би његов омиљени ФК Арсенал требало искључити из спортских манифестација из разлога што је 2006. године био финансиран од стране израелских компанија.

Са друге стране, 2017. године оптуживан је да је његова „лидерска кампања“ спонзорисана од стране симпатизера и активисте терористичког Хамаса, Ибрахима Хамамија (Ibrahim Hamami), који заиста јесте био донатор у поменутој кампањи и то са 2000 фунти!

Међутим, веома ретко се помиње околност према којој је Корбин у току кампање 2015. године, велику помоћ добио од стране Џона Лансмана (Jon Lansman), лабуристичког, лево-оријентисаног лабуристе, са јеврејским верско-етничким пореклом. Такође, заборавља се да Џереми Корбин има подршку многих јеврејских пословних и културолошких институција у Великој Британији.

Истовремено, без обзира на Корбинове критике упућене против „банкарског сектора“, лондонски пословни дистрикт (City of London), традиционално благонаклон према „торијевцима“, 2015. године и 2017. године, пружио је благу подршку лабуристима и њиховом вођи. Власници неколицине поморских трговачких и рударско-енергетских компанија, такође су пружили подршку Џеремију Корбину. Док Корбин снажно критикује Доналда Трампа и његов протекционистички концепт „америчке економије“, нису ли поменути факти доказ да и вођа лабуриста развој своје земље може да замисли у сличним оквирима?

Најважније питање односи се на дилему, због чега не изражава своје ставове о политици Руске Федерације или Народне Републике Кине и да ли се у његовим пословним контактима са трустом капиталистичких привредних елита у земљи, крију и основе геополитичког погледа на положај Велике Британије у глобалном свету после 2016. године? Да ли је то разлог, због којег „неко жели да управо марксиста остане вођа лабуриста, можда и Уједињеног Краљевства“? Да ли је то разлог због чега постмодернистичке и глобалистичке британске друштвене елите Џеремија Корбина перцепирају као „главног политичког непријатеља“? Крије ли се у датим премисама разлог због чега се Корбин (не спорећи му кураж) на непристојан начин обратио Терези Меј, када је у парламентарној дебати британску премијерку назвао „глупачом“?

Не можемо да оспоримо тврдње да је и сам Корбин, својим понашањем и нефлексибилношћу у политичким наступима и активностима, умногоме допринео чињеници да је постао „непријатељ број 1“ за британски естабилишмент у протеклих неколико деценија. Нисмо сигурни, на који начин бисмо били у прилици да пред тим естабилишментом оправдамо Корбинов став да би сву непокретну и део покретне имовине владарске династије Виндзор (House of Windsor), требало „национализовати“, а виле, палате и остале објекте, које иста користи, претворити у „народне домове“, у којима би живели „сиромашни људи, бескућници, избеглице и имигранти“, дакле припадници неситуираних и маргинализованих социјалних категорија унутар британског друштва.

Међутим, Корбин и не жели да оствари пријатељство, нити благонаклоност поменутих елита у Великој Британији. Он жели да буде њихов „непријатељ“. Заправо, комплетна политичка платформа коју заступа Џереми Корбин заснована је на датој агенди, која је постала изразито популарна, посебно код дела „миленијалских“ генерација „одбачене“ британске омладине. Наведену агенду могли бисмо да окарактеришемо и као „пуки популистички програм или крик пробуђене свести“, међутим, не бисмо смели да „затворимо очи“ пред фактицитетом да су „отуђене“ духовно-политичке елите у Британији, сопственим неделотворним и „аутистичним“ устројавањем „света по својој мери“, који према анализи параметара на којима су засновани његови фундаменти, заправо представља класичну структуру „културе релативизма“, на првом месту „одгурнуле грађанина и његове потребе“, због чега је исти постао „запостављени и безлични човек“, и као појединац и као припадник колективитета.

Корбин је предводник „побуне“ против општег друштвеног стања у коме су сви људски ресурси и потенцијали подређени интересима, искључиво, тих, поменутих елита. Заузврат, елите су том „запостављеном човеку“ понудиле стварање „нове свести“, у којој ће исти бити објекат и предмет пажње постмодернистичких схватања о улози и сврсисходности постојања људског и грађанског интегритета у „добу глобализма“, а да би „носилац тог интегритета“ могао да прихвати своју нову телеолошку улогу, претходно би морао да усвоји постулате поменуте „културе релативизма“ и да у њој пронађе своје место.

У мерама против датог стања друштевног положаја „британског човека“, Корбин је понудио „суверенистички принцип“ у устројству државне политике, као и афирмацију снажне социјалне политике, која би требало да се огледа, чак и у постојању института „животне плате“ за све радно способне, а незапослене грађане, уз обавезну национализацију свих инфраструктурних и енергетских ресурса и капацитета Уједињеног Краљевства.

Својом „амбивалентном“ политиком у вези са Брегзитом, као и у неким другим питањима, Корбин је лабуристе представио као „наду Велике Британије“.

Свакако, грађани Велике Британије могли би да стекну сличан утисак и када су у питању његове позиције према „отуђеним друштвеним елитама“ и „култури релативизма“, али, уколико говоримо о Корбиновој „веома раскошној социјалној политици“, „илузија“ би представљала једини адекватни термин који би исту могао свеобухватно да окарактерише (уколико би био остварен Корбинов програм „животне плате“, поменута околност створила би обавезу да надлежни фондови и владина финансијска тела, на месечном нивоу, обезбеде нешто мање од 20 милијарди фунти, како би сви незапослени грађани, студенти, ђаци или пензионери остварали свој „загарантовани приход“ или зараду).

Када говоримо о „државној бризи“ за социјално-неситуиране и маргинализоване групације, можемо да приметимо и извесну контрадикторност у политичким деловањима Џеремија Корбина, што свакако утиче и на стварање осећаја конфузије у свести британских бирача и јавног мњења. Политика „отворених граница“ према имигрантима, такорећи „заштитно лице“ стратегије Европске уније према феномену миграција, једна је од платформи која има снажну Корбинову подршку, али не и благонаклоност код великог дела његовох бирача. Заиста, на који начин бисмо били у прилици да оформимо егалитарну релацију између политике „неконтролисане имиграције“, са једне стране и агенде о „заштити радних места“ за грађане Уједињеног Краљевства, са друге стране. При том, не заборавимо да је Корбин „вишедеценијски проминентни евроскептик“. Из овог и сличних разлога, створена је и оклност према којој, припадници најмлађе „зед генерације“, као и велики део становника Велике Британије који припадају средњем животном добу, своју свест „усмеравају“ према идејама деснице и конзервативизма.

Можда се у поменутом фактицитету „крије“ и објашњење, због чега политика Џеремија Корбина, није до сада била препозната као већински прихватљиво становиште британског гласачког тела. Без обзира на страховите поразе кабинета Терезе Меј, у вези са политиком преговора о изласку Краљевства из чланства у Унији и после „турбулентног развода Британије од Европске уније“, којег очекујемо у марту ове године, уколико узмемо у обзир могућност расписивања превремених општих избора у 2019. или 2020. години, можда бисмо могли да очекујемо да ће британски бирачи, поново препознати Конзервативну партију, као опцију која је одлучно спровела њихову жељу за Брегзитом, док ће „продуковање конфузије“ од стране Лабуристичке партије, условити још један пораз, који би коначно и заувек, њиховог лидера „уклонио“ са положаја вође Радничке странке. Међутим, уколико Корбин доследно и неометано настави да спроводи своју препознатљиву „левичарску политику“, ослобођену од свих центристичких, леволибералних и либералних примеса и премиса, онда бисмо могли да очекујемо да ће Велика Британија, коначно, „остварити своју наду“.