ДВЕ ПОСЕТЕ ВАШИНГТОНУ

Вашингтон–Вашингтон

ТРИАНГЛ НЕИЗВЕСНОСТИ ТРАНСАТЛАНТСКОГ ЈЕДИНСТВА

Вашингтон. Протекла недеља на америчком Капитолу је била високофреквентна. Администрација председника САД Доналда Трампа морала је одговорити озбиљним изазовима и изборити се са великим бројем обавеза. У посету америчком председнику, у две одвојене посете, допутовали су најзначајнији државници Европске Уније – француски председник Емануел Макрон и немачка канцеларка Ангела Меркел.

Званични Париз је уложио много напора у припрему Макронове посете.
Саветници француског председника обратили су дужну пажњу и на симболичне детаље и Макрон заиста није жалио труда да импресионира свог америчког колегу.
Свестан чињенице и из својих ранијих сусрета, али и брижљиво оцењујући профил Доналда Трампа, Емануел Макрон се није само потрудио да лидеру САД укаже одговарајући респект, признајући му на известан начин супремацију, већ и да му докаже личну наклоност. Вашингтон, вашингтон , вашингтон, вашингтон, вашингтон, вашингтон, вашингтон, вашингтон, вашингтон, вашингтон,вашингтон.

Овакав приступ је битно другачији од претходних сусрета два лидера, али су се и околности битно промениле. Тада је Макрону далеко више било до остављања утиска на сопствену јавност, него ли на Трампа. Непосредно по избору и донекле изненађујућој победи, с обзиром на то да је месецима пре председничких избора у Француској словио за „фаворита из сенке“, Макрон је покушао да баш у сусрету са Трампом, ком превасходно медији и велики део друштвене елите у Паризу није био наклоњен, докаже како није попустљив лидер и како ће француске националне интересе бранити увек и пред сваким. Тада се много више пажње обраћало на оштрији говор тела, наступ при руковању, изјаве пре самог сусрета које нису биле ни најмање сервилне, чак ни довољно асертивне. Сличан наступ, Маркон је у истом периоду имао и пред председником Руске Федерације Владимиром Путином.

Данас Макрон иде у Вашингтон по подршку и помоћ. Свима је у ЕУ јасно да се Доналд Трамп устоличио у Белој кући, да је упркос врло оштром отпору већине медија, опозиције оличене у Демократској партији али и добром делу сопствене странке, био довољно истрајан да не одступи од кључних елемената своје унутардржавне политике. Тако је и Макрон одлучио да овог пута не штеди похвале на рачун америчког колеге, чак правећи и сопствено поређење са њим, јер „ниједан ни други нису кандидати политичког мејнстрима“. Чак је и највећи припремни интервју пре посете дао ФОКС ЊУЗ-у, јединој гигантској медијској мрежи у САД која је отворено наклоњена актуелном америчком председнику. Овакав рад није прошао незапажено ни са друге стране. Помпезан дочек, симболични гестови којима се одавало признање Француској јер је подржала САД у Рату за независност, говорили су у прилог позитивног одговора Паризу на сигнал који је упућен.

Вашингтон у Еворпи посматра Велику Британију као идеолошког савезника, Немачку као интересног савезника, а Француску као савезника – скептика. Ову слику Емануел Макрон, очито жели да промени.

Пројекат ЕУ не може успети без уске координације и заједничког рада Берлина и Париза. Немачка је економски најмоћнија држава Европе, са нижом стопом незапослености и вишим просечним примањима у односу на Француску. Ипак, Француска је за разлику од Немачке нуклеарна сила, стална чланица Савета безбедности УН са правом вета, поседује моћнију армију и на својој територији нема америчке војне инсталације, док их Немачка има преко 20. Такође, Француска је за разлику од Немачке далеко активнија на ратиштима широм света, она има своју сферу интереса у франкофоној Африци и годинама је укључена у војне операције на Блиском истоку.

Из претходних поступака администрација у Берлину и Паризу, можемо закључити да су обе владе спремне да креирају осовину на двојној бази. Унутар ЕУ, економску, па и политичку динамику ће превасходно диктирати Берлин, уз претходни договор и подршку Париза, док ће на спољнополитичком плану, Париз бити тај који ће наступати у име ЕУ и представљати најснажнији глас заједничке спољне политике ЕУ, а уз претходни договор и подршку Берлина.

Доналд Трамп је релативно брзо увидео начин на који функционише Вашингтон. И упркос чињеници што амерички председник има широка овлашћења, што је из угла европске правне теорије он истовремено и председник државе и премијер, његова моћ ипак није неограничена. Кључно ограничење које му поставља законодавна власт јесте оличено у финансијама.

Амерички председник не може донети државни буџет без одговарајуће одлуке Конгреса и Сената. У оба дома, партија чији је кандидат на председничким изборима Доналд Трамп био, има неопходну већину. Па ипак, аутор ове анализе сматра да се Доналд Трамп пре може окарактерисати као идеолошки кандидат „трећег пута“ или као независни кандидат, који је у изборну трку само ушао као републиканац.

Наиме,Трамп је током каријере већ мењао политичке ставове, па је тако до 1987. године био демократа, потом се регистровао као републиканац, започео је своју кампању за председничку номинацију 2000. године унутар Реформистичке партије, па се потом повукао из трке, да би се током председничких мандата Џорџа Буша Млађег декларисао као присталица политике Демократске партије.

Ипак, на председничким изборима 2008. године подржава сенатора Џона Меккејна и 2009. године формално поново приступа Републиканској партији.

Доналд Трамп на унутардржавном плану је себи поставио две велике групе циљева.
Прва би садржала снижење стопе незапослености, повећање зарада, повратак америчких инвестиција из Азије, превасходно у савезне државе између две обале (тзв. „флајинговер Америка“), као и другу групу која треба да резултира далеко нижим степеном илегалне имиграције у САД, превасходно из држава Централне и Јужне Америке. Свакако, Трамп не може остварити побројане циљеве без подршке Сената и Конгреса.

Трампове страначке колеге из Републиканске партије, подржавају прву групу циљева и с тим у вези је крајем 2017. године донет пакет закона којима су смањене пореске стопе. Циљ ових прописа био је стимулација америчких привредника да отварају нова радна места и више улажу у производњу. Републиканска партија, баш као и Демократска партија, има више различитих крила. Она су често идеолошки веома удаљена и није реткост пронаћи ситуацију у којој ће се центристи из Демократске партије пре сложити са неоконзервативцима из Републиканске партије, него ли са сопственим страначким саборцима из других фракција. Ипак, оно што уједињује све кључне фракције Републиканске партије јесте управо пореска политика и однос према приватном сектору.

Ову политику је можда најбоље и дефинисао некадашњи председник САД Роналд Реган, икона не само републиканске партије, већ и конзервативног покрета у целини који је рекао: „држава није део решења, она је део проблема“. Смисао оваквог става објашњава се тиме да државна власт што се више труди да регулише привредне односе, заправо све више их компликује и отежава пословање.

Републиканци сматрају да ће „невидљива рука тржишта“ на најбољи могући начин регулисати пословне односе, те да државна власт мора уређивати ове односе само онда када је то неопходно, иначе се уздржавајући од оваквог чињења. Тако либералан став републикански идеолози често илуструју примером „шампањске пирамиде“.

Наиме, овом илустрацијом се однос између послодавца и радника, у слободној тржишној привреди каква је америчка, представља као пирамида начињена од шампањских чаша. Уколико државна власт опорезује привредника, он ће своју чашу која се налази на врху пирамиде свакако напунити до врха, али ће се шампањац (профит) из његове чаше преливати ограничено и доћи до мањег броја њему подређених корисника у компанији, корпорацији, предузећу итд.

Уколико пак овог привредника не опорезујете високим стопама, већ само минимумом који је неопходан за сервисирање одређених државних трошкова, у том случају ће се профит преливати у далеко већој количини све до пирамидалне базе и послодавац ће бити мотивисан да вишак или макар његов део, даље улаже у производњу.

Смањивање пореских стопа, донето заједничким радом Доналда Трампа и републиканске већине у Конгресу и Сенату није било упитно. Неоконзервативци, који представљају најутицајније крило унутар партије, деле ставове са Трампом када је пореска политика у питању.

Оно где постоје прилично дубока неслагања јесте политика спрам имиграције и приступ кризама широм света. Наиме, неоконзервативци су заштитници крупног капитала. Они су интересно и политички везани за велике корпорације, којима свакако одговара прилив непријављене радне снаге са југа, чији радни сат кошта далеко мање него ли домаћих радника. Ипак, са друге стране оваква ситуација, каква је снази у САД деценијама са већим или мањим осцилацијама, фрустрира домаће раднике који често представљају бирачку базу управо сенатора и конгресмена Републиканске партије.

Па ипак, ако се на питању редукције илегалне имиграције временом и могу пронаћи неки компромиси на линији Трамп – неоконзервативци, онда је за компромисе много мање простора на пољу спољне политике. Доналд Трамп је током кампање наступао у извесној мери као изолациониста и свакако озбиљан скептик када је у питању интервенционистичка политика. Са друге стране, неоконзервативци сматрају да „САД немају само право, него и дужност да интервенишу тамо где су основне слободе и људска права угрожени“. Такође, неоконзервативци одбацују идеју о креирању света који је подељен у сфере интереса. Наиме, њихов идеолошки приступ подразумева да је читав свет недељива сфера интереса.

Доналд Трамп се труди, све време од како је у Белој кући да путем преговора и надмећући се са својим колегама из неоконзервативног крила добије што је више могуће подршке за своје циљеве, уступајући само онолико колико је неопходно на спољнополитичком плану, за који су они далеко заинтересованији.

Па ипак, последња кадровска решења, чињеница да је према снагама Башара ел Асада у Сирији агресивнији него ли његов претходник Барак Обама, контакти са Тајваном и продаја оружја, поступци какви нису виђени од 1979. године, упркос протестима Пекинга и испорука офанзивног оружја Украјини, потез од ког се претходна администрација такође уздржавала, говоре о томе да је Доналд Трамп ипак не само уступио неоконзервативцима одређене елементе спољне политике, већ је у њима пронашао и интерес за испуњавање сопствене политичке агенде.

Управо Трампова политика, усмерена на заштиту пре свега америчких интереса, насупрот глобалистичким тенденцијама и интересима мултинационалних компанија и уопште међународног капитала, најбоље се огледа у увођењу протекционистичких мера на увоз челика и алуминијума у САД. Ова мера не погађа само Кину (спрам чије спољноекономске политике Трамп гаји посебан анимозитет и којој је увео и додатна ограничења), већ погађа и америчке савезника попут земаља ЕУ и Јапана.

ЕУ је други на свету произвођач челика. Процењује се да је више од половине извоза из Немачке повезано са производњом челика. Стога би повећање царинских стопа од 25% на челик и 10% на алуминијум, на извоз ових добара из ЕУ у САД, било озбиљан ударац за немачку економију.

Управо, неколико дана након посете Макрона, у Вашингтон је стигла Ангела Меркел. Посета са много мање медијске помпе и церемонијалних ритуала, свакако није случајно била темпирана баш у ово време.

У медијима су се као две кључне теме разговора и Макрона и Меркел са Трампом, помињали Ирански нуклеарни споразум и изузеће ЕУ од виших америчких тарифа. Док Ирански нуклеарни споразум зависи искључиво од унутарамеричких односа и одлуке председника Трампа, која ће у многоме бити условљена исходом унутарстраначке политичке трговине у Републиканској партији и умештности Израела да убеди Вашингтон да напусти овај споразум, дотле је питање тарифа нешто што Париз и Берлин интересује на егзистенцијалном нивоу.

Свакако да су и Немачка и Француска склоне опстанку Иранског нуклеарног споразума и да су оба лидера покушала да убеде Доналда Трампа да не поништава најзначајнију спољнополитичку заоставштину Барака Обаме. Разлог томе није само питање безбедности, већ и питање економских интереса, јер су многе европске компаније склопиле бројне и уносне споразуме са Ираном, од како су санкције овој земљи укинуте.

Управо се Емануел Макрон покушао поставити као посредник између Вашингтона и Техерана. Више пута је разговарао са председником Ирана Хасаном Роханијем, који слови за представника нешто либералније струје иранске политике, а и самом Доналду Трампу је предложио ревизију Иранског нуклеарног споразума, која би подразумевала још рестриктивнију контролу и нуклеарног и балистичког развојног програма Ирана, дуже временске периоде контроле, али и свеобухватнији споразум политичке природе, који би ограничио иранску експанзију у региону и редиговао улогу ове државе у Либану и нарочито Јемену, Ираку и Сирији. Ипак, било какво преправљање Иранског нуклеарног споразума је у Техерану наишло на негативан пријем. Но, управо овакав приступ говори да је Париз далеко заинтересованији за активнију улогу у међународним процесима, у односу на Берлин.

Но, кључни задатак и Берлина и Париза био је изузимање ЕУ од нових, виших тарифа на извоз дређених производа у САД. Емануел Макрон је покушао да поентира рекавши како САД имају сувише много кризних ситуација у свету које не могу решити без савезника, а да савезници не воде трговинске ратове међусобно. Ангела Меркел је са друге стране пак покушала да убеди Доналда Трампа чињеницом да немачка аутоиндустрија запошљава велики број Американаца и да се управо из њихових фабрика у САД, производи пласирају на трећа тржишта, превасходно кинеско.

Доналд Трамп је чини се неумољив. Он је и након састанка са Ангелом Меркел поновио да је дефицит у трговини од 151 милијарде америчких долара на годишњем нивоу, на релацији САД – ЕУ, просто неодржив. Па ипак, пажљиво слушајући његово излагање, могао се приметити моменат где он тражи да се овај проблем превазиђе, можда и пружањем више простора америчкој роби на европском тржишту. Управо овде долазимо до суштине посете два европска лидера Вашингтону.

Рестриктивне мере Вашингтона, довеле би до реципрочне реакције Брисела. Већ је најављен одговор. Таргетирани су мотори „Харли Дејвидсон“ и алкохолни производи. Занимљиво је да се предметна добра производе у државама одакле долазе еминентни прваци Републиканске партије – Пол Рајан и Мич Меконел. С обзиром на чињеницу да се у Америци припремају избори на којима ће републиканци бранити већину у Конгресу и Сенату, порука је више него јасна. Брисел, тј. Париз и Берлин, су спремни да узврате врло брижљиво смишљеним политичким ударцима и бране своју позицију.

Но, како спречити трговински рат атлантских савезника?

Као сасвим логично решење намеће се ТТИП, оживљавање идеје комплетног споразума или макар једног његовог дела. ТТИП (Transatlantic Trade and Investment Partnership)
је предлог трансатлантског споразума о слободној трговини између САД и ЕУ. Од самог почетка преговора на релацији Брисел – Вашингтон (2013. године), овај споразум је наилазио на серију препрека и оспоравања, али би такође, у случају реализације био највећи трговински споразум, који је свет икада видео.

Дакле, управо чињеница да САД трпи дефицит у трговинској размени са ЕУ са једне стране, али и жеља да се не нарушавају геостратешки, политички, економски односи две стране, може бити основни разлог који би убедио Доналда Трампа да пружи политичку подршку ако не наставку преговора о ТТИП-у, онда макар отпочињање преговора о скраћеној и умањеној форми ТТИП-а, који би задовољио обе стране.

На овај начин би се одагнала тренутно једна од највећих брига лидера ЕУ, а такође задовољиле тежње Вашингтона за смањењем дефицита и истовремено ојачала политичка позиција Доналда Трампа, који би на овај начин однео једну важну спољнополитичку победу.

И што је можда још важније, учврстио слику о новом америчком лидеру као о државнику који је крајње непредвидив и чврст преговарач, склон радикалним резовима, али истовремено и компромисима уколико се како њему лично, тако и његовој администрацији приђе на прави начин уз довољно снажне аргументе.

Или довољно велике уступке.

https://www.b92.net/biz/vesti/svet.php?yyyy=2018&mm=04&dd=30&nav_id=1387240

Аутор анализе : Предраг Рајић