fbpx

ČEČENI – SPARTANCI 21. VEKA (DRUGI DEO)

25/02/2019
Autor :
Analize/Geopolitika

ČEČENI – SPARTANCI 21. VEKA (PRVI DEO)

Nakon masovnih deportacija u Staljinovoj eri, čečenski položaj se popravio naročito u vreme vlasti Hruščova i Brežnjeva. Ne samo što im je dopušten povratak na severnokavkasku istorijsku teritoriju iz centralne Azije gde ih je poslao Josif Visarionovič, nego su bili svedoci i određenog obima investicija, stidljivo su im otvarana vrata dublje integracije u sovjetsko društvo. Ipak, do pune integracije nikada nije došlo.

Analizirajući čečenski položaj sa ove distance, teško je ne steći utisak da je u Moskvi ipak postojao stepen podozrenja, te da se sveruski sentiment nije kretao od zazora do protivljenja.

Sami Čečeni, iako vekovima potvrđeni ratnici, nisu imali onu ulogu koju su pokušali da im dodele poslednji ruski carevi ili aktuelni lideri Kremlja. Takođe, pojedinci koji su uspeli da izgrade karijere u komunističkom režimu bilo kao politički lideri ili kao visokorangirani oficiri, bili su više plod pojedinačnih fenomena, nego strukturalnog, sistemskog pristupa.

Uz to, Čečeni su bili kontinuirano nezadovoljni zbog činjenice da je region bogat energentima koji se eksploatišu, ali sredstva ne bivaju u ozbiljnom procentu uložena u infrastrukturu, ekonomski razvoj i podizanje standarda tadašnje Čečeno-Ingušetije.

Stoga, ne treba da čudi otvoreno nezadovoljstvo koje je dominiralo među čečenskim narodnim prvacima kada je proces raspada SSSR prešao tačku, posle koje više nije bilo povratka. Slično kao i u republikama koje su bile subjekti SSSR, Čečeni su otišli korak dalje i zatražili kreiranje samostalne i nezavisne države, koja bi se izdvojila i iz Rusije, ne samo Sovjetskog Saveza.

Svakako, bilo je pojedinaca koji su bili relativno dobro inkorporirani u rusko-sovjetske strukture i koji su se protivili ovakvom razvoju situacije, dok je i deo stanovništva bio skeptičan, plašeći se šireg oružanog sukoba i odmazde centralnih vlasti.

Ovaj strah je naročito lako shvatiti ukoliko se prisetimo krvavih slika iz višedecenijske kampanje „pacifikacije Kavkaza“ koju je sprovodila ruska imperijalna vojska na ovom prostoru, koja je potrajala bezmalo pet decenija, odnela nebrojene žrtve, a pojedine narode poput Karabulakija ili Čerkeza gotovo izbrisala sa severnokavkaskog prostora koji su naseljavali vekovima, kao domicilno stanovništvo, a druge – Čečene, Inguše, Dagestance, Balkare, Kabardince surovo desetkovala.

Imajući baš tu situaciju u vidu, drugi severno kavkaski narodi, poput Čečenima najsrodnijih Inguša, odabrali su put izbegavanja konflikta.

No, ratničkom narodu oružani sukob nije poslednja, nego prva opcija. I taj put su odabrale i vođe čečenskih klanova 1991. godine.

U predvečerje raspada SSSR u Groznom je formiran separatistički pokret.

Čečeni svoj glavni grad zovu Solž – Ghala, što bi se moglo prevesti kao Sunženski grad, grad Sunže (severnokavkaska reka Sunže/Sunža, koja protiče kroz Severnu Osetiju, Ingušetiju i Čečeniju, a koju Čečeni nazivaju Solža).

Kej u Groznom, na reci Sunži

23. novembra 1990. godine u Groznom je održan Svečečenski narodni sabor. Sabor je potrajao dva dana i na njemu je formiran Izvršni odbor Svečečenskog narodnog sabora. Cilj Sabora je bio da objedini sve čečenske političke snage i klanove i kreira jedinstven stav spram nacionalnog pitanja i krize u kojoj se SSSR nalazio.

Za lidera je izabran Džohar Dudajev, vazduhoplovni general, a za njegovog zamenika Leči Umhaev. Dudajev je ubrzo nadvladao Umhaeva, preuzeo izvršna ovlašćenja i de fakto, a potom i de jure razvlastio svog zamenika. Suština sukoba dva lica je bila ideološkog karaktera. Dudajev je bio pristalica čečenske separacije, čak i po cenu oružanog sukoba, dok je Umhaev bio nešto umerenijih stavova.

Dudajev je podršku za svoj stav našao kako kod čečenskih nacionalista, tako i među islamistima. Ova interna čečenska podela je u mnogome odredila tok ratova devedesetih godina prošlog veka, oslabila separatistički pokret, ujedinila rusku javnost, dovela do dubokih podela u čečenskom društvu i o njoj će više reči biti u nastavku. Na ovom mestu je važno istaći činjenicu da je Dudajev želeo da bude percipiran kao svečečenski ujedinitelj, onaj koji će opšti cilj uspeti da stavi iznad internih podela i oliči ih u sebi.

PILOT BEZ AVIJACIJE, PREDSEDNIK BEZ PRIZNANJA

Džohar Dudajev je rođen verovatno 1944. godine. Verovatno, jer tačan datum njegovog rođenja nije pouzdano utvrđen. Tokom deportacije njegove porodice, kao i drugih sunarodnika u centralnu Aziju (Kazahstan), gotovo svi njegovi lični podaci su izgubljeni a Musa i Rabija Dudajev nisu bili sigurni u datum rođenja svakog svog deteta, s obzirom na činjenicu da je Džohar najmlađe, 13. dete porodice Dudajev.

Protivnici Džohara Dudajeva su neretko navodili kako je Musa Dudajev, bio saradnik NKVD, te da je porodica Dudajev zbog toga imala privilegovan položaj u Kazahstanu. Pojedini teoretičari zavere su išli tako daleko da su tvrdili kako je njegova porodica zapravo bila pošteđena progona i deportacije.

Dudajev je rođen u mestu koje se danas nalazi na samoj granici Čečenije i Ingušetije. U ovoj oblasti su i u vreme njegovog rođenja, pored Čečena živeli i Inguši, kao i malobrojni potomci Karabulakija. Zapravo, porodica Dudajev, koja potiče iz kavkaskog klana Cečoj, decenijama je bila brojnija u Ingušetiji, nego u Čečeniji. Sam klan Cečoj se deli kako na čečenske, tako i na inguške nekhove (familije). Uzrok ovom stepenu međupovezanosti je verovatno karabulakijsko poreklo klana Cečoj.

Ugledni čečenski istoričar Šarpudin Ahmadov je u svom kapitalnom delu „Čečenija i Ingušetija u 18. i na početku 19. veka“ naveo sledeće podatke o poreklu klana iz kog potiče i familija Dudajev.

„U skladu sa dokumentarnim izvorima, sedamdesetih i osamdesetih godina 18. veka, populacija Karabulakija se smestila uz srednji tok reka Asi i Fortangi i formirala na osnovu ujedinjenja velikih i uticajnih karabulakijskih klanova – Cečoj, Meržoj i Orsthoj“.

Čečenski identitet familije Dudajev ipak nije upitan, kao ni lični osećaji Džohara Dudajeva u tom smislu. Ipak, pripadnost klanu Cečoj, koji je kao i drugi karabulakijski klanovi teško postradao tokom ruske „Pacifikacije Kavkaza“, a potom svoj identitet našao udružujući se sa čečenskim i inguškim klanovima (otuda veliki broj Dudajevih i u Ingušetiji) ili odlaskom u Dagestan, nam može ukazati i na koren duboke niti političke rusofobije u ovoj familiji i klanu, što je sasvim izvesno uticalo i na dalji razvoj budućeg lidera čečenskog separatizma.

Majka Džohara Dudajeva potiče iz jednog od najbrojnijih čečenskih klanova Našhoj, što mu je omogućilo političku prepoznatljivost i viši stepen prohodnosti u kasnijim godinama. Njegova porodica je bila pod snažnim uticajem učenja kadirijskog sufizma u interpretaciji čečenskog učenjaka Hadži Vis Zagijeva, što je uticalo i na Dudajevljev odnos prema sunitskom islamu, uprkos sekularnom obrazovanju i karijeri u sovjetskoj armiji.

Dudajev je ostvario retko uspešnu vojničku karijeru. Sa visokim ocenama, a često i pre roka, okončavao je svoje obaveze i nakon svega 15 godina aktivne vojne službe dosegao je zvanje general-majora avijacije. Dudajev je pilotirao teškim bombarderima, bio na čelu vazduhoplovne baze u Estoniji i učestvovao u Avganistanskom ratu.

Iako je sam Dudajev odricao svoje učešće u ovom oružanom sukobu, armijska dokumenta ukazuju na njegovo dejstvovanje[1] [2] 1988. godine u oblastima zapadnog Avganistana, kada je upravljao bombarderom Tupoljev 22M3. Dužnost pilota je u svakoj armiji veoma odgovorna i u ozbiljnim oružanim formacijama se nikada ne prepušta nepouzdanim pojedincima.

Stoga je zanimljivo sagledati i citat Vojne obaveštajne službe SSSR o Dudajevu, prilikom kreiranja njegovog psihološkog profila: „veoma emotivan, temperamentan, visokomoralan, pristojan, ubeđeni komunista“.

No, Dudajev je vrlo brzo nakon izbijanja sovjetske krize pokazao svoja istinska, politička ubeđenja. Dudajev koji je bio odlično pozicioniran u sovjetskoj nomenklaturi, na kog su i u novoj (Jeljcinovoj) i u staroj (Gorbačovljevoj) vlasti gledali kao na uglednu i uticajnu figuru koja može biti od koristi u uvek ratobornoj Čečeniji, zauzeo je separatistički stav.

Ostavio je sve privilegije statusa izgrađenog u jednom sistemu i vratio se u Čečeniju u kojoj je zauzeo tvrdu poziciju, u početku vešto balansirajući među skepticima, nacionalistima i islamistima, kreirajući situaciju koja će obeležiti sverusku politiku u poslednjoj deceniji prošlog veka.

Budući na poziciji komandira vazduhoplovne oblasti Sovjetske armije u Estoniji, tokom velike litvanske krize i oružanog konflikta nakon proglašenja nezavisnosti ove republike, Dudajev je zabranio vazduhoplovne akcije Sovjetskih oružanih snaga u Estoniji.

Dudajev kao sovjetski pitomac

Zanimljivo, prilikom jedne od vizita Borisa Jeljcina koji je bio otvoreni zagovornik estonske nezavisnosti od SSSR, upravo je Dudajev pružio zaštitu i logističku podršku ruskom predsedniku. Tada na istoj, Boris i Džohar će se veoma brzo naći na suprotnim stranama.

Dudajev je i u vreme rusko-čečenskih ratova bio rado viđeno lice u estonskim medijima, a u gradovima ove baltičke države i danas se nalaze njemu posvećene spomen ploče, monumenti, kao i ulice koje nose ime ovog sovjetskog generala.

Dudajevljeva politička karijera u Čečeniji se kretala strelovito. Nakon potpunog ovladavanja Izvršnim odborom Svečečenskog narodnog sabora, Dudajev je kroz junske i novembarske odluke Sabora o suverenitetu i nezavisnosti kreirao klimu koja je pogodovala učvršćivanju njegove vlasti.

Iz Odbora je uklanjao sve koji su predstavljali opasnost po njegovu vlast, ali i „lojalne kolebljivce“, koji su se pribojavali otvorenog oružanog sukoba sa centralnim silama.
Istovremeno, koristio je tešku društvenu i ekonomsku situaciju u Rusiji kako bi korumpirajući ruske oficire i vojnike došao do ozbiljnije svote naoružanja za snage novostvorene, samoproglašene države.

Zanimljiv je i traktat iz ruskih medijskih krugova koji slikovito govori o tom vremenu. Kako bi došli do većih svota novca, Dudajev i njegovi saradnici su potražili pomoć na Baltiku. Ubrzo su u Viljnusu pronašli potencijalne saveznike.

 Dudajev

Kako je Litvanija promptno isključila sovjetsku rublju iz opticaja, a ona ostala platežno sredstvo u Rusiji, državne strukture Litvanije (ali i Letonije, Estonije), predale su Dudajevu velike količine novca u papirnatom obliku, koji su u procesu konverzije građani donosili u finansijske institucije.

Pojedini, trgovini skloni subjekti bliski vlastima ovih baltičkih država, čak su navodno ovaj novac i prodavali Čečenima – kao papir – mereći ga u kilogramima. Dudajev je uživao veliko poštovanje u sve tri baltičke države, ali i popularnost, baš kao i u Poljskoj i zapadnoj Ukrajini. U prilog ovoj tvrdnji govore i spomenici, ulice, trgovi, ne samo u Estoniji, nego i u drugim državama nastalim na bivšem zapadnom sovjetskom krilu i na prostoru nekadašnjeg istočnog bloka.

Tako je prva memorijalna tabla sa Dudajevljevim imenom otkrivena u Tartu, Estonija, na kući u kojoj živeo tokom svog službovanja u Sovjetskoj armiji, nakon njegove smrti. U susednoj Letoniji, u glavnom gradu Rigi, Dudajev je posthumno dobio svoju ulicu, a u litvanskom Viljnusu trg.

Detalj iz Rige

Trg mu je posvećen i u Poljskoj odlukom tadašnjeg gradonačelnika, a potom predsednika Leha Kačinjskog (pokojnog brata današnjeg predsednika vladajuće partije Pravo i pravda Jaroslava Kačinjskog). U Turskoj, koju naseljava više desetina hiljada političkih izbeglica i „dudajevaca“, nakon sloma Čečenske Republike Ičkerije, dobio je park i ulicu u gradovima u unutrašnjosti.

Ipak, apsolutni rekorder po simbolima sećanja na Dudajeva je Ukrajina. U Poltavi je slično Tartu postavljena memorijalna tabla na zgradu u kojoj je živeo tokom svog službovanja, dok Lviv, Ivano-Frankivsk i Hmeljnicki imaju ulice koje nose njegovo ime.

Zanimljivo, odlukom gradske komisije ukrajinske prestonice Kijeva uskoro i u ovom gradu jedna ulica može poneti Dudajevljevo ime.[3]

Ova pojava nije zaobišla ni Balkan. Tako je jedna od ulica u Goraždu, Bosna i Hercegovina, godinama bila nazivana po vođi čečenskih separatista.

ČEČENSKA REVOLUCIJA

Septembra meseca 1991. godine, pristalice Sabora su napale Vrhovni savet Čečensko-inguške Autonomne Sovjetske Socijalističke Republike. Tom prilikom, naoružane pristalice sabora koje su i u Čečeniji i u ostatku Rusije ubrzo prozvane „dudajevci“, preuzele su sve ključne institucije u Groznom.

Dana 6. septembra se okupio Vrhovni savet čije je rukovodstvo uglavnom bilo lojalno Moskvi i nesklono sukobima. Reč je o komunistima koji nisu umeli da se postave u nadolazećoj krizi i koji su pokušali da kroz vanrednu sednicu a uz pomoć istaknutih Čečena, šefova klanova, duhovnih vođa, dođu do rešenja.

Ipak, Džohar Dudajev je imao drugačije planove. Uz pomoć Jaragija Mamadaeva, predstavnika najbrojnijih klanova, pojedine verske lidere, radikalne nacionaliste sa jedne i islamiste sa druge strane, Dudajev se ustremio u popodnevnim časovima na administrativna sedišta, Skupštinu, upravna zdanja. Predstavnici dotadašnje čečenske vlasti su ubrzo napustili grad, na čelu sa Alambekom Aslahanovim koji je bio poslat iz Moskve sa ciljem da posreduje i umiri nezadovoljne građane.

Nisu svi uspeli da napuste zdanja i sklone se na sigurno. Nekoliko desetina deputata je povređeno, dok je predsednik Saveta narodnih poslanika grada Groznog Vitalij Kucenko (etnički Rus) ubijen bacanjem sa velike visine.

Sredinom septembra u Grozni je stigla delegacija na čelu sa predsednikom Vrhovnog saveta Ruske Socijalističke Federativne Sovjetske Republike Ruslanom Imranovičem Hasbulatovim. Reč je o najviše rangiranom političkom delatniku čečenske nacionalnosti u SSSR.

Hasbulatov

Hasbulatov je rođen u Groznom, uspeo je da izgradi uspešnu karijeru univerzitetskog profesora ekonomije u Moskvi, obavljao je najviše funkcije na nivou Ruske Federacije i prošao put od saveznika do oponenta prvog predsednika samostalne Ruske Federacije Borisa Jeljcina.

Hasbulatov će se truditi da se postavi kao spona između Rusa i Čečena sve vreme postojanja tzv. „Čečenske Republike Ičkerije“, ali bez većeg uspeha. Tako je i bilo 1991. godine. Nakon što je 08. juna 1991. godine proglašena suverena Čečenska Republika, koja je kroz mesec dana aktivirala svoju Deklaraciju o nezavisnosti, Moskva se uprkos veoma turbulentnom vremenu u kom se kompletan ruskojezični prostor našao, počela nešto pomnije baviti problemima na Severnom Kavkazu.

Hasbulatov je bio najlogičnije, a možda i jedino rešenje u datom momentu koji je mogao da makar pokuša ispregovarati mir sa pobunjenicima. I zaista, nakon septembarskih pregovora doneta je odluka o formiranju „Privremenog višeg saveta Čečensko-inguške Autonomne Sovjetske Socijalističke Republike“.

Za predsednika je izabran Husein Ahmadov intelektualac, poslanik poslednjeg saziva najvišeg legislativnog organa Čečeno-Ingušetije, pristalica izdvajanja Čečenije iz okvira Rusije i docnije politički protivnik Džohara Dudajeva.

Cilj je bio jasan. Hasbulatov je želeo da umanji tenzije i stvori okvir u kom bi se moglo doći do kompromisnog rešenja koje bi podrazumevalo opstanak Čečeno-Ingušetije kao federalne jedinice u okviru Ruske Federacije, države u nastajanju. Momenat ruskog insistiranja na opstanku Čečeno-Ingušetije je važan iz više razloga.

Smatrali su da na taj način mogu kontrolisati oba etnosa, svesni inguške nesklonosti otvorenom sukobu i njihove odluke da ostanu u okviru RF, tumačilo se kako bi inguški faktor mogao da ojača čečenske elemente koji su skeptični prema izdvajanju iz Rusije i učini ih glasnijim. Ipak, inguška stradanja u Severnoj Osetiji, politička previranja u Nazranju i čečenska rešenost, učinili su ovaj projekat potpuno neuspešnim, što je svojim formalnim odlukama 1992. godine potvrdila i Moskva.

Moskva rastrzana internim sukobima, pokušajima vojnih prevrata i godinama oštrih političkih sukoba, bila je prinuđena na ustupke. Tako su Čečeni raspisali izbore za 17. novembar 1991. godine, koji su trebali da ozvaniče i formalizuju Dudajevljevu vlast ali i težnju čečenske elite kao samostalnosti.

Početkom oktobra dolazi i do prvih oružanih sukoba sa oružanim formacijama centralnih vlasti. Na osnovu odluke Privremenog višeg saveta od 04. oktobra po kojoj KGB Čečeno-Ingušetije više nema nadležnosti na teritoriji samoproglašene države, naoružane formacije „dudajevaca“, sada u vidu „Nacionalne garde Čečenske Republike“ silom zauzimaju sedište KGB u Groznom, kao i Dom sindikata.

Sledećeg dana Izvršni odbor svečečenskog narodnog sabora je objavio proglas o raspuštanju Privremenog višeg saveta i preuzeo ulogu „revolucionarnog komiteta koji kontroliše sve nivoe i sve instrumente vlasti“.

Krajem oktobra sprovedeni su i predsednički izbori, u organizaciji Izvršnog odbora. Dudaev je pobedio sa 90.10% glasova ili 412.671 glasova. Svakako i opozicija i centralne vlasti su govorile o nelegalnosti ali i manjku legitimiteta ovih izbora. Razlog za ovakve ocene nije bila samo otežana mogućnost kandidovanja političkih protivnika budućeg lidera, već i oružana zaštita predstavnika Izvršnog odbora od strane „Nacionalne garde“ koja je bila sveprisutna na biračkim mestima. Ipak, činjenicu da je Dudajev u ovo vreme uživao visoku podršku Čečena teško je osporiti. Taj stepen nije dosegao nijedan lider „Čečenske Republike Ičkerije“ ni za vreme njegovog života, ni posle pogibije 1996. godine.

U jesen 1991. godine, nakon izbora Dudajeva, Čečenija se spremala za rat. Svi Čečeni koji su služili u Sovjetskoj armiji su pozvani da se vrate kućama, dok su nove vlasti preuzeli i formalnu i faktičku kontrolu nad svim organima republičke vlasti, policijske uprave i podigli nivo borbene gotovosti Nacionalne garde na najviši nivo.

Moskva je na ovaj izazov morala da reaguje. Predsednik tada još uvek RSFSR potpisuje ukaz o proglašenju vanrednog stanja na teritoriji Čečeno-Ingušetije. Odgovor u Groznom je dat u vidu preuzimanja poslednje policijske stanice pod kontrolom centralnih vlasti i javne zakletve pripadnika MUP na vernost novom predsedniku Dudajevu. Takođe, „Nacionalna garda“ sprovodi akciju blokiranja vojne baze Sovjetske armije u Groznom, koja je okružena, a vojnicima isključena struja, voda, prekinute telefonske veze i upućen poziv na predaju.

Najznačajniji test za oružane snage samoproglašene države je nastupio 08. novembra kada su na aerodrom u Groznom stupili vojni specijalci. Ipak, aerodrom je bio blokiran, a specijalci bez jasnih naredbi i dovoljno oružja, te su nakon samo dva dana napustili Čečeniju.

 Dudajev i plemenske vođe

Do kraja godine Dudajev i novoformirani, njemu lojalni, parlament donose odluke o zapleni vojnog naoružanja koje se u tom momentu zateklo na teritoriji Čečenije, formiranju novih lokalnih organa vlasti i pozivaju sve čečenske poslanike i činovnike iz saveznih struktura da se vrate u matičnu republiku.

Na unutrašnjem, političkom planu, Dudajev je uspeo da obezbedi podršku i opozicije koja ga priznaje za lidera, kao i potporu ključnih klanskih šefova i duhovnih vođa. Svakako, bitan momenat pri obezbeđivanju ove podrške jeste i ovladavanje oružanim snagama od strane sovjetskog generala koji na ovaj način sebe postavlja na pijadestal apsolutnog gospodara života i smrti u odmetnutoj, samoproglašenoj državi.

Paralelno, započinje se i sa kampanjom zastrašivanja i etničkog nasilja.

Shodno poslednjem popisu sprovedenom u Čečeniji pred raspad SSSR 1989. godine[4], na prostoru Čečenije, u okviru Čečeno-Ingušetije živelo je 1.270.429 lica, od čega 734.501 Čečena, 293.771 Rusa, a 163.762 Inguša.

Sa progonom Rusa počelo se još 1990. godine, kada su Groznim počela da kruže „pisma sreće“ u kojima su anonimni autori pretili etničkim Rusima ili ih „prijateljski upozoravali“ da napuste Čečeniju „za njihovo dobro“. Tokom 1991. godine zabeleženo je više slučajeva otmica mladih Ruskinja, fizičkih napada na ruske civile u Groznom u kom su uglavnom bili koncentrisani, ali i u drugim delovima Čečenije. Vlasti novoformirane države ne samo da su ignorisali ovakvo nasilje već su ga i promovisali i ohrabrivali kroz medije, delovanje kriminalnih grupa i uskraćivanje pomoći ruskim civilima koji bi se našli na meti progona.[5]

Tokom 1991., 1992., 1993., godine većina Rusa je napustila Čečeniju. Čečenska taktika u ovom periodu nije bila otkup ruske imovine, kako bi „neželjene komšije“ što pre napustile svoje domove. Grafit iz Groznog sa zida jedne od zgrada u kojoj je živelo više porodica na ovo prikazuje na slikovit način: „Ne pokupaйte kvartirы u Maši, oni vse ravno budut naši“ – („Ne kupujte stanove od Maše, oni će svakako biti naši“).[6]

Zastava „Čečenske Republike Ičkerije“ (1991. – 2000. godina) / verzija sa grbom

Prvi i Drugi čečenski rat dodatno će desetkovati čečenske Ruse, koji će nastaviti sa iseljavanjem sa ovog prostora. Međutim i nakon ponovnog uspostavljanja ruske vlasti nad ovim regionom, sa trendom odlazaka se nastavilo. Tako je prema službenim podacima 2002. godine u Čečeniji živelo 40.600 Rusa (od predratnih 293.771), da bi njihov broj bio prepolovljen 2010. godine kada ih je popisano 24.382.

Nisu samo Rusi bili žrtve politike „Čečenija Čečenima“ koju je promovisao Dudajev. Inguši, iako najsrodniji Čečenima takođe su postradali prevashodno zbog svog pomirljivog stava i nepreuzimanja konfliktnog pristupa u odnosu na centralne vlasti.

Inguši su uglavnom proterivani ili primorani da napuste svoje domove pod pritiskom vlasti i iz razloga uskraćivanja osnovnih prava. Inguši danas u Čečeniji gotovo i da ne žive. Shodno poslednjem popisu iz 2010. godine pripadnika ove etničke grupe je bilo 1.296, sa daljim trendom pada.

Naredne godine obeležile su političke borbe iz kojih je Dudajev uglavnom izlazio kao pobednik, kao i ovladavanje gotovo svim vojnim instalacijama i bezbednosnim objektima na teritoriji „ČRI“.

Dudajev je veoma dobro znao da će Moskva pre ili kasnije konsolidovati svoje snage i reagovati žustro.

Godine 1994. odgovor u vidu odmazde, stigao je u Čečeniju.

(KRAJ DRUGOG DELA)

  1. http://www.trud.ru/article/15-03-2001/21092_pavel_grachev_menja_naznachili_otvetstvennym_za_vo.html
  2. http://www.krasrab.com/archive/2004/09/11/10/view_article
  3. https://112.ua/kiev/v-kieve-poyavyatsya-ulicy-aminy-okuevoy-i-dzhohara-dudaeva-481227.html
  4. http://www.ethno-kavkaz.narod.ru/rnchechenia.html
  5. https://archive.is/20120530021036/www.izvestia.ru/russia/article1092129/
  6. http://www.specnaz.ru/article/?1267