fbpx

БОРИС ЏОНСОН; ОМИЉЕНИ НЕГАТИВАЦ БРИТАНСКЕ ПОЛИТИКЕ

17/12/2018
Аутор :
Анализе/Политичке биографије

ПОЛИТИЧКА БИОГРАФИЈА (ДРУГИ ДЕО)

ЗООН ПОЛИТИКОН

У претходном излагању покушали смо да одговоримо на питање: ко је Борис Џонсон? Имали смо прилике да остваримо увид у његово социјално, породично и етничко-духовно порекло. У приличној мери, сазнали смо важне појединости о Џонсоновим професионалним, етичким и, уопште карактерним светоназорима, као и о различитим изазовима у приватној и „фамилијарној биографији“.
Међутим, „филигрански извезене нити“ специфичног ментално-духовног склопа личности Бориса Џонсона, откривамо у његовој „политичкој физиономији“, где бисмо били у стању да детерминишемо невероватне, готово „пароксистички“ повезане сегменте индивидуе са несвакидашњом „духовном енергијом“, која заједно са претходно описаним карактеристикама бившег шефа британске дипломатије, овог неуобичајеног човека, истински дефинише као структуралног ζῷον πολῑτῐκόν „острвске и светске“ политичке и јавне позорнице.

Заиста, на који начин бисмо могли да објаснимо невероватне политичке успоне, као и ефемерне падове Бориса Џонсона у његовој, безмало тридесетогодишњој каријери парламентарца, престоничког градоначелника, шефа дипломатије, корифеја „посттачеровске“ Конзервативне странке и то у околностима где су наведени фактицитети постали и остали савршено уклопљени у делатностима појединца са комплексним социјалним и етничко-конфесионалним, чак аристократским пореклом, такође „бурним и турбулентним“ професионално-политичким ангажманом, те напослетку са парадоксалним релацијама између личних, „центристичко“, либералних, умерено-десних, либерално-демократских, а у свему конзервативно „торијевских“ схватања и светоназора, који одликују „Алексов“ политички и јавни „курс“ и „дискурс“.

Васпитаван у породици, где су његови родитељи баштинили либерално-конзервативне и либерално-демократске идеје са израженим постмодернистичким схватањима о природи човека, човечанства и живота у целини; одрастао са браћом и сестром, који су од најранијег доба неговали либерално-демократске и лево-либералне протоглобалистичке философске доктрине; од школских и студентских дана окружен социјалним сталежом са конзервативним погледима у политичким и друштвеним интеракцијама и платформама савремене збиље; ожењен са супругама, чије карактере детерминишу крајња лево-либерална, па чак и левичарска убеђења; живео у заједницама и срединама, где су доминантно учешће, у укупном уделу становништва имали колективитети са неомарксистичким, „троцкистичким“, лево-либералним, а у свему постмодернистичким ставовима, идејама и системима перцепције друштва у целини, Борис Џонсон усвојио је специфичну свест о политичким, духовним и културолошким процесима и стањима који су се одвијали (и још увек се одвијају) у Великој Британији на крају претходног и у првим деценијама садашњег миленијума.
Широки слојеви јавности стекли су утисак да Борис Џонсон искрено заступа конзервативне, „торијевске“ доктрине у политичким платформама својих делатности, које бисмо могли да упоредимо са „нормативом понашања“ специфичним за каријеру и активности Винстона Черчила. Узгред да кажемо да је управо овај чувени британски државник представљао велики узор за „изградњу политичког профила“ Бориса Џонсона. Иначе, Џонсон је 2014. године објавио и књигу „Фактор Черчил“ („The Churchill Factor“), коју је у новембру 2016. године промовисао и у Београду у књижари „Геца Кон“, када је други пут у каријери боравио у посети српској престоници. Поменута књига представља једанаести наслов у његовој богатој библиографији, а прву промоцију у Београду „доживела је“ у јулу 2016. године, када је наведену биографску монографију представио

тадашњи председник Владе Републике Србије, а данас председник Републике Србије, господин Александар Вучић.

Можда бисмо релације између политичког карактера Бориса Џонсона и психолошког профила Винстона Черчила могли да потражимо у речима Александра Вучића, који на поменутој промоцији књиге „Фактор Черчил“ изјавио: „… Черчил је мењао своје ставове, мишљење, политичке поруке и потезе, али оно што није мењао била је невероватна храброст и огромна љубав према отаџбини … Черчил је био један од највећих лидера савременог света и питање је да ли ће се у будућности појавити неко сличан њему. Добро је да постоје и они који хоће да уче од Черчила, што значи да им је љубав према отаџбини као кључна идеја ближа од остваривања сопствених интереса … Према аутору књиге, Черчил је све постизао манипулацијом, али у суштини био је човек великог срца, од којег државници и данас могу много да науче – како некада шармом и лукавошћу да победимо онога ко нам држи мач над главом и како да будемо бескомпромисни кад тај мач буде замахнуо, као и како да стојите иза својих одлука да бисте донели најбоље резултате за своје грађане…“.

Управо у свом раду, Борис Џонсон руководи се начелима о којима је говорио Александар Вучић. Без обзира колико је у основи исправна теза да Џонсонов политички профил представља спој „конзервативца са снажним либертаријанским идејама“, иста није у потпуности свеобухватна. Принципи социјал-либерализма које Џонсон негује у својој политичкој каријери нису генерисани само из својеврсног породично-друштвеног наслеђа или стечених навика, већ су одраз снажног „прагматизма“ и „страствене хладнокрвности“ искусног политичара и државника који добро разуме локална, регионална, национална, континентална и глобална привредно-економска, духовно-културолошка и геополитичко-политичка „кретања“ у конкретном повесном тренутку. Од „пада Берлинског зида“, наступила је епоха „глобалног дискурса социјалне правде“, који је постао неопходан у политичком животу савременог света.

У политичком наступу, Џонсон је уклопио принципе глобалистичких социјал-либералних платформи са „торијевским“ закономерностима политичких односа у оквир државно-националних интереса британског народа и његове отаџбине. Можда преамбициозно делује утисак да је Борис зачетник датог дискурса и платформе у вековима „избалансираном и уформљеном“ политичком животу британских односа. Уосталом, поменуте платформе и нису настале у Великој Британији, нити у оквирима Конзервативне партије, а утицај истих у наведеној држави и политичкој странци можемо да уочимо, већ у периоду мандата Џона Мејџора. Међутим, наведеним платформама Борис Џонсон је дао свој „лични печат“, из разлога што је њихове норме „исповедао“ и јавности „дистрибуирао“ на веома наглашен, уочљив и луцидан начин. Борис је, заправо, заслужан за изум новог „торијевца“, који изгледа као „денди“, али кога „разуме“, како лондонско предграђе и „јоркширски јомени“, тако и „високи кругови“ енглеске аристократије, који „говоре и разумеју једино пош-акценат“ и ништа друго.

Уколико желимо да на исправан начин разумемо аксиомске постулате „Џонсонове политике“, морали бисмо да се осврнемо на основне „цртице“ из његове политичке биографије.

АНГАЖМАН У ПАРЛАМЕНТУ (2001-2008)

На основу запажених успеха које је постигао у „свету новинарства“ и својеврсне славе, стечене истим, Џонсон је после 1994. године одлучио да се ангажује и у непосредном политичком животу. Постао је кандидат за посланика у Дому комуна (Доњем дому – House of Commons) Парламента Велике Британије испред Конзервативне партије на Општим изборима 2001. године, где је кандидатуру истакао у изборној јединици Хенли (Henley) у Оксфордширској грофовији (Oxfordshire). Истакнути „торијевски“ руководиоци у поменутој изборној јединици имали су подељена мишљења у вези са наведеном кандидатуром.

Са једне стране, појединци су великодушно одобрили наведени потез популарног новинара, при чему су истицали да исти поседује „неодољиви“ и неопходни „шарм“ у интеракцији са бирачким телом, док су остали критиковали Џонсонову „непосредност“, окарактерисавши је као „неозбиљност“ и „непрофесионалност“ у приступању важним питањима који се односе на живот локалне заједнице. Ипак, Борис Џонсон постао је кандидат на изборима, где је са 8500 добијених гласова од укупног бирачког тела постао посланик у Доњем дому британског Парламента.

Као заступник Хенлија, остварио је запажене резултате у унапређењу живота свих грађана у наведеној заједници, посебно у домену примарне здравствене заштите. Наставио је да публикује колумне за „Спектејтор“, који „освојио“ нову читалачку јавност. Међутим, у првом четворогодишњем мандату, Борисове „парламентарне активности“ остале су у приличној мери „слабашне“, уколико узмемо у обзир његову урођену политичку агилност,

посебно у домену „интерпретацијских говорних способности“. До 2005. године присуствовао је на свега 50 % парламентарних седница, док је у другом мандату тај број пао на 45%. Са друге стране, његови говори и наступи били су веома неубедљиви и сам Џонсон их је касније оценио као „обично смеће“.

Углавном је подржавао програм Конзервативне странке, осим у пет политичких питања и то у времену када су се у његовом политичком профилу већ препознавала одређена „социјал-либерална убеђења“, те је у складу са тим гласао и за укидање тзв. Одељка 28. (Section 28) 2005. године, којим су заштићена права хомосексуалних заједница у Великој Британији, а такође је подржао Закон о правима на родну и трансродну равноправност 2004. године (Gender Recognition Act).

Упркос чињеници да је јавно обелоданио своје противљење инвазији на Ирак 2003. године, ипак је на крају подржао намеру лабуристичке владе Тонија Блера (Anthony Charles Lynton Blair – Tony Blair) да се придружи Сједињеним Америчким Државама и њеним појединим савезницима у поменутој војној интервенцији. Међутим, као и у већини политичких питања, тако и у наведеном, Борис Џонсон је остао доследан „својој

тактичкој недоследности“. У априлу исте године посетио је окупирани Багдад, али је у августу 2004. године Тонија Блера оптужио за наводне ратне злочине почињене у Ираку, те је учествовао у покретању парламентарне процедуре усмерене у правцу изгласавања неповерења тадашњој лабуристичкој влади, која је, додуше, остала неуспешна. Свеједно, наставио је да „оплемењује“ свој „социополитички феномен“ и појаву, у контексту „имиџа народног човека“ или личности која своју укупну енергију и делатности усмерава само у интересу „прогреса заједнице и народа коме припада“ и то, управо, користећи страховиту непопуларност и скандалозне резултате „Друге пустињске олује“, која је проузроковала несагледиве размере трагедије на Блиском истоку. Штавише, у децембру 2006. године, дату ратну интервенцију против Ирака јавно је описао као „катастрофу колосалних размера“. Морамо да напоменемо да се Џонсон 1999. године оштро противио агресији НАТО пакта против тадашње Савезне Републике Југославије, када је први пут, у својству подршке српском народу, боравио и у Београду.

Још од својих „бриселских година“, у јавности перцепиран као „евроскептик“, политику Тонија Блера у погледу положаја и улоге Велике Британије у Европској унији, „оштро је жигосао“, на основу чега је стекао додатну популарност у социјалним круговима радничке класе, делом сеоских заједница, а највише у „нижим социјалним категоријама“ средње класе у Уједињеном Краљевству.

Управо, у поменутом периоду, посветио се публицистичком, па и књижевном раду, што је (као и „све друго што је радио“) изазивало опречне критике и коментаре у јавности, а посебно у „свету политике“, како у круговима политичких противника и сарадника у оквиру Конзервативне партије, тако и изван исте. Објавио је наслове: „Friends, Voters, Countrymen“ (2001); „Lend Me Your Ears“ (2003); „Seventy-Two Virgins“ (2004); „Aspire Ever Higher/University Policy for the 21st century“ (2006); „The Dream of Rome“ (2006); „Have I Got Views For You“ (2006); „Life in the Fast Lane: The Johnson Guide to Cars“ (2007); „The Perils of the Pushy Parents: A Cautionary Tale“ (2007). Касније, у годинама када је обављао дужност Градоначелника Лондона, објавио је још две књиге: „Johnson’s Life of London“ (2011) и већ поменуту, „The Churchill Factor“ (2014).

На новим Општим изборима 2005. године, Џонсон је реизабран на положај посланика Конзервативне партије испред изборне јединице Хенли и то, овај пут са убедљивом већином, односно са освојених 12.793 гласа од укупног гласачког тела изашлог на биралишта. Међутим, пораз Конзервативне странке на изборима, изазвао је промене у руководилачкој структури „торијеваца“, што је условило долазак Дејвида Камерона, будућег премијера и Џонсоновог колеге из „Булингтон клуба“ на лидерску позицију у Партији. Ускоро, услед велике Џонсонове популарности у студентским круговима и уопште омладином, Камерон је Бориса именовао на положај конзервативног „министра за образовање у Влади у Сенци“. У круговима студентске омладине, Џонсон је био у тој мери популаран да је у септембру 2006. године његов лик „освануо“ на пропагандним материјалима које су продуковале многе студентске организације у Великој Британији, и то у јеку њихове борбе за одређена професионална и социјална права, са текстуалним садржајем уобличеним у речима: „Борисе, потребан си нам“ или „Ја волим Бориса“.

Нови технички директор „Спектејтора“ 2005. године сменио је Џонсона са места главног уредника у овом часопису. Међутим, са „издашном надокнадом“ у висини од 250.000 фунти стерлинга годишње или 5000 фунти стерлинга по објављеној колумни, Борис је наставио свој новинарски рад у „Дејли Телеграфу“. Такође, покренуо је и сопствену телевизијску продукцију, где је производио сјајно прихваћене и веома популарне емисије „Сан о Риму“ (на основу које је ускоро написао и књигу са истоименим насловом), као и серијал емисија „После Рима“ (After Rome). Конкретно, као резултат различитих активности у 2007. години, у корист Бориса Џонсона „дошла је и награда“ у висини зарађених 540.000 фунти стерлинга, што му је омогућило да заузме треће место по висини зараде од свих посланика у британском парламенту. У којем правцу ће развијати свој политички дискурс у будућности, Џонсон је показао у чланку који је објавио 2007. године у

„Дејли Телеграфу“, када је, извештавајући о потенцијалним кандидатима за председника САД, у изборној „трци“ наредне године, сенаторку Хилари Клинтон описао као „садистичку медицинску сестру која је запослена у менталној институцији“.

ГРАДОНАЧЕЛНИК ЛОНДОНА (2008-2016)

У марту 2007. године, Џонсон је изразио намеру да ступи у изборну трку за положај Градоначелника Лондона (Mayor of London) у изборном циклусу 2008. године. Међутим, поменуту најаву кандидатуре за положај „првог човека престонице“, Конзервативна партија није прихватила озбиљно, из разлога што је у датом периоду, а за наведену позицију фаворизован Ник Болс (Nick Boles). Након Болсовог повлачења са кандидатске листе, Дејвид Камерон је пружио подршку кандидатури Бориса Џонсона, која је званично објављена у јулу исте године. Официјелни кандидат Конзервативне партије постао је у септембру 2007. године, а након што је освојио 79% подршке у прелиминарним јавним изборима на нивоу Града Лондона.

Конзервативна странка ангажовала је Линтона Крозбија, маркетиншког експерта за предизборне активности, који је заправо био задужен за промоцију Бориса Џонсона и прикупљање неопходних финансијских средстава, добијених, углавном од појединаца-симпатизера. У фокусу Џонсонове кампање нашла су се питања која су се односила на регулисање јавног транспорта у Лондону, сузбијању малолетничког криминала и деликвенције, те обнову телекомуникационе и саобраћајне инфраструктуре. Посебна пажња била је посвећена интересима и захтевима грађана који живе у предграђима и руралним деловима британске престонице, којима је предочено да је њихов положај у деценији пре избора 2008. године био у великој мери угрожен, због „катастрофалне левичарске политике“

лабуриста на локалном нивоу у организацији власти у Британији.


Упркос страховитој „контракампањи“ његових противника, Џонсон се показао као веома проминентан и популаран кандидат, те је на изборима одржаним 1. и 8. маја 2008. године, победио своје противкандидате, пре свих кандидата Лабуристичке партије, Кена Ливингстона (Ken Livingstone), дотадашњег градоначелника, са освојених 53,2 процента подршке бирача од укупног гласачког тела изашлог на биралишта у другом кругу изборног циклуса 2008. године. Џонсон је и у првом кругу избора поразио своје противкандидате, када је освојио 1.043.761 глас, односно 43,2% подршке, наспрам Ливингстонових 893.887 гласова, односно 37% подршке. У другом кругу избора, Џонсон је освојио 1.168.738 гласова, а Ливингстон 1.027.976 гласова (46,8%). Након избора на положај градоначелника, поднео је оставку на место посланика из Хенлија, чиме је напустио свој седмогодишњи парламентарни ангажман. Дужност градоначелника преузео је 4. маја 2008. године.

У свом првом мандату на положају престоничког градоначелника, Џонсон није извршио велике измене у систему градске управе, која је наслеђена из „Ливингстонове епохе“. Међутим, окончао је сарадњу Града Лондона са Венецуелом у вези са трговином нафтом. Са друге стране, посветио се борби усмереној према заштити животне средине, посебно у односу на ограничење нивоа загађености ваздуха, уз тврдњу да је „човек главни узрочник промене у климатским приликама“ (2009. године). Свима су познате његове потоње пасквиле о конспиролошким идејама заговорника „постојања неуобичајених климатских промена“, за које се тврди да су изазване деловањем, управо човека, а које ће Џонсон објављивати у наредној деценији.

Озбиљно је приступио инфраструктурним припремема у организацији Олимпијских игара 2012. године, у чијем организационом комитету је био копредседник још од 2005. године. Након завршетка наведених Олимпијских игара, управо је Џонсон оптужен за њихову лошу организацију и нерационално трошење намењених средстава за поменуту спортску манифестацију. Такође, до 2012. године, неколико пута је мењао сараднике у градској администрацији и њеном „магистрату“, што ће касније бити спецификум председничког мандата Доналда Трампа (Donald Trump), који је и лични пријатељ Бориса Џонсона.

На место заменика градоначелника именовао је Ричарда Барнса (Richard Barnes, Deputy Mayor); ИанаКлемента именовао је на положај помоћникаградоначелника за односе са Владом (IanClement, Deputy Mayor for GovernmentRelationes); Кит Малтхаус, постаоје помоћник за јавну безбедност иполицијску службу (Kit Malthouse,Deputy Mayor for Policing); сер Сајмон Милтон постављен је надужност помоћника градоначелника за политикуи планирање (Sir Simon Milton, DeputyMayor for Policy and Planning); РејЛуис преузео је дужност помоћникаградоначелника за питања омладине (RayLouis, Deputy Mayor for Young People),док је Мунира Мирза (Munira Mirza) постала Џонсонов специјални саветник, а Ник Болс, шеф Кабинета градоначелника (NickBoles, Chief of Staff). Велики део наведених сарадника отпуштен је изЏонсоновог колегијума сарадника до краја његових мандата градоначелника 2016.године.

Симбол „Џонсонових година“ остао је бицикл, који јесте Борисово омиљено превозно средство још из периода његовог детињства. Јавности је представио „бициклистичку шему Лонодна“, која је постала позната и популарна под термином „Борисови бајкови“; продукт јавно-приватног партнерства у који је уложено 140 милиона фунти стерлинга из градског буџета. Без обзира, што је поменути пројекат доживео велики финансијски губитак, остао је добро упамћен и веома омиљен међу грађанима британске престонице.

На изборима за Градоначелника Лондона 3. маја 2012. године победу је однео поново Борис Џонсон у односу на свог противкандидата из редова лабуриста и „бившег првог човека престонице“, Кена Ливингстона. Наведена победа овог пута није била толико убедљива, као четири године раније. У првом кругу, Џонсон је освојио 971.933 гласа (44%), а Ливингстон 889.918 гласова, односно 40,3 процента од укупног бирачког тела изашлог на изборе. У другом кругу, актуелни градоначелник је добио 1.054.811 гласова, тј. 51,5% подршке од укупног бирачког тела изашлог на биралишта, а Ливингстон 992.273 (48,5 процената). На изборима 2016. године одлучио је да се не кандидује за трећи мандат, иако је са места градоначелника одступио у тренутку када је имао подршку 52% грађана Лондона, према свим анкетама у јавности, те и данас одржава исти проценат подршке и симпатија када се говори о његовом наслеђу као првог човека престонице. За пример, могао би да нам послужи податак да актуелни градоначелник, Садик Кан (Sadiq Khan), који је на наведеном положају наследио Џонсона, ужива подршку мању од 20%.

Међутим, амбиције Бориса Џонсона имале су другачији развој и карактер. Дипломатија није његова „пасија“, иако ће ускоро постати њен шеф. У бурном, „предбрегзитовском“ периоду у историји Велике Британије, Борис је сањао „велике снове“, те је о истима и говорио. Пред „његовим очима“ налазила се „фигура старог Винстона“.

Наставља се…