fbpx

Бомбардовање Новог Сада 1849. године

12/06/2019
Аутор :
Анализе/Историја

Вихор рата који је немилосрдно пустошио Бачку и Банат током Револуције 1848/49. годину надвио се над Новим Садом 12. јуна 1849. године. Тачно годину дана од отпочињања ратних сукоба између Кошутових револуционара и српских родољуба Нови Сад је
доживео највеће материјално разарање у својој модерној историји. Након битке код Каћа која се одиграла 7. јуна 1849. године, аустријска Јужна армија кренула је ка Новом Саду и Петроварадинској тврђави.

Овим речима Михаило Полит Десанчић је описао незамисливо страдање Новог Сада током бомбардовања 1849. године: Банова и српска војска, чим су ушле у Нови Сад, заузеле су позицију према такозваном „брукшанцу” с ове стране Дунава преко пута од
Варадина. Бан Јелачић и Ђорђе Стратимировић са официрима одсели су у пространој и лепој кући Хаџића-Светића. Стратимировић је Хаџићевима био неки род. Рекао је Хаџићки: „Приправљајте ручак! Чим наше батерије стану пуцати, Варадин ће се својевољно предати”. Хаџићка је са својим куварицама, приправила велик ручак. Али чим су батерије почеле пуцати, на „брукшанц”, мађарски топови и са „брукшанца”, и са Варадина, отворе страшну ватру на Нови Сад. У подне, Нови Сад је већ почео горети. Српски лешеви лежали су по улицама. Стратимировић се на коњу једва спасао кроз једну улицу, где су са кућа падале запаљене греде. Са својим добрим коњем, морао је прескакати те запаљене греде. До предвече, Нови Сад је био сатрт у млево.

Банова и српска војска хитно /су/ се повлачиле из Новог Сада. Несрпско становништво Новог Сада било је у „брукшанцу” и у Варадину. Српско пак становништво бегало је на темерински друм према Јарку. У бекству становништво није могло ништа понети. Ноћу су се многи враћали у варош да из својих кућа спасу по нешто. Највећи део Новосађана изгинули су. Toгa дана била је ужасна врућина, а ноћу се спусти киша бујица, те се они, који нису имали добра одела, готово сви разболеше. Хаџић-Светић са женом и децом, мој старији брат Пера са пословођом Шутићем и са његовом старом мајком, спасу се, те преко Ковиља и Сремских Карловаца оду у Земун. За Нови Сад је то била страшна катастрофа. Од тада се Нови Сад никад више није опоравио.“

Бомбардовањем је порушен центар града са Господском, Футошком, Каменичком, Ћурчиском, Хлебарском и другим улицама. Срушена је Саборна црква са оближњом Грчком школом, Николајевска и Алмашка црква са околним блоковима, варошка кућа,
стари владичански двор који је сазидао још владика Висарион Павловић. Ту је изгорела епархијска архива, владичина библиотека, те зграда српске гимназије са архивом; тешко је оштећена Јерменска црква, а изгореле су све школе, хотели „Зелени венац“, „Камила“, те стари Хан код Николајевске цркве, саграђен над кућом некадашњег граничарског капетана Секуле Витковића, са околним блоковима; изгорела је Хајлова пивара, оштећена је Градска кућа са њеном архивом. Слична судбина је стигла малу реформатску цркву и архиву, а порушена је и мала евангеличка црква са парохијским домом, којом приликом су изгореле архива и матрикуле. Изгорела је и јеврејска синагога, а изгореле су „Доња шума“, „Врбаци“ и градска „Дудара“. Избомбардована је штампарија др Данила Медаковића и између осталих и обе Хаџићеве куће, са његовом библиотеком од 3000 књига, сакупљеном грађом за српску историју. Становништво града се спустило са 20000 становника на 7000 а од 2818 објеката у Граду уништено је било 2004.