Грађани (још увек 28) држава чланица Европске Уније имали су прилику да бирају 751 члана Европског парламента у последњој недељи маја месеца 2019. године. Избори за чланове ЕП по правилу не изазивају ни близу онолико пажње, колико избори за националне парламенте држава чланица ЕУ. Ипак, овог пута је пажња медија, европске али и светске јавности била у највећем обиму усмерена управо ка бирачким кутијама широм Старог континента.
ТРКА ЗА КЛИКОВИМА
Узрока је више, но на овом месту аутор анализе ће се ограничити на њих неколико.
Таблоидизација светских, утицајних тзв. мејнстрим медијских корпорација, процес је који траје годинама, али је највидљивији појавни облик задобио у 21. веку. Чињенице указују, да је капиталистички принцип остваривања профита и неретко снижавања квалитета рада, због што бржег достизања материјалног циља, преузео примат и у светском новинарству. Профит који је истовремено и циљ којим се остварују амбиције и метод за задовољење егзистенцијалних потреба.
Управо у овим комплексним исходиштима можемо пронаћи узрок насловима на порталима најутицајнијих западних медија који су предвиђали „крај ЕУ“, „потоп политичког запада“, „окончање процеса уједињавања Старог континента“ и томе слично. Наравно, све уз прогнозе великог раста несистемске деснице, која граби ка једној трећини места у парламенту и без које неће бити могуће донети неке важне одлуке.
Овакви наслови за циљ нису имали спровођење политичке агенде, што можемо пронаћи у средствима информисања и пропаганде појединих, заинтересованих субјеката изван политичког запада. Циљ је био – остваривање профита, кроз што атрактивнији, сензационалнији наслов који ће заинтересовати просечног бирача, просечног грађанина и приволети га да кликне на наслов који најављује крај извесности и преувеличава политичку моћ појединих снага.
Свакако, постоји и друга школа мишљења која говори о потреби светских медија да подигну тензију међу бирачима, упознају их са реалном могућношћу да мањи број бирача несистемске деснице због вишег нивоа мотивисаности која се осликава и кроз острашћеност, донесу и већи број посланичких места овим партијама, него ли што би то био случај уколико би већи број грађана који се мање интересују за политичка збивања одазвао гласању.
Одазвао понукан опасношћу од рушења поретка успостављеног након Другог светског рата и ипак изашао на биралишта и дао свој глас устаљеним политичким опцијама, које уз све мане ипак успевају да обезбеде функционалан и предвидив систем, веће или мање поштовање досегнутих људских права, могућност напредовања и мир.
Свакако да простора за тражење мотива и на пољу класичне политичке агенде медијских система који су ослоњени на постојеће центре моћи има довољно. Но, тешко је појаснити и довести у везу са овим мотивом факт да је у многим мејнстрим медијима и у изборној ноћи и у данима након, доминирала нота која би неупућеног посматрача утврдила у ставу како након последњих избора ништа више неће бити исто.
Свакако, овај закључак је тачан. Али, да ли узрок лежи у расту несистемске деснице или је тај раст само део ипак ширег процеса који је испољен маја месеца 2019. године у ЕУ?
Европски парламент ће у наредних пет година бити –
- колоритнији,
- снажнијег одјека еврофедералиста,
- снажнијег одјека евроскептика,
- историјски различит од претходних.
Први незванични резултати. Број чланова посланичких група се мења сходно одлукама независних посланика.
Партијске групације у ЕУ можемо грубо поделити на два блока. Оне који искрено верују у идеју уједињене Европе, који прихватају сам појам преноса елемената суверенизма са државних на наднационални, комунитарни ниво и са друге стране оних који су до недавно заговарали чак и опције излазака својих држава из састава ЕУ, а који се данас залажу за „ресуверенизацију“ Европе и креирање нове ЕУ на „другачијим основама“. Свакако, ова подела је груба, политичке групације су међусобно чак и по фундаменталним питањима у вези европског пројекта често суштински различите, али је неопходно уочити дистинкцију која постоји између најмање два блока и која ће тек постати видљива по формирању новог састава Европске комисије.
Избори за састав ЕП су одржани 28 држава од 23. до 26. маја. Државе ЕУ се међусобно разликују по изборним правилима, али је ипак на нивоу заједнице утврђена неопходност придржавања пропорционалног модела са природним прагом. Овакав принцип омогућава политичким партијама које то не могу на националним изборима, да освоје посланичке мандате на изборима за ЕП.
Такође, овакав систем је потпуно атипичан, па чак и стран англо-саксонском кругу политичке културе. Уједињено Краљевство тако парадоксално на европским изборима даје могућност објективнијег представљања политичке снаге евроскептичних партија него ли што је то могућност на тамошњим националним изборима где доминира – већински једнокружни систем.
У новом сазиву ЕП, четири опције које можемо окарактерисати као еврооптимистичке (умерено десна Европска народна партија, умерено лева Алијанса социјалдемократа, либерално-центристичка Европска обнова – АЛДЕ и Макронова партија У ПОКРЕТУ и леволиберална Европска слободарска алијанса – ЗЕЛЕНИ) освојила је 519 од 751 места (након приступања појединих независних посланика) (подаци из друге недеље јуна 2019. године).
У претходном сазиву, исти овај блок је имао 522 од 751 места. Укупан пад је стога занемарљив и могуће је да ће бити и анулиран уколико још неки независни посланици приступе једној од четири групације из блока који је већ потписао декларацију о сарадњи и који ће највероватније чинити и нови састав Европске комисије.
Ипак, оно што се јесте догодило не сме се пренебрегнути и испустити из вида.
Догодила се – историјска прерасподела.
ТИХО ПИСАЊЕ ИСТОРИЈЕ
У сенци очекиваног, громко најављиваног и напослетку иако осетног не и грандиозног раста несистемске деснице, прошло је неколико других ништа мање важних момената. И један, који је објективно и кроз наочаре дужих временских интервала посматрано, ипак најбитнији.
По први пут од 1979. године, када су Европљани имали прилику да бирају чланове Европског парламента на непосредним изборима, две највеће групације Европска народна партија и Алијанса социјалдемократа, заједно неће имати више од половине посланичких места. Пад подршке обе фракције је видљив.
Умерена десница је доживела озбиљан пад и тежак ударац, док је умерена левица само захваљујући традиционалној инфраструктури у свим државама чланицама успела да избегне потпуни политички дебакл. Но, утицај некада моћне Социјалистичке интернационале у кључним држава ЕУ (УК, Немачкој и Француској), данас је индиректан и пасивизиран.
Узроци оваквом развоју ситуације су вишезначни.
Четврта индустријска револуција, развој нових технологија, модернизација друштва, убрзавање готово свих производних процеса и следствено тражење диверсификовања политичке понуде, процеси су који су неумитни и иако од актуелних политичких елита подржани, нису феномени којима је лако прилагодити се.
Поготово не уколико представљате гломазан систем. А велики политички системи, носе и политичке интересе који захватају шири круг спектра и које није лако задовољити.
На политичком западу се последњих деценија, а нарочито након избијања Светске економске кризе јавила посебна категорија грађана – губитници глобализације. Реч је углавном о мануалним радницима, пољопривредницима и свим категоријама које су директно погођене дигитализацијом и роботизацијом производње којој нису неопходни масовни концерни, која доводи до редукције броја радника који више нису неопходни на својим старим позицијама.
Ови радници су стога приморани да траже нова занимања, врше преквалификације или се окушавају у приватном сектору, што повлачи зависност од банака и других финансијских институција.
Свака индустријска револуција је са собом повлачила гашење или опадање значаја одређених занимања и истовремено раст броја незадовољних. Бенефити за шире друштвене слојеве би били осетни, али је неопходан протек времена да би се ови бенефити конкретизовали и оваплотили.
Европска левица која је настала као опција која се са једне стране противи тоталитаристичком духу комунизма и са друге стране бори за права радника, деценијама је истовремено представљала прогресивну струју која се залаже за реформе и истиче потребу за поштовањем права маргиналних група (мањим делом) и политичка артикулација права радника припадника средње класе, сиромашнијих слојева становништва, којима обезбеђује директну и индиректну асистенцију путем другачије редистрибуције средстава која се убирају путем државних пореза и разреза.
Ипак, временом је европска умерена лева опција постала роб социјалног мејнстрима. Из више разлога. Будући да су године на власти произвеле и лукративне везе за индустријским и финансијским концернима којима свакако не одговара тако оштар притисак власти када је о испуњавању обавеза према упосленицима реч.
Умерена левица се стога временом преусмерила на друге теме – заштиту права мањинских група. И то било да је реч о етничким, верским, политичким, сексуалним мањинама. Идентитетска уместо лабуристичких питања, постала су окосница савремене, умерене левице током деведесетих година прошлог века.
У то доба нестао је страх од ширења опијајућих идеја са тоталитарног истока. Умерена левица је постала несвесна степена замора естаблишментом који је обузео бираче широм ЕУ. Мањак идеологије, покушавали су да надоместе недовољно креативним политичким маркетингом и незадовољство бирача ове опције се акумулирало.
Последњих година као последица недовољне одређености према процесима који највише занимају грађане који инклинирају овој опцији (имиграција, федерализација или ресуверенизација ЕУ, климатске промене) умерена левица је у најзначајнијим државама чланицама ЕУ изгубила ослонац.
Удар је дошао с лева, али не од стране радикалних популиста чија подршка такође копни, већ од стране оних снага које се постављају као материјал за нову политичку елиту. У мањој мери реч је о либералима и у већој мери о енвиронменталистима, који су стрпљиво градили своју позицију и дочекали моменат да дубоко уђу у бирачко тело европских социјалдемократа.
ЗЕЛЕНИ ТАЛАС
Еколошки политички покрети утемељени на идеологији енвиронментализма нису нови. Енвиронментализам је у свој фокус ставља очување животне средине, говори о потреби јединства човека и природе, заговара „чисту економију“, инсистира на поштовању права животиња, у први план ставља човеково окружење и његово очување претпоставља, неретко и по сваку цену, борби за виши животни стандард грађана.
Зелене партије имале су своје представнике у Европском парламенту и током Хладног рата. Занимљиво, у то време су били веома критични према америчком војном присуству у Европи. Истовремено су оштро критиковали и тоталитаризам СССР-а, али су противљењем нуклеарној енергији, која није могла бити замењена еколошки чистијим, а мање исплативим видовима енергије, заправо поспешивали политичку климу која је одобравала већи степен увоза земног гаса из нафте. Наравно, чак и у доба Хладног рата, један од кључних снабдевача нарочито немачке привреде земним гасом био је СССР.
Чланови Бундестага из редова „зелених“ 1983. године.
Осамдесетих година зелени су били политичка авангарда. Протесни глас, израз дубоког противљења естаблишменту. Њихов први улазак у парламент 1983. године у Немачкој био је изненађујући за све. Њихови наступи не. Довољно радикални, довољно провокативни да себе у то доба сместе на политичку маргину, партију која проноси поруку, опцију нове левица, коју ће и она мејнстрим левица након уједињења 1990. године, нарочито озбиљно узимати у обзир а потом и у коалиције, а како би дошла до неопходне већине у парламенту.
Ипак, зелени су своје место у последњим деценијама 20. века пронашли у Немачкој, Аустрији, Скандинавији и донекле Бенелуксу. У државама Медитерана нити на британским острвима, нису успели да се наметну.
Комбинација два момента – критике опције коришћења нуклеарне енергије и критике великог америчког војног присуства у Европи, довело је до дубоког јаза између естаблишмента и зелених на једној и класичних либерала и зелених на другој страни. Зелени су посматрани као несистемска левица, оптуживани за безбедносне везе и релације са Кремљом, рад за туђ интерес и силу која поткопава јединство западног политичког блока.
Позната је пошалица која је кружила Бундестагом 80-их година. „Грб партије зелених треба да буде лубеница. Они су споља зелени, а изнутра црвени“.
Ипак, зелени 21. века нису што и њихове хладноратовске претече. Данас је грубо говорећи реч о опцији која је: брзонарастајућа, која окупља углавном високообразоване младе и средовечне људе, која баштини идеје левице и труди се да заштити раднике и повећа им права (све оно чиме се мејнстрим левица у државама попут Француске и Немачке већ дуго не бави).
Зелени такође имају велику моћ инклузивности када је реч о мигрантима прве и друге генерације, странцима, али и етничким мањинама чији су припадници рођени на тлу ЕУ али се нису осетили довољно прихваћеним. Њихово инкорпорирање у друштво је окончано само у фази задовољења егзистенцијалних потреба. Али је сегрегација и даље присутна.
Зелени, будући веома осетљиви на ову тему, слободни су не само да приђу овим бирачима, него и да њихове представнике истакну на кључне позиције.
Цем Ездемир
Цем Ездемир је пуних десет година од 2008. до 2018. године обављао функцију копредседника партије „Зелени“ у Немачкој. Реч је о етничком Турчину, који је зелене водио кроз године економске кризе, пада, опозиционог деловања и увео у фазу наглог раста која се нарочито може увидети током 2019. године.
Зелени, не само у Немачкој, су такође заговорници и идеологије феминизма, што се може закључити и чињеницом да ову партију по статуту воде копредседници – различитих полова. Зелени су и доследни поборници пацифизма. Истина, ова доследност се није показала на примеру СР Југославије 1999. године када је у агресији учешће узела и СР Немачка коју су у том моменту водиле социјалдемократе и зелени Јошке Фишера.
Свакако, утицаја на ову одлуку има и чињеница да су немачки зелени дуги низ година, на различитим нивоима, веома добро повезани са албанским лобистичким групама. Корелација која није значајније нарушена ни данас.
Кључна разлика, онима који се баве геополитичком анализом можда и најзанимљивија, тиче се спољнополитичке оријентације зелених. Данас, групација Европске слободарске алијансе (зелени), гаји изразито антикремаљску политику.
Зелени Руску Федерацију сматрају опасношћу по демократски поредак у Европској Унији, на Владимира Путина гледају као на диктатора и челника опасног режима. Зелени сличне оцене дају и Ердогановом режиму у Турској, али и комунистичком у Кини.
Зелени овакав став представљају као доследну борбу против тоталитарних система, конципиран на либералним идеалима. Зелени данас гаје нешто другачију политику према САД. Иако нису одушевљени америчким војним присуством у Европи, више не инсистирају на њиховом напуштању Старог континента.
Оштрица њихових критика, које нису ретке, према трансатлантском партнеру, усмерена је превасходно на теме скопчане са неопходношћу денуклеаризације Европе (што подразумева и уклањање одређених америчких војних ефектива), затим прилично нерестриктивне прописе када је о заштити животне средине у САД реч, непридржавање светских споразума о борби против негативних климатских промена.
Ове критике су посебно изражене од како је становник Беле куће Доналд Трамп. Зелени су били и биће међу кључним кочничарима свих трансатлантских трговинских споразума уколико они не буду задовољавали њихове строге критеријуме заштите човекове околине.
Доминантна, сада већ мејнстрим опција окупљена у ЕСА, није једина која баштини идеологију енвиронментализма. Друга, мање утицајна и након ових избора веома ослабљена, јесте Европска уједињена левица – Нордијска зелена левица (ГУЕ-НГЛ).
Но, поред елемената левог либерализма, у овој опцији можемо забележити и апологетство према тоталитарним режимима, али чак и склоност ка комунизму.
Реч је дакако, о изразито лево-популистичкој опцији, која нуди прерасподелу друштвеног вишка по принципу који води ка уравниловци, елиминише компетицију из друштва и доводи у опасност и сам демократски поредак.
Политички лидери и активисти ове групације умеју бити веома агресивни у својим наступима и веома нетолерантни на туђ став. Једна од кључних партија ове групације долази из Немачке. Реч је о партији „Линке“ („Левица“).
Ова партија најбоље резултате остварује на простору некадашње комунистичке творевине ДДР (источна Немачка) и за њу гласају углавном носталгичари који жале за овим временима и који су били дубоко укорењени у структуре тог ентитета.
Међутим, гласачко тело ове партије је свакако састављено и од великог броја губитника транзиције на истоку државе, у време великог уједињења 1990. године.
У овој групацији налази се и грчка Сириза Алексиса Ципраса, која се током своје владавине објективно померила ка центру и далеко више заличила на партију класичне социјалдемократске оријентације.
Пад несистемског савеза левих и зелених партија узрокован је како растом мејнстрим зелених, тако и чињеницом да одређени број бирача, поготово у Немачкој, противећи се имиграцији прави отклон од партије ЛИНКЕ и окреће се десним популистима из АФД.
Опција ГУЕ/НГЛ пала је са 52 на 41 место, а без Сиризе би тај пад био још очитији.
Партије ГУЕ/НГЛ изузев последњих година Сиризе, су изузетно антиамерички настројене, скептичне су према пројекту уједињене Европе и листом окренуте Москви, са којим многе од њих (у првом реду ЛИНКЕ) вежу и историјске споне. Сириза је од доласка на власт 2015. године променила свој спољнополитички став.
Уместо захтева за иступање из НАТО, протеривања америчких војника са Крита, окретања Москви, примат су узеле јаче везе са прекоатлантским савезником, захтев за утростручењем америчког војног присуства у Европи и подршка ширењу НАТО савеза.
Но, зелени талас није запљуснуо целу ЕУ. Реч је о феномену превасходно „старог запада“.
Од укупно 75 места у ЕП, зелени су у источноевропском међуморју од Естоније до Хрватске освојили свега три места (уз три места за Пиратску партију која је остварила историјски резултат у Чешкој и уместо у ГУЕ/НГЛ, ипак приступила ЕСА).
У Уједињеном Краљевству зелени су на 11.8% док су на претходним изборима за ЕП 2014. године били на нивоу статистичке грешке. Испред су конзервативаца који се нису ни трудили да забележе повољан резултат у вртлогу Брегзита и борбе за партијско вођство, али и тик иза лабуриста. У Француској су зелени данас трећепласирани са 13.48%, испред некада моћних републиканаца и социјалиста, странака естаблишмента које су данас заједно тек за један процентни поен испред зелених по степену подршке.
Такође, зелени су више него двоструко јачи од несистемске, радикалне левице. Њихов раст у Француској ипак јасно долази до изражаја тек када ове резултате упоредимо са 2014. годином када су се зауставили на 8.95% гласова. Јасно, зелени заузимају оно место које је имала Социјалистичка партија и делује да ће овај процес тек доћи до изражаја.
Ипак, раст зелених је и у Француској и у УК оивичен великим скоком либерала, који су од далеке треће или чак маргиналне партије, постали једна од две кључне опције на овим изборима. О овом феномену биће више речи у једном од наставака анализе.
Раст зелених је историјски и у Холандији, Ирској, али се ниједна држава не може поредити са Немачком по овом питању. Најмногољуднија и најразвијенија држава ЕУ сведок је феномена који коренито мења политичку сцену ове демократије. Зелени нису само заузели место социјалдемократа, они су пробили психолошке блокаде код бирача и напредују ка месту кључног изазивача годинама неприкосновене УНИЈЕ (ЦДУ/ЦСУ).
Изборна мапа зелених у Немачкој 2019. године.
Оно што се одмах може уочити јесте сјајан резултат зелених у најразвијенијим савезним покрајинама: Баварској, Баден-Виртембергу, Северној Рајни Вестфалији. Зелени су победили су свим великим урбаним срединама: Берлину, Штутгарту, Минхену, Хамбургу.
Зелени у Штутгарту и Баден-Виртембергу већ имају озбиљну инфраструктуру и у овој покрајини врше власт као старији партнер у коалицији са ЦДУ/ЦСУ. Ипак, резултати у другим урбаним срединама представљају прелазак на нови ниво.
Зелени већ годинама успевају да остваре бољи резултат у урбаним срединама, међу образованијом и млађом популацијом. Ипак победа у свим градовима и то у виду тренда, након победе у Минхену на изборима у Баварској 2018. године, зелене представља као партију која с правом може аплицирати као не само мејнстрим, већ и једна од кључних партија у борби за канцеларско место 2021. године.
Четврто место у ЕП и друго у Немачкој, зеленима гарантују могућност бољег позиционирања у блиској будућности. Ипак, да ли ће успети да капитализују потенцијал који су остварили на овим изборима, узрочно је везано са њиховим уласком у нови састав Европске комисије и потезе које ће вући као сада, ипак партија новог, четворочланог мејнстрима. Тада ћемо добити и одговор на питање:
Да ли ће зелени талас прерасти у плиму или ће се ипак разбити о велику стену бриселске, бирократске збиље?