ANALIZA OBRAĆANJA PREDSEDNIKA SAD DONALDA TRAMPA PRED GS UN, U SEPTEMBRU 2018. GODINE

Na 73. Generalnoj skupštini Ujedinjenih Nacija u Nju Jorku, 25. septembra 2018. godine, govorio je predsednik SAD Donald Tramp. U svom govoru američki lider se osvrnuo na određene poteze koji su povučeni unutar SAD a od strane njegove administracije, ali se posvetio i globalnim pitanjima i dao određene naznake postupanja Vašingtona u vremenu koje dolazi.

Original obraćanja: https://www.whitehouse.gov/briefings-statements/remarks-president-trump-73rd-session-united-nations-general-assembly-new-york-ny/

Napomena: u iskošenom formatu su citati Donalda Trampa, dok su u podebljanom formatu stavovi autora analize.

„Gospođo predsedavajuća, g. generalni sekretare, svetski lideri, ambasadori i uvaženi delegati:

Pre godinu dana sam prvi put stajao pred vama u ovoj velikoj sali. Apostrofirao sam pretnje sa kojima se suočavao naš svet i predstavio viziju kojom se dostiže svetlija budućnost za čitavo čovečanstvo.

Danas, stojim pred GS UN kako bih podelio izvanredan napredak koji smo načinili.

Za manje od dve godine moja administracija je postigla više od gotovo bilo koje administracije u istoriji naše zemlje.

Američki – tako istinito. (smeh u sali) Nisam očekivao tu reakciju, ali to je u redu. (smeh i aplauz u sali)“

Uvodni deo obraćanja predsednika Trampa bio je kurtoaznog karaktera, s tim što američki lider nije propustio priliku da shodno svom političkom maniru istakne sopstvene zasluge kroz zasluge svoje administracije.

„Američka ekonomija napreduje kao nikada ranije. Od mog izbora obogatili smo se za dodatnih 10.000 milijardi dolara. Berza je na istorijskom maksimumu, a nivo nezaposlenosti na poluvekovnom minimumu. Afroamerikanci, Hispanoamerikanci, Amerikanci azijskog porekla, su na najnižem nivou nezaposlenosti, ikada. Dodali smo više od 4 miliona novih radnih mesta, uključujući pola miliona radnih mesta u oblasti proizvodnje.“

Dok se argument o dodatnih 10.000 milijardi dolara može posmatrati i kroz prizmu činjenice da najveća privreda sveta svakako godišnje dodaje bilione dolara vrednosti, te da je reč o inertnom procesu koji se odvija kontinuirano, činjenici da je nezaposlenost u SAD na istorijskom minimumu, nema se šta dodati, niti se ova tvrdnja američkog lidera može osporiti.

Nezaposlenost u SAD je u maju mesecu 2018. godine pala na istorijski minimum.

Svega 3.8% nezaposlenih zabeleženo je u redovnom mesečnom izveštaju Biroa za statistiku rada, što je najniži nivo od 1969. godine do danas. Sličan nivo nezaposlenosti zabeležen je još jedino u aprilu 2000. godine.

Zanimljivo, najveći napredak je zabeležen u oblasti zdravstva i nege, sektoru malih i mikro preduzeća, kao i u građevinarstvu. Razvoj energetskog sektora, eksploatacija uljnih škriljaca, nagli razvoj digitalnih tehnologija i informaciono-komunikacionog sektora, kao i državna intervencija koja je bila odobrena još za vreme mandata Džordža Buša mlađeg, stabilizovala su tržišta pogođena velikom krizom 2008. i 2009. godine, pojedine tradicionalno značajne grane američke industrije poput namenske su ojačale i došlo je do kontinuiranog rasta potrebe za radnom snagom.

U priloženoj tabeli prikazan je procenat nezaposlenosti u SAD, po mesecima u poslednjih deset godina. Iako pojedini ekonomisti smatraju da nezaposlenosti suštinski nema, kada padne na nivo od 4%, pogotovo u tržišnim privredama gde je vrlo visok nivo fluktuacije radne snage, tako da u momentu svakog preseka određeni broj radnika traži novo zaposlenje, postoje procene da SAD i dalje imaju prostora za obaranje nezaposlenosti, pošto procenat od 60.4% koliko je danas Amerikanaca zaposleno u odnosu na ukupan broj stanovnika i dalje nije premašio nivo iz predresecionog perioda.

Argument da je nivo nezaposlenosti i u manjinskoj populaciji niži nego li u pređašnjem periodu, takođe možemo potkrepiti činjenicama.

U maju mesecu 2018. godine, Afroamerikanci su bili nezaposleni u procentu od 5.9%, što je osetan pad u odnosu na april kada je nezaposlenost ove populacije iznosila 6.6%. Prošle godine u maju, nezaposlenih Afroamerikanaca je bilo 7.6%. S obzirom na činjenicu da je 1983. godine 21.2% Afroamerikanaca bilo nezaposleno, primetan je ozbiljan, kvalitativan iskorak.

Poređenja radi u maju je nezaposlenih belaca bilo 3.5%, Amerikanaca poreklom iz Azije 2.1%, a Hispanoamerikanaca 4.9%.

Opširnije u analizi „NEZAPOSLENOST U SAD NA ISTORIJSKOM MINIMUMU – USPEVA LI REPUBLIKANSKI RECEPT?“

„Doneli smo najveće smanjenje poreza i poresku reformu u američkoj istoriji.“

Ovaj podatak je teško merljiv kvantitativno, ali jeste činjenica da su sinhronizovano republikanci u oba doma Kongresa i Donald Tramp sproveli proces temeljne promene poreske politike u SAD, koja je očito, uzročno-posledično vezana sa padom nezaposlenosti u SAD.

Decembra 2017. godine, donet je zakon koji su republikanci najavljivali od novembra 2016. godine, kada su nakon oba doma Kongresa, uspeli da preuzmu i Belu kuću.

Velika poreska reforma, najavljena je kao najozbiljniji podstrek privredi i najbolji pokazatelj uspeha modela liberalnog tržišta. Slično kao i predsednici Regan i Buš i Tramp je najavio smanjivanje poreza kao preduslov za privredni rast, koji bi obeležio njegov mandat.

Nakon oštrih debata u kongresnim komitetima, a potom i u Predstavničkom domu i u Senatu, bez podrške ijednog demokrate, donet je zakon pod oznakom 115-97 skraćeno nazvan „Zakon o poreskim olakšicama i poslovima“.

Ključne odredbe ovog zakona su:

– Smanjivanje poreske stope za korporacije, odnosno smanjivanje poreskih stopa za privredne subjekte i to sa 35% na 21%.

– Nova kategorizacija po zaradama za pojedince.

Samo letimičan pogled na gornju tabelu nam ukazuje na činjenicu da novi propisi favorizuju najbogatije slojeve stanovništva, kao i klasu koja je na prelazu iz latentno srednje u utvrđenu srednju, s tim što se ovog puta izdvaja jedna posebna grupa, koja je favorizovana ovim zakonom smanjivanjem poreske stope sa 28% na 24% gde je gornja granica oporezivih godišnjih prihoda spuštena sa 195.450 dolara, na 157.500 dolara.

Zanimljivo je da poreska reforma ima i svoju snažnu socijalnu komponentu, koja se pre svega oslikava u motivisanju pojedinaca da zasnuju porodice. Svakako, ovo nije novitet u američkoj politici, ali su republikanci ipak dokazali kontinuitet svog zalaganja pri pospešivanju prirodnog priraštaja, koji je u SAD 2017. godine pao na najnižu tačku od kako se o prirodnom priraštaju vodi državna statistika. U SAD se u prvom kvartalu 2017. godine rodilo 61.5 beba na 100 žena u reproduktivnom dobu (od 15. do 44. godine života).

Pored nastavka tendencije razdvajanja srednje i visoke klase, uočljiv je i momenat, kao i pri oporezivanju pojedinaca, osetnog uvećavanja donje granice za najvišu kategoriju, čime se broj lica sa povoljnijom poreskom stopom u najvišoj kategoriji, bitno smanjuje. Ipak, tendencija ka osnaživanju srednje klase i širenje mogućnosti porodicama da napreduju unutar kategorija te klase je vidljiva.

Opširnije u analizi „NEZAPOSLENOST U SAD NA ISTORIJSKOM MINIMUMU – USPEVA LI REPUBLIKANSKI RECEPT?“

„Počeli smo sa izgradnjom velikog graničnog zida, značajno smo ojačali bezbednost naših granica.“

Tema obezbeđivanja granica SAD, naročito južne granice prema Meksiku je konstantno na agendi u Vašingtonu. Ipak, imigraciona reforma koju zagovara Tramp još uvek nije zaživela naročito zbog otpora unutar Republikanske partije.

Naime, neokonzervativci kao najmoćnija frakcija „Velike stare partije“, nisu sasvim skloni oštrim rezovima i konkretnom umanjivanju legalne, ali i potpunom sprečavanju nelegalne imigracije u SAD. Kao ideološki globalisti i zastupnici interesa krupnog kapitala, oni su svesni da njihove najbogatije pristalice ne bi lako prešle preko oštrog i naglog smanjivanja priliva jeftine radne snage, čak ili bolje reći, pogotovo one koje nije prijavljena, koja je nelegalno u SAD i za koju samim tim poslodavci ne moraju snositi troškove poput poreza i doprinosa.

Dok su na polju poreske reforme Tramp i neokonzervativci govorili jednim glasom i lako se sporazumeli, pitanje imigracione reforme je daleko komplikovanije i sasvim sigurno neće biti rešeno pre novembarskih izbora za sve članove donjeg doma Kongresa i jedne trećine članova gornjeg doma najvišeg zakonodavnog tela u SAD.

Takođe, ambiciozno zamišljeni, grandiozni poduhvat „Velikog meksičkog zida“, pored finansijskih, suočava se i sa prirodnim preprekama. Nikada nije do kraja bilo razjašnjeno javnosti iz administracije Donalda Trampa, na koji način se misle prevladati moćne reke i planinski masivi na američko-meksičkoj granici, preko kojih se mogu organizovati rute, ukoliko se zatvore svi ravničarski, alternativni pristupi.

Odnos sa Meksikom je ponovo na putu uspona, nakon nedavnog postizanja novog sporazuma USMCA o slobodnoj trgovini između SAD, Meksika i Kanade, a kojim će biti zamenjen postojeći sporazum NAFTA iz 1994. godine. U tom kontekstu se mogu očekivati i eventualno delotvorniji sporazumi dve države kojima bi bilo regulisano korišćenje Meksika kao tranzitne zone za ilegalnu migraciju iz Centralne i Južne Amerike u SAD, baš kao i ilegalne migracije samih Meksikanaca.

Obezbedili smo rekordnu finansijsku podršku našoj vojsci – 700 milijardi dolara ove godine i 716 milijardi dolara sledeće godine. Naša vojska će uskoro biti moćnija nego ikada ranije.

Američka armija, koja je svakako ubedljivo najmoćnija na svetu, biće još opremljenija, projekti usavršavanja još dostupniji, dok će zapošljavanje novih kadrova biti još atraktivnije. Američka vojska se bori za svoje zaposlenike na tržištu rada, baš kao i svaki drugi poslodavac.

Ceremonije intoniranja himne i podizanja zastave, od strane američkih vojnih orkestara na utakmicama američkog fudbala, zapravo su finansirane od same vojske, odnosno njene Službe za odnose sa javnošću, kako bi se pospešio patriotizam i otvorila mogućnost na ovako masovnim događajima da se lica zainteresuju za pristup vojsci. U društvu slobodnog tržišta, kakvo je američko, svako se mora boriti za radnu snagu, pa čak i jedan federalni organ poput armije.

Dodatnim ulaganjem u vojsku, u socijalne izdatke za veterane, u poboljšavanje sigurnosti američkih vojnika u zonama ratnih dejstava, Tramp ispunjava svoja predizborna obećanja i na ovaj način ne propušta priliku da se kroz obraćanje svetskoj javnosti, obrati i svojoj bazi.

Američki vojni budžet, trenutno je veći od kineskog, saudijskog, ruskog, indijskog, francuskog, britanskog i japanskog – zajedno!

Drugim rečima Sjedinjene Države su jača, sigurnija i bogatija zemlja nego kada sam preuzeo vlast pre manje od dve godine.

Ustajemo za Ameriku i američki narod. Takođe, ustajemo i za svet.

Ovo je sjajna vest za naše građane i za ljude koji vole mir bilo gde. Verujemo da kada nacije poštuju prava svojih suseda i odbrane interese svog naroda, one mogu bolje raditi zajedno kako bi osigurale blagoslove sigurnosti, prosperiteta i mira.

Svako od nas ovde danas je predstavnik jedne posebne kulture, bogate istorije i naroda koji su povezani sećanjem, tradicijom i vrednostima koje čine naše domovine kao ništa drugo na svetu.

Zbog toga će Amerika uvek birati nezavisnost i saradnju, pre nego globalno upravljanje, kontrolu i dominaciju.

Ja poštujem pravo svake nacije u ovoj prostoriji da se drži sopstvenih običaja, uverenja i tradicija. Sjedinjene Države neće vam reći kako živeti, raditi ili obožavati.

Samo tražimo da poštujete naš suverenitet zauzvrat.

U ovom traktatu, Donald Tramp je načeo temu koju će dodatno razraditi u zaključku svog izlaganja, a koju je već kandidovao prilikom svog inauguracionog govora. SAD pod njegovim vođstvom ne baštine ideju globalizma, nego suverenizma. Diverziteta kultura, učenja, stavova. SAD danas zastupaju suverenistički pristup koji se odlikuje patriotizmom i koji u prvi red stavlja interes američkog naroda, prosečnog čoveka, američke države, pre nego li neke opšte interese i ciljeve drugih nacija i država, čak i kada su one američki tradicionalni saveznik.

Takođe, Tramp sa jedne strane podvlači notu latentnog američkog izolacionizma, koji nije nepoznanica u američkoj politici, čak ni u svojim daleko izraženijim formama. Sukob na relaciji izolacionizam – intervencionizam star je koliko i američka demokratija. Oba pravca su zasnovana na religijsko-filosofskim tumačenjima uloge SAD u svetu. I oba svoje ishodište i opravdanje pronalaze u hrišćanskim učenjima.

Originalni izolacionisti smatraju da je SAD nastala Božjom voljom, pošto su evropski puritanci naselili „novi svet“ i poželeli da žive po Božjim zakonima, daleko od greha koji je obuzeo Evropu. Izolacionistički prvaci na SAD gledaju kao na svetionik slobode, prava i sreće, gde se svaki čovek može ostvariti u skladu sa svojim sposobnostima i radom, kao državu koja stremi harmoniji i balansu. Stoga, originalni izolacionisti i kreatori politike, u ostatku sveta vide pre svega opasnost po američki poredak i stoga žele da se od tih negativnih uticaja udalje i izdvoje koliko god je to moguće.

Svakako, današnji izolacionisti nisu nužno svoju inspiraciju pronašli ili svoj stav pokušali da opravdaju kroz religijski-filosofske traktate, mada je još uvek na političkoj sceni SAD ovaj ugao gledanja veoma prisutan.

Originalni intervencionisti takođe posmatraju SAD kao „izuzetnu i Bogom danu“ državu. Oni polaze od druge premise, kako je sebično američke blagodeti čuvati samo za SAD. Blagodeti slobode i pravde za svakog pojedinca i postavljanje čoveka u centar pažnje, a ne države kao aparata ili vladajuće elite kao zasebne kaste.

Tako su intervencionisti došli do zaključka da je dužnost, a ne pravo SAD da se pojavljuje u bilo kom delu sveta u kom je ugrožena demokratija, sistem ljudskih prava ili ono što su originalni mislioci prevashodno vezivali za ideale hrišćanske harmonije.

Donald Tramp je u svom govoru, u zavisnosti od situacije, zastupao i jednu i drugu poziciju.

Od Varšave do Brisela, do Tokija do Singapura, bila mi je najviša čast da predstavljam SAD u inostranstvu.

Tramp nije slučajno naveo baš ove prestonice. Iako je gostovao i u drugim gradovima, izdvajanje ova četiri grada se može protumačiti na sledeći način.

Varšava – Poljska je država koju je Tramp naročito apostrofirao u svom govoru. Na ovom mestu možemo protumačiti da je to učinjeno pre svega zbog divnog dočeka i veličanstvenog mitinga koji je priređen u njegovu čast i koji je na njega očigledno ostavio snažan utisak.

Brisel – sedište NATO, gde je Tramp izneo zahteve za većim izdvajanjem članica Alijanse za svoju zaštitu i time udario pečat suverenističkom pristupu koji gaji u međunarodnoj politici. Brisel bismo u ovom kontekstu mogli tumačiti i kao sedište administracije EU sa kojom Tramp želi savezništvo, ali na drugačijim osnovama, nego li što je to sad slučaj.

Opširnije u analizi „Od carinskog rata do slobodne trgovine – može li trgovinska politika Vašingtona rezultirati transatlantskom slobodnom trgovinskom zonom“?

Tokio – iako zamera Japanu na „nefer odnosu u međusobnoj trgovini“ i pokušava da ispravi deficit koji SAD ima u trgovinskom odnosu sa ovom državom, Tramp i dalje percipira Japan kao jednog od najznačajnijih saveznika i kao državu za koju ga vežu prijatne uspomene, još iz vremena dok se bavio biznisom. Trampa su takođe srdačno dočekale japanske vođe i to ne samo u Tokiju, već odmah po stupanju na vlast, a japanska elita je bila i retko blagonaklona prema Trampu još u vreme izborne kampanje 2016. godine.

Singapur – mesto istorijskog susreta sa severnokorejskim liderom, što Tramp očito smatra velikim dostignućem svoje spoljne politike kako se bliži polovini mandata.

Ja sam gradio bliske odnose i prijateljstva i jaka partnerstva sa liderima mnogih nacija u ovoj prostoriji, a naš pristup je već doveo do neverovatnih promena.

Uz podršku mnogih zemalja danas, angažovali smo se s Severnom Korejom da zamenimo spektar sukoba hrabrim i novim naporom za mir.

U junu sam otputovao u Singapur kako bi se susreo licem u lice sa liderom Severne Koreje, predsedavajućim Kim Džong Unom.

Poslednja rečenica odiše Trampovim naporom da se susret sa Unom prikaže kao odvažan potez, hrabrog državnika, od kog je korist imao čitav svet. Ipak, interesantan je termin kojim Tramp oslovljava Una.

Naime, ustav Severne Koreje, u drugom odeljku, član 100. definiše poziciju lidera ove države. Severnom Korejom upravlja „predsedavajući Komisije za državne poslove Demokratske Narodne Republike Koreje“. A ulogu predsedavajućeg, shodno ustavnim amandmanima iz 2016. godine, zauzima „vrhovni vođa Demokratske Narodne Republike Koreje“.

Činjenica da je Tramp Una oslovio titulom predsedavajući, sa jedne strane predstavlja izražavanje respekta prema severnokorejskom lideru, s obzirom na činjenicu da se precizno izgovara njegova titula. Takođe, za razliku od severnokorejskog ustava koji zapravo u prvi plan stavlja titulu „vrhovnog vođe“, a u drugi plan „predsedavajućeg“, Tramp je učinio upravo suprotno.

Za pretpostaviti je da Tramp ne samo što nije želeo da Una oslovi „vrhovnim vođom“, jer bi se takav gest mogao tumačiti i kao bespotrebno unizan odnos lidera svetske super-sile prema nekome ko se u SAD ipak percipira kao diktator i bezobzirni totalitarac. Ipak, termin vođa, istina u nešto drugačijem kontekstu nije izostao pri Trampovom obraćanju, čime je zapravo pomirio dve krajnosti. Nije se prema Unu ophodio na način na koji to čine njegove pristalice, što bi se moglo tumačiti i kao provokativno-pežorativan pristup, ali takođe nije ni ignorisao formalnu titulu koju Un nosi.

Ne treba smetnuti sa uma još jednu činjenicu. Tramp je mogao osloviti Una „predsednikom“, iako on tu titulu ne nosi, ali je najbliža u slučaju traženja pandana sa titulom koja postoji u američkom sistemu. Tramp je očito izbegao ovu soluciju kako ne bi, čak ni indirektno, izjednačavajući dve titule doveo makar i do komparacije dva sistema i ništa manje važno, do stavljanja u istu ravan na osi legitimiteta sebe i severnokorejskog lidera.

Imali smo visoko produktivne razgovore i sastanke, i složili smo se da je u interesu obe države da nastave denuklearizaciju Korejskog poluostrva. Od tog sastanka, već smo videli brojne ohrabrujuće mere koje je malo ko mogao zamisliti pre samo kratkog vremena.

Projektili i rakete više ne lete na sve strane. Nuklearna ispitivanja su prestala. Neki vojni objekti se već demontiraju. Naši taoci su pušteni. I kako je obećano, ostaci naših palih heroja se vraćaju kući, da počivaju na američkom tlu.

Želeo bih da se zahvalim predsedavajućem Kimu za njegovu hrabrost i za korake koje je preduzeo, mada još mnogo posla ostaje da se uradi. Sankcije će ostati na snazi dok ne dođe do denuklearizacije.

Takođe želim da se zahvalim mnogim državama članicama koje su nam pomogle da dođemo do ovog trenutka – trenutak koji je stvarno daleko veći nego što bi ljudi razumeli; daleko veći – ali i zbog njihove podrške koja će nam biti neophodna, kako bismo napredovali.

Posebno zahvaljujem predsedniku Južne Koreje Munu, premijeru Japana Abeu i predsedniku Kine Điju.

Jasno, Tramp umanjivanje opasnosti od vojnog sukoba SAD i Severne Koreje, ali i rata među susedima na korejskom poluostrvu, tumači kao veliku pobedu svoje spoljne politike, koja se pokazala kao kombinacija pretnje silom i diplomatsko-političkog pritiska. Ova taktika je nesumnjivo, na primeru do nedavno veoma agresivne Severne Koreje, dala određene rezultate.

Zahvalnost Unu lično samo je nastavak Trampove taktike ostvarivanja rezultata i kroz lični kontakt. Tramp se trudi da ostvari, kako je to sam naglašavao, „pozitivnu hemiju“, sa svim onim državnicima koje procenjuje kao autoritarne lidere i gde je volja pojedinca, iznad državnog sistema, odosno sistem je podređen jednom čoveku. Uprkos teškoćama sa kojima se suočavaju Vašington i Pjongjang u procesu daljeg približavanja dva, do pre nekoliko meseci arhi neprijatelja, Tramp ne odustaje od svoje taktike i na suptilan način pokušava odobrovoljiti Una.

Zahvalnost liderima Južne Koreje i Japana nije iznenađenje i predstavlja izvesnu vrstu ohrabrenja ključnim saveznicima SAD na Dalekom istoku. Zahvalnost Pekingu je zanimljiva i govori o slojevitosti politike Trampove administracije prema svom najvećem trgovinskom partneru.

U Beloj kući danas Kinu percipiraju kao ključnog protivnika. Protivnika koji ne samo da nanosi „štetu SAD kroz nelojalnu konkurenciju, trgovinski deficit, manipulaciju valutom i krađu intelektualne svojine“, nego izaziva i uspostavljeni poredak Dalekog istoka nakon Drugog svetskog rata. No, Tramp ne želi da potpuno antagonizuje Kinu, već se trudi da okvir narastajućeg sukoba dve sile zaustavi na trgovinskoj dimenziji, ne dozvoljavajući joj da se prelije i na političku ravan.

Posebno je zanimljivo što Tramp nije pomenuo još jednu zainteresovanu državu regiona i nuklearnu silu – Rusku Federaciju. Izostanak zahvalnosti Moskvi na pacifikaciji Pjongjanga, iako se RF samoinicijativno uključila u ovaj proces na diplomatski visokom nivou, ne govori o posledici neke opšte namere da se RF izoluje, jer ovaj stav Tramp nikada nije prihvatio. Realnije je da Tramp na RF jednostavno ne gleda kao na državu koja ima bitan uticaj na Severnu Koreju, odnosno kao na činioca koji je nezaobilazan u dalekoistočnom gambitu.

Na Bliskom istoku, naš novi pristup takođe stvara odlučne korake i izrazito istorijske promene.

Nakon mog putovanja u Saudijsku Arabiju prošle godine, zemlje Zaliva otvorile su novi centar kojim se targetira finansiranje terorizma. Oni sprovode nove sankcije, radeći s nama identifikuju i prate terorističke mreže i preuzmaju veću odgovornost za borbu protiv terorizma i ekstremizma u svom regionu.

UAE, Saudijska Arabija i Katar su izdvojili milijarde dolara da pomognu ljudima Sirije i Jemena. I oni traže više načina za okončanje jemenskog užasnog, užasnog građanskog rata.

Na posletku, na narodima u regionu je da odluče kakvu budućnost žele za sebe i svoju decu.

Iz tog razloga SAD sarađuju sa Većem za saradnju u Zalivu, Jordanu i Egiptu radi uspostavljanja regionalnog strateškog saveza kako bi bliskoistočne zemlje mogle unaprediti prosperitet, stabilnost i sigurnost u svom matičnom regionu.

Zahvaljujući vojsci SAD i našem partnerstvu sa mnogim vašim nacijama, zadovoljan sam što objavljujem da su krvoločne ubice poznate kao ISIL izbačene sa teritorije koju su nekada držale u Iraku i Siriji. Nastavićemo da radimo sa prijateljima i saveznicima da uskratimo radikalnim islamskim teroristima bilo kakva sredstva, teritoriju ili podršku ili bilo koji način infiltriranja unutar naših granica.

Tramp i dalje u Saudijskoj Arabiji vidi ključnog saveznika. Pompezno, otvoreno je to stavio do znanja kada se odlučio da prvu posetu u svom mandatu obavi upravo u El Rijadu. SA je životno važan partner za američku namensku industriju i odnosi ove dve države će u Trampovom mandatu samo bivati ojačani. Vašington više čak ni simbolično ne insistira na višem stepenu poštovanja ljudskih prava u ovoj državi. Naprotiv, pristup je drugačiji, a to će biti očitije u nastavku govora.

Tramp na akcije koalicije predvođene SA u jemenskom građanskom ratu gleda kao na napor da se ovaj sukob okonča. Podrška SA i saveznicima od strane SAD u logistici i putem političkih instrumenata će se nastaviti.

Iran, Kina, Jordan i Poljska su strane države koje Tramp najviše puta pominje u svom govoru. S tom razlikom što potonje dve navodi isključivo u pozitivnom kontekstu. Jordan i SAD su na kratko bili u fazi zahlađivanja odnosa, nakon odluke Vašingtona da prizna Jerusalim kao glavni grad Izraela.

Ipak, relacije poslednjih meseci su u usponu, kako na planu vojne saradnje, tako i u političkoj sferi i sva je prilika da će se sa ovim trendom i nastaviti. Očito, Tramp Jordan doživljava kao važnijeg partnera na Bliskom istoku, nego li što su to smatrali njegovi prethodnici. Odnos prema ovoj državi treba posmatrati i u kontekstu rešavanja palestinsko-izraelskog sukoba. Tramp je voljan okončati ovo pitanje tako što bi deo Zapadne obale bio pripojen Jordanu, pojas Gaze Egiptu, a delovi Zapadne obale u kojima žive Jevreji i gde je to fizički moguće, ostali u sastavu Izraela.

Trampu je ova ideja daleko bliža nego formiranje zasebne države Palestine. Tramp se od početka postavlja kao ultimativni zaštitnik Izraela. Za razliku od Baraka Obame koji je pokušao da ublaži svedržavni američki stav o nedodirljivosti Izraela, Tramp je otišao nekoliko koraka dalje u odnosu i na Džordža Buša mlađeg i u odnosu na Bila Klintona.

Ipak, njegova briga za Izrael ne staje samo na rešavanju pitanja statusa Jerusalima i vojnoj zaštiti ove države. Tramp je generalno skeptičan prema multikulturalizmu u kom udeo uzima i islamski faktor. Zbog toga je oštar zagovornik što je moguće bržeg razdvajanja Jevreja i Arapa u Izraelu i u Jordanu vidi nezaobilaznog činioca u bliskoistočnom mozaiku.

Posebno apostrofiranje Egipta takođe ne sme ostati nezapaženo. Egipat je ključna država regiona. Od dolaska na vlast generala Sisija koji se inače školovao i u SAD, Kairo je započeo sa oštrim spoljnopolitičkim diskursima. Nekada država koja je smatrana isključivim saveznikom SAD, počela je da razvija političke, kulturne, vojne i ekonomske veze sa Ruskom Federacijom.

General Sisi je bio u neskrivenom sukobu sa administracijom Baraka Obame i činilo se da su potezi koje vuče nešto dublje prirode, te da je moguće izvesti „filipinizaciju Egipta“, odnosno da procesi u Kairu mogu krenuti pravcem kakav je vidljiv u Manili gde novi predsednik Rodrigo Duterte od države koja je slovila kao mogući 51. federalni subjekt SAD, postaje nepouzdan saveznik Vašingtona i utočište za spoljnopolitičke ambicije Pekinga, čije su pretenzije do skoro bile doživljavane kao neprijateljsko delovanje na Filipinima.

Ipak, Egipat direktno zavisi od finansijske pomoći Saudijske Arabije. Toga su dobro svesni u sve tri prestonice. Ovu činjenicu, kao i manjak insistiranja na odbrani ljudskih prava pripadnika organizacije „Muslimanska braća“, koja je naročito omiljena u Kataru i za koju su simpatije imali u Turskoj, otvorile su Trampu mogućnost povratka u nešto snažniji, saveznički zagrljaj Egipta. Tramp generalno izbegava insistiranje na poštovanju ljudskih prava jer ne veruje u potpunosti u liberalni poredak.

Za Trampa su politička korektnost i politika poštovanja ljudskih prava, generalno gledano više alat za ostvarivanje interesa levoliberalnih elita i stvaranje prostora za izbegavanje direktnog sučeljavanja mišljenja. Naročitu inspiraciju za izgradnju ovakvih stavova Tramp izvesno pronalazi u članu svoje administracije, sekretaru za graditeljstvo i urbani razvoj dr Benu Karsonu.

Karson, vrhunski hirurg, je tokom unutarpartijskih izbora u Republikanskoj partiji često isticao kako se bori protiv politike političke korektnosti, koja „razara demokratiju“. Karson je vremenom postao prilično blizak Trampu, uprkos veoma oštrim napadima aktuelnog američkog predsednika tokom izborne kampanje. Napadima koji su neretko bivali i ličnog karaktera. Danas Karson važi za Trampovog „političkog duhovnika“, sa kojim predsednik redovno razgovara o biblijskim temama i koji ga podučava o značaju hrišćanstva u savremenoj politici.

Tekuća tragedija u Siriji izaziva grudobolju. Naši zajednički ciljevi moraju biti deeskalacija vojnog sukoba, zajedno sa političkim rešenjem koje poštuje volju sirijskog naroda. U tom smislu, pozivamo na obnavljanje mirovnog procesa pod vođstvom Ujedinjenih nacija. Ali, budite sigurni, SAD će odgovoriti ukoliko Asadov režim upotrebio hemijsko oružje.

Tramp nije zadovoljan činjenicom da proces iz Astane ne uključuje i SAD u kreiranje postratne Sirije. Iran, Turska i RF su pokušali da samostalno odluče o sudbini ove države, svesno isključujući SAD iz procesa. To, ipak nije moguće. SAD imaju vojne efektive u Siriji. Vojni su saveznici Kurda na ovom prostoru, koji kontrolišu nemali deo teritorije ove države kroz vojni pokret „Sirijskih demokratskih snaga“.

SAD su još u vreme Baraka Obame 2013. godine, nakon što je prekršio sopstveno obećanje i odbio da interveniše u Siriji nakon što je obavešten o korišćenju hemijskog oružja od strane Asadovog režima, u defanzivi.

Time je Vašington propustio priliku da direktno utiče na ishod sirijskog građanskog rata i ostavio prazan prostor koji je popunjen od strane RF, Irana i Turske.

SAD su i u Obamino vreme veoma ograničeno podržavale FSA, očito iz straha da oružje predato ovim borcima ne završi u rukama džihadista. Dolaskom Trampa, Vašington se definitivno orijentisao samo ka savezništvu sa Kurdima i pokušaju kreiranja kurdsko-arapske koalicije koja je formirana na prostoru istočne i centralne Sirije. Činjenica jeste da su upravo borci ove koalicije, uz podršku SAD i saveznika zauzeli Raku, neformalnu prestonicu ISIL-a, kao i gotovo kompletnu teritoriju istočno od Eufrata.

Oštra reakcija Vašingtona i pojedinih saveznika iz NATO protiv eventualnog korišćenja hemijskog oružja pripadnika SAA pri ofanzivi na Idlib i pretnje intervencijom nakon koje se i odustalo od napada na ovu provinciju, govore u prilog teoriji po kojoj će SAD ostati u Siriji u ograničenom vidu i naposletku primorati one koji su popunili prazan prostor nakon njihovog povlačenja 2013. godine, da ih uključe aktivnije u konačan proces kreiranja novog ustrojstva Sirijske Arapske Republike.

Pozdravljam ljude iz Jordana i drugih susednih zemalja zbog prijema izbeglica iz ovog brutalnog građanskog rata.

Kao što vidimo u Jordanu, najsaosećajnija politika jeste da što više izbeglica bude što bliže svojim domovima kako bi smo olakšali njihov eventualni povratak tokom procesa obnove. Ovaj pristup takođe ojačava konačne resurse kako bi pomogao daleko više ljudi, povećavajući uticaj svakog potrošenog dolara.

Ponovna zahvalnost Jordanu ima prevashodno političku dimenziju i potvrđuje Trampovu rešenost da ovoj državi dodeli daleko bitniju ulogu u regionu, već u bližoj budućnosti. Zanimljivo je da Tramp nije konkretno pomenuo Tursku, osim ukoliko je ne budemo pronašli u definiciji „drugih susednih zemalja“, iako je Turska primila više miliona sirijskih izbeglica i takođe ih stacionira nedaleko od svojih domova.

Razlog je više nego očit. Poslednji sukob na relaciji Vašington – Ankara koji je rezultirao trgovinskom odmazdom nad NATO saveznikom, a zbog hapšenja američkog državljanina, čime je dokazana rešenost SAD da se uvek i po svaku cenu bori za svakog svog građanina, stvorio je klimu u kojoj za Trampa nije uputno da iznese pozitivan stav prema Turskoj, čak ni kada za to ima mnogo razloga.

Napuštanje sale od strane turskog predsednika Erdogana u vreme govora Donalda Trampa, dovoljno i na simboličnom nivou govori o stepenu narušenosti odnosa dva saveznika.

Ako Tursku možemo pronaći u definiciji „susednih država“, onda Nemačku, Švedsku, Italiju, Španiju i druge države koje su primile veliki broj izbeglica iz Sirije, nećemo pronaći čak ni u indirektnom kontekstu.

Tramp je i u rečenici u kojoj istinskim saosećanjem naziva politiku koja izbeglice smešta nedaleko od svojih domova, želeo da apostrofira koliko se ne slaže sa politikama pojedinih evropskih vlada, u prvom redu Nemačke, sa primanjem izbeglica i migranata sa Bliskog istoka, u poslednjih nekoliko godina. Trampova nevera u multikulturalizam koji uključuje i islamski živalj, pogotovo u kontekstu hrišćanske civilizacije, može se detektovati i kroz analizu ovog govora.

Svako rešenje humanitarne krize u Siriji mora takođe uključiti strategiju za suzbijanje brutalnog režima koji ga je podstakao i finansirao: korumpirane diktature u Iranu.

Iranski lideri seju haos, smrt i uništenje. Oni ne poštuju svoje susede ili granice, niti suverena prava nacija. Umesto toga, iranski lideri pljačkaju resurse nacije da bi se obogatili i rasprostirali nesreće na Bliskom istoku i daleko šire.

Iranski narod je sasvim ogorčen što su njihovi lideri proneverili milijarde dolara iz iranske državne blagajne, zapenili vredne elemente privrede i opljačkali verske zadužbine naroda, sve kako bi napunili svoje džepove i poslali svoje štićenike da ratuju. Nije dobro.

Susedi Irana platili su visoku cenu za agresiju i ekspanziju regije (režima – Tramp je načinio očit lapsus i umesto termina režim, izneo termin regija prim.aut.). Zato su mnoge zemlje na Bliskom istoku snažno podržale odluku SAD da se povučemo iz užasnog Nuklearnog sporazuma iz 2015. godine i ponovo nametnemo sankcije zbog nuklearnog naoružavanja.

Dogovor sa Iranom bio je plodonosan za iranske lidere. U godinama nakon što je dogovor postignut, vojni budžet Irana porastao je skoro 40 posto. Diktatura je koristila sredstva za izgradnju nuklearnih projektila, povećanje unutrašnje represije, finansiranje terorizma i represije i klanice u Siriji i Jemenu.

Sjedinjene Države su pokrenule kampanju ekonomskog pritiska kako bi poništile sredstva režima, neophodna za realizaciju krvoločne agende. Prošlog meseca smo počeli ponovo uspostavljati teške nuklearne sankcije koje su ukinute pređašnjim dogovorom. Dodatne sankcije ćemo uvesti 5. novembra, a uslediće ih još. I radimo sa zemljama koje uvoze iransku naftu kako bi znatno smanjile svoja potraživanja.

Ne možemo dozvoliti da vodeći, svetski, sponzor terorizma poseduje najopasnije oružje na planeti. Ne možemo dozvoliti da režim koji uzvikuje „Smrt Americi“ i preti Izraelu uništenjem, poseduje sredstva za lansiranje nuklearnih bojevih glava na bilo koji grad na Zemlji. To jednostavno ne možemo.

Tražimo od svih naroda da izoluju iranski režim sve dok se njegova agresija nastavlja. I tražimo od svih naroda da podrže iranski narod dok se bori da povrati svoju versku i pravedničku sudbinu.

Traktat posvećen Iranu je dug, zapravo najduži u odnosu na jednu državu u čitavom govoru i daleko najoštriji. Dok o sirijskom režimu govori uzdržano, o kineskom bira reči, severnokorejski poluotvoreno respektuje, a ruski ne pominje, o iranskom govori kao o svetskom problemu broj jedan.

Pored pojašnjenja odluke o povlačenju iz prethodno postignutog sporazuma, u Trampovom nastupu možemo pronaći još tri teze:

Razvijanje nuklearnog naoružanja nije jedini motiv Donalda Trampa za ovakav atak na Teheran. Trampu naročito smeta aktivnost Irana u regionu. Činjenica da se kroz sirijski i jemenski građanski rat Iran uzdigao na lestvici regionalnih sila, kao i kroz jačanje uticaja u Iraku i uspostavljanje posebnih odnosa sa Katarom. Tramp je kao svoj cilj broj jedan zacrtao umanjenje uticaja Teherana na regionalna zbivanja i njemu je spreman podrediti mnoge druge, javno proklamovane ciljeve SAD u regionu.
Tramp se kroz obraćanje svetskoj zajednici trudi ne samo izolovati Teheran, nego podvući staru, a ponovo upotrebljenu devizu: „Ko nije sa nama, taj je protiv nas“.
Tramp govori vrlo precizno i jasno o „iranskom režimu“. Istovremeno hvali iranski narod i saoseća sa njegovim patnjama. Trampova politika je na tragu one koju sprovodi izraelski lider Netanjahu već godinama, direktno se obraćajući iranskom narodu, ističući njegove vrline i pružajući mu ruku Izraela. Upravo to, danas čini i Tramp. Dok se američki lideri decenijama nespretno izražavaju o RF, gotovo svaki put poistovećujući rusku vlast i ruski narod, na primeru Irana vidimo da ne ponavljaju istu grešku. Naprotiv, čak nude i pomoć iranskom narodu da se „odupre štetnom uticaju svog režima i izbori za svoju slobodu“.

Ove godine smo napravili još jedan značajan korak napred na Bliskom istoku. U priznanju svake suverene države da odredi sopstvenu prestonicu, preselio sam američku ambasadu u Izraelu u Jerusalim.

Sjedinjene Države su posvećene budućnosti mira i stabilnosti u regionu, uključujući i mir između Izraelaca i Palestinaca. To stremljenje je napredno, a ne štetno, priznajući očigledne činjenice.

Američka politika principijelnog realizma znači da nećemo biti talac starih dogmi, diskreditovanih ideologija i takozvanih stručnjaka koji su se dokazali pogrešnim tokom godina, ponovo i ponovo. Ovo je tačno ne samo po pitanju mira, već i po pitanju prosperiteta.

Pored već apostrofiranog odnosa prema izraelsko-palestinskom pitanju, ovde je zanimljiv i momenat kojim Tramp definiše svoj odnos prema spoljnoj politici uopšte – iskorak u odnosu na politike koje su prethodno formirane i donošenje odluka na pragmatičnoj osnovi. Ovaj princip nije karakterističan samo za Bliski istok, već je primenjiv i na druge delove sveta.

Verujemo da trgovina mora biti fer i recipročna. SAD više neće bivati iskorišćene.

Decenijama, SAD su otvarale svoju ekonomiju – daleko najveću na Zemlji – sa nekoliko uslova. Dozvolili smo stranoj robi iz celog sveta da slobodno prelazi naše granice.

Pa ipak, druge zemlje nam nisu dale fer i recipročni pristup na svojim tržištima. Što je još gore, neke zemlje su zloupotrebile otvorenost da plasiraju svoje proizvode, subvencionišu svoju robu, targetiraju našu industriju i manipulišu svojim valutama kako bi stekle nepravednu prednost nad našom zemljom. Kao rezultat toga, naš trgovinski deficit je skočio na skoro 800 milijardi dolara godišnje.

Iz tog razloga sistematski pregovaramo o propalim i lošim trgovinskim poslovima.

Prošlog meseca smo objavili temeljni, trgovinski sporazum između SAD i Meksika. Juče sam se sastao sa predsednikom Munom kako bih objavio uspešan završetak potpuno novog trgovinskog dogovora SAD – Južna Koreja. I to je tek početak.

Mnogi narodi u ovoj dvorani slažu se da je svetski trgovinski sistem u potrazi za promenama. Na primer, zemlje su primljene u Svetsku trgovinsku organizaciju koja krši svaki princip na kom se zasniva organizacija. Dok SAD i mnoge druge nacije igraju po pravilima, ove zemlje koriste državne planove za industrijsko planiranje i preduzeća u državnom vlasništvu kako bi sistem iskvarili u njihovu korist. Oni se angažuju na nečuvenom dampingovanju, prisilnom transferu tehnologije i krađi intelektualne svojine.

SAD su izgubile preko 3 miliona radnih mesta za proizvodnju, skoro četvrtinu svih radnih mesta u proizvodnji čelika i 60.000 fabrika nakon što je Kina pristupila STO. I trgovinski deficit u protekle dve decenije iznosio je 13 triliona dolara.

Ali ti dani su gotovi. Više se neće tolerisati takvo zlostavljanje. Nećemo dozvoliti našim radnicima da budu žrtve, da naše kompanije budu prevarene i da se naše bogatstvo pljačka i prenosi. Amerika se nikada neće izviniti zbog zaštite svojih građana.

SAD su upravo najavile tarife na kineske proizvode u vrednosti od još 200 milijardi dolara, a u ukupnom iznosu od 250 milijardi dolara. Ja imam veliko poštovanje i naklonost za mog prijatelja, predsednika Đija, ali sam jasno stavio do znanja da naša trgovinska neravnoteža jednostavno nije prihvatljiva. Kinesko remećenje tržišta i način na koji oni rade ne mogu se tolerisati.

Kao što je moja administracija pokazala, Amerika će uvek delovati u našem nacionalnom interesu.

Čitav traktat o spoljnotrgovinskoj politici SAD mogao bi se svesti na dve ključne teze.

Era globalističkog pristupa u spoljnoj trgovini SAD je okončana. SAD će se ponašati čak i protekcionistički, u cilju da zaštite svoja radna mesta i ne dozvole slabljenje i gašenje nijedne privredne grane na svojoj teritoriji, makar to imalo posledice na makro ekonomskom planu
Iako su SAD uvele dodatne tarife brojnim državama i iako je njihov pristup neretko bio oštar, nameće se zaključak da kompletna operacija disbalansa američkog trgovinskog odnosa ima jedan konkretan i ultimativan cilj – Kinu.

I dok Tramp hvali Peking za ulogu pri smirivanju krize na Korejskom poluostrvu, dok se sa velikim poštovanjem obraća kineskom lideru, on neskriveno napominje da će sa uvođenjem carina i drugih dažbina prema Kini nastaviti sve dok se ne eliminiše disbalans u spoljnoj trgovini sa ovom zemljom i dok Kina ne počne da poštuje uzuse, koje, tvrdi Tramp, SAD odveć poštuju.

Službeni podaci SAD govore o velikom deficitu u trgovini sa Kinom. Preko 375 milijardi dolara deficita 2017. godine predstavlja rekord, iako situacija ni ranijih godina nije bila povoljna po SAD. Tramp glasno ističe kako Kina svesno manipuliše svojom valutom, držeći je veštački slabom, dok istovremeno ne haje za međunarodne propise kada je u pitanju intelektualna svojina, kopirajući tuđe proizvode i usluge bez plaćanja odgovarajućih licenci i obezbeđivanja neophodnih dozvola.

Ukoliko se sa ovakvom politikom nastavi, veliko je pitanje da li će se čak i novi lider nakon Trampa, došao on u Belu kuću za dve ili šest godina, moći ponašati bitno drugačije prema najvećem trgovinskom partneru SAD.

OPŠIRNIJE U ANALIZI: TRGOVINSKI RAT SAD I KINE – SUKOB SA (NE)SAGLEDIVIM POSLEDICAMA

Prošle godine sam govorio pred ovim telom i upozorio da je Veće za ljudska prava UN postalo ozbiljna sramota za ovu instituciju, zaštita nezakonitih kršitelja ljudskih prava dok je Ameriku i njene brojne prijatelje vređala.

Naš ambasador u Ujedinjenim nacijama Niki Hejli, predložila je jasan program reformi, ali uprkos prijavljenim i ponovljenim upozorenjima, nikakva akcija nije preduzeta.

Tako su SAD zauzele jedini odgovoran kurs: odustali smo od Saveta za ljudska prava i nećemo se vratiti dok se ne ostvari korenita reforma.

Iz sličnih razloga, SAD neće pružiti podršku priznanju Međunarodnog krivičnog suda. Što se tiče Amerike, MKS nema nadležnost, nema legitimitet i nema autoritet. MKS predviđa skoro univerzalnu nadležnost nad građanima svake zemlje, kršenjem svih principa pravičnosti, pravednosti i pravičnog postupka. Nikada nećemo predati američki suverenitet neizabranoj, nepopisanoj, globalnoj birokratiji.

Trampov stav o UN kao o telu čiji brojni komiteti ili organi koji su od strane UN osnovani a koji ne ispunjavaju ciljeve koji su pred njih postavljeni, ponovo dobija na značaju. Pogotovo činjenicom da je upravo pred GS UN Tramp odbranio svoje pređašnje odluke i zapretio novim merama koje udaljavaju SAD od UN i samu organizaciju postavljaju u nelagodnu poziciju jer gubi podršku najmoćnije sile sveta. Sa sličnom politikom Tramp će nastaviti i u narednom periodu.

Amerikom upravljaju Amerikanci. Mi odbacujemo ideologiju globalizma, i prihvatamo doktrinu patriotizma.

Svakodnevno, odgovorne nacije moraju se braniti od pretnji suverenitetu ne samo od globalne vladavine, već i od drugih, novih oblika prisile i dominacije.

U Americi, snažno verujemo u energetsku sigurnost za sebe i za naše saveznike. Postali smo najveći proizvođač energije bilo gde na licu Zemlje.

SAD su spremne za izvoz naše bogate, pristupačne nafte, čistog uglja i prirodnog gasa.

Izlazak SAD na svetsko tržište energenata u punom obimu bio bi akt revolucionarnog karaktera i doveo bi ne samo do ubrzanog razvoja ovog sektora svetske ekonomije, već i do pada cene energenata a samim tim i do daleko složenije situacije u državama koje od izvoza ovog dobra u velikoj meri zavise poput RF, Nigerije, Venecuele, Angole, Irana, Iraka… Očito, izlazak na tržište u punom kapacitetu, samo je pitanje vremena.

OPEK i OPEK nacije su, kao i obično, isključile ostatak sveta, i to mi se ne sviđa. Niko to ne bi voleo. Mi veoma branimo mnoge od ovih nacija, a onda nas iskorišćavaju tako što nam pružaju visoke cene nafte. Nije dobro. Želimo da zaustave podizanje cena, želimo da počnu snižavanje cena, a od sada moraju znatno više doprineti i svojoj vojnoj zaštiti. Nećemo još dugo trpeti ove užasne cene.

U svom stilu Tramp šalje upozorenje državama OPEK kartela, pre svega zemljama Zaliva koje su u kartelu, a koje istovremeno uživaju zaštitu SAD na planu odbrane.

Oslanjanje na jedinstvenog stranog snabdevača može ostaviti naciju ranjivom zbog iznuđivanja i zastrašivanja. Zato čestitamo evropskim državama, kao što je Poljska, za predvođenje izgradnje baltičkog gasovoda, tako da nacije ne zavise od Rusije kako bi zadovoljile svoje energetske potrebe. Nemačka će postati potpuno zavisna od ruske energije ako ne promeni kurs.

Pitanje izgradnje „Severnog toka 2“ ili Turskog toka do i kroz EU, ključno je za SAD kada je o Starom kontinentu reč. Ne treba sumnjati da će Vašington iskoristiti sve ekonomske, političke i pravne mehanizme koji mu stoje na raspolaganju da spreči ove projekte, onemogući RF da postane još značajniji snabdevač energentima u Evropi, isključi Ukrajinu iz tranzita i ojača privredne veze Berlina i Moskve.

Svi potencijalni partneri na ovim projektima moraju biti svesni ozbiljnosti Trampovog upozorenja koji najmoćniju državu EU u svom obraćanju pominje direktno samo jednom i to u negativnom kontekstu davanja prednosti diversifikaciji ruta, u odnosu na diversifikaciju snabdevača energentima.

Pohvala Poljskoj, sasvim sigurno je upućena i zbog izgradnje prvog terminala za tečni gas i planova koji govore o bližem energetskom povezivanju Varšave i Vašingtona.

Ovde na zapadnoj hemisferi, posvećeni smo očuvanju nezavisnosti od ekspanzionizma stranih sila.

Formalna politika naše zemlje od predsednika Monroa je da odbacujemo mešanje stranih nacija u ovu hemisferu i u naše sopstvene poslove. SAD su nedavno pooštrile zakone kako bi bolje proverile strane investicije u našoj zemlji, zbog pretnji nacionalnoj sigurnosti i mi pozdravljamo saradnju sa zemljama u ovom regionu i svetu koji žele to učiniti. Morate to uraditi za svoju zaštitu.

Tramp, budući latentni izolacionista, pridodaje ideološki okvir politici sprečavanja uticaja stranih država na bezbednosni poredak u SAD. Time on vrlo vešto podilazi svojoj izbornoj bazi koja u velikoj meri jeste izolacionistički orijentisana, ali istovremeno šalje i poruku etabliranim medijima i političkim strukturama da neće dozvoliti bilo kakvo mešanje u unutrašnje procese SAD, što se može tumačiti prevashodno kroz osudu navodnog mešanja Moskve u američke predsedničke izbore 2016. godine.

Tramp nije u poziciji da to apostrofira otvoreno, ali na ovaj način ipak uspeva da pomiri dve krajnosti i obraćajući se domaćoj javnosti stekne dvostruku dobit, dok u obraćanju inostranstvu podvlači upozoravajuću notu.

Sjedinjene Države takođe rade sa partnerima u Latinskoj Americi da se suoče sa pretnjama suverenitetu od nekontrolisane migracije. Tolerancija za borbu protiv krijumčarenja ljudima i trgovine ljudima nije humana. To je užasna stvar koja se dešava, na nivoima koje niko ranije nije video. Vrlo je okrutno.

Nezakonitom imigracijom finansiraju se kriminalne mreže, nemilosrdne bande i tokovi smrtonosnih droga. Nelegalna imigracija eksploatiše ugroženo stanovništvo, boli vredne građane i izazva začarani krug kriminala, nasilja i siromaštva. Samo pojačavajući nacionalne granice, uništavajući kriminalne bande, možemo prekinuti ovaj ciklus i uspostaviti stvarnu osnovu za prosperitet.

Tramp ovde pokušava da borbu protiv nelegalne migracije svede u moralni okvir i time izbegne navođenje direktnih razloga koji su skopčani prevashodno sa socijalno-političkim razlozima u samim SAD i otporom birača koji strahuju za svoja radna mesta zbog nelojalne konkurencije.

Takođe, on poziva države Latinske Amerike da se direktnije uključe u njegove napore i sa druge strane granice, pre svega ovde misleći na Meksiko, koji i sam trpi zbog ilegalne imigracije iz siromašnijih država Centralne Amerike, čime američki predsednik zapravo poručuje svom kolegi u Meksiko Sitiju kako su u vrlo sličnoj poziciji i da moraju delovati ujedinjeno.

Mi prepoznajemo pravo svakog naroda u ovoj prostoriji da odredi sopstvenu imigracionu politiku u skladu sa svojim nacionalnim interesima, baš kao što tražimo od drugih država da poštuju naše pravo da učinimo isto – što mi i radimo. To je jedan od razloga što SAD neće učestvovati u novom Globalnom sporazumu o migraciji. Migracijama ne bi trebalo da upravljati međunarodnim telom koje nije birano od strane naših građana.

Na kraju krajeva, jedino dugoročno rešenje krize migracija je da pomogne ljudima da izgrade budućnost u svojim zemljama. Ponovo načinite svoje zemlje velikim!

Još jedan momenat praktične primene Trampove doktrine „patriotizam, a ne globalizam“. Logično, ona se ispoljava na pitanju koje je za američkog lidera od najveće političke važnosti i na kom će predano raditi do kraja svog mandata – nelegalne imigracije.

Trenutno smo svedoci ljudske tragedije, na primer, u Venecueli. Više od 2 miliona ljudi pobeglo je od patnje koju je naneo socijalistički režim Madura i njegovi kubanski sponzori.

Latentni izolacionista Tramp, ipak ostavlja mogućnost intervencionizmu u ovoj situaciji, prevashodno iz razloga što je reč o državi koja se nalazi relativno blizu SAD, odnosno iz koje ilegalni migranti mogu doći kopnenim putem do američkih granica. Strah od većeg broja ilegalnih migranata iz Venecuele, jedan je od glavnih motiva Trampovog interesovanja za političku situaciju u ovoj državi.

Takođe, pominjanje Kube u ovom kontekstu, odnosno tamošnjeg režima nam govori o diskontinuitetu sa politikom njegovog prethodnika – otopljavanja odnosa dve države.

Nedavno je Venecuela bila jedna od najbogatijih država na Zemlji. Danas je socijalizam do bankrotstva doveo naciju bogatu naftom i ugurao svoje ljude u veliko siromaštvo.

Ovoj se oceni nema šta dodati, s obzirom na činjenicu da je privredna situacija u Venecueli zahvaljujući radikalnim i nepromišljenim potezima režima u katastrofalnom stanju.

Praktično svuda gde su se uspostavili socijalizam ili komunizam, proizveli su patnju, korupciju i propadanje. Socijalizam je žudnja za moći koja vodi ka ekspanziji, agresiji i ugnjetavanju. Svi narodi na svetu trebaju se odupreti socijalizmu i bedi koju ona donosi svima.

Tramp je vrlo pompezno obeležavao datume poput pada Berlinskog zida i naglašavao ulogu SAD u „pobedi nad dva zla – nacizmom i komunizmom“. U tom kontekstu treba posmatrati i ovo osnaživanje ideološkog pristupa američkog lidera, koji verovatno i iz unutarpolitičkih razloga i činjenice da je vrlo moguće da mu protivkandidat 2020. godine iz redova Demokratske partije bude neko od progresivaca, tj. pritvornih ili otvorenih socijalista, naglašava sve loše aspekte socijalizma i time dovodi u nelagodnu poziciju svoje političke protivnike.

Opširnije u analizi: LEVI SPEKTAR PLAVIH NIJANSI – KOJIM PUTEM ĆE NASTAVITI AMERIČKE DEMOKRATE?

Tramp svesno izjednačava socijalizam i komunizam i prvom pridodaje sve osobine drugog, čak i kada to nije objektivni poredak stvari.

U tom duhu, tražimo od nacija koje su se okupile ovde da nam se pridruže u pozivanju na vraćanje demokratije u Venecueli. Danas objavljujemo dodatne sankcije protiv represivnog režima, pogađajući Madurov unutrašnji krug i bliske savetnike.

Sa oštrom politikom prema režimu u Karakasu će se nastaviti i u bližem vremenu koje dolazi. No, nezavisno od odnosa SAD, činjenica da je Madurov režim suspendovao demokratski sistem u Venecueli i onemogućio slobodno izborno takmičenje što dovodi do zaoštravanja ionako negativne klime u Venecueli, može proizvesti unutrašnje sukobe i nemire.

Zahvalni smo na radu koji Ujedinjene nacije preduzimaju širom sveta da pomognu ljudima kako bi izgradili bolje živote za sebe i svoje porodice.

SAD su daleko najveći davalac strane pomoći na svetu. Ali malo ko daje nama. Zato se pažljivo osvrćemo na pomoć koju dodeljujemo inostranstvu. Time će se baviti državni sekretar Majk Pompeo. Razmotrićemo šta funkcioniše, šta ne i da li zemlje koje primaju naše dolare i našu zaštitu imaju i naše interese u srcu.

Idemo napred, davaćemo pomoć samo onima koji nas poštuju i koji su, iskreno, naši prijatelji. I očekujemo da će druge zemlje platiti pošteno učešće za troškove njihove odbrane.

Pored ponovnog obraćanja zemljama Zaliva i NATO saveza a u kontekstu politike odbrane, Tramp je dao dodatni stimulans politici revizije partnerstava na međunarodnoj areni.

Ovo pitanje je prvi put postavljeno nakon glasanja u GS UN kojom je osuđena odluka SAD kojom se ambasada ove države premešta u Jerusalim. Još tada je ambasador SAD u GS UN Niki Hejli, vrlo jasno stavila do znanja kako „niko nema pravo da određuje SAD gde će otvoriti svoju ambasadu“ i „da će predsednik svaki sledeći put kada ga neko pita za pomoć, prvo pogledati kako je taj neko glasao u GS UN“. Vašington je već počeo sa osetnim umanjivanjem pomoći Pakistanu i Palestini i sa ovim trendom će se nastaviti svugde gde Kapitol proceni da ne postoji dovoljan nivo zahvalnosti.

Sjedinjene Države su posvećene činjenju Ujedinjenih nacija efikasnijim i odgovornijim. Mnogo puta sam rekao da Ujedinjene nacije imaju neograničeni potencijal. Kao deo naših reformskih napora, rekao sam našim pregovaračima da Sjedinjene Države neće platiti više od 25 procenata budžeta za mirovne operacije U.N. Ovo će ohrabriti druge zemlje da pojačaju, učestvuju i dele ovaj veliki teret.

Tramp je na ovaj način vrlo vešto prebacio težište sa kritika koje mu upućuju naročito evropski saveznici zbog umanjenja doprinosa UN, na pitanje – koliko drugi, a konkretno zemlje kritičari, zapravo sredstava ulažu u rad krovne međunarodne organizacije.

I radimo na tome da prebacimo više naših sredstava od određenih doprinosa na dobrovoljne kako bismo mogli usmeriti američke resurse na programe sa najboljim uspehom.

Čime se ponovo podvlači težnja ka višim stepenom suverenosti u odlučivanju SAD u odnosu na međunarodne organizacije.

Samo kada svako od nas uradi svoj deo i doprinese našem udelu, možemo shvatiti najviše težnje U.N. Moramo nastojati na miru bez straha, nadi bez očajanja i sigurnosti bez izvinjavanja.

U poslednjoj misli se krije kontinuitet sa politikom Džordža Buša mlađeg, koji je uspostavio sistem po kom se Amerikanci neće izvinjavati zbog borbe za sigurnost svojih građana i postupaka koje sprovode kako bi zaštitili sopstvenu bezbednost.

Gledajući preko ove dvorane u kojoj se kreiralo toliko istorije, mislimo na mnoge pre nas koji su došli ovde da se suoče sa izazovima svojih nacija i njihovih vremena. I naše misli se okreću istom pitanju koje je prolazilo kroz sve njihove govore i rezolucije, kroz svaku reč i svaku nadu. Pitanje je kakav ćemo svet ostaviti našoj deci i kakve će nacije oni naslediti.

Snovi koji ispunjavaju ovu salu danas su raznovrsni kao i ljudi koji su stajali na ovom podijumu, a različiti su kao i zemlje koje su ovde predstavljene, u ovom telu. To je zaista nešto. To je stvarno sjajna, sjajna istorija.

Postoji Indija, slobodno društvo preko milijardu ljudi, koje uspešno podiže nebrojene milione ljudi iz niže u srednju klasu.

Svakako, Indija nije slučajno izdvojena. Indija predstavlja državu, potencijalnog strateškog saveznika SAD u rangu Japana, Saudijske Arabije ili Velike Britanije. Indija može biti činilac pomoću kog SAD zauzdavaju svog ključnog rivala na više različitih polja. Indija može biti američka anti Kina.

Mnogi politikolozi smatraju da je Britanija svesno kreirala Pakistan, kako bi on postao svojevrsna anti Indija. Ukoliko je to tačno, onda sličnu ulogu danas u trouglu SAD-Kina-Indija, može odigrati uskoro najmnogoljudnija zemlja sveta. Indija je za SAD interesantna iz više razloga:

Privredno, reč je o državi jeftine radne snage, koja se uglavnom služi engleskim i koja sa te strane može diversifikovati američka ulaganja. Ukoliko nije moguće neku investiciju vratiti u SAD, Vašingtonu bi svakako više odgovaralo kada bi se ona makar preselila u Indiju. Indija se ubrzano razvija, poseduje sjajne potencijale i odličnu geopolitičku poziciju, što je čini još atraktivnijom za ulaganje.

Indija je demokratska država. Možda ne u onom smislu u kom su to države EU, ali svakako na višem stupnju pluraliteta političkog mišljenja nego i formalno totalitarna Kina. Samim tim Indija je otvorenije društvo i sa SAD daleko kompatibilnije, što Indiju čini manje rizičnom za ulaganja, u odnosu na zvanično komunističku Kinu.

Krajem maja ove godine administracija Donalda Trampa je promenila naziv do tada čuvene Američke pacifičke komande u Američku indo-pacifičku komandu. Komanda je zadužena za preko 350,000 pripadnika američke armije i to u mirovnim uslovima. Potez svakako nije samo simboličan, već otvoreno govori o priznavanju Vašingtona Indije u smislu regionalnog značaja, ali i želji za zajednički rad i uticaj u ovom delu sveta.

Prilikom ceremonije promene naziva komande, koja je održana na Havajima, sekretar odbrane Džejms Matis, zvani „Kaluđer“ (jer se nikada nije ženio i kompletan život je podredio državi i vojsci) i „Besni pas“ (zbog predanosti poslu, upornosti i nepopustljivosti koje je dokazao u ratnim operacijama u kojima je učestvovao pre svega na Bliskom istoku), izjavio je da do promene naziva dolazi zbog sve jače povezanosti Pacifičkog i Indijskog okeana.

Takođe je podsetio i na činjenicu da su SAD trenutno 2. snabdevač oružjem ove države, te da brojke u tom smislu rastu i govore u prilog sve dubljoj povezanosti interesa dve armije, ali i da je ovo samo nastavak u februaru iznete vojne doktrine po kojoj se Indija doživljava kao saveznik, a Kina kao narastajuća pretnja u Aziji.

Nije zgoreg napomenuti ni da su odnosi na liniji Vašington – Nju Delhi naročito napredovali od kako je na vlast u Indiji došao Narendra Modi. Iako je u prošlosti bio čak i odbijan za američku vizu, Modi je pokazao fleksibilnost u stavovima i čak nekim simboličnim gestovima, poput poziva tadašnjem predsedniku SAD Baraku Obami da bude gost na obeležavanju nezavisnosti Indije 2015. godine, kada su ga stotine hiljada Indijaca dočekale sa američkim i indijskim zastavama.

Tu je takođe i važan, krovni sporazum SAD i Indije iz 2016. godine po kom američka i indijska armija smeju da uzajamno koriste sve kopnene, vojne i vazdušne instalacije na teritoriji druge države za potrebe snabdevanja i servisiranja, uz prethodnu najavu i po utvrđenoj proceduri. Sve ovo čini Indiju državom na koju se u Vašingtonu gleda kao na potencijalnog strateškog saveznika u 21. veku.

Novi komandant Indo-pacifičkih snaga admiral Filip Dejvidson je unapređenje američko-indijske vojne saradnje do nivoa savezništva, otvoreno proklamovao i kao svoj ultimativni cilj.

Tu je Saudijska Arabija, gde kralj Salman i Prestolonaslednik vrše hrabre reforme.

Ovim Tramp sa jedne strane želi da odbaci kritike zbog neinsistiranja na poštovanju ljudskih prava u autokratskoj i teokratskoj kraljevini. Sa druge strane, on kao izgovor koristi doktrinu koju je na najbolji način definisao jedan od prinčeva kraljevske porodice, vrsni erudita i bivši šef obaveštajne službe Saudijske Arabije – Turki el Fajsal: „Mi smo nastali kao država pre malo više od sto godina. Gde su bile vaše zemlje sto godina po osnivanju po pitanju ljudskih prava? Napredujemo koliko nam to okolnosti dozvoljavaju, ali istorijski gledano, čak i brže od drugih“.

Izrael sa ponosom proslavlja svoju 70. godišnjicu kao uspešna demokratija u Svetoj zemlji.

Bezbednost Izraela ostaje nacionalni prioritet za SAD, uz dodavanje religijske note koja je namenjena prevashodno Trampovoj protestantskoj bazi, naročito evangelistima koji veruju da je opstanak Izraela i povratak Jevreja u Svetu zemlju preduslov za ponovni dolazak Gospodnji.

U Poljskoj, sjajni ljudi ustaju za svoju nezavisnost, svoju sigurnost i svoj suverenitet.

Poljska je država na koju Vašington ozbiljno računa. Ekonomski narastajuća snaga koja može biti okosnica ne samo nove Evrope, nego i novog evropskog poretka u slučaju realizacije projekta Međumorje, a do čega može doći isključivo usled podrške Vašingtona. Tampon zona između Berlina i Moskve, dobija podršku u momentu kada ulazi u oštar sukob sa administracijom u Briselu i elitom u Berlinu. Tramp ne veruje u ujedinjenu Evropu, niti je ikada verovao. Očito, za njega EU predstavlja potencijalnu pretnju po SAD i produkt globalizma.

No, svoje zamisli ne može u potpunosti da sprovede jer njegov stav ne dele drugi elementi vlasti SAD. Ipak, gotovo svi elementi su jednodušni u podršci Poljskoj, svaki iz svojih motiva i Tramp tu poziciju koristi. Suverenistički pristup aktuelne vlasti u Poljskoj Trampu imponuje i koliko god je u njegovoj moći on će pomagati jačanje poljske države, jer na taj način jača i ideja suverenizma u okviru ujedinjene Evrope, što je minimum za koji Tramp u ovom momentu može da se izbori.

Detaljnije u analizi: OD VIŠEGRADSKE ČETVORKE DO EVROPSKE ŠESTORKE – DA LI JE PROJEKTU MEĐUMORJA SKROJENO NOVO RUHO?

Mnoge zemlje se bave vlastitim, jedinstvenim vizijama, grade svoje sopstvene budućnosti pune nade i brinu o sopstvenim snovima o sudbini, nasleđu i domu.

Ceo svet je bogatiji, čovečanstvo je bolje, zbog ovog prelepog sazvežđa nacija, svaka je veoma posebna, svaka veoma jedinstvena, a svako blistavo sija u svom delu sveta.

U svakom od njih vidimo sjajno obećanje ljudima koji su povezani zajedničkom prošlošću i koji su radili na zajedničkoj budućnosti.

Što se tiče Amerikanaca, znamo kakvu budućnost želimo za sebe. Znamo kakav tip nacije Amerika mora uvek biti.

U Americi verujemo u veličanstvo slobode i dostojanstva pojedinca. Verujemo u sopstvenu vladavinu i vladavinu prava. I mi slavimo kulturu koja podržava našu slobodu – kulturu izgrađenu na jakim porodicama, dubokoj veri i gorljivoj nezavisnosti. Slavimo naše heroje, obogaćujemo naše tradicije, a pre svega volimo našu zemlju.

U svakom, u svima u ovoj velikoj dvorani danas, i svima koji slušaju širom sveta, nalazi se srce patriote koji oseća takođe moćnu ljubav prema svom narodu, istoj intenzivnoj lojalnosti svojoj domovini.

Strast koja gori u srcima patriota i duša naroda inspirisala je reformu i revoluciju, žrtvovanje i nesebičnost, naučna otkrića i veličanstvena umetnička dela.

Naš zadatak nije da ga obrišemo, već da ga prihvatimo. Gradimo s njim. Da povlačimo poteze na drevnoj mudrosti. I da u njemu pronađemo volju da naši narodi budu veći, naši regioni sigurniji, a svet bolji.

Da bi oslobodili ovaj neverovatan potencijal u našem narodu, moramo braniti temelje koji sve to mogu učiniti. Suvereni i nezavisni narodi su jedino sredstvo u kojem je ikada preživela sloboda, zaživela demokratija ili je mir ikada napredovao. I tako moramo zaštititi naš suverenitet i našu cenjenu nezavisnost pre svega.

Kada to učinimo, naći ćemo nove puteve za saradnju koji se odvijaju pred nama. Naći ćemo novu strast za kreiranje mira. Naći ćemo novu svrhu, novu odlučnost i novi duh koji će cvetati oko nas i učiniti ovaj svet lepšim za život.

Zato zajedno, izaberimo budućnost patriotizma, prosperiteta i ponosa. Izaberimo mir i slobodu nad dominacijom i porazom. I dođimo ovamo, na ovo mesto, da stanemo za naš narod i njihove nacije, zauvek snažni, zauvek suvereni, zauvek pravedni i zauvek zahvalni za milost i dobrotu i slavu Božiju.

Hvala vam. Bog vas blagoslovio. I neka Bog blagoslovi nacije sveta.

Mnogo vam hvala. Hvala vam. (Aplauz.)

Zaključak Donalda Trampa ideološkog je karaktera. On podvlači da će nastaviti putem suprotstavljanja globalizmu, kroz politiku suverenizma, te da će svaku odluku donositi u skladu sa ovim načelom. Ne samo to. Tramp smatra da svet jedino i može napredovati zahvaljujući raznolikosti koju poseduje, a na zajedničkim principima slobode, pravde i mira. Zajedno napred, ujedinjeni u razlikama.

Autor analize: Predrag Rajić