fbpx

АНАЛИЗА ОБРАЋАЊА ПРЕДСЕДНИКА САД ДОНАЛДА ТРАМПА ПРЕД ГС УН, У СЕПТЕМБРУ 2018. ГОДИНЕ

04/10/2018
Аутор :
Анализе/Геополитика

 

АНАЛИЗА ОБРАЋАЊА ПРЕДСЕДНИКА САД ДОНАЛДА ТРАМПА ПРЕД ГС УН,  У СЕПТЕМБРУ 2018. ГОДИНЕ

 

На 73. Генералној скупштини Уједињених Нација у Њу Јорку, 25. септембра 2018. године, говорио је председник САД Доналд Трамп. У свом говору амерички лидер се осврнуо на одређене потезе који су повучени унутар САД а од стране његове администрације, али се посветио и глобалним питањима и дао одређене назнаке поступања Вашингтона у времену које долази.


Оригинал обраћања: https://www.whitehouse.gov/briefings-statements/remarks-president-trump-73rd-session-united-nations-general-assembly-new-york-ny/

 

Напомена: у искошеном формату су цитати Доналда Трампа, док су у подебљаном формату ставови аутора анализе.

„Госпођо председавајућа, г. генерални секретаре, светски лидери, амбасадори и уважени делегати:

Пре годину дана сам први пут стајао пред вама у овој великој сали. Апострофирао сам претње са којима се суочавао наш свет и представио визију којом се достиже светлија будућност за читаво човечанство.

Данас, стојим пред ГС УН како бих поделио изванредан напредак који смо начинили.

За мање од две године моја администрација је постигла више од готово било које администрације у историји наше земље.

Амерички – тако истинито. (смех у сали) Нисам очекивао ту реакцију, али то је у реду. (смех и аплауз у сали)“

Уводни део обраћања председника Трампа био је куртоазног карактера, с тим што амерички лидер није пропустио прилику да сходно свом политичком маниру истакне сопствене заслуге кроз заслуге своје администрације.

„Америчка економија напредује као никада раније. Од мог избора обогатили смо се за додатних 10.000 милијарди долара. Берза је на историјском максимуму, а ниво незапослености на полувековном минимуму. Афроамериканци, Хиспаноамериканци, Американци азијског порекла,  су на најнижем нивоу незапослености, икада. Додали смо више од 4 милиона нових радних места, укључујући пола милиона радних места у области производње.“

Док се аргумент о додатних 10.000 милијарди долара може посматрати и кроз призму чињенице да највећа привреда света свакако годишње додаје билионе долара вредности, те да је реч о инертном процесу који се одвија континуирано, чињеници да је незапосленост у САД на историјском минимуму, нема се шта додати, нити се ова тврдња америчког лидера може оспорити.

Незапосленост у САД је у мају месецу 2018. године пала на историјски минимум.

Свега 3.8% незапослених забележено је у редовном месечном извештају Бироа за статистику рада, што је најнижи ниво од 1969. године до данас.  Сличан ниво незапослености забележен је још једино у априлу 2000. године.

Занимљиво, највећи напредак је забележен у области здравства и неге, сектору малих и микро предузећа, као и у грађевинарству. Развој енергетског сектора, експлоатација уљних шкриљаца, нагли развој дигиталних технологија и информационо-комуникационог сектора, као и државна интервенција која је била одобрена још за време мандата Џорџа Буша млађег, стабилизовала су тржишта погођена великом кризом 2008. и 2009. године, поједине традиционално значајне гране америчке индустрије попут наменске су ојачале и дошло је до континуираног раста потребе за радном снагом.

У приложеној табели приказан је проценат незапослености у САД, по месецима у последњих десет година. Иако поједини економисти сматрају да незапослености суштински нема, када падне на ниво од 4%, поготово у тржишним привредама где је врло висок ниво флуктуације радне снаге, тако да у моменту сваког пресека одређени број радника тражи ново запослење, постоје процене да САД и даље имају простора за обарање незапослености, пошто проценат од 60.4% колико је данас Американаца запослено у односу на укупан број становника и даље није премашио ниво из предресеционог периода.

Аргумент да је ниво незапослености и у мањинској популацији нижи него ли у пређашњем периоду, такође можемо поткрепити чињеницама.

У мају месецу 2018. године, Афроамериканци су били незапослени у проценту од 5.9%, што је осетан пад у односу на април када је незапосленост ове популације износила 6.6%.  Прошле године у мају, незапослених Афроамериканаца је било 7.6%. С обзиром на чињеницу да је 1983. године 21.2% Афроамериканаца било незапослено, приметан је озбиљан, квалитативан искорак.  

Поређења ради у мају је незапослених белаца било 3.5%, Американаца пореклом из Азије 2.1%, а Хиспаноамериканаца 4.9%.  

Опширније у анализи „НЕЗАПОСЛЕНОСТ У САД НА ИСТОРИЈСКОМ МИНИМУМУ – УСПЕВА ЛИ РЕПУБЛИКАНСКИ РЕЦЕПТ?“

 

„Донели смо највеће смањење пореза и пореску реформу у америчкој историји.“

Овај податак је тешко мерљив квантитативно, али јесте чињеница да су синхронизовано републиканци у оба дома Конгреса и Доналд Трамп спровели процес темељне промене пореске политике у САД, која је очито, узрочно-последично везана са падом незапослености у САД.

Децембра 2017. године, донет је закон који су републиканци најављивали од новембра 2016. године, када су након оба дома Конгреса, успели да преузму и Белу кућу.

Велика пореска реформа, најављена је као најозбиљнији подстрек привреди и најбољи показатељ успеха модела либералног тржишта. Слично као и председници Реган и Буш и Трамп је најавио смањивање пореза као предуслов за привредни раст, који би обележио његов мандат.

Након оштрих дебата у конгресним комитетима, а потом и у Представничком дому и у Сенату, без подршке иједног демократе, донет је закон под ознаком 115-97 скраћено назван „Закон о пореским олакшицама и пословима“.   

Кључне одредбе овог закона су:

Смањивање пореске стопе за корпорације, односно смањивање пореских стопа за привредне субјекте и то са 35% на 21%.

Нова категоризација по зарадама за појединце.

Само летимичан поглед на горњу табелу нам указује на чињеницу да нови прописи фаворизују најбогатије слојеве становништва, као и класу која је на прелазу из латентно средње у утврђену средњу, с тим што се овог пута издваја једна посебна група, која је фаворизована овим законом смањивањем пореске стопе са 28% на 24% где је горња граница опорезивих годишњих прихода спуштена са 195.450 долара, на 157.500 долара.

Занимљиво је да пореска реформа има и своју снажну социјалну компоненту, која се пре свега осликава у мотивисању појединаца да заснују породице. Свакако, ово није новитет у америчкој политици, али су републиканци ипак доказали континуитет свог залагања при поспешивању природног прираштаја, који је у САД 2017. године пао на најнижу тачку од како се о природном прираштају води државна статистика. У САД се у првом кварталу 2017. године родило 61.5 беба на 100 жена у репродуктивном добу (од 15. до 44. године живота).

 

Поред наставка тенденције раздвајања средње и високе класе, уочљив је и моменат, као и при опорезивању појединаца, осетног увећавања доње границе за највишу категорију, чиме се број лица са повољнијом пореском стопом у највишој категорији, битно смањује. Ипак, тенденција ка оснаживању средње класе и ширење могућности породицама да напредују унутар категорија те класе је видљива.

Опширније у анализи „НЕЗАПОСЛЕНОСТ У САД НА ИСТОРИЈСКОМ МИНИМУМУ – УСПЕВА ЛИ РЕПУБЛИКАНСКИ РЕЦЕПТ?“

„Почели смо са изградњом великог граничног зида, значајно смо ојачали безбедност наших граница.“

Тема обезбеђивања граница САД, нарочито јужне границе према Мексику је константно на агенди у Вашингтону. Ипак, имиграциона реформа коју заговара Трамп још увек није заживела нарочито због отпора унутар Републиканске партије.

Наиме, неоконзервативци као најмоћнија фракција „Велике старе партије“, нису сасвим склони оштрим резовима и конкретном умањивању легалне, али и потпуном спречавању нелегалне имиграције у САД. Као идеолошки глобалисти и заступници интереса крупног капитала, они су свесни да њихове најбогатије присталице не би лако прешле преко оштрог и наглог смањивања прилива јефтине радне снаге, чак или боље рећи, поготово оне које није пријављена, која је нелегално у САД и за коју самим тим послодавци не морају сносити трошкове попут пореза и доприноса.

Док су на пољу пореске реформе Трамп и неоконзервативци говорили једним гласом и лако се споразумели, питање имиграционе реформе је далеко компликованије и сасвим сигурно неће бити решено пре новембарских избора за све чланове доњег дома Конгреса и једне трећине чланова горњег дома највишег законодавног тела у САД.

Такође, амбициозно замишљени, грандиозни подухват „Великог мексичког зида“, поред финансијских, суочава се и са природним препрекама. Никада није до краја било разјашњено јавности из администрације Доналда Трампа, на који начин се мисле превладати моћне реке и планински масиви на америчко-мексичкој граници, преко којих се могу организовати руте, уколико се затворе сви равничарски, алтернативни приступи.

Однос са Мексиком је поново на путу успона, након недавног постизања новог споразума USMCA о слободној трговини између САД, Мексика и Канаде, а којим ће бити замењен постојећи споразум NAFTA из 1994. године. У том контексту се могу очекивати и евентуално делотворнији споразуми две државе којима би било регулисано коришћење Мексика као транзитне зоне за илегалну миграцију из Централне и Јужне Америке у САД, баш као и илегалне миграције самих Мексиканаца.

Обезбедили смо рекордну финансијску подршку нашој војсци – 700 милијарди долара ове године и 716 милијарди долара следеће године. Наша војска ће ускоро бити моћнија него икада раније.

Америчка армија, која је свакако убедљиво најмоћнија на свету, биће још опремљенија, пројекти усавршавања још доступнији, док ће запошљавање нових кадрова бити још атрактивније. Америчка војска се бори за своје запосленике на тржишту рада, баш као и сваки други послодавац.

Церемоније интонирања химне и подизања заставе, од стране америчких војних оркестара на утакмицама америчког фудбала, заправо су финансиране од саме војске, односно њене Службе за односе са јавношћу, како би се поспешио патриотизам и отворила могућност на овако масовним догађајима да се лица заинтересују за приступ војсци. У друштву слободног тржишта, какво је америчко, свако се мора борити за радну снагу, па чак и један федерални орган попут армије.

Додатним улагањем у војску, у социјалне издатке за ветеране, у побољшавање сигурности америчких војника у зонама ратних дејстава, Трамп испуњава своја предизборна обећања и на овај начин не пропушта прилику да се кроз обраћање светској јавности, обрати и својој бази.

Амерички војни буџет, тренутно је већи од кинеског, саудијског, руског, индијског, француског, британског и јапанског – заједно!

Другим речима Сједињене Државе су јача, сигурнија и богатија земља него када сам преузео власт пре мање од две године.

Устајемо за Америку и амерички народ. Такође, устајемо и за свет.

Ово је сјајна вест за наше грађане и за људе који воле мир било где. Верујемо да када нације поштују права својих суседа и одбране интересе свог народа, оне могу боље радити заједно како би осигурале благослове сигурности, просперитета и мира.

Свако од нас овде данас је представник једне посебне културе, богате историје и народа који су повезани сећањем, традицијом и вредностима које чине наше домовине као ништа друго на свету.  

Због тога ће Америка увек бирати независност и сарадњу, пре него глобално  управљање, контролу и доминацију.

Ја поштујем право сваке нације у овој просторији да се држи сопствених обичаја, уверења и традиција. Сједињене Државе неће вам рећи како живети, радити или обожавати.

Само тражимо да поштујете наш суверенитет заузврат.

У овом трактату, Доналд Трамп је начео тему коју ће додатно разрадити у закључку свог излагања, а коју је већ кандидовао приликом свог инаугурационог говора. САД под његовим вођством не баштине идеју глобализма, него суверенизма. Диверзитета култура, учења, ставова. САД данас заступају суверенистички приступ који се одликује патриотизмом и који у први ред ставља интерес америчког народа, просечног човека, америчке државе, пре него ли неке опште интересе и циљеве других нација и држава, чак и када су оне амерички традиционални савезник.

Такође, Трамп са једне стране подвлачи ноту латентног америчког изолационизма, који није непознаница у америчкој политици, чак ни у својим далеко израженијим формама. Сукоб на релацији изолационизам – интервенционизам стар је колико и америчка демократија. Оба правца су заснована на религијско-философским тумачењима улоге САД у свету. И оба своје исходиште и оправдање проналазе у хришћанским учењима.

Оригинални изолационисти сматрају да је САД настала Божјом вољом, пошто су европски пуританци населили „нови свет“ и пожелели да живе по Божјим законима, далеко од греха који је обузео Европу. Изолационистички прваци на САД гледају као на светионик слободе, права и среће, где се сваки човек може остварити у складу са својим способностима и радом, као државу која стреми хармонији и балансу. Стога, оригинални изолационисти и креатори политике, у остатку света виде пре свега опасност по амерички поредак и стога желе да се од тих негативних утицаја удаље и издвоје колико год је то могуће.

Свакако, данашњи изолационисти нису нужно своју инспирацију пронашли или свој став покушали да оправдају кроз религијски-философске трактате, мада је још увек на политичкој сцени САД овај угао гледања веома присутан.

Оригинални интервенционисти такође посматрају САД као „изузетну и Богом дану“ државу. Они полазе од друге премисе, како је себично америчке благодети чувати само за САД. Благодети слободе и правде за сваког појединца и постављање човека у центар пажње, а не државе као апарата или владајуће елите као засебне касте.

Тако су интервенционисти дошли до закључка да је дужност, а не право САД да се појављује у било ком делу света у ком је угрожена демократија, систем људских права или оно што су оригинални мислиоци превасходно везивали за идеале хришћанске хармоније.

Доналд Трамп је у свом говору, у зависности од ситуације, заступао и једну и другу позицију.

Од Варшаве до Брисела, до Токија до Сингапура, била ми је највиша част да представљам САД у иностранству.

Трамп није случајно навео баш ове престонице. Иако је гостовао и у другим градовима, издвајање ова четири града се може протумачити на следећи начин.

Варшава – Пољска је држава коју је Трамп нарочито апострофирао у свом говору. На овом месту можемо протумачити да је то учињено пре свега због дивног дочека и величанственог митинга који је приређен у његову част и који је на њега очигледно оставио снажан утисак.

Брисел – седиште НАТО, где је Трамп изнео захтеве за већим издвајањем чланица Алијансе за своју заштиту и тиме ударио печат суверенистичком приступу који гаји у међународној политици. Брисел бисмо у овом контексту могли тумачити и као седиште администрације ЕУ са којом Трамп жели савезништво, али на другачијим основама, него ли што је то сад случај.

Опширније у анализи „Од царинског рата до слободне трговине – може ли трговинска политика Вашингтона резултирати трансатлантском слободном трговинском зоном“?

Токио – иако замера Јапану на „нефер односу у међусобној трговини“ и покушава да исправи дефицит који САД има у трговинском односу са овом државом, Трамп и даље перципира Јапан као једног од најзначајнијих савезника и као државу за коју га вежу пријатне успомене, још из времена док се бавио бизнисом. Трампа су такође срдачно дочекале јапанске вође и то не само у Токију, већ одмах по ступању на власт, а јапанска елита је била и ретко благонаклона према Трампу још у време изборне кампање 2016. године.

Сингапур – место историјског сусрета са севернокорејским лидером, што Трамп очито сматра великим достигнућем своје спољне политике како се ближи половини мандата.

Ја сам градио блиске односе и пријатељства и јака партнерства са лидерима многих нација у овој просторији, а наш приступ је већ довео до невероватних промена.

Уз подршку многих земаља данас, ангажовали смо се с Северном Корејом да заменимо спектар сукоба храбрим и новим напором за мир.

У јуну сам отпутовао у Сингапур како би се сусрео лицем у лице са лидером Северне Кореје, председавајућим Ким Џонг Уном.

Последња реченица одише Трамповим напором да се сусрет са Уном прикаже као одважан потез, храброг државника, од ког је корист имао читав свет. Ипак, интересантан је термин којим Трамп ословљава Уна.

Наиме, устав Северне Кореје, у другом одељку, члан 100. дефинише позицију лидера ове државе. Северном Корејом управља  „председавајући Комисије за државне послове Демократске Народне Републике Кореје“. А улогу председавајућег, сходно уставним амандманима из 2016. године, заузима „врховни вођа Демократске Народне Републике Кореје“.

Чињеница да је Трамп Уна ословио титулом председавајући, са једне стране представља изражавање респекта према севернокорејском лидеру, с обзиром на чињеницу да се прецизно изговара његова титула. Такође, за разлику од севернокорејског устава који заправо у први план ставља титулу „врховног вође“, а у други план „председавајућег“, Трамп је учинио управо супротно.           

За претпоставити је да Трамп не само што није желео да Уна ослови „врховним вођом“, јер би се такав гест могао тумачити и као беспотребно унизан однос лидера светске супер-силе према некоме ко се у САД ипак перципира као диктатор и безобзирни тоталитарац. Ипак, термин вођа, истина у нешто другачијем контексту није изостао при Трамповом обраћању, чиме је заправо помирио две крајности. Није се према Уну опходио на начин на који то чине његове присталице, што би се могло тумачити и као провокативно-пежоративан приступ, али такође није ни игнорисао формалну титулу коју Ун носи.

Не треба сметнути са ума још једну чињеницу. Трамп је могао ословити Уна „председником“, иако он ту титулу не носи, али је најближа у случају тражења пандана са титулом која постоји у америчком систему. Трамп је очито избегао ову солуцију како не би, чак ни индиректно, изједначавајући две титуле довео макар и до компарације два система и ништа мање важно, до стављања у исту раван на оси легитимитета себе и севернокорејског лидера.

Имали смо високо продуктивне разговоре и састанке, и сложили смо се да је у интересу обе државе да наставе денуклеаризацију Корејског полуострва. Од тог састанка, већ смо видели бројне охрабрујуће мере које је мало ко могао замислити пре само кратког времена.

Пројектили и ракете више не лете на све стране. Нуклеарна испитивања су престала. Неки војни објекти се већ демонтирају. Наши таоци су пуштени. И како је обећано, остаци наших палих хероја се враћају кући, да почивају на америчком тлу.

Желео бих да се захвалим председавајућем Киму за његову храброст и за кораке које је предузео, мада још много посла остаје да се уради. Санкције ће остати на снази док не дође до денуклеаризације.

Такође желим да се захвалим многим државама чланицама које су нам помогле да дођемо до овог тренутка – тренутак који је стварно далеко већи него што би људи разумели; далеко већи – али и због њихове подршке која ће нам бити неопходна, како бисмо напредовали.

Посебно захваљујем председнику  Јужне Кореје Муну, премијеру Јапана Абеу и председнику Кине Ђију.

Јасно, Трамп умањивање опасности од војног сукоба САД и Северне Кореје, али и рата међу суседима на корејском полуострву, тумачи као велику победу своје спољне политике, која се показала као комбинација претње силом и дипломатско-политичког притиска. Ова тактика је несумњиво, на примеру до недавно веома агресивне Северне Кореје, дала одређене резултате.

Захвалност Уну лично само је наставак Трампове тактике остваривања резултата и кроз лични контакт. Трамп се труди да оствари, како је то сам наглашавао, „позитивну хемију“, са свим оним државницима које процењује као ауторитарне лидере и где је воља појединца, изнад државног система, одосно систем је подређен једном човеку. Упркос тешкоћама са којима се суочавају Вашингтон и Пјонгјанг у процесу даљег приближавања два, до пре неколико месеци архи непријатеља, Трамп не одустаје од своје тактике и на суптилан начин покушава одобровољити Уна.

Захвалност лидерима Јужне Кореје и Јапана није изненађење и представља извесну врсту охрабрења кључним савезницима САД на Далеком истоку. Захвалност Пекингу је занимљива и говори о слојевитости политике Трампове администрације према свом највећем трговинском партнеру.

У Белој кући данас Кину перципирају као кључног противника. Противника који не само да наноси „штету САД кроз нелојалну конкуренцију, трговински дефицит, манипулацију валутом и крађу интелектуалне својине“, него изазива и успостављени поредак Далеког истока након Другог светског рата. Но, Трамп не жели да потпуно антагонизује Кину, већ се труди да оквир нарастајућег сукоба две силе заустави на трговинској димензији, не дозвољавајући јој да се прелије и на политичку раван.

Посебно је занимљиво што Трамп није поменуо још једну заинтересовану државу региона и нуклеарну силу – Руску Федерацију. Изостанак захвалности Москви на пацификацији Пјонгјанга, иако се РФ самоиницијативно укључила у овај процес на дипломатски високом нивоу, не говори о последици неке опште намере да се РФ изолује, јер овај став Трамп никада није прихватио. Реалније је да Трамп на РФ једноставно не гледа као на државу која има битан утицај на Северну Кореју, односно као на чиниоца који је незаобилазан у далекоисточном гамбиту.

На Блиском истоку, наш нови приступ такође ствара одлучне кораке и изразито историјске промене.

Након мог путовања у Саудијску Арабију прошле године, земље Залива отвориле су нови центар којим се таргетира финансирање тероризма. Они спроводе нове санкције, радећи с нама идентификују и прате терористичке мреже и преузмају већу одговорност за борбу против тероризма и екстремизма у свом региону.

УАЕ, Саудијска Арабија и Катар су издвојили милијарде долара да помогну људима Сирије и Јемена. И они траже више начина за окончање јеменског ужасног, ужасног грађанског рата.

На послетку, на народима у региону је да одлуче какву будућност желе за себе и своју децу.

Из тог разлога САД сарађују са Већем за сарадњу у Заливу, Јордану и Египту ради успостављања регионалног стратешког савеза како би блискоисточне земље могле унапредити просперитет, стабилност и сигурност у свом матичном региону.

Захваљујући војсци САД и нашем партнерству са многим вашим нацијама, задовољан сам што објављујем да су крволочне убице познате као ИСИЛ избачене са територије коју су некада држале у Ираку и Сирији. Наставићемо да радимо са пријатељима и савезницима да ускратимо радикалним исламским терористима било каква средства, територију или подршку или било који начин инфилтрирања унутар наших граница.

Трамп и даље у Саудијској Арабији види кључног савезника. Помпезно, отворено је то ставио до знања када се одлучио да прву посету у свом мандату обави управо у Ел Ријаду. СА је животно важан партнер за америчку наменску индустрију и односи ове две државе ће у Трамповом мандату само бивати ојачани. Вашингтон више чак ни симболично не инсистира на вишем степену поштовања људских права у овој држави. Напротив, приступ је другачији, а то ће бити очитије у наставку говора.

Трамп на акције коалиције предвођене СА у јеменском грађанском рату гледа као на напор да се овај сукоб оконча. Подршка СА и савезницима од стране САД у логистици и путем политичких инструмената ће се наставити.

Иран, Кина, Јордан и Пољска су стране државе које Трамп највише пута помиње у свом говору. С том разликом што потоње две наводи искључиво у позитивном контексту. Јордан и САД су на кратко били у фази захлађивања односа, након одлуке Вашингтона да призна Јерусалим као главни град Израела.

Ипак, релације последњих месеци су у успону, како на плану војне сарадње, тако и у политичкој сфери и сва је прилика да ће се са овим трендом и наставити. Очито, Трамп Јордан доживљава као важнијег партнера на Блиском истоку, него ли што су то сматрали његови претходници. Однос према овој држави треба посматрати и у контексту решавања палестинско-израелског сукоба. Трамп је вољан окончати ово питање тако што би део Западне обале био припојен Јордану, појас Газе Египту, а делови Западне обале у којима живе Јевреји и где је то физички могуће, остали у саставу Израела.

Трампу је ова идеја далеко ближа него формирање засебне државе Палестине. Трамп се од почетка поставља као ултимативни заштитник Израела. За разлику од Барака Обаме који је покушао да ублажи сведржавни амерички став о недодирљивости Израела, Трамп је отишао неколико корака даље у односу и на Џорџа Буша млађег и у односу на Била Клинтона.

Ипак, његова брига за Израел не стаје само на решавању питања статуса Јерусалима и војној заштити ове државе. Трамп је генерално скептичан према мултикултурализму у ком удео узима и исламски фактор. Због тога је оштар заговорник што је могуће бржег раздвајања Јевреја и Арапа у Израелу и у Јордану види незаобилазног чиниоца у блискоисточном мозаику.

Посебно апострофирање Египта такође не сме остати незапажено. Египат је кључна држава региона. Од доласка на власт генерала Сисија који се иначе школовао и у САД, Каиро је започео са оштрим спољнополитичким дискурсима. Некада држава која је сматрана искључивим савезником САД, почела је да развија политичке, културне, војне и економске везе са Руском Федерацијом.

Генерал Сиси је био у нескривеном сукобу са администрацијом Барака Обаме и чинило се да су потези које вуче нешто дубље природе, те да је могуће извести „филипинизацију Египта“, односно да процеси у Каиру могу кренути правцем какав је видљив у Манили где нови председник Родриго Дутерте од државе која је словила као могући 51. федерални субјект САД, постаје непоуздан савезник Вашингтона и уточиште за спољнополитичке амбиције Пекинга, чије су претензије до скоро биле доживљаване као непријатељско деловање на Филипинима.

Ипак, Египат директно зависи од финансијске помоћи Саудијске Арабије. Тога су добро свесни у све три престонице. Ову чињеницу, као и мањак инсистирања на одбрани људских права припадника организације „Муслиманска браћа“, која је нарочито омиљена у Катару и за коју су симпатије имали у Турској, отвориле су Трампу могућност повратка у нешто снажнији, савезнички загрљај Египта. Трамп генерално избегава инсистирање на поштовању људских права јер не верује у потпуности у либерални поредак.

За Трампа су политичка коректност и политика поштовања људских права, генерално гледано више алат за остваривање интереса леволибералних елита и стварање простора за избегавање директног сучељавања мишљења. Нарочиту инспирацију за изградњу оваквих ставова Трамп извесно проналази у члану своје администрације, секретару за градитељство и урбани развој др Бену Карсону.

Карсон, врхунски хирург, је током унутарпартијских избора у Републиканској партији често истицао како се бори против политике политичке коректности, која „разара демократију“. Карсон је временом постао прилично близак Трампу, упркос веома оштрим нападима актуелног америчког председника током изборне кампање. Нападима који су неретко бивали и личног карактера. Данас Карсон важи за Трамповог „политичког духовника“, са којим председник редовно разговара о библијским темама и који га подучава о значају хришћанства у савременој политици.

Текућа трагедија у Сирији изазива грудобољу. Наши заједнички циљеви морају бити деескалација војног сукоба, заједно са политичким решењем које поштује вољу сиријског народа. У том смислу, позивамо на обнављање мировног процеса под вођством Уједињених нација. Али, будите сигурни, САД ће одговорити уколико Асадов режим употребио хемијско оружје.

Трамп није задовољан чињеницом да процес из Астане не укључује и САД у креирање постратне Сирије. Иран, Турска и РФ су покушали да самостално одлуче о судбини ове државе, свесно искључујући САД из процеса. То, ипак није могуће. САД имају војне ефективе у Сирији. Војни су савезници Курда на овом простору, који контролишу немали део територије ове државе кроз војни покрет „Сиријских демократских снага“.

САД су још у време Барака Обаме 2013. године, након што је прекршио сопствено обећање и одбио да интервенише у Сирији након што је обавештен о коришћењу хемијског оружја од стране Асадовог режима, у дефанзиви.

Тиме је Вашингтон пропустио прилику да директно утиче на исход сиријског грађанског рата и оставио празан простор који је попуњен од стране РФ, Ирана и Турске.

САД су и у Обамино време веома ограничено подржавале ФСА, очито из страха да оружје предато овим борцима не заврши у рукама џихадиста. Доласком Трампа, Вашингтон се дефинитивно оријентисао само ка савезништву са Курдима и покушају креирања курдско-арапске коалиције која је формирана на простору источне и централне Сирије. Чињеница јесте да су управо борци ове коалиције, уз подршку САД и савезника заузели Раку, неформалну престоницу ИСИЛ-а, као и готово комплетну територију источно од Еуфрата.

Оштра реакција Вашингтона и појединих савезника из НАТО против евентуалног коришћења хемијског оружја припадника САА при офанзиви на Идлиб и претње интервенцијом након које се и одустало од напада на ову провинцију, говоре у прилог теорији по којој ће САД остати у Сирији у ограниченом виду и напослетку приморати оне који су попунили празан простор након њиховог повлачења 2013. године, да их укључе активније у коначан процес креирања новог устројства Сиријске Арапске Републике.

Поздрављам људе из Јордана и других суседних земаља због пријема избеглица из овог бруталног грађанског рата.

Као што видимо у Јордану, најсаосећајнија политика јесте да што више избеглица буде што ближе својим домовима како би смо олакшали њихов евентуални повратак током процеса обнове. Овај приступ такође ојачава коначне ресурсе како би помогао далеко више људи, повећавајући утицај сваког потрошеног долара.

Поновна захвалност Јордану има превасходно политичку димензију и потврђује Трампову решеност да овој држави додели далеко битнију улогу у региону, већ у ближој будућности. Занимљиво је да Трамп није конкретно поменуо Турску, осим уколико је не будемо пронашли у дефиницији „других суседних земаља“, иако је Турска примила више милиона сиријских избеглица и такође их стационира недалеко од својих домова.

Разлог је више него очит. Последњи сукоб на релацији Вашингтон – Анкара који је резултирао трговинском одмаздом над НАТО савезником, а због хапшења америчког држављанина, чиме је доказана решеност САД да се увек и по сваку цену бори за сваког свог грађанина, створио је климу у којој за Трампа није упутно да изнесе позитиван став према Турској, чак ни када за то има много разлога.

Напуштање сале од стране турског председника Ердогана у време говора Доналда Трампа, довољно и на симболичном нивоу говори о степену нарушености односа два савезника.

Ако Турску можемо пронаћи у дефиницији „суседних држава“, онда Немачку, Шведску, Италију, Шпанију и друге државе које су примиле велики број избеглица из Сирије, нећемо пронаћи чак ни у индиректном контексту.

Трамп је и у реченици у којој истинским саосећањем назива политику која избеглице смешта недалеко од својих домова, желео да апострофира колико се не слаже са политикама појединих европских влада, у првом реду Немачке, са примањем избеглица и миграната са Блиског истока, у последњих неколико година. Трампова невера у мултикултурализам који укључује и исламски живаљ, поготово у контексту хришћанске цивилизације, може се детектовати и кроз анализу овог говора.

Свако решење хуманитарне кризе у Сирији мора такође укључити стратегију за сузбијање бруталног режима који га је подстакао и финансирао: корумпиране диктатуре у Ирану.

Ирански лидери сеју хаос, смрт и уништење. Они не поштују своје суседе или границе, нити суверена права нација. Уместо тога, ирански лидери пљачкају ресурсе нације да би се обогатили и распростирали несреће на Блиском истоку и далеко шире.

Ирански народ је сасвим огорчен што су њихови лидери проневерили милијарде долара из иранске државне благајне, запенили вредне елементе привреде и опљачкали верске задужбине народа, све како би напунили своје џепове и послали своје штићенике да ратују. Није добро.

Суседи Ирана платили су високу цену за агресију и експанзију регије (режима – Трамп је начинио очит лапсус и уместо термина режим, изнео термин регија прим.аут.). Зато су многе земље на Блиском истоку снажно подржале одлуку САД да се повучемо из ужасног Нуклеарног споразума из 2015. године и поново наметнемо санкције због нуклеарног наоружавања.

Договор са Ираном био је плодоносан за иранске лидере. У годинама након што је договор постигнут, војни буџет Ирана порастао је скоро 40 посто. Диктатура је користила средства за изградњу нуклеарних пројектила, повећање унутрашње репресије, финансирање тероризма и репресије и кланице у Сирији и Јемену.

Сједињене Државе су покренуле кампању економског притиска како би поништиле средства режима, неопходна за реализацију крволочне агенде. Прошлог месеца смо почели поново успостављати тешке нуклеарне санкције које су укинуте пређашњим договором. Додатне санкције ћемо увести 5. новембра, а уследиће их још. И радимо са земљама које увозе иранску нафту како би знатно смањиле своја потраживања.

Не можемо дозволити да водећи, светски, спонзор тероризма поседује најопасније оружје на планети. Не можемо дозволити да режим који узвикује „Смрт Америци“ и прети Израелу уништењем, поседује средства за лансирање нуклеарних бојевих глава на било који град на Земљи. То једноставно не можемо.

Тражимо од свих народа да изолују ирански режим све док се његова агресија наставља. И тражимо од свих народа да подрже ирански народ док се бори да поврати своју верску и праведничку судбину.

Трактат посвећен Ирану је дуг, заправо најдужи у односу на једну државу у читавом говору и далеко најоштрији. Док о сиријском режиму говори уздржано, о кинеском бира речи, севернокорејски полуотворено респектује, а руски не помиње, о иранском говори као о светском проблему број један.

Поред појашњења одлуке о повлачењу из претходно постигнутог споразума, у Трамповом наступу можемо пронаћи још три тезе:

 

  • Развијање нуклеарног наоружања није једини мотив Доналда Трампа за овакав атак на Техеран. Трампу нарочито смета активност Ирана у региону. Чињеница да се кроз сиријски и јеменски грађански рат Иран уздигао на лествици регионалних сила, као и кроз јачање утицаја у Ираку и успостављање посебних односа са Катаром. Трамп је као свој циљ број један зацртао умањење утицаја Техерана на регионална збивања и њему је спреман подредити многе друге, јавно прокламоване циљеве САД у региону.
  • Трамп се кроз обраћање светској заједници труди не само изоловати Техеран, него подвући стару, а поново употребљену девизу: „Ко није са нама, тај је против нас“.
  • Трамп говори врло прецизно и јасно о „иранском режиму“. Истовремено хвали ирански народ и саосећа са његовим патњама. Трампова политика је на трагу оне коју спроводи израелски лидер Нетањаху већ годинама, директно се обраћајући иранском народу, истичући његове врлине и пружајући му руку Израела. Управо то, данас чини и Трамп. Док се амерички лидери деценијама неспретно изражавају о РФ, готово сваки пут поистовећујући руску власт и руски народ, на примеру Ирана видимо да не понављају исту грешку. Напротив, чак нуде и помоћ иранском народу да се „одупре штетном утицају свог режима и избори за своју слободу“.

 

Ове године смо направили још један значајан корак напред на Блиском истоку. У признању сваке суверене државе да одреди сопствену престоницу, преселио сам америчку амбасаду у Израелу у Јерусалим.

Сједињене Државе су посвећене будућности мира и стабилности у региону, укључујући и мир између Израелаца и Палестинаца. То стремљење је напредно, а не штетно, признајући очигледне чињенице.

Америчка политика принципијелног реализма значи да нећемо бити талац старих догми, дискредитованих идеологија и такозваних стручњака који су се  доказали погрешним током година, поново и поново. Ово је тачно не само по питању мира, већ и по питању просперитета.

Поред већ апострофираног односа према израелско-палестинском питању, овде је занимљив и моменат којим Трамп дефинише свој однос према спољној политици уопште – искорак у односу на политике које су претходно формиране и доношење одлука на прагматичној основи. Овај принцип није карактеристичан само за Блиски исток, већ је примењив и на друге делове света.

Верујемо да трговина мора бити фер и реципрочна. САД више неће бивати искоришћене.

Деценијама, САД су отварале своју економију – далеко највећу на Земљи – са неколико услова. Дозволили смо страној роби из целог света да слободно прелази наше границе.

Па ипак, друге земље  нам нису дале фер и реципрочни приступ на својим тржиштима. Што је још горе, неке земље су злоупотребиле отвореност да пласирају своје производе, субвенционишу своју робу, таргетирају нашу индустрију и манипулишу својим валутама како би стекле неправедну предност над нашом земљом. Као резултат тога, наш трговински дефицит је скочио на скоро 800 милијарди долара годишње.

Из тог разлога систематски преговарамо о пропалим и лошим трговинским пословима.

Прошлог месеца смо објавили темељни, трговински споразум између САД и Мексика. Јуче сам се састао са председником Муном како бих објавио успешан завршетак потпуно новог трговинског договора САД – Јужна Кореја. И то је тек почетак.

Многи народи у овој дворани слажу се да је светски трговински систем у потрази за променама. На пример, земље су примљене у Светску трговинску организацију која крши сваки принцип на ком се заснива организација. Док САД и многе друге нације играју по правилима, ове земље користе државне планове за индустријско планирање и предузећа у државном власништву како би систем искварили у њихову корист. Они се ангажују на нечувеном дампинговању, присилном трансферу технологије и крађи интелектуалне својине.

САД су изгубиле преко 3 милиона радних места за производњу, скоро четвртину свих радних места у производњи челика и 60.000 фабрика након што је Кина приступила СТО. И трговински дефицит у протекле две деценије износио је 13 трилиона долара.

Али ти дани су готови. Више се неће толерисати такво злостављање. Нећемо дозволити нашим радницима да буду жртве, да наше компаније буду преварене и да се наше богатство пљачка и преноси. Америка се никада неће извинити због заштите својих грађана.

САД су управо најавиле тарифе на кинеске производе у вредности од још 200 милијарди долара, а у укупном износу од 250 милијарди долара. Ја имам велико поштовање и наклоност за мог пријатеља, председника Ђија, али сам јасно ставио до знања да наша трговинска неравнотежа једноставно није прихватљива. Кинеско ремећење тржишта и начин на који они раде не могу се толерисати.

Као што је моја администрација показала, Америка ће увек деловати у нашем националном интересу.

Читав трактат о спољнотрговинској политици САД могао би се свести на две кључне тезе.

 

  • Ера глобалистичког приступа у спољној трговини САД је окончана. САД ће се понашати чак и протекционистички, у циљу да заштите своја радна места и не дозволе слабљење и гашење ниједне привредне гране на својој територији, макар то имало последице на макро економском плану
  • Иако су САД увеле додатне тарифе бројним државама и иако је њихов приступ неретко био оштар, намеће се закључак да комплетна операција дисбаланса америчког трговинског односа има један конкретан и ултимативан циљ – Кину.

 

И док Трамп хвали Пекинг за улогу при смиривању кризе на Корејском полуострву, док се са великим поштовањем обраћа кинеском лидеру, он нескривено напомиње да ће са увођењем царина и других дажбина према Кини наставити све док се не елиминише дисбаланс у спољној трговини са овом земљом и док Кина не почне да поштује узусе, које, тврди Трамп, САД одвећ поштују.

Службени подаци САД говоре о великом дефициту у трговини са Кином. Преко 375 милијарди долара дефицита 2017. године представља рекорд, иако ситуација ни ранијих година није била повољна по САД. Трамп гласно истиче како Кина свесно манипулише својом валутом, држећи је вештачки слабом, док истовремено не хаје за међународне прописе када је у питању интелектуална својина, копирајући туђе производе и услуге без плаћања одговарајућих лиценци и обезбеђивања неопходних дозвола.

Уколико се са оваквом политиком настави, велико је питање да ли ће се чак и нови лидер након Трампа, дошао он у Белу кућу за две или шест година, моћи понашати битно другачије према највећем трговинском партнеру САД.

ОПШИРНИЈЕ У АНАЛИЗИ: ТРГОВИНСКИ РАТ САД И КИНЕ – СУКОБ СА (НЕ)САГЛЕДИВИМ ПОСЛЕДИЦАМА

Прошле године сам говорио пред овим телом и упозорио да је Веће за људска права УН постало озбиљна срамота за ову институцију, заштита незаконитих кршитеља људских права док је Америку и њене бројне пријатеље вређала.

Наш амбасадор у Уједињеним нацијама Ники Хејли, предложила је јасан програм реформи, али упркос пријављеним и поновљеним упозорењима, никаква акција није предузета.

Тако су САД заузеле једини одговоран курс: одустали смо од Савета за људска права и нећемо се вратити док се не оствари коренита реформа.

Из сличних разлога, САД неће пружити подршку признању Међународног кривичног суда. Што се тиче Америке, МКС нема надлежност, нема легитимитет и нема ауторитет. МКС предвиђа скоро универзалну надлежност над грађанима сваке земље, кршењем свих принципа правичности, праведности и правичног поступка. Никада нећемо предати амерички суверенитет неизабраној, непописаној, глобалној бирократији.

Трампов став о УН као о телу чији бројни комитети или органи који су од стране УН основани а који не испуњавају циљеве који су пред њих постављени, поново добија на значају. Поготово чињеницом да је управо пред ГС УН Трамп одбранио своје пређашње одлуке и запретио новим мерама које удаљавају САД од УН и саму организацију постављају у нелагодну позицију јер губи подршку најмоћније силе света. Са сличном политиком Трамп ће наставити и у наредном периоду.

Америком управљају Американци. Ми одбацујемо идеологију глобализма, и прихватамо доктрину патриотизма.

Свакодневно, одговорне нације морају се бранити од претњи суверенитету не само од глобалне владавине, већ и од других, нових облика присиле и доминације.

У Америци, снажно верујемо у енергетску сигурност за себе и за наше савезнике. Постали смо највећи произвођач енергије било где на лицу Земље.

САД су спремне за извоз наше богате, приступачне  нафте, чистог угља и природног гаса.

Излазак САД на светско тржиште енергената у пуном обиму био би акт револуционарног карактера и довео би не само до убрзаног развоја овог сектора светске економије, већ и до пада цене енергената а самим тим и до далеко сложеније ситуације у државама које од извоза овог добра у великој мери зависе попут РФ, Нигерије, Венецуеле, Анголе, Ирана, Ирака… Очито, излазак на тржиште у пуном капацитету, само је питање времена.

ОПЕК и ОПЕК нације су, као и обично, искључиле остатак света, и то ми се не свиђа. Нико то не би волео. Ми веома бранимо многе од ових нација, а онда нас искоришћавају тако што нам пружају високе цене нафте. Није добро. Желимо да зауставе подизање цена, желимо да почну снижавање цена, а од сада морају знатно више допринети и својој војној заштити. Нећемо још дуго трпети ове ужасне цене.

У свом стилу Трамп шаље упозорење државама ОПЕК картела, пре свега земљама Залива које су у картелу, а које истовремено уживају заштиту САД на плану одбране.

Ослањање на јединственог страног снабдевача може оставити нацију рањивом због изнуђивања и застрашивања. Зато честитамо европским државама, као што је Пољска, за предвођење изградње балтичког гасовода, тако да нације не зависе од Русије како би задовољиле своје енергетске потребе. Немачка ће постати потпуно зависна од руске енергије ако не промени курс.

Питање изградње „Северног тока 2“ или Турског тока до и кроз ЕУ, кључно је за САД када је о Старом континенту реч. Не треба сумњати да ће Вашингтон искористити све економске, политичке и правне механизме који му стоје на располагању да спречи ове пројекте, онемогући РФ да постане још значајнији снабдевач енергентима у Европи, искључи Украјину из транзита и ојача привредне везе Берлина и Москве.

Сви потенцијални партнери на овим пројектима морају бити свесни озбиљности Трамповог упозорења који најмоћнију државу ЕУ у свом обраћању помиње директно само једном и то у негативном контексту давања предности диверсификацији рута, у односу на диверсификацију снабдевача енергентима.

Похвала Пољској, сасвим сигурно је упућена и због изградње првог терминала за течни гас и планова који говоре о ближем енергетском повезивању Варшаве и Вашингтона.

Овде на западној хемисфери, посвећени смо очувању независности од експанзионизма страних сила.

Формална политика наше земље од председника Монроа је да одбацујемо мешање страних нација у ову хемисферу и у наше сопствене послове. САД  су недавно пооштриле законе како би боље провериле стране инвестиције у нашој земљи, због претњи националној сигурности и ми поздрављамо сарадњу са земљама у овом региону и свету који желе то учинити. Морате то урадити за своју заштиту.

Трамп, будући латентни изолациониста, придодаје идеолошки оквир политици спречавања утицаја страних држава на безбедносни поредак у САД. Тиме он врло вешто подилази својој изборној бази која у великој мери јесте изолационистички оријентисана, али истовремено шаље и поруку етаблираним медијима и политичким структурама да неће дозволити било какво мешање у унутрашње процесе САД, што се може тумачити превасходно кроз осуду наводног мешања Москве у америчке председничке изборе 2016. године.

Трамп није у позицији да то апострофира отворено, али на овај начин ипак успева да помири две крајности и обраћајући се домаћој јавности стекне двоструку добит, док у обраћању иностранству подвлачи упозоравајућу ноту.

Сједињене Државе такође раде са партнерима у Латинској Америци да се суоче са претњама суверенитету од неконтролисане миграције. Толеранција за борбу против кријумчарења људима и трговине људима није хумана. То је ужасна ствар која се дешава, на нивоима које нико раније није видео. Врло је окрутно.

Незаконитом имиграцијом финансирају се криминалне мреже, немилосрдне банде и токови смртоносних дрога. Нелегална имиграција експлоатише угрожено становништво, боли вредне грађане и изазва зачарани круг криминала, насиља и сиромаштва. Само појачавајући националне границе, уништавајући криминалне банде, можемо прекинути овај циклус и успоставити стварну основу за просперитет.

Трамп овде покушава да борбу против нелегалне миграције сведе у морални оквир и тиме избегне навођење директних разлога који су скопчани превасходно са социјално-политичким разлозима у самим САД и отпором бирача који страхују за своја радна места због нелојалне конкуренције.

Такође, он позива државе Латинске Америке да се директније укључе у његове напоре и са друге стране границе, пре свега овде мислећи на Мексико, који и сам трпи због илегалне имиграције из сиромашнијих држава Централне Америке, чиме амерички председник заправо поручује свом колеги у Мексико Ситију како су у врло сличној позицији и да морају деловати уједињено.

Ми препознајемо право сваког народа у овој просторији да одреди сопствену имиграциону политику у складу са својим националним интересима, баш као што тражимо од других држава да поштују наше право да учинимо исто – што ми и радимо. То је један од разлога што САД неће учествовати у новом Глобалном споразуму о миграцији. Миграцијама не би требало да управљати међународним телом које није бирано од стране наших грађана.

На крају крајева, једино дугорочно решење кризе миграција је да помогне људима да изграде будућност у својим земљама. Поново начините своје земље великим!

Још један моменат практичне примене Трампове доктрине „патриотизам, а не глобализам“. Логично, она се испољава на питању које је за америчког лидера од највеће политичке важности и на ком ће предано радити до краја свог мандата – нелегалне имиграције.

Тренутно смо сведоци људске трагедије, на пример, у Венецуели. Више од 2 милиона људи побегло је од патње коју је нанео социјалистички режим Мадура и његови кубански спонзори.

Латентни изолациониста Трамп, ипак оставља могућност интервенционизму у овој ситуацији, превасходно из разлога што је реч о држави која се налази релативно близу САД, односно из које илегални мигранти могу доћи копненим путем до америчких граница. Страх од већег броја илегалних миграната из Венецуеле, један је од главних мотива Трамповог интересовања за политичку ситуацију у овој држави.

Такође, помињање Кубе у овом контексту, односно тамошњег режима нам говори о дисконтинуитету са политиком његовог претходника – отопљавања односа две државе.

Недавно је Венецуела била једна од најбогатијих држава на Земљи. Данас је социјализам до банкротства довео нацију богату нафтом и угурао своје људе у велико сиромаштво.

Овој се оцени нема шта додати, с обзиром на чињеницу да је привредна ситуација у Венецуели захваљујући радикалним и непромишљеним потезима режима у катастрофалном стању.

Практично свуда где су се успоставили социјализам или комунизам, произвели су патњу, корупцију и пропадање. Социјализам је жудња за моћи која води ка експанзији, агресији и угњетавању. Сви народи на свету требају се одупрети социјализму и беди коју она доноси свима.

Трамп је врло помпезно обележавао датуме попут пада Берлинског зида и наглашавао улогу САД у „победи над два зла – нацизмом и комунизмом“. У том контексту треба посматрати и ово оснаживање идеолошког приступа америчког лидера, који вероватно и из унутарполитичких разлога и чињенице да је врло могуће да му противкандидат 2020. године из редова Демократске партије буде неко од прогресиваца, тј. притворних или отворених социјалиста, наглашава све лоше аспекте социјализма и тиме доводи у нелагодну позицију своје политичке противнике.

Опширније у анализи: ЛЕВИ СПЕКТАР ПЛАВИХ НИЈАНСИ – КОЈИМ ПУТЕМ ЋЕ НАСТАВИТИ АМЕРИЧКЕ ДЕМОКРАТЕ?  

Трамп свесно изједначава социјализам и комунизам и првом придодаје све особине другог, чак и када то није објективни поредак ствари.

У том духу, тражимо од нација које су се окупиле овде да нам се придруже у позивању на враћање демократије у Венецуели. Данас објављујемо додатне санкције против репресивног режима, погађајући Мадуров унутрашњи круг и блиске саветнике.

Са оштром политиком према режиму у Каракасу ће се наставити и у ближем времену које долази. Но, независно од односа САД, чињеница да је Мадуров режим суспендовао демократски систем у Венецуели и онемогућио слободно изборно такмичење што доводи до заоштравања ионако негативне климе у Венецуели, може произвести унутрашње сукобе и немире.

Захвални смо на раду који Уједињене нације предузимају широм света да помогну људима како би изградили боље животе за себе и своје породице.

САД су далеко највећи давалац стране помоћи на свету. Али мало ко даје нама. Зато се пажљиво осврћемо на помоћ коју додељујемо иностранству. Тиме ће се бавити државни секретар Мајк Помпео. Размотрићемо шта функционише, шта не и да ли земље које примају наше доларе и нашу заштиту имају и наше интересе у срцу.

Идемо напред, даваћемо помоћ само онима који нас поштују и који су, искрено, наши пријатељи. И очекујемо да ће друге земље платити поштено учешће за трошкове њихове одбране.

Поред поновног обраћања земљама Залива и НАТО савеза а у контексту политике одбране, Трамп је дао додатни стимуланс политици ревизије партнерстава на међународној арени.

Ово питање је први пут постављено након гласања у ГС УН којом је осуђена одлука САД којом се амбасада ове државе премешта у Јерусалим. Још тада је амбасадор САД у ГС УН Ники Хејли, врло јасно ставила до знања како „нико нема право да одређује САД где ће отворити своју амбасаду“ и „да ће председник сваки следећи пут када га неко пита за помоћ, прво погледати како је тај неко гласао у ГС УН“. Вашингтон је већ почео са осетним умањивањем помоћи Пакистану и Палестини и са овим трендом ће се наставити свугде где Капитол процени да не постоји довољан ниво захвалности.

Сједињене Државе су посвећене чињењу Уједињених нација ефикаснијим и одговорнијим. Много пута сам рекао да Уједињене нације имају неограничени потенцијал. Као део наших реформских напора, рекао сам нашим преговарачима да Сједињене Државе неће платити више од 25 процената буџета за мировне операције У.Н. Ово ће охрабрити друге земље да појачају, учествују и деле овај велики терет.

Трамп је на овај начин врло вешто пребацио тежиште са критика које му упућују нарочито европски савезници због умањења доприноса УН, на питање – колико други, а конкретно земље критичари, заправо средстава улажу у рад кровне међународне организације.

И радимо на томе да пребацимо више наших средстава од одређених доприноса на добровољне како бисмо могли усмерити америчке ресурсе на програме са најбољим успехом.

Чиме се поново подвлачи тежња ка вишим степеном суверености у одлучивању САД у односу на међународне организације.

Само када свако од нас уради свој део и допринесе нашем уделу, можемо схватити највише тежње У.Н. Морамо настојати на миру без страха, нади без очајања и сигурности без извињавања.

У последњој мисли се крије континуитет са политиком Џорџа Буша млађег, који је успоставио систем по ком се Американци неће извињавати због борбе за сигурност својих грађана и поступака које спроводе како би заштитили сопствену безбедност.

Гледајући преко ове дворане у којој се креирало толико историје, мислимо на многе пре нас који су дошли овде да се суоче са изазовима својих нација и њихових времена. И наше мисли се окрећу истом питању које је пролазило кроз све њихове говоре и резолуције, кроз сваку реч и сваку наду. Питање је какав ћемо свет оставити нашој деци и какве ће нације они наследити.

Снови који испуњавају ову салу данас су разноврсни као и људи који су стајали на овом подијуму, а различити су као и земље које су овде представљене, у овом телу. То је заиста нешто. То је стварно сјајна, сјајна историја.

Постоји Индија, слободно друштво преко милијарду људи, које успешно подиже небројене милионе људи из ниже у средњу класу.

Свакако, Индија није случајно издвојена. Индија представља државу, потенцијалног стратешког савезника САД у рангу Јапана, Саудијске Арабије или Велике Британије. Индија може бити чинилац помоћу ког САД зауздавају свог кључног ривала на више различитих поља. Индија може бити америчка анти Кина.

Многи политиколози сматрају да је Британија свесно креирала Пакистан, како би он постао својеврсна анти Индија. Уколико је то тачно, онда сличну улогу данас у троуглу САД-Кина-Индија, може одиграти ускоро најмногољуднија земља света. Индија је за САД интересантна из више разлога:

 

  • Привредно, реч је о држави јефтине радне снаге, која се углавном служи енглеским и која са те стране може диверсификовати америчка улагања. Уколико није могуће неку инвестицију вратити у САД, Вашингтону би свакако више одговарало када би се она макар преселила у Индију. Индија се убрзано развија, поседује сјајне потенцијале и одличну геополитичку позицију, што је чини још атрактивнијом за улагање.

 

  • Индија је демократска држава. Можда не у оном смислу у ком су то државе ЕУ, али свакако на вишем ступњу плуралитета политичког мишљења него и формално тоталитарна Кина. Самим тим Индија је отвореније друштво и са САД далеко компатибилније, што Индију чини мање ризичном за улагања, у односу на званично комунистичку Кину.

 

  • Крајем маја ове године администрација Доналда Трампа је променила назив до тада чувене Америчке пацифичке команде у Америчку индо-пацифичку команду.  Команда је задужена за преко 350,000 припадника америчке армије и то у мировним условима. Потез свакако није само симболичан, већ отворено говори о признавању Вашингтона Индије у смислу регионалног значаја, али и жељи за заједнички рад и утицај у овом делу света.

 

Приликом церемоније промене назива команде, која је одржана на Хавајима, секретар одбране Џејмс Матис, звани „Калуђер“ (јер се никада није женио и комплетан живот је подредио држави и војсци) и „Бесни пас“ (због преданости послу, упорности и непопустљивости које је доказао у ратним операцијама у којима је учествовао пре свега на Блиском истоку), изјавио је да до промене назива долази због све јаче повезаности Пацифичког и Индијског океана.

Такође је подсетио и на чињеницу да су САД тренутно 2. снабдевач оружјем ове државе, те да бројке у том смислу расту и говоре у прилог све дубљој повезаности интереса две армије, али и да је ово само наставак у фебруару изнете војне доктрине по којој се Индија доживљава као савезник, а Кина као нарастајућа претња у Азији.

Није згорег напоменути ни да су односи на линији Вашингтон – Њу Делхи нарочито напредовали од како је на власт у Индији дошао Нарендра Моди. Иако је у прошлости био чак и одбијан за америчку визу, Моди је показао флексибилност у ставовима и чак неким симболичним гестовима, попут позива тадашњем председнику САД Бараку Обами да буде гост на обележавању независности Индије 2015. године, када су га стотине хиљада Индијаца дочекале са америчким и индијским заставама.

Ту је такође и важан, кровни споразум САД и Индије из 2016. године по ком америчка и индијска армија смеју да узајамно користе све копнене, војне и ваздушне инсталације на територији друге државе за потребе снабдевања и сервисирања, уз претходну најаву и по утврђеној процедури. Све ово чини Индију државом на коју се у Вашингтону гледа као на потенцијалног стратешког савезника у 21. веку.

Нови командант Индо-пацифичких снага адмирал Филип Дејвидсон је унапређење америчко-индијске војне сарадње до нивоа савезништва, отворено прокламовао и као свој ултимативни циљ.

Ту је Саудијска Арабија, где краљ Салман и Престолонаследник врше храбре реформе.

Овим Трамп са једне стране жели да одбаци критике због неинсистирања на поштовању људских права у аутократској и теократској краљевини. Са друге стране, он као изговор користи доктрину коју је на најбољи начин дефинисао један од принчева краљевске породице, врсни ерудита и бивши шеф обавештајне службе Саудијске Арабије – Турки ел Фајсал: „Ми смо настали као држава пре мало више од сто година. Где су биле ваше земље сто година по оснивању по питању људских права? Напредујемо колико нам то околности дозвољавају, али историјски гледано, чак и брже од других“.

Израел  са поносом прославља своју 70. годишњицу као успешна демократија у Светој земљи.

Безбедност Израела остаје национални приоритет за САД, уз додавање религијске ноте која је намењена превасходно Трамповој протестантској бази, нарочито евангелистима који верују да је опстанак Израела и повратак Јевреја у Свету земљу предуслов за поновни долазак Господњи.

У Пољској, сјајни људи устају за своју независност, своју сигурност и свој  суверенитет.

Пољска је држава на коју Вашингтон озбиљно рачуна. Економски нарастајућа снага која може бити окосница не само нове Европе, него и новог европског поретка у случају реализације пројекта Међуморје, а до чега може доћи искључиво услед подршке Вашингтона. Тампон зона између Берлина и Москве, добија подршку у моменту када улази у оштар сукоб са администрацијом у Бриселу и елитом у Берлину. Трамп не верује у уједињену Европу, нити је икада веровао. Очито, за њега ЕУ представља потенцијалну претњу по САД и продукт глобализма.

Но, своје замисли не може у потпуности да спроведе јер његов став не деле други елементи власти САД. Ипак, готово сви елементи су једнодушни у подршци Пољској, сваки из својих мотива и Трамп ту позицију користи. Суверенистички приступ актуелне власти у Пољској Трампу импонује и колико год је у његовој моћи он ће помагати јачање пољске државе, јер на тај начин јача и идеја суверенизма у оквиру уједињене Европе, што је минимум за који Трамп у овом моменту може да се избори.

Детаљније у анализи: ОД ВИШЕГРАДСКЕ ЧЕТВОРКЕ ДО ЕВРОПСКЕ ШЕСТОРКЕ – ДА ЛИ ЈЕ ПРОЈЕКТУ МЕЂУМОРЈА СКРОЈЕНО НОВО РУХО?

Многе земље се баве властитим, јединственим визијама, граде своје сопствене будућности пуне наде и брину о сопственим сновима о судбини, наслеђу и дому.

Цео свет је богатији, човечанство је боље, због овог прелепог сазвежђа нација, свака је веома посебна, свака веома јединствена, а свако блиставо сија у свом делу света.

У сваком од њих видимо сјајно обећање људима који су повезани заједничком прошлошћу и који су радили на заједничкој будућности.

Што се тиче Американаца, знамо какву будућност желимо за себе. Знамо какав тип нације Америка мора увек бити.

У Америци верујемо у величанство слободе и достојанства појединца. Верујемо у сопствену владавину и владавину права. И ми славимо културу која подржава нашу слободу – културу изграђену на јаким породицама, дубокој вери и горљивој независности. Славимо наше хероје, обогаћујемо наше традиције, а пре свега волимо нашу земљу.

У сваком, у свима у овој великој дворани данас, и свима који слушају широм света, налази се срце патриоте који осећа такође моћну љубав према свом народу, истој интензивној лојалности својој домовини.

Страст која гори у срцима патриота и душа народа инспирисала је реформу и револуцију, жртвовање и несебичност, научна открића и величанствена уметничка дела.

Наш задатак није да га обришемо, већ да га прихватимо. Градимо с њим. Да повлачимо потезе на древној мудрости. И да у њему пронађемо вољу да наши народи буду већи, наши региони сигурнији, а свет бољи.

Да би ослободили овај невероватан потенцијал у нашем народу, морамо бранити темеље који све то могу учинити. Суверени и независни народи су једино средство у којем је икада преживела слобода, заживела демократија или је мир икада напредовао. И тако морамо заштитити наш суверенитет и нашу цењену независност пре свега.

Када то учинимо, наћи ћемо нове путеве за сарадњу који се одвијају пред нама. Наћи ћемо нову страст за креирање мира. Наћи ћемо нову сврху, нову одлучност и нови дух који ће цветати око нас и учинити овај свет лепшим за живот.

Зато заједно, изаберимо будућност патриотизма, просперитета и поноса. Изаберимо мир и слободу над доминацијом и поразом. И дођимо овамо, на ово место, да станемо за наш народ и њихове нације, заувек снажни, заувек суверени, заувек праведни и заувек захвални за милост и доброту и славу Божију.

Хвала вам. Бог вас благословио. И нека Бог благослови нације света.

Много вам хвала. Хвала вам. (Аплауз.)

Закључак Доналда Трампа идеолошког је карактера. Он подвлачи да ће наставити путем супротстављања глобализму, кроз политику суверенизма, те да ће сваку одлуку доносити у складу са овим начелом. Не само то. Трамп сматра да свет једино и може напредовати захваљујући разноликости коју поседује, а на заједничким принципима слободе, правде и мира. Заједно напред, уједињени у разликама.

 

 

Аутор анализе: Предраг Рајић